Ништа ново у Епархији Жичкој

Писмо подршке изопштеном из Цркве, брату у Христу грешном Милоју

Правници непобитне чињенице називају истином. Покушао сам у предходном писању да истакнем неке од чињеница из живота грешног Милоја, кога познајем скоро две деценије. Писати опет о његовом Христољубљу, доборотољубљу, истинољубљу, милосрђу, бојим се да би му нанело духовну штету, по оној: боље ме спали, а не хвали.

То сам свe изнео само ради истине, а без намере да му нанесем штету. Обраћајући се Црквеном суду Епархије Жичке,  потајно сам се надао да ће им дух милосрђа отворити очи и да ће напокон увидети шта чине. Био сам у заблуди. Изгледа да се они, који су већ неколико година на власти у СПЦ, старају да све што је Христољубиво буде уништено. Њихове методе су нам из историје добро познате.

Како другојачије схватити рашчињење Преосвећеног Владике Артемија, изопштавање из Цркве грешног Милоја, уништавање најсветијег богослужбеног поредка, односно свете литургије... Тужно је, али је истинито да се већина владика не супроставља овом безакоњу. Када станем пред икону пресвете Тројице, сетим се увек народа из села Душковци, који је пре три године пророчки видео безакоње и покушао хришћанским средствима да му се супротстави.

Молећи се пред иконом Пресвете Тројице, почео сам да осећам велики стид. Стид ме је да са таквим људима будем у заједници и де ме такви, које наоружани људи „штите“ од богобојажљивог народа, воде ка спасењу. Верујем да моје мишљење деле многи православни Срби.

Но, власт имајући у нашој Цркви урадили су једну ствар која је добра: показали су јасно чега се боје, јасно су истакли најбоље од најбољих. Верном народу, кроз кога се пројављује  воља Бога Живога,  сада је већ лакше видети који је то пут који води  спасењу.

Наравно, то није пут екумениста, који су извршили пуч у СПЦ, и који више не презају ни од чега. Јавно признају да су екуменисти, а шта то значи – свако може сам закључити.

Поручио бих грешном Милоју да ову "пресуду на смрт", у духовом значењу, схвати као победу, јер се неки (знамо који) изопштише сами. Један од оних који му је судио је добро познати ученик Игњатија Мидића, који је дика и понос Грчког јеретика Зизијуласа - Милић Драговић.

Драга хришћанска браћо и сестре, није баш све тако црно. Огроман број хишћана који се сабира из недеље у недељу у Љуљацима, и на другим местима где се служи Богу по светопредањском поретку, познаје Божију истину и то ће бити со која ће осолити српску земљу. Вазда је хришћанско стадо било мало, али га ништа неће распудити.

Главу горе,  брате у Христу „грешни Милоје“, та „смртна казна“ коју ти изрекоше твоји прогонитељи, неће те одвојити од Свемилостивог Господа, нити ће умањити твоје доборотољубље.

Деда Славко из Лучана