Свештеник Вукашин Милићевић

Прима се...

Управо то, тај амбијент, ваздух

непријатан нашој сујети, мога би се

означати као литургијски етос.

Има један мали манастир у који много волим да одлазим. Зашто? Зато што је манастир. А то се данас не виђа баш тако често. Е, сад, има један мој друг, па има његова сестра, па и она воли да иде у тај манастир. Али оде она, тако, једном у један други манастир да прошета, што би се рекло ту у близини; у том манастиру живе старе и не много образоване, али заиста честите монахиње. Прича она тако са њима, питају је где иде у цркву. Каже им:

- У манастир...

- Аууу - каже једна старица - Немој тако! Тамо кад се причестиш, тамо се причешће не прима. Знаш, тамо не служе к'о Свети Сава.

Да су рекле да се причешће „не прима" зато што понекад и ја тамо долазим, то бих некако и разумео; тешко је поверовати да „кроз мене" нешто делује. Међутим - не! Није к'о Свети Сава. Те честите старице вероватно не знају много о Светом Сави, поготово не о, рецимо, богослужбеним књигама које је користио. Веороватно не знају ни да се он баш нешто није  ни бавио тиме како треба Литургија да се служи. Ни очевидаца Савиног служења нема. Али оне знају како је он служио! Оне вероватно знају шта је и мислио! А знају тако што им је неко рекао. А тај неко свакако није Свети Сава нити ко њему близак. И рекао им је то с неком намером. А та намера је прилично, како би се рекло, вучија, с обзиром на то да је последица то да ове безазлене старице више немају поверења у своје сестре, следи да је тај неко вук, и то вук у јагњећој кожи. Можда не намерно јер можда и он то говори колико зна, а не зна много, рецимо, јер и њему је неко рекао, и тако у недоглед. Замислите да нема тога што се говори? Шта би онда било?

Ево овако би било: саберу се хришћани зато што верују да је Бог толико заволео свет свој да је и Сина свога јединороднога дао (Јн 3, 16). Па онда ти хришћани раде оно што им је Господ рекао да чине у његов спомен: Јер ја примих од Господа што вам и предадох, да Господ Исус оне ноћи кад беше предан, узе хљеб, и заблагодаривши преломи и рече: Узмите, једите, ово је тијело Моје, које се за вас ломи; ово чините у Мој спомен (1 Кор 11, 23-24). Па се притом моле речима које су им предали људи попут Светог Василија Великог. Ако се сећате (ако сте читали или, далеко било, чули), тамо се молимо за такве појединце и ствари као што су грешници, ублажење раздора међу црквама, мир и љубав (даруј нам мир твоју и љубав Своју, јер си нам дао све и сва). То су углавном ствари које се „не примају" зато што смо ми добри, него ствари које нам је Он даровао и дарује зато што нас воли и зато што хоће.

То би било тако да не постоји углавном неписмено, пардон, усмено предање, о најважнијим стварима за спасење; овако, све то не важи; јер ви не знате те две, три или тих пет најважнијих ствари. Ту нема никаквог простора за „сувишак срца"; ту нема много места ни за срце, штавише - све се своди на поредак тих неколико најважнијих ствари. А то што ми баш и не знамо шта је „писац" тј. аутор чак и таквог поретка хтео да каже и како је и зашто хтео да каже, то, наравно, нема везе. Важно је да ми знамо шта је истина иако то можда не знамо да изразимо без коришћења речи попут „не" „против", „борба" „непријатељ".

У чему је проблем? Да ли је истина стварно у тих неколико најважнијих ствари?

Наравно да није, али је лакше да мислимо да јесте; лакше је рећи да постоје а), б) и в) истина, него ли прихватити да је истина да је Син Божији умро на крсту људском смрћу; него ли да је умро за безбожнике, јер Христос, још док бјесмо немоћни, умрије у одређено вријеме за безбожнике. Јер једва ће ко умријети за праведника; а за доброга можда би се ко и усудио да умре. Али Бог показује своју љубав према нама, јер још док бијасмо грјешници, Христос умрије за нас (Рим 5, 6-8), него ли да је тиме сваком телу отворио у Живот вечни; него ли да чак и неко попут мене може да саслужује над-небеској тајни. Лакше је, зато што из а), б) и в) произлази ништа, а ништа не угрожава нашу величанствену истину о себи, чак је утврђује, поготово ако томе ничему подучавамо друге, док из овог другог долази много не тако пријатних ствари - за нашу сујету.

Управо то, тај амбијент, ваздух непријатан нашој сујети, могао би се означити као литургијски етос.

А у оном манастиру са почетка ваздух годи и, некако, реже.

Аутор је свештеник при капели Св. Јована Златоустог у Студентском граду у Београду и главни и одговорни уредник радуја Слово љубве

Извор: „Православни мисионар“, 1/2011,стр.63-64.

Приређивач: „Борба за веру“