ИНТЕРВЈУ ГРЕШНОГ МИЛОЈА „БОРБИ ЗА ВЕРУ“

(3)

„Борба за веру“: Господине Милоје, из дневне штампе сазнајемо да сте добили пресуду Црквеног суда Епархије жичке.

Грешни Милоје: Да, јесам. Пресуда ми је уручена 23. марта ове године, препоручено са повратницом, на адреси мога пребивалишта у Београду.

„Борба за веру“: Осуђени сте казном коначног искључења из црквене заједнице.

Грешни Милоје: Да. Можда невероватно, али истинито.

„Борба за веру“: Због чега Вам је изречена тако страшна казна?

Грешни Милоје: Због „два кривична дела“. Прво је то што сам примио монахе из Епархије рашко-призренске под мој кров и на моје имање, а друго зато што сам се молио Богу са Владиком Артемијем и његовим монаштвом.

„Борба за веру“: Зар су греси чинити милосрђе и молити се Богу са православнима?

Грешни Милоје: Сила Бога не моли.

„Борба за веру“: Шта је онда са јеванђељском заповешћу о чињењу милосрђа свим људима, без обзира којој вери и нацији припадали, а камоли својој браћи по вери и крви?

Грешни Милоје: Рекох, сила Бога не моли. Међутим, оно што ми је на утјешеније, то је знање да ни Бог силу не воли.

 „Борба за веру“: Хоћете ли се помирити са изреченом пресудом, или ћете се жалити?

Грешни Милоје: Жалићу се Великом црквеном суду, без улажења у меритум пресуде.

„Борба за веру“: Молимо Вас да појасните шта то значи.

Грешни Милоје: Жалићу се на безакоње које су неспорно починили тужилац и судије тиме што су себи приграбили оно што им Канони, Устав СПЦ и Правила поступка за црквене судове СПЦ нису ставили у надлежност. Тужилац и Суд су драстично и безобзирно погазили 9. правило Четвртог васељенског сабора, члан 25. Устава СПЦ и члан 64 Кривичних правила, односно Правила и поступака за црквене судове СПЦ. И не само то.

„Борба за веру“: Да ли је то довољно да Велики црквени суд поништи пресуду?

Грешни Милоје: Више него довољно. Ако пођемо од чињенице да Велики црквени суд управо и постоји да би отклонио грешке првостепене инстанце, у то апсолутно не треба сумњати.

Јер, необориви многобројни материјални докази сведоче да су црквеносудски органи Епархије жичке узурпирали права која им не припадају.

Дакле, моје судије су се руководиле неким сопственим надахнућем, а не црквеним Канонима, Уставом СПЦ и Правилима поступка. Моје судије су бациле под ноге непобитне чињенице и заменили их својом самовољом, што, наравно, не може бити од користи ни за истину ни за душе њихове.

Верујем да ће се и тужилац и судије – људи којима би истина требало да буде изнад свега – орадостити кад њихова пресуда буде поништена, јер ће се тиме отклонити њихово огрешење о црквени поредак. Јер, знамо да је казано не суди да ти се не суди! А камоли ако судиш неправилно, не дај Боже!

„Борба за веру“: Испада да Ви жалбу улажете из љубави према својим прогонитељима.

Грешни Милоје: Прошли пут, кад смо разговарали, рекох да моји прогонитељи нису моји непријатељи, него моји сурови пријатељи. Ја овом жалбом хоћу да помогнем мојим суровим пријатељима да избегну последице које су запрећене Законом Господњим: каквим судом судите, онаквим ће вам се и судити; и каквом мером мерите, онаквом ће вам се и мерити.

Верујте ми, откад је почео овај процес, ја прилажем воштаницу више кад улазим у светиње и њу намењујем за моје тужиоце и моје судије, нелицимерно се молећи Богу за њихово здравље, и за њихове душе, едаби правилно управљали речју истине Божије. Ја заиста не желим да због мене било ко пострада, или да се због мене огреши, па ни моји сурови пријатељи.

„Борба за веру“: Мислите ли да ће Велики црквени суд да стане на Вашу страну, и да ће поништити одлуку црквеног суда Епархије жичке?

Грешни Милоје: Велики црквени суд не треба да стаје ни на чију страну. Он треба да стоји у истини. А истина је ово: „Другостепена судска власт поништиће првостепену пресуду:

1. Ако првостепена судска власт није била надлежна за суђење";/.../

 Амин!

Овај цитат је преузет из чл. 82 Правила и поступака за црквене судове.

Ја просто не желим да верујем да би Велики црквени суд могао затворити очи пред неумољивим чињеницама и пристати на било чији терор над Канонима, Уставом, Правилима... над поретком којим су уређене надлежности, права и обавезе свих и сваког у Христовој Грађевини.

Знате, правда и правичност важе за све, па и за епархијски суд. Да тога није, зар би институција Великог црквеног суда била потребна?

„Борба за веру“: Ви сте, дакле, уверени да ће Велики црквени суд поништити пресуду коју сте добили?

Грешни Милоје: Наравно. Ја и не помишљам да би тако важна институција унутар црквеног реда и поретка могла да имплементира филозофију оног непомјаника, Броза, која је садржана у безумљу: Нећемо се придржавати закона као пијан плота. Или оне безбожничке филозофије из које је поникла лудост: Ако чињенице говоре супротно, утолико горе по чињенице.

Не дај Боже да се такво безумље усели у нашу Свету Цркву. Доста нам је те срамоте било у минулим временима и у неким безбожничким институцијама.

Догодило се - не поновило се.

Велики црквени суд има: 

1. Императив који каже: "Поништиће првостепену пресуду, ако првостепена судска власт није била надлежна за суђење". И

2. Чињеницу која се види из моје личне карте, благовремено достављене првостепеном суду, која јасно, гласно и недвосмислено Суд обавештава о његовој ненадлежности!

Амин!

„Борба за веру“: Можете ли да нам изнесете чињенице на основу којих би, по Вашем уверењу, Велики црквени суд требао да поништи пресуду Црквеног суда Епархије жичке?

Грешни Милоје: Ту постоје три групе неоспорних чињеница.

Прву групу чине оне чињенице на које сам указао црквеносудским властима Епархије жичке, а које су занемарене или игнорисане. Или је, можда, у питању превид.

„Борба за веру“: Које су то чињенице?

Грешни Милоје: Ево које:

1. У писму Епископу жичком Г. Хризостому, које је упућено о празнику Св. Марка Ефеског 2011, ја прилично очигледно указујем на Његову ненадлежност говорећи: „Моји сарадници су ми доставили Ваш акт Е.бр.47/2011.“ Дакле, ја га обавештавам да акт нисам примио лично, а нисам га примио зато што је послат у Чачак, где ја не живим.

У истом писму отворено и искрено Му кажем да су Му овај процес „...још једном потурили... осиони и некомпетентни сарадници“. Дакле, њихова некомпетентност и незнање се огледа, између осталог, и у томе што предузимају мере за које нису надлежни, а на то су, по службеној дужности,  били обавезни да пазе.

2. У поднеску „Одговор на оптужбу“ Црквеном суду Епархије жичке гласно и јасно кажем: „Из тих разлога сам се, средином 2010. г. Господње, одселио из Епархије жичке** у другу епархију, надајући се да ће у њој бити поштовано светоотачко Предање и богослужбени поредак, едаби пронашао мир свој.

Отуда је Ваша оптужница ирелевантна, у сваком погледу, а између осталог, и због месне ненадлежности епископа, тужиоца и суда, јер нисам Ваш епархиот.“

У истом поднеску додајем: „Надам се да ћете мом исказу, о томе да не припадам Вашој епархији, поклонити веру. Уколико, пак, изразите било какву сумњу с тим у вези, спреман сам на Ваше искање доставити многобројне материјалне доказе и предложити многобројне сведоке.“

3. Да је Суд ту чињеницу примио к знању, сведочи препоручено писмо тог суд од 2.3.2011, на коме је правоваљана адреса мога пребивалишта.

4. Дана 9.3.2011. упућујем Црквеном суду поднесак на оптужницу у коме, између осталог, стоји:

>>Не улазећи у меритум Оптужнице Ц.С. бр. 42, оспоравам месну надлежност црквено – судског тужиоца Епархије жичке да против мене покрене црквено – судски поступак. Наиме, црквено – судски поступак против мене од стране тужиоца Епархије жичке покренут је 14. 02. 2011. године, насупрот чињеници да од 8. 07. 2010.г. нисам више настањен на територији ове Епархије, због чега не могу ни да подлежем јурисдикцији овог црквеног суда. Од 8. 07. 2010. за мене је, према месту пребивалишта, искључиво месно надлежан црквени суд Епархије београдско-карловачке, па Вас молим, да покренути поступак обуставите или га са списима предмета предате месно надлежном црквено-судском органу.

Овом приликом указујем на значај који за законито вођење црквено – судског поступка има правилно одређивање месно надлежног суда. У тумачењу 9. правила IV васељенског сабора, које уређује одређене фазе црквено – судског поступка, угледни византијски каноничар Валсамон истиче: „Ако има један клирик да се тужи на другог клирика, или на епископа, или на митрополита, он мора сходно законима поднети своју тужбу пред онај суд, коме потпада оптужени...” Оно што важи за клирике, у Цркви Христовој, у којој смо сви уди једнога тијела (I Кор. 12. 12), важи и за мирјане.

                У прилогу Вам достављам :

                -потврду о предаји Одговора на оптужбе Црквеног Суда од 1.03.2011.г. у коме сам истакао да нисам Ваш епархиот;

                -копију личне карте која сведочи напред речено.

У Београду,

9. 03. 2011.г.

                                                                 Подносилац поднеска

Милоје Стевановић,

Теразије бр. 29/15  

11 000 Београд<<

5. Дана 22.3.2011, на правоваљану адресу мога пребивалишта суд ми шаље препоручену пошиљку са повратницом, што је још један доказ да суд зна где ја живим, па је чудно да то сазнање превиђа у пресуди.

„Борба за веру“: Из „Политике“ од  27.3.2011. сазнајемо: „Црквени суд је, међутим, навео како има „материјална сазнања” да Стевановић ипак живи у Чачку, а оптужени поседује документ из којег се види да је позив за суђење, послат из Епархије жичке, добио на своју београдску адресу, Улица Теразије број 29.“ Да ли ћете Великом црквеном суду разјаснити ту контрадикторност?

Грешни Милоје: Да. Наравно. То сам понудио, као што сте видели, и првостепеном суду изразивши спремност да им доставим многобројне материјалне доказе и предложим многобројне сведоке. Они су, на ту понуду, одћутали, а онда су прибегли конструкцијама, по принципу, што је баби мило, то јој се и  снило.

„Борба за веру“: Прву групу чињеница сте нам показали, а која је друга?

Грешни Милоје: Другу групу чињеница коју ћу презентирати Великом суду су оне чињенице које је првостепеном суду, црно на бело, доставило УГ „Законоправило“, и те необориве доказе је имао у рукама  секретар црквеног суда мр Небојша Дабић, али је он ту истину и те чињенице ингорисао, превидевши да је истина једна и да се не може сакрити град што на гори стоји. Верујем да мр Дабић, ипак, неће дочекати да присуствује сахрани истине, без обзира на своје амбиције и без обзира на своје титуле.

„Борба за веру“: На које доказе „Законоправила“ мислите?

Грешни Милоје: „Законоправило“ је доставило писмену одбрану на оптужницу против мене, и то на свега 47 страна куцаних материјала и докумената формата А4, прилажући и бројне материјалне доказе, као што су:

1) Фотокопија моје личне карте из које се недвосмислено види да сам се одјавио из Чачка (па према томе из Епархије жичке!) 7.7.2010, а на садашњу адресу, у Београду, пријавио 8.7.2010, од ког дана овде живим.

2) Фотокопију моје возачке дозволе у којој се недвосмислено види промена мога пребивалишта.

3) Сабораћајну дозволу породичног аутомобила, која јасно као дан садржи пребивалиште и адресу на којој живимо моја супруга и ја.

4) Саобраћајну дозволу службеног теретног возила, која садржи моје пребивалиште и адресу у Београду.

5) Рачуне „Телекома“, насловљене на моје име, са адресом у Београду, од седмог месеца 2010. до покретања поступка.

6) Рачуне „Инфостана“ за исти период.

7) Рачуне „Електродистрибуције“ за исти период.

„Борба за веру“: Која је трећа група чињеница?

Грешни Милоје: Поновићу спремност да и другостепеном суду понудим (као што сам то понудио и првостепеном суду) и друге многобројне материјалне доказе, као што су докази о перманентном паркирању мог породичног возила у периоду од мога пресељења, тј. јула 2010. до данас, у тзв. „црвеној зони“ града Београда, којој припада  место мога становања; многобројна документа о пословима којима реализујем тзв. „бизнис план“, а по ком плану сам у овом периоду у Београду урадио многобројне послове. Те послове сам обавио са живим људима, са институцијама, укључујући финансијске уговоре, купопродајне уговоре, пројектно-техничку документацију, мнобројне оперативне задатке са веома великим бројем извршилаца итд, итд. У свим тим пословима сам лично и персонално учествовао, од раних јутарњих часова до касно у ноћ, будући да мој радни дан траје око 18 сати. Изразићу спремност да Великом суду наведем имена преко 200 живих сведока који ће неприкосновено показати да ће се тзв. „материјална сазнања“ Црквеног суда Епархије жичке „да Стевановић ипак живи у Чачку“, распасти у парампарчад, а са њима мора пасти и пресуда тога суда која је утемељена на неистини, па је самим тим неодржива.

„Борба за веру“: Како је могуће да Црквени суд занемари тако несумњиве доказе?

Грешни Милоје: И мене то чуди.

„Борба за веру“: Из „Политике“ још сазнајемо да је почасни члан Суда у поступку против Вас био прота Милић Драговић из Ужица.

Грешни Милоје: Да. То је тачно.

„Борба за веру“: Ви сте објавили на нашем сајту, у неким књигама и на другим местима, бројна писма којима сте се обраћали проти Милићу молећи га да не гази светоотачко предање и прописе СПЦ о богослужењу, као и полемичке текстове са неким његовим антиканонским ставовима. Указивали сте, дакле, да он крши Каноне, прописе, одлуке СА Сабора... Имате ли помисли да је "дошло његових пет минута" - да Вам се реваншира оваквом пресудом?

Грешни Милоје: Не мислим да би један прота могао да падне толико ниско, да злоупотреби свој службени положај да би се неком светио. Сем ако се, не дај Боже, идентификовао са папом Пијем Деветим у чије време је на I ватиканском концилу 1870, између осталог, речено да је папа незаблудив, и да његовом суду нема приговора.

Но, надам се да није дотле дошло. Ја просто мислим да је кршење поретка у нашој Светој Цркви постала страст г. Милића Драговића. Поред тога, из његових поступака, задњих година, види се да човекољубље није његова јача страна. Осим тога, ја мислим да је он „човек од задатка“ коме циљ оправдава средства. Ја искрено жалим због тога, и молим се Богу за њега.

„Борба за веру“: Када погледамо Каноне Православне Цркве, чл. 25 Устава, члан 64 Правила, с једне стране, и чињенице које сте навели, с друге стране - звучи, заиста, невероватно да епархијски суд таквим аргументима није поклонио веру.

Грешни Милоје: Рекох, невероватно, али истинито.

„Борба за веру“: Да ли сада смете ићи у Чачак, јер би то могло бити искоришћено против Вас – везано за Ваше пребивалиште?

Грешни Милоје: Мој покојни отац је, у време окупације, кад из Драгачева пође у Чачак, да на волујским колима отера и прода дрва, морао тражити „аусвајс“ и показати га немачкој патроли на уласку у Чачак. Може бити, да ће г. Милић Драговић нешто слично, са својим истомишљеницима, увести у Епархији жичкој. Тамо већ, како чујем, постоје нека акта по којима се људима, који мисле својом главом о Богу, о спасењу, о вери, о светосављу, о Цркви, о правди, о папи... другачије од г. Милића и његових екуменистичких сабораца, забрањује приступ у цркве и манстире. Господе, помилуј! Тако, ако нпр. помислиш да је неканонски смењен Владика Артемије (а то свако нормалан, ко уме да чита Каноне и Устав СПЦ, зна!), или се још усудиш да молитву Богу с Њим узнесеш, држ' се добро: у „Милићеве цркве и манастире“ нећеш, сине мајчин!

Тако и ово: ако г. Милић „изгура“ одлуку да се уведе нека екуменска полиција, која ће светосавској деци забранити улазак у Епархију жичку, онда ћу ја морати да организујем сусрете са мојом децом, унуцима... негде тамо на граници.

„Борба за веру“: Где је та граница?

Грешни Милоје: Тамо, ваљда, негде у Белановици, око Љига, односно тамо докле се буде простирало „Милићево царство“.

„Борба за веру“: Ако смо Вас добро разумели Ви ћете слободно одлазити у Чачак?

Грешни Милоје: Све док ми неко не ограничи слободу кретања, ићи ћу свугде тамо где имам посла, потребу, жељу или интерес. Па и у Чачак.

Ја и супруга у Чачку имамо децу, унуке, сестриће, братаниће, синовце, браћу, сестре, кумове, пријатеље... У Чачку се одвија претежна делатност моје фирме и тамо је велики број мојих радника и мноштво мојих пословних партнера. На чачанском гробљу су сахрањени моји бројни рођаци, кумови, пријатељи... Недалеко од Чачка живи мој рођени брат, са својом породицом. У мојем завичају је и гробље на коме почива прах мојих родитеља и предака. Ја ћу тамо одлазити све док г. Милић Драговић и његови екуменистички истомишљеници не уведу Ausweise. А ако их, да не да Бог, уведу, ја ћу опет ићи, како будем знао и умео. Од тога ме неће одвратити чињеница да данима пред мојом фирмом у Чачку нечији доушник „чува стражу“. Кажу, што год истину дубље закопаваш, она сјајнија излази.

 „Борба за веру“: Али, из „Политике“ сазнајемо да Суд има материјална сазнања да Ви живите у Чачку.

Грешни Милоје: Да бисмо били правични (у новине није могла да стане пресуда од 8 страна) Суд прецизира: „Констатујући да је господин Милоје Стевановић чинио преступе против црквеног поретка на територији жичке епархије, као и да су наша материјална сазнања у тренутку вођења јавне расправе таква, да исти живи у граду Чачку ул. Хајдук Вељкова 26 (писмо Епископу жичком од 3. јуна 2010. о пријему монаха манастира Црна Река) закључили смо да је Црквени суд Епархије жичке надлежан за подигнуту оптужницу, позивајући се на крај 64. члана Правила и поступака за црквене судове СПЦ: "Црквени суд који је био надлежан за покретање поступка задржава своју надлежност до свршетка поступка."

Тачно је да сам ја 3. јуна 2010. живео на наведеној адреси и одатле послао писмо Епископу. Али, је неспорно да сам ја са те адресе отишао 7. јула 2010. и на нову адресу се настанио и пријавио 8. јула 2010.

Оптужница против мене је подигнута 14. фебруара 2011. године, дакле, 221 дан након чињенице да ја нисам њихов епархиот, и да они нада мном тада – тог 221. дана и надаље нису имали никакву, па ни црквеносудску власт. Ни de facto ни de јure. Они су, дакле, учинили покушај узурпирања власти, јер нису били надлежни, како год окретали Правило: било „крај“, било средину или почетак.

Тврдња из оптужнице „Да је окривљени примио оптужницу на поменутој адреси сведочи и његов писани одговор на исту“ - је до те мере забрињавајућа, да јој се здрав разум опире. Прво, оптужницу нисам примио ја, него моја радница, што се лако може проверити. А друго, управо тај одговор, како сам већ цитирао, говори супротно, оспоравајући оптужницу између осталог и због месне ненадлежности, епископа, тужиоца и суда. Ево дајем Вам одговор црно на бело, да се непосредно уверите у невиђену бруку Суда, која у правном саобраћају представља ретко виђену лакрдију (документ видети у прилогу – нап. „Борба за веру“). Мени је жао што ову бруку обелодањујем, али, пазите, ако секретар Црквеног суда ингорише 47 страна чињеница и доказа – онда мени и људима који се боре за истину, не остаје ништа друго него да православну јавност обавестимо о тој истини. Само, то више неће бити 47 страна, него много-много више.

Борба за веру“: Шта мислите, који су разлози због којих је Суд игнорисао Ваше наводе?

Грешни Милоје: Према правним правилима, која важе у црквеносудском поступку, терет доказивања је на тужиоцу. Чак и да нисам (А ЈЕСАМ!) показао добру вољу и намеру да им укажем на чињенице – њихова процесна обавеза је да знају шта раде. А то, значи, пре свега, да утврде да ли имају ингеренције, да ли су надлежни за оно што чине. Ја сам могао чак и да прећутим те чињенице, и да у себи кажем: Опрости им, Боже, јер не знају шта раде!

Међутим, ја нисам желео да „искористим“ њихово незнање и њихову некомпетентност, него сам им коректно, хришћански указао на чињенице. На необориве чињенице је указало и „Законоправило“.

Отуда се чудом чудим, да су себи дозволили „луксуз“ да учине још једно тако очигледно безакоње. Да тако немилосрдно погазе Каноне, Устав... Речју: ред и поредак, те да тако непристојно и бахато „злостављају“ чињенице, вршећи насиље над стварношћу. У мом крају, где сам рођен, једни такве називају силеџије, а други силаџије.

„Борба за веру“: Да ли Вам је ова пресуда донела непријатности у породици, у Вашој фирми, међу познаницима и пријатељима... с обзиром да су све новине писале да сте искључени из Цркве? Јер према тој пресуди испада да сте Ви, опростите што тако морамо рећи, „најгори“ од свих у СПЦ.

Грешни Милоје: Не срамоти човека оно што излази из туђих уста. Осим тога, ово није ништа ново. Вековима су клеветници, лицемери и безакоњу склони људи користили исте рецептуре.

Знамо кад је Крститељ устао на безакоње, говорећи Ироду: Не можеш ти имати (по закону) жену брата својега – да Иродијада није хтела да чује истину (исто као мр Дабић), него је наставила да безаконује. И то јој не беше доста, него још заиска и доби главу Јованову. То је „правда“ неправедних! Али, погледајмо правду Божију: Иродијада је себе проклела и осрамотила, а Јована Крститеља прославила.

Или, да се примакнемо нашем времену. Завидљивци и нечасни људи оптужише Јована Шангајског за тобожње новчане малверзације. Ти лупежи су већ ишчезли из народног сећања, а у Књигу Живота питање је да ли су ушли. Њихова „жртва“ Јован Шангајски се, међутим, воздиже у свете. Обратимо пажњу, сад: није ли овај сценарио за прогон „доброг, честитог, поштеног Артемија!“ налик на збитије које поменух. Безмало ко јаје јајету.

Није ли казано: Зло рађење – готово суђење, и ко другоме јаму копа, сам у њу упада?

Не рече ли Господ: Ко има уши да чује, нека чује!?!

Ја сам матор човек, и можда нећу дочекати, али млађе генерације наших верника ће засигурно видети шта ће се збити са прогонитељима Божјег човека Артемија и његове духовне деце. А видеће и кончину прогоњених. Из тога ће научити лекцију.

Што се мене, пак, тиче, још дубље сам учвршћен у вери да се Србија расрбити не да.

А то што рекосте да сам најгори од свих, немате разлога да се снебивате. Према садашњој одлуци Суда ја то, de jure, јесам. Та квалификација ми може бити душекорисна. Она ће ме подстицати да још будније стражим над собом. Ни сузе мојих унука, кад им се вероучитељица пред разредом наруга, говорећи: Питај, опет, деду да ти објасни Јеванђеље – ако га не избаце из Цркве – неће зауставити мој наум да останем на путу светих и богоносних Отаца нашијех.

„Борба за веру“: Такав поступак вероучитељице је заиста запрепашћујући.

Грешни Милоје: Никакво чудо. „Неподобне“ вероучитеље, као што је Владимир Димитријевић и њему слични, попут оних многодетних српских витезова са Косова, су истерали са наставе веронауке, па онда не изненађује да се уместо жита сеје кукољ на духовној њиви овог напаћеног народа.

„Борба за веру“: Хвала Вам на разговору, и нека Вам је Бог на помоћи.

Грешни Милоје: Амин. Боже дај!

+++

ПРИЛОГ:

ЦРКВЕНОМ СУДУ ЕПАРХИЈЕ ЖИЧКЕ КРАЉЕВО

ОДГОВОР НА ОПТУЖБУ ЦРКВЕНО-СУДСКОГ ТУЖИОЦА

Због непоштовања богослужбеног поретка, немилосрдног гажења светоотачког Предања, кршења Устава СПЦ, прописа о богослужењу и одлука САСабора СПЦ, као и због бројних саблазни, које су се као последице напред наведеног догађале (у Епархији жичкој), дошао сам до уверења да пут којим иде Владика жички и његови сарадници није пут који ме води ка Христу и ка спасењу.

Због тога сам одлучио да се склоним са тога пута, следећи поуке светих и богоносних Отаца нашијех*.

Из тих разлога сам се, средином 2010. г. Господње, одселио из Епархије жичке** у другу епархију, надајући се да ће у њој бити поштовано светоотачко Предање и богослужбени поредак, едаби пронашао мир свој.

Отуда је Ваша оптужница ирелевантна, у сваком погледу, а између осталог, и због месне ненадлежности епископа, тужиоца и суда, јер нисам Ваш епархиот.

Молим се Богу, да се Епископ жички врати светоотачком Предању, те да почне спроводити дату епископску реч, о Савиндану 2008. године, као и свој сопствени акт Е.бр.741 од 20. јуна 2008, у ком случају ћу се радо вратити своме завичају и у Вашу епархију, надајући се да ће те се и Ви том повратку, као браћа у Христу, истински обрадовати.

01. марта 2011. г. Господње

грешни Милоје Стевановић

_______________

*Мој учитељ, блаженопочивши отац Сава Вазнесењски, нас је учио говорећи: „Кад видиш да неки поп, калуђер, владика или ма ко шепртља, одступајући од Предања, или приметиш да се на ма који начин слиз'о са папистима и ватиканцима, бежи од њега. Не узимај благослова од њих ни за живу главу..." (Извор: аудио запис беседе о. Саве).

Свети Марко Евгеник упозорава: "Бежите, дакле, од њих, браћо и од сваког општења са њима. Такви су лажни апостоли, лукави посленици прерушени у апостоле Христове, што није чудо, јер се и сам Сатана прерушава у анђела светлости. Није онда, дакле, никакво чудо што се његове слуге претварају као слуге праведности, чији ће крај бити по делима њиховим... Но како вам је светим апостолима одређено, стојте држећи предања која сте примили како писана тако и неписана!.." (Извор: Сава Јањић, потоњи архимандрит и настојатељ дечански, Екуменизам и време апостасије).

Свети Герман Нови заповеда: "Налажем свом народу Божјем на Кипру, који сте истинска деца Католичанске Цркве, да бежите главом без обзира од свештеника који су пали у латинску обману и да не залазите у њихове цркве, нити да благослов из њихових руку случајно примате. Јер, боље је да се сами у кућама Богу молите, него ли да са латиномислећима заједно у цркве идете, да не бисте заједно са њима наследили пакао." (Извор: исто)

Свети Атанасије Велики учи: "Ходећи незаблудивим и живоносним путем, ископајмо око које нас саблажњава, не телесно већ умно. Ако се, наиме, епископ или презвитер, који су очи Цркве, неблагочестиво понашају (у овом случају се мисли на јерес) и саблажњавају народ, треба се издвојити од њих. Боље се, дакле, без њих окупљати у неком молитвеном дому него ли са њима бити вргнут као са Аном и Кајафом у геену огњену." (Извор: исто) (А јерес, тј. свејерес, је, по речи Св. Јустина, екуменизам).

**Спадам у људе који држе реч, поштујући јеванђељску заповест, да нам да буде да, а не не.

Надам се да ћете мом исказу, о томе да не припадам Вашој епархији, поклонити веру. Уколико, пак, изразите било какву сумњу с тим у вези, спреман сам на Ваше искање доставити многобројне материјалне доказе и предложити многобројне сведоке.

Напомена: подвлачења у фуснотама-МС.

Интервју сачињен 4.4.2011.