ПРИЧЕСТ, ПРИЧЕШЋЕ, ЕВХАРИСТИЈА (грч: Θεία Ευχαριστία, Κοινωνία), Света Тајна вхаристије, у ужем смислу, у Цркви, означава молитву захвалницу пре освећења хлеба и вина у току Литургије, а у ширем смислу, означава Свету Тајну Причешћа, без које је Хришћанство непојмљиво. Свети Оци ране Цркве, сматрали су Евхаристију најважнијим делом и врхунцем Црквеног сабрања, јер она даје јединство, значење и смисао свим чиновима Литургије, одн. богослужења уопште.
Од оваплоћења Бога огоса, Богочовек Исус Христос је постао најочигледнија стварност и вечна радост. Од Силаска Светог Духа на Апостоле, на дан Педесетнице, Црква је постала Тело Христово. У том смислу, Богочовек Исус Христос је најсавршенија Евхаристија, јер је у потпуној захвалности принео себе Богу, једном за свагда, за све оне који Га љубе. Приносећи Господу нашем хлеб и вино на освештање, ми се лично сусрећемо са Живим и Васкрслим Христом, са Оним који је суштина нашег живота. Евхаристија је центар службе Господње у Цркви. То је Тајна над Тајнама Божијим, према чему све у Цркви води, и из чега све у Цркви произилази. Црква за основу свог веровања узима Христове речи "ово је тело моје", и "ово је крв моја" (Мт 26,26-27). Исто тако и у (Јн 6,51,56). Служење, савршавање Евхаристије може да се схвати као путовање Цркве, у којој смо сви сабрани у димензију Царства Божијег. Али, за тај одлазак неопходан је један услов - а то је стварни искорак из реалног света да би се остварило присуство Христа у коме је сав почетак и крај: "И Он је пре свега, и све је у Њему." (Кол 1,7) Оци Цркве о Евхаристији -Свети Јустин Мученик, директни ученик Апостола је писао: "И ову храну ми зовемо Евхарист, која није дозвољена онима који не верују у нашу проповед, и који нису опрани од својих греха прањем за њихов опрост и поновно оживели у Христу (крстили се), и који не живе онако како је Христос одредио. Јер ово није обичан хлеб и обично пиће, него на исти начин на који је Исус Христос Спаситељ, који се оваплотио и пролио Крв Своју за наше спасење, и ми смо научени да хлеб и вино који су благословени молитвом Богу, благодаћу Његовом преображени су у Тело и Крв Христову. Јер су Апостоли у мемоарима својим, које зовемо Јеванђеља, предали нама оно што су они примили од Христа. Да је Исус Христос узео хлеб, и када се захвалио рекао: ‘ово је тело моје, ово чините мени за спомен’, и исто тако узевши чашу и захваливши се рекао: ‘ово је крв моја’ и дао им да пију." - Свети Игњатије Богоносац, који је постављен за Епископа Антиохије 69. године после Христа, је о људима који нису поштовали упуства Апостола и Светих Отаца писао: "Они не проводе Евхаристију и не моле се јер не верују да је Евхаристија истинско Тело и Крв нашег Спаситеља Исуса Христа, који нас је искупио од греха." - Свети Иринеј, који је рођен око 130. године после Христа, подржава ову писање Св. Игњатија пишући: "Када се хлеб који је израстао из земље освети, онда он није више обичан хлеб, него Евхарист, и састоји се од две природе: земаљске и небеске." - Никола Кавасила који је живео у четрнаестом веку је прелепо објаснио Црквено схватање духовног ефекта Евхаристије: "О, чудо над чудима, када се Христов дух уједињује са нашим духом, Његова воља постаје наша, Његово Тело постаје наше тело, Његова Крв тече нашим венама. Благо нашем духу који је у поседу Његовог Духа, нашој вољи која је вођена Његовом вољом, нашој глини (телу) када је запаљена Његовим пламеном!" Ове речи нам говоре да Евхаристија мора бити правилно схваћена, мора јој се правилно приступити и мора се правилно спровести. Црква никада није тражила научно објашњење када и како се хлеб и вино претварају у Тело и Крв Христову. Све што Црква жели и треба да зна је да кроз Свету Тајну Евхаристије, Хришћани узрастају у Христу кроз веру, и да је то она духовна храна која нас одржава и обнавља. Начин приступања Приношење евхаристијске жртве на Светој Литургији није само пуко подсећање на догађај, Тајну Вечеру, која се десила непосредно пре Христовог страдања. Приношење те жртве представља догађај, који нам се на тајински, али стваран начин, представља сједињењем са нашом службом, коју остварује стварна присутност Господа Исуса Христа у Духу Светом, унутар Цркве и уз присутност сабрања верних у Његово име: "Једно смо тело многи, и један хлеб, јер сви у једном хлебу имамо заједницу." (1 Кор 10,17). Причешће представља и духовно и телесно сједињење са Господом Исусом Христом, истинитим Телом и Крвљу Господњом ради опроштаја грехова и живота вечног. Свештенослужитељи који служе Литургију причешћују се у олтару прво Телом, а потом Крвљу. Свештеници примају частицу Тела Христовог на десну руку, а Крв трикратно из путира. Ђако пак прима частицу Тела из свештеничких руку, а такође и Крв из путира који држи служашчи свештеник. На Пређеосвећеној Литургији свештенослужитељи се причешћују Телом, с којим је сједињена и Крв, а потом из путира пију освећено вино, помешано са водом. Ако у служењу Пређеосвећене литургије учествује и ђакон, он се причешћује из свештеничких руку, а касније употребљава освећено вино. Световњаци се причешћују деловима Агнеца НИ и КА, чије се частице, после причешћивања свештенослужитеља, сједињују у путиру са Крвљу, те се и они причешћују под оба вида. На позив свештеника или ђакона: "Са страхом Божјим и вером приступите...", световњаци прилазе отвореним царским дверима и свештеник их, после прочитане молитве, причешћује. После причешћа, свештеник чита народу који се причестио благодарствене молитве. Приступање верног народа Пре приступања Светом Причешћу, верни требају да се припреме за тај свети чин. Духовна припрема се састоји у молитвеном уздизању и унапређењу уобичајеног и свакодневног начина живота, уздржавањем од свих облика нечистих дела и помисли. У том духовном напору, потпомажемо се телесним постом, који има за циљ стишавање телесних страсти. Света Црква прописује неопходну дужину и начин припреме. За одрасле она траје седам дана, а састоји се у посту на води, недељу дана пре Причешћа, и неузимању ни хране ни пића ујутру пре Причешћа. Непосредно пред Литургију на којој се причешћујемо, или вече уочи Литургије, треба да приступимо Светој Тајни Исповести (Покајања), како бисмо што чишћи и достојнији пришли путиру и примили истинско Тело и Крв Христову. За децу, болесне, труднице и дојиље, правила поста су олакшана, па је за те случајеве најбоље посаветовати се са свештеником лично. Православна и Светосавска српска црква се одувек руководила поретком који је успоставио Свети Сава. Начин приступања и правила за верне по Номоканону Светог Саве прочитати на крају овог чланка. Подвале екуменистичке јереси У новије време, под навалом екуменистичке јереси, неки из редова свештенства, покушавају преваром да привуку верни народ на приступање Светом Причешћу без припреме, па им саветују да не морају да посте, па чак и да је исповест непотребна. Таквих погрешних учења је било и раније у историји Цркве, и то не представља ништа ново и непознато. Циљ те јереси је да подрије један од стубова Православља, поистовећујући Причест - узвишени чин приступања Богу, са кусањем обичне чорбе. Пошто у Светом Писму пише, да онај који недостојно једе и пије, крив је Телу и Крви Господњој (1 Кор 11,27), онда је и њихово наговарање народа да неприпремљен приступи чаши, заправо наговарање на зло. Зашто на зло? Јер је писано, да онај који недостојно једе и пије, сам је себе осудио, не разликујући Тела Господњег (1 Кор 11,29) од обичне чорбе. На та очигледна упозорења Светог Писма, екуменисти имају спремну другу подвалу, говорећи да "нико није достојан", па на основу тога испада да ништа не можемо постићи припремом, и да је она због тога непотребна. Та лаж је покушај одговарања верног народа од подвига, што је у супротности са учењем и традицијом Православља, које је управо и засновано на главном постулату Хришћанства - подвижничкој борби против зла. Обезвређивање Причести и банализовање приступа верних чаши Господњој, има за циљ свођење Православља на ниво веровања латинске и протестантске јереси, након чега би уследило (за екуменисте) сасвим логично уједињење са њима. У ова смутна времена, када поменута јерес екуменизма ровари уздуж и попреко Српске Православне Цркве, одговорност сваког верника је да се упозна са вером Православном, како не би упадао у замке тих вукова преобучених у јагњеће коже: "Да ли је пастир (свештеник) јеретик? Онда је он вук! Мораш да побегнеш од њега, и не дај се преварити и не прилази му чак ако је наизглед миран и љубазан. Бежи од заједнице и приче са њим онако како би побегао од отровне змије." (Св. Фотије Велики) Номоканон Светог Саве, број 228 О разврставању, примању, чувању и поклоњењу Божанским тајнама И сви су свештенослужитељи дужни сa чашћу којa приличи у храму Господњeм творити службe својe и стaрaти сe дa сe Тајнe чешће примају. Пaрохијски свештеник парохијанe својe томe дa поучава: дa сe и мушко и жeнско по могућству на вeлике празнике a aко не, свaкако да се мaкар у чeтири годишња постa за, то спрeмaју. Они су дужни да са смирeњeм и у тeлeсној чистоти приступају овим Божaнским Тајнама. Ко хоће да приступи Свeтомe Причешћу ван ова чeтри поста, треба да прeтходно пости седам дана пребивајући у Црквеној и личној домаћој молитви (ако није нека нужда; ако јесте (нпр: на самрти), онда три или макар један дан свега да пости), и да се припрема за подробно исповeдање грехова својих. Који су у браку, од брачних односа обавезно да се у те дане уздржавају. Уочи осмог дана, пред свештеником да исповеде све грехе своје, и ништа од вечери да не окусе: ко не може због младалачког узраста, или због старости, нека окуси увeчe нешто мало; од поноћи свако да се уздржава (од било каквe хране и пића), спремајући сe, по својим силама, молитвом, метанијама и духовним размишљањима. Ко не умe да чита, и далеко је од храма, нека усвоји правило какво му његов свештеник одреди. После уобичајених молитава Црквенe службе јутрења, сви који хоће да се причесте, а не умеју да читају, да остану у храму и слушају како свештеник чита молитвено правило пред Причешће и часовe. Ко уме да чита, може код куће прочитати. На почетку Свете Литургије сви да сe саберу у храм, и целу свету службу са страхом и побожношћу да престоје, молећи се и слушајући. За врeмe причешћа да прилазe пристојно, у дубоком смирењу, у Христу Истинитоме, који у Светим Тајнама пребива под видом хлеба и вина. До земљe свако да се једном поклони, држећи руке крстолико скупљене на грудима, и Христа распетоrа исповедајући, и љубав према Христу имајући. Кад примe светињу, ваљано да је прогутају, и кад им свештеник својом руком, помоћу покровца, уснe обрише, да целивају руб Светe Чаше, као само рeбро Христово, из кога истeче крв и вода, и мало сe удаљивши, да се поклоне, али не до земље, збоr примљених Светих Тајни, и да стоје на своме мeсту, не причајући један с другим, нити да пљују, док нe узму нафору и вино с млаком водом (укропом) помешано. И до краја Светe Литургије да чекају не излазећи, и да очитају благодарствене молитве после Светог Причeшћа. Из Великог Типика, глава 32 http://www.pravoslavlje.net/ |