header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Уништавање православних звона у циљу одвајања српског народа од његове Светосавске Цркве Штампај Е-пошта
уторак, 05 април 2011

 Синиша Димитријевић

УНИШТАВАЊЕ ПРАВОСЛАВНИХ ЗВОНА

Судбина православних звона и њихово уништавање део су трагичне судбине српског народа од пада немањићке Србије до новијих времена. Звона у Србији уништавана су искључиво ради духовног поробљавања српског народа. Организовано и смишљено уништавање православних звона, за последњих шест векова, чинили су агресивни и фанатични ислам, преко Отоманске империје, и перфидно римокатоличанство, некада преко Аустоугарске царевине, а данас помоћу лажног екуменизна и наше лакомислености. Намера им је била да уништавањем православних звона што више и брже одвоје српски народ од његове Светосавске цркве. Наши непријатељи су бакар од звона користили за ливење топова како би силом спроводили исламизацију и унијаћење.

Уништавање православних звона вршено је на различите начине. Поред физичког уништавања и одношења, истовремено је забрањивана употреба звона тамо где је у појединим манастирима кадгод понеко остављено. Касније, услед насталих нових историјских прилика, западана цивилизација, предвођена римокатолицима, више није била у могућности да физичким путем уништава звона и забрањује њихову употребу. Због тога је прибегла наметању својих звона, формирањем посебне науке о звонима (кампанологије) као теоретском покрићу за унијаћење тим путем.

Последњих седамдесет година ово перфидно унијаћење, спровођено наметањем римокатоличких звона, одвија се паралелно на неколико нивоа. Писаном речи, прећуткује се разлика између православних и римокатоличких звона, предност се, међутим, даје римокатоличким звонима, тако вешто као да се звона не резликују. Наводно због квалитета природно је да се наручују са запада. Да би се ово остварило, на психолошком плану, требало је створити мишљење да све оно што долази са Запада јесте и најквалитетније. Такву психологију није било могуће подметнути свима, зато су се тражили, а и данас су на цени, они који због свог малограђанског примитивизма прихватају достигнућа Запада као коначна, и са стидом одбацују своју традицију, сматрајући је застарелом. О каквом се "квалитету" и „лепоти" звука ради код западних звона, то најбоље можемо показати на примеру судбине западне цивилизације како ју је видео чувени руски филозоф Берђајев. Говорећи о разлозима због којих ће западана цивилизација оживети своју катастофу, он главни њен разлог пропасти види у томе, што је производ обездуховљеног Хришћанства. Данашња римокатоличка звона и уопште звона са запада, када се упореде са православним, звоне исто онако како је Берђајев описао западну цивилизацију...звоне као обездуховљено хришћанство.

 

УНИШТАВАЊЕ ПРАВОСЛАВНИХ ЗВОНА ЗА ВРЕМЕ ТУРСКЕ ТИРАНИЈЕ

Ради утврђивања истине о уништавању православних звона за време Турака потребно је утврдити када су прва звона донета у Србију и какво је било стање звона пре Косовске битке. Први познат помен звона код нас како тврди професор Станоје Станојевић у свом раду "Била, Клепала и звона код нас“ налази се у Зборнику архиепископа Данила. У биографији краља Милутина Данило казује, како је Милутин сахрањен у својој задужбини, манастиру Бањска, како су две и по године после тога почеле на његовом гробу, јављати многа и различита, "знаменија дивна", и како се једне ноћи црквеном парамонару указало, "некоје знаменије страшно“, па кад је он о томе обавестио братију и игумана, они се сви скупе у цркву, и ту учине, "обноштнаја пенија, а кад су свршили јутрење и кад је почело да свиће, "повелеше ударати во била и звона". О судбини ових, Милутинових звона, данас знамо врло мало. Из списа Данилових настављача сазнајемо да су звона за Дечански манастир донета са Приморија и да су доброгласна. Професор Станоје Станојевић слаже се са мишљењем архитекте Петра Ј, Поповића да се почетком 14 века звона за наше цркве лију у Приморију, а да се крајем 14. и почетком 15. века звона лију и у нашим крајевима. Према тврђењима Тихомира Р. Борђевића звона се свуда редом помињу по нашим црквама и пре него што су Турци покорили наше крајеве. За нас је важно да утврдимо да се после Косовског боја звона све више доносе у Србију, и да се почиње чак са ливењем, како би се избегле муке због дугих путовања. На основу до данас сачуваних звона, ливених у нашим крајевима почетком 15-ог века, сазнајемо да су она рад вештог мајстора звоноливца Радоја Милишића. Изгледа невероватно али је тачно то, да се пред сам пад Србије у Турско ропство звона масовно лију. Разлоге за овако убрзано ливење звона треба тражити у истини да је после Косовског боја једини могући начин у одбрани од надирућег ислама били, а и данас остали, Црква православна и Светосавље. Турцима је било јасно да се помоћу звона, те својеврсне Божије трубе, учвршчује вера Православна. Зато су уништавали звона по Србији редом како су освајали њен део по део. Текло је то плански. Турци су мања звона, односили цела, а велика су разбијали и у комадима односили у Једрене где се налазио сабирни центар. Касније су Турци звона топили и преливали у самој Србији. Године 1574. наређује се смедеревском санџак бегу и београдском кадији да се од бакра, звона у Ресави и Кучајни, као и од чатлак топова, поново излију топови. Поред тога, требало је да се из Будима пошаље 40 топова (старих), звона и бакар. Све то требало је да буде пребачено бродовима за Београд. Ово јасно показује да је Смедерево било једно од главних места где су се звона претапала у топове. Путописци тога времена оставили су драгоцена сведочења о нашим манастирима под турском окупацијом. Тако су Турци 1476. године однели велика звона из манастира Ресаве. 1567. године у манастиру Раваница било је једно звоно које се није смело употребљавати, само је у изузетним приликама тихо звонило, а уместо звона користиле су се дуге, дебеле даске и греде у које се ударало дрвеним чекићем. Из путописа хугенота Филипа Дифрена, који је  после Вартоломејске ноћи 1572 лутао европом остао нам је запис о манастиру Милешеви од 26. јанура 1573. године у коме се каже да се уместо звона у Милешеви користе метална клепала. А народ српски, у нади да ће сачувати своја звона, закопавао је, верујући да ће их поново у слободи чути. Уместо звона, дакле употребљавана су била и клепала, а у Црној Гори пуцањ из пиштоља или пушке замењивао је двозвон и трозвон. У Херцеговини, Ускоци су уместо звона користили трубе. Све време трајања ропства под Турцима ишчекивао се дан када ће се закопана звона поново вратити на звонике и својим гласом означити пропаст Турске империје и васкрс слободе. Како се на ослобођење дуго чекало, и како се народ често селио, закопана звона су понекад заборављана. Ако би се после много година које и пронашло, таква звона нису враћана на звонаре, него су завршавала у музејима. Када су представници турске власти и сами постали свесни своје пропасти у Србији, нису заборавили да на све могуће начине Србина онемогуће употребу звона, што је својеврстан показатељ, колико је њима била јасна снага паравославних звона, у очувању српске духрвности.

Чим је Србија под Карађорђем била ослобођена одмах се започело са оправком храмова и звонара на које су качена звона до сада закопана или у тајности спремана за овај тренутак. По налогу Карађорђа а под контролом Доситеја Обрадовића већ 1804. у Трсту се лије звоно за Саборну цркву. Чим су то прилике дозволиле у Београду је 1807. године у Доњем граду подигнута тополивница и звоноливница. У овој ливници изливено је и прво наше звоно после ослобођења од Турака. Све ово није дуго трајало јер -је Србија 1813. године поново пала под Турску власт. Турци су наставили да уништавају звона до Србији, само с тим што су сада поред класичног уништавања, ломљењем и претапањем, почели и са продајом српских звона у суседне крајеве, па је тако једно звоно са београдске цркве однето у Крајову у (Румунија) а друго у Шибеник. Звоно из Венчаца однето је у Бранковену (Румунија). Напоредо са окрутним уништавањем звона по Србији у народу је све више нарастала свест, да се ближи истинска слобода, она слобода која му оногућава коришћење звона за Богослужења. Зато у поробљеној Србији звона поред своје богослужбене намене све више постају симбол слободе од Турака. Кнез Милош Обреновић 25. јануара 1830. год. објављује Народној Скупштини у Крагујевцу султанов хатишериф од 1829 год. којим је, између осталога, дата Србима слобода Богослужења. Чим је објавио хатишериф, Милош је започео са зидањем и обнављање звонара и доношењем звона у Србију. Истовремено се започело са припремама за подизање звона на звонару у Саборној цркви у Београду. Част да први подигне звона у ослобођеној Србији припала је Петру Лазаревићу Цукићу. Сазнавши да Милош припрема подизање звона у Београду, Турци се узбинише и спремаху се да свим силама онемогуће тако нешто. Чак су топове уперили са Калемегдана, у намери да ђуладима сруше подигнута звона. Када су упитали Цукића боји ли се да ће бити посечен од Турака ако подигне звона, он им је одговорио да се не боји... јер ће га Милош први посећи ако звона не подигне, те да му је лакше да погине од Турске руке служећи народу него од Милоша. Када су Турци сазнали да се Милош са силним момцима спрема да удари на њих уколико буду дирали звона, не имаше где и мораше се помирити са тиме да ће по нужди редовно слушати звона са Саборне цркве. За време своје владавине Кнез Милош је, на њему својствен начин, користио звона у дипломатији. Поред куповине звона за цркве у Србији, он је поклањао звона српским крајевима који су остали под турском окупацијом. Долазак сваког звона у неослобођене крајеве народ је тумачио као знак скорог ослобођења и уједињења. Дешавало се и то, да у јужним српским крајевима, народ приноси дарове кад стигне звоно, са жељом да га што пре чује, а прикупљени дарови су понекад били драгоценији од самога звона. Манастиру Светог Јована Бигорског кнез Милош поклонио је 1837. једно звоно као знак захвалности што су за време турске владавине у овом манастиру звона непрекидно звонила. У осталим српским крајевима који су остали под турском влашћу, локална турска управа се свим силама трудила да Србима не дозволи употребу звона. Онда када су их околности присиљавале гледали су да у местима где су Срби живели са римокатолицима, право употребе звона дају само римокатолицима. То се догодило у Призрену када су власти у Цариграду дозволиле римокатолицима употребу звона још 1891. године. Србима у Призрену право да могу употребљавати звона на својим црквама Турске власти дозволиле су 12 година касније. Тако су Срби у Призрену у марту 1903. први пут употребили звона после толико векова.

Док је део Србије био ослобођен, а Јужна Србија спремала се за ослободилачке ратове, дотле су Срби који су живели под Аустроугарском влашћу били изложени терору римокатолика који су спроводили унијаћење. Борба правоверних Срба и унијата у неким случајевима завршавала се тако, да су Срби били принуђени да сами уништавају своје храмове и звона како она не би пала у руке унијата. То се десило и манастиру Марча у коме су била на далеко чувена звона. Срби су неколико пута успели да у скукобу са унијатима на време склоне све драгоцености из Марчанског манастира, али када се видело да унијати уз помоћ неких Срба на превару покушавају да отму манастир, тада су га Срби запалили и у њему су изгорела надалеко позната Марчанска звона. У осталим крајевима под Аустроугарском Срби су нормално користили звона која су куповали у ливницама Аустроугарске монархије. Од 1854. у Земуну је почела да ради звоноливница Пантелић, једина домаћа ливница која је на територији Аустроугарске лила звона по православним принципима.

 

УНИШТАВАЊЕ ПРАВОСЛAВНИХ ЗВОНА ПОД УТИЦАЈЕМ РИМОКАТОЛИКА

Под утицајем римокатолика православна звона су уништавана кад год је то било могуће и у облику који је био најпогоднији за постојеће политичке прилике. За време Првог светског рата створиле су се прилике да се терором и насиљем уништавају звона на много подмуклији начин него што је то радила Турска империја. Аустроугарска војна управа, одмах је у окупираној Србији, у оквиру Генералног Гувермана, формирала одељење за прикупљање метала, посебно бакра. Уништавању и одношењу православних звона приступило се организовано и плански. Тај посао аустроугарске власти су спровеле у неколико фаза. У првој фази аустроуграске власти су послале наредбе свим црквеним општинама од којих су захтевале да напишу податке о звонима. Ти подаци требало је да садрже димензије звона и тежину, кад и где је ливено, те да ли има посебну-историјску вредност. Наредбе су садржавале гаранцију да звона од историске вредности неће бити реквирирана. Када су аустроугарске власти прикупиле податке приступило се планском уништавању звона. У почетку нису узимана сва звона него се гледало да се понеко остави, нарочито оно које је имало уметничко историску вредност. Када су та звона однета, већ крајем 1915. године због потребе за бакром аустроугарске власти доносе нову наредбу на основу које се дозвољава црквама да за своје потребе оставе она звона чији је пречник испод 250 милиметара и она звона која имају уметничко историску вредност. Пред сам крај рата са српских цркава поскидана су и однета скоро сва звона. Остала су практично звона чији пречник није био већи од 250 милиметара, а таквих звона било је врло мало. Практично, за време аустоугарске окупације однета су сва звона са православних храмова. Аустроугарске власти оставиле су поједина звона, уз издавање дозволе, али у оним приликама када због величине звоно није могло бити скинуто а да се не руши и звонара. Једина сачувана звона била су она које је народ сакрио било закопавањем, било бацањем у реке. Народ је, међутим на све начине покушавао да сачува своја звона. У селу Тишковцу аустроугарски војници су покушали да однесу једно велико и старо звоно. Због величине звона нису могли лако да га скину, па су са гробља поскидали камене плоче и ставили испод звона не би ли га разбили. За Тишковчане је то била двострука трагедија: односе им звоно ломљењем, и уништавају им плоче са гробова. Када су аустроугарски војници звоно са звонаре откачили и бацили на надгробне плоче да се разбије, десило се чудо: плоче су попуцале а звоно је остало неокрњено. Гневни, аустроугарски војници, овом Божијом милошћу почеше у бесу бацати звоно низ брдо. Како год да су га бацали, оно је остајало неокрњено. Охрабрени Тишковчани Божјом милошћу реше да звоно, које су војници на једвите јаде дотерали до Книске железничке станице, закопају на самој станици и тако га сачувају од уништења. Чим су Тшковчани чули у пролеће 1918. да је српска војска у Сплиту ископали су своје звоно и вратили га да звони у славу Божју.

Систематско уништавање правосланш звона аустроугарске власти спроводиле су на тај начин што су организовале сабирна места на кључним железничким чворима. Београдска железничка станица била је сабирно место за Србију. У Мостару се налазило сабирно место у коме су сакупљана звона из Будве (4.344 кг.); Бара (742кг.); Подгорице (7.935 кг.); Никшића (5.340кг); Колашина (2.576 кг.); Цетиња (11. 015 кг.); Старог Бара (5.253 кг.). На основу делимичне грађе из Бечког архива види се да је у Мостар само у једном дану (31. маја 1917. године) донешено 37.205 кг. звона. Сабирна места из којих су транспортована звона била су још у Сарајеву и Сремској Митровици. Колико је тачно звона однето из Србије за време аустроугарске окупације тешко је тачно утврдити. Подаци који су сачувани односе се на поједине периоде и нема збирне документације из које би се могло утврдити колико је тачно звона однето са православних храмова. Према подацима о одношењу звона из Ваљевског округа, из кога је до маја 1917. године однето преко 15.000 кг звона, а који су састављени на основу наредби Генералног Гувермана бр.1735; бр. 2274 од априла 1916. инаредби бр. 15367; бр. 2609; бр. 18481; бр. 90377, из 1917. године само делимично се може утрдити права количина звона која су однета из Србије. Нека се зна да данас у архиви Генералног Гувермана не постоје поменута документа под наведеним бројевима. Остаје тајна ко је и када склонио поменута документа, као материјални доказ о одношењу звона из Србије. Захваљујући свештенику Слободану Костићу, који је за време рата био у округу Ваљевском, и његовом педантном бележењу сачувани су поједини подаци о одношењу звона из округа Ваљевског. На основу данас расположивих докумената знамо да су главни центри у којима су се сакупљена звона из наших крајева транспортовала налазили у Бечу и Лублину. Из документа датираног у Бечу 31. јануара 1917. године види се да је укупна количина допремљеног бакра у Лублин, од чега је највећа количина пореклом од звона, износила преко 18.000.000 (осамнест милиона килограма).

Поразом Аустроугарске уништавање правосалвних звона није прекинито, оно се и даље наставило али у много суптилнијим облицима. Пошто су уништили оно што су могли до 1918. године у мирно доба продавали су нам своја звона за скупе паре и успешно ширили лажи да су звона која долазе са запада најбољег квалитета. То је и утицало да се нов начин уништавања православних звона пренесе на поље писане речи и теорије. У ту сврху требало је установити и посебну науку о звонима КАМПАНОЛОГИЈУ, а за главног проналазача звона Бискупа Паолина из Ноле у Кампани. Тачно је да је Бискуп Паолин увео у деветом веку звона у хришћанску цркву, али је тачно и то да их он није пронашао. Данас се зна да најстарија позната звона потичу из Луристанске цивилизације дванест векова пре него што их је Бискуп Паолин пронашао. Много бисмо времена потрошили када би се враћали Асирским звонима, Мојсијевим звончићима из Старога завета и да не набрајам даље. У тој врло озбиљној науци о звонима КАМПАНОЛОГИЈИ, која је и име добила по месту где је Бискуп Паолин наводно пронашао звона, нигде се не помиње разлика између православних и римокатоличких звона. Јасно је да се КАМПАНОЛОГИЈОМ желело успостављање принципа, како звона треба да изгледају, али по моделу римокатоличке цркве. Данас морамо признати да је ова методологија имала успеха и да је на путу ка уништењу православних звона. Тачније, наметнула је да су звона увек само звона, да разлика не постоји па је онда савим нормално да се звона набављају на западу јер су најбољег квалитета. Ово не би било страшно када би такво мишљење имали људи који никада у животу неће куповати звона. Постаје, међутим трагично када тако мисле они који су у прилици да наручују звона, какву прилику у последње време има извођач радова на храму Светога Саве, господин Бранко Пешић. Прикривајући истине о звонима многи Срби ишли су на руку овакој политици римокатолика према звонима. Вероватно због тога нико за последњих шездесет година није поставио питање: Зашто се Карађорђево звоно из Шибеника не врати. Зашто се не врати најстарије наше звоно из Румуније, и многа звона која су расејана на различите стране. Тамо где је било могуће утврдити где су звона покрадена и однета, на жалост, истина се упорно прикривала вероватно из разлога знаним само онима који су то радили. Тако на пример у својој монографији о Студеници Хвостанској, издатој у Београду 1976. године проф. Војислав Кораћ на страни 5. износи, између осталог: „Р. Грујић пише 1928. године да је један мештанин, копајући на остацима Студенице Хвостанске, 1908. године, нашао једно звоно и у њему три платна од конопља са сликама. Платно је тада узео пећки архимандрит за ризницу патријаршије а звону се изгубио траг...". У напомени проф. Кораћ наводи да је ово цитат Р. Грујића узет из Старинара серија три бр. 13 из 1928.1930. године. Зашто је проф. Кораћ фалсификовао Грујићев текст постаће јасно када прочитамо шта је тачно Р. Грујић написао у Старинару за помету годину на страни 13: "Једном таквом приликом неки АРНАУТИН из села Студенице нашао је, 1908.г. у рушевинама једно звоно и у њему три комада конопљаног платна разне величине, са израђеним сликама на њима... а звоно су узели Пећки ФРАЊЕВЦИ и послали га незнано куда".

Зашто је проф. Кораћ фалсификовао Р. Грујића и изоставио да су Арнаути прекопавали српске Светиње, а Фрањевци крчмили оно што није њихово, остаје господину Кораћу да одговори. Ово није једини пример да се иза звучних имена, титула и институција сакривају истине о православним звонима. Др Иван Бах из Загреба у свом раду "Прилог проучавању повијести љевача топова Карађорђева устанка..." утврђује да су подаци Вука Караџића дати Ранкеу о Милисаву Петровићу, Карађорђевом тополивцу, нетачни и да је Сима Милутиновић Сарајлија погрешио када је Милисава Петровића опевао као првог српског тополивца и звоноливца код Карађорђа. Др Иван Бах је утврдио да част првог Карађорђевог тополивца и звоноливца припада Ивану Де Боти. Као доказ наводи писмо удовице поменутог Де Боте упућено 1860. год. Кнезу Милошу ради новчане помоћи. У том писму удовица Де Ботинз наводи да је њен муж тешко оболео лијући топове Карађорђу. Др Иван Бах заборавља да је под Карађорђем у Калемегданску топхану био строго забрањен приступ свим поданицима Аустроугарске монархије. До данас није пронађен ни један документ којим се од стране Карађорђа и устаника дозвољава Ивану Де Боти приступ Калемегданској топхани и ливење топова и звона. Као што римокатолици тврде да је у деветом веку Бискуп Паолин пронашао звона, тако Др Иван Бах утврђује да част првог тополивца и звоноливца у Карађорђевој Србији припада ником другом до римокатолику Ивану Де Боти. Све ово не би се лако могло протурати да се неко у Србији озбиљније бавио проучавањем зврна. Све што је писано о звонима код нас од изузетне је вредности, али ниједан од тих радова не бави се звонима у целини. Нормално је онда и очекивати појаву оваквих фалсификата када је реч о православним звонима и њиховим ливцима. Колико ће успеха овакви фалсификати имати не зависи само од њихових аутора, већ и од нас самих, колико смо способни и спремни да се вратимо својим православним звонима, а она ће најбоље својим звуком проговорити о нама самима и свима онима који желе да нам наметну римокатоличка и западна звона.

Извор: Хришћанска мисао, 4-6/1994.

Приређивач: „Борба за веру“

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 10 јул 2014 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 37 гостију на вези
БЕСПЛАТНЕ РЕКЛАМЕ И ОГЛАСИ ПРИЛОЖНИКА САЈТА

ОБЈАШЊЕЊЕ:
ОВДЕ:

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

 

 + + +

ОНЛАЈН ПРОДАЈА ГАРДЕРОБЕ

„ТЕШКЕ БОЈЕ“

 

 

 

 

 

 


 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.