„Царица Милица” за српског Шиндлера

Како „Данас“ ексклузивно сазнаје, Аустријанки Диани Будисављевић је за заслуге спасавања 12.000 српске деце из концентрационих логора у НДХ на прошлонедељном заседању Синода СПЦ постхумно додељен „Орден Царице Милице“. Та награда је тек успостављена и Диана је прва добитница. Ова Аустријанка је током Другог светског рата из Загреба одлазила у Јасеновац и остале логоре НДХ, па одатле спасавала махом српску децу отимајући их од сигурне смрти.

Орден јој је, како смо сазнали, додељен на предлог митрополита Амфилохија, а на основу елабората „Диана Будисављевић и њена Акција спасавања српске дјеце у НДХ 1941-1945. године“ коју је израдио Одбор за Јасеновац у сарадњи са Музејом жртава геноцида из Београда.

12.000 спасене деце

Диана Будисављевић је од 1941. до 1945. успела да спасе 15.536 девојчица и дечака. За њих 3.200 ипак није било спаса: иако слободни, помрли су после година и месеци проведених у логорима. Потежући везе у високим политичким круговима у Загребу, и међу усташама и Немцима, позивајући се на Женевску конвенцију и хуманост, кампањски је српску децу извлачила из логора и потом их давала на удомљавање хрватским породицама које су хтеле да их прихвате. А све са намером да деца како тако преживе и после рата се врате правим родитељима.

Осим упорности и пожртвованости, како јој је то успевало? Диана је рођена у породици Обексер у Аустро-Угарској 1891. За Јулија Будисављевића, Србина из Лике који је у Инсбруку завршио медицину, удаје се 1917. и њих двоје се две године касније селе у Загреб где муж на новооснованом Медицинском факултету почиње да ради на катедри за хирургију. Током 30-их се обоје активно укључују у друштвени живот загребачке елите, па Диана од 1941. та познанства почиње несебично да користи.

У готово свим каснијим описима Дианиних подвига цитира се њена реченица: „То је био најљепши дар који сам у животу добила - могућност да људе спасим од сигурне смрти“. Записала ју је 14. јуна 1942, када јој је било понуђено да збрине конвој од 350 Срба, од чега је било две трећине деце толико исцрпљене да нису била употребљива за рад у Трећем рајху. У супротном, сви ће са загребачког колодвора бити враћени у Јасеновац. „Сва су моја дјеца још жива, али, док смо стигли до станице за дезинфекцију троје ми их је умрло. Међу њима један већи, лијепи момчић. И у два друга вагона било је мртвих: страшна оптужба против Хитлера, који је одузео мајке; против усташа, који желе да униште дјецу једног народа“.

Ипак, за разлику од „праведника међу народима“ попут немачког индустријалца Оскара Шиндлера, који је од Холокауста сачувао 1.200 Јевреја у Чешкој и Пољској и који на крају оног Спилберговог филма каже „Нисам довољно учинио“, или попут социјалне раднице Ирене Сендлер која је из ужаса варшавског гета извукла 2.500 јеврејских малишана, за Диану Будисављевић је дуго после Другог светског рата мало ко знао. Изузев домаћих експерата за геноцид у НДХ. Иако је од, рецимо Сендларове или Шиндлера, спасила скоро десет пута више недужних живота.

Арена тражи ваше најмилије

А онда тамо негде крајем 70-их у загребачкој ревији „Арена“ почиње онај чувени фељтон-акција „Арена тражи ваше најмилије“ у којим се Диана често помиње. Над текстовима Марина Зурле тих ће година заплакати на хиљаде Југословена. Током вишегодишњег „Арениног“ истраживања, 189 српске деце, у међувремену расуте широм света, спојило се са правим родитељима.

Диане нема ни у одељку „Јасеновачки праведници“ сајта Спомен подручја Јасеновац где стоје имена Јелене и Винка Шрумфа, Марије Лончаревић и Стјепана Рисовића, хрватских становника насеља око Јасеновца који су због помагања логорашима на крају и сами заувек завршили у логору. Тек након што је њена унука Силвија Сабо у Загребу 2003. објавила „Дневник Диане Будисављевић 1941-1945“, 388 са немачког преведених записа из којих је било могуће реконструисати њен несебични и мучни рад, почиње и значајније историографско интересовање за подвиге ове жене.

„Дело Диане Будисављевић је, без дилеме, једно од највећих хуманитарних акција током Другог светског рата, које је, нажалост, и у нашој и у светској јавности остало непознато“, пише у раду о овој жени др Милан Кољанин из Института за савремену историју Србије.

Диана у уводу „Дневника“ објашњава шта ју је навело да спасава приоритетно Србе. Случајно је у јесен ‘41. од рођаке сазнала да уопште постоје концентрациони логори у којима су православне жене са децом: „Увијек се нашао нетко да помогне Жидовкама и комунисткињама, док се за православне није нитко бринуо“. Упркос томе, у новијим научним чланцима у Хрватској који истражују Дианин рад преовладава потреба да се не помиње националност „Дианине деце“. Углавном преко фразе „ратом угрожена деца“ ствар пречесто уопштава.

Прекинута акција

Диана је прву децу почела да спасава почетком ‘42, да би се то појачало када је у лето почела велика офанзива, прво на Кордуну и Банији, а онда и на Козари. „Дневник“ описује вређања, препреке, одбијене молбе, децу за коју је Диана знала да им се ближи крај, бол мајки које су знале да морају да се одвоје од дојенчади не би ли их спасле. Па онда често узалудни сусрети са Кватерником, Степинцем, Артуковићем или нешто увиђајнијим немачким генералима. Храбра жена је сама улазила у логоре. Чак и у Јасеновац, који је као логор смрти био потпуно затворен, чак и за Немце, од којих је Макс Лубурић ипак понекад морао да прихвати наређења.

Њен рад је по ослобођењу Загреба нагло прекинут. И то у финалу: када је требало да се крене по збринуту децу која су онда могла да се врате у своје праве породице, ако су их имали. Документацију јој је одузела полиција и предала је Министарству социјалног старања ФНРЈ, које је на крају процес проналаска деце обавио сасвим делимично и траљаво. Тако су на стотине дечака и девојчица остали без свог стварног идентитета.

Иако је већ постојала претпоставка „да неовлаштени појединци из усташких кругова намјеравају уништити моју картотеку“ (запис из 25. маја ‘45), поступак нових власти је имао практично исте последице: „Знали смо да ће сада многе мајке узалуд тражити своју дјецу. Страшно растајање у логорима, дугогодишња чежња за њима на раду у Њемачкој, сада неће наћи своје најближе“ (28. мај).

Диану тих дана почиње да прати полиција: Немици и при томе буржујки очигледно није било места у пантеону победника. Она ускоро одлази у Аустрију. Заборављена, 20. августа 1978. године умире у Инсбруку.

Ускоро филм „Дјеца без имена”

Дианин живот ће ускоро можда бити забележен на филму. Требало би да га снима продуцент и глумац Тихомир Станић, који већ дуже време развија филмску причу „Дјеца без имена“. Станић је одрастао у Козарској Дубици, идиличном поткозарском градићу на Уни који је после офанзиве ‘42. остао без половине становника, па је целу младост провео под утиском оближњег Јасеновца. „Дјеца без имена“ биће смештена у три јулска дана 1942. које је Диана провела у такође оближњем логору Стара Градишка.

Филм се још пакује, а Станић открива да ће га режирати ветеран Ђорђе Кадијевић („Лептирица“), који ће са писцем Владимиром Кецмановићем („Топ је био врео“) на основу Дианиног дневника писати и сценарио. Вероватно ће се снимати у српско-хрватској продукцији и на српскохрватско-немачком језику. Снимање почиње баш 28. маја наредне године, на дан када су 1945. нове комунистичке власти Диани одузеле картотеку у којој је пописала око 12.000 спасене српске деце.

http://www.danas.rs/danasrs/drustvo/terazije/carica_milica_za_srpskog_sindlera.14.html?news_id=213113