Владимир Димитријевић

ЈОШ ЈЕДНО МУКАЊЕ ОБИЧНОГ СРБСКОГ ВОЛА

Опет и много пута, по ко зна који пут

- Браћо Срби, што сте ми се покуњили? Што сте носеве у земљу поболи, као да су вам све лађе потонуле?

- Обични србски воле, како да се не покуњимо? Видиш ли ти и чујеш шта се ради?

- Па, ја сам вама одавно мукао да се ради о глави. И мојој и вашој. Али, шта је сад? То се нама већ деценијама дешава, не од јуче.

- Па јесте, али сваки дан све горе. Ево, сад људе гоне из Цркве због добротворства.

- Откуд вам то, по Богу браћо?

У „Политици“ од 27. марта 2011. године сазнали смо да је г. Милоје Стевановић кажњен трајним искључењем из црквене заједнице. Један од разлога је тај што је примио избегле монахе из Епархије рашко-призренске, чиме је „оформио монашку заједницу на територији Епарије жичке“ (Како? Зар они нису били монаси пре но што дођоше на имање Стевановићево?). Тиме нам је речено да треба да „везујемо коња где нам газда каже“ и да „покорну главу сабља не сече“ и да „сила Бога не моли“, и тако даље, и томе слично. И? Шта сад?

- Како шта? Ви се молите Богу, а ја ћу да мукнем, јер сам ја во, и то ми је опису радног места.

- О чему више да мучеш, ако Бога знаш?

- Има се о чему. Видећеш, уосталом.

 МУКАЊЕ

- Хоћу да мукнем нашим екуменистима, који узревноваше за Свето Предање и отачке каноне кад треба сургунисати владику Артемија, његове калуђере и Милоја Стевановића. Прогласише их за губу и парије, и то исти они који паписте, прославитеље Алојзија Степинца, називају „другим плућним крилом“ Европе, „сестринском црквом“, а у Равени признадоше pontifex-у maximus-у право примата. И сад, пошто то учинише, не вреди им се обраћати речима оца Јустина (њему не верују!), него речима њиховог великог узора и прстенодавца, папе Бенедикта XVI. Овај доктор теологије, омиљени им „учитељ васељене“ у својој књизи „Исус из Назарета“ (Еврођунти, Београд, 2008.), растумачи причу о Милостивом Самарјанину, на коју се, бранећи своје право на гостољубље, позивао и Милоје Стевановић. Ево шта каже папа Бенедикт:

>>У средишту приче о милостивом Самарјанину налази се темељно људско питање. Један законик, дакле учитељ егзегезе, поставља ово питање Господу: „Учитељу, шта ми треба чинити да наследим живот вечни?" (10,25). Ап. Лука додаје да је учени човек поставио Исусу то питање како би га искушао. Он лично, као законик, зна одговор који Библија пружа на то питање, али жели видети шта ће на то рећи овај пророк без формалног проучавања Библије. Господ га врло једноставно упућује на Писмо, које законик, наравно, познаје и препушта му да он одговори. Законик одговара тачно, доводећи у везу Пету књигу Мојсијеву 6,5 и Трећу књигу Мојсијеву 19,18: „Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снагом својом, и свим умом својим; и ближњега свога као самога себе" (Лк 10,27). По овом питању Исус не проповеда ништа различито од Торе, чији је сав смисао сажет у овој двострукој заповести. Међутим, сада овај законик, који, наравно, зна одговор на своје питање, мора да се оправда: реч Писма се не доводи у питање, али то како треба да буде примењена у животној пракси изазива многа питања која су спорна међу тумачима закона (и у самом животу).

Конкретно питање гласи: ко је „ближњи"? Уобичајен одговор, који се могао извести из текстова Писма, гласио је да је реч „ближњи" означавала „сународника". Народ је био солидарна заједница у којој је сваки појединац имао одговорност према другом, у којој је сваки појединац имао подршку заједнице, и зато је морао да уважава другог „као себе самог", другог који је члан заједнице која му је давала животни простор. Дакле, да ли то значи да туђини, људи који припадају некоме другом народу, нису били „ближњи"? Међутим, то би било противно Писму које управо позива на љубав према туђинима, памтећи да је у Египту и сам Израиљ живео као туђин. Па ипак, остало је спорно где треба повући границе. Углавном се сматрало да солидарној заједници припада као „ближњи" само туђин који се настанио у израиљској земљи као „прозелит". Била су раширена и друга ограничења појма „ближњи". Једна рабинска теза поучавала је да не треба сматрати „ближњима" јеретике, доушнике и отпаднике (Јеремијас, 170). Такође се сматрало јасним да нису ближњи ни Самарјани, који су у Јерусалиму, пар година раније (између 6. и 9. године после Христа), онечистили храмовно двориште расувши по њему људске кости, на сам дан Пасхе (Јеремијас, стр. 171).

На тако конкретно питање Исус одговара причом о човеку који је на путу из Јерусалима у Јерихон запао међу разбојнике који су га свукли и оставили полумртвог крај пута. То је била сасвим реалистичка прича, јер су се на јерихонском путу стално догађали слични препади. Тим путем пролазе свештеник и левит - познаваоци Закона, зналци у вези великог питања спасења и, иначе, људи у служби Закона - и не заустављају се. Не мора обавезно да значи да су то били неки посебно хладни људи; можда су се и сами уплашили и хитали да што пре стигну у град; можда су били неспретни и нису знали шта да раде да би помогли - утолико пре што је изгледало да ту нема много шта да се помогне. Потом тим путем пролази Самарјанин, вероватно неки трговац који је често туда путовао и очигледно познавао гостионичара оближњег свратишта; Самарјанин, дакле неко ко не припада израиљској солидарној заједници и који у опљачканом човеку не мора да види свога „ближњег".

Овде треба подсетити да је, у претходном поглављу, јеванђелист приповедао како је Исус, на своме путу за Јерусалим, послао пред собом гласнике који су дошли у једно самарјанско село и хтели да му припреме смештај. „И не примише га зато што он иђаше у Јерусалим" (9,52сл). Разљућени „синови грома", Јаков и Јован, на то су рекли Господу: „Господе, хоћеш ли да речемо да огањ сиђе с неба и да их истреби?" Господ их је за то прекорео, а смештај је потом нађен у неком другом селу.

А сада, ево, појављује се Самарјанин. Шта ће учинити? Он се не пита докле иду његове дужности солидарности, нити које су заслуге потребне за вечни живот. Догађа се нешто друго: срце му се цепа. Јеванђеље користи реч која је на јеврејском језику изворно означавала мајчино крило и мајчинску бригу. Поглед на човека у онаквом стању „преврнуо му је утробу", дирнуо га до дна душе. „Сажали му се", преводимо ми данас слабећи изворну животност текста. Муња милосрђа која је погодила његову душу, чини да и он лично постаје ближњи, и отуда занемарује сва питања и опасности. Зато је тежиште питања измештено: није више реч о томе ко је међу другима мени ближњи, а ко није. Реч је о мени лично. Ја морам постати ближњи, па ће други за мене бити важан као „ја лично".

Да је питање гласило: „Да ли је и Самарјанин мој ближњи?", у датој ситуацији одговор би био зацело „не". Али сада Исус преокреће ствар: Самарјанин, туђин, чини себе ближњим и показује ми да изнутра морам научити бити ближњи и да одговор већ носим у себи. Морам постати личност која воли, неко чије је срце отворено до мере да га потресе невоља другога. Тада налазим свога ближњег или, боље, он проналази мене.

У своме тумачењу ове приче Хелмут Кун сигурно иде даље од буквалног смисла текста, а ипак уочава радикалност његове поруке. Он пише: „Пријатељска љубав политички изражено почива на једнакости партнера. Међутим, символичка прича о милостивом Самарјанину наглашава радикалну неједнакост: Самарјанин, који не припада израиљском народу, стоји пред другим, непознатим; помагач, стоји пред беспомоћном жртвом пљачкашког препада. Братска гозба (агапа), тако објашњава ова прича, прожима сваки политички поредак у коме влада начело do ut des, и тиме га превазилази својим натприродним карактером. У начелу, она је не само изнад тих поредака, него се схвата чак и као њихов преокрет: први ће бити последњи (уп. Мт 19,30), док ће кротки наследити земљу (уп. Мт 5,5)" (стр. 88сл). Једно је јасно: нова универзалност ступа на сцену, а почива на чињеници да изнутра већ постајем брат свих оних које сусрећем и којима је потребна моја помоћ.<<

Ето, по речи папе Бенедикта, која није била битна Милоју, али јесте некима од „милојемрзаца“ у СПЦ, Христос нас позива на радикално човекољубље, које превазилази све границе старозаветног закона, и пружа се према најтуђијем туђину.

- Дакле, воле, чак ни из перспективе римокатоличке, Милоје није погрешио!

- Није, браћо, није. Он се, као и сваки заостали Србин, позивао на Свете Оце Православне Цркве, али ни из перспективе римокатоличке, ни из перспективе екуменистичке – није погрешио кад је милосрђе у питању... Јер га треба чинити и туђину, а камоли своме.