У време срамне Конкордатске кризе у Краљевини Југославији 1937. године, Васкршња посланица Српског Патријарха Варнаве дељена је верном народу у циљу борбе против потписивања срамног уговора тадашњих србских представника Краљевине Југославије са "светом столицом" Римокатоличке цркве.
Предводници потписивања конкордата (уговора са Ватиканом) били су Кнез Павле и председник краљевске владе Милан Стојадиновић који су мислили да ће потписивањем срамног уговора са Ватиканом и "продајом вере за вечеру" измирити Хрвате са Србима и приволети их на послушност. Иако је тада Стојадиновић самоуверено тврдио и поред негодовања Србске Православне Цркве и србског народа, да ће конкордат проћи кроз скупштину "као писмо кроз пошту" то се у пракси није догодило, јер је и поред већинске подршке посланика и усвајања конкордата у Народној скупштини, дошло до великог противљења Епископа Србске Православне Цркве и верујућег народа, који су 19.07.1937. године свој протест против срамног Конкордата и јавно показали литијом београдским улицама, која ће остати запамћена као крвава литија, јер је полиција сурово напала епископе, свештенике и верујући народ испред Саборне цркве у Београду. У ноћи између 23. и 24.07.1937. године преминуо је под сумњивим околностима Патријарх Варнава Росић, што је на крају приморало председника владе Милана Стојадиновића да под притиском јавности већ усвојени пројекат конкордата у скупштини, стави у стање мировања и никада није ни ступио на снагу. На жалост и у данашње време са жаљењем примећујемо да Кокордатска криза и даље траје, јер и даље има оних који, зарад неких својих "виших циљева", хрле у загрљај "браћи" из "сестринске" Римокатоличке цркве. У прилогу достављам вам скенирану икону Иверске Мајке Божје и Васкршњу посланицу Патријарха Варнаве из 1937. године, као духовно окрепљење у ово тешко време по нашу Српску Православну Цркву и верујући народ. ХРИСТОС ВАСКРСЕ - ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ ! Далибор и Вера Филиповић +++ ПОСЛАНИЦА ЊЕГОВЕ СВЕТОСТИ СРПСКОГ ПАТРИЈАРХА ВАРНАВЕ О УСКРСУ 1937.
ВАРНАВА ПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ ПРАВОСЛАВНИ ПАТРИЈАРХ СРПСКИ Шаље свој очински благослов и поздрав свему свештенству и народу, старешинама и деци. Богољубива браћо у Христу и верна чеда Православља и Св. Саве! 25. А Исус рече: ,Ја сам васкрсење и живот. Ко верује у Мене, ако и умре - оживеће"! – (Јован, 11 гл.). 15. „Чувајте се лажних пророка, који долазе к вама у оделу овчијем а унутра су вуци грабљиви". (Матија, 7 гл.). Дужност је наша, као Патријарха Српске православне Цркве по Божјој милости и као духовног оца свих њених синова, да бдимо над животом и развитком свете Цркве и да свим срцем и душом делимо сваку судбину у животу своје духовне деце како на верском и моралном, тако и на свима другим подручјима живота и рада. За то данас упућујемо свима без разлике: и моћнима и слабима, и старима и малој деци, и богатима и беднима, и онима који умом раде и онима, који у зноју лица свога издржавају себе и своју породицу, и ученима и неукима, и праведнима и грешнима, и здравима и болнима у болницама, и слободнима и сужњима у тамницама: свима шаљемо свети, прадедовски ускршњи поздрав: Христос васкрсе! Од Господа Исуса Христа и од Христове Цркве свима је намењено васкрсење у слави и свима је упућена радост ради тога васкрсења. Човек је разуман и слободан створ. Зато он може да прими и да не прими у себе Духа Светога, преко Кога се Христова благодатна сила излива у људске душе. Само онај, који га прими, ускрснуће у слави. Онај који га не прими, ускрснуће у срамоти и тузи. Стога апостол Павле и каже: »Дух Онога, који је Исуса уздигао из мртвих... оживеће и ваша мртва телеса, јер Његов Дух станује у вама . Потребно је за то, да се сви духовно и морално препороде, да се ослободе од маловерја и неверја, ако их имају и да се очисте од грехова. Маловерје и неверје трују душу; грехови доносе собом душевна и телесна зла и болове. Где је душа отрована, где су душевна и телесна зла и болови, ту не може да буде ни духовне радости. Таквима ни дан Христова васкрсења није дан радости, него дан жалости. Ми се молимо Богу и Господу Исусу Христу да Христова благодат пробуди у њима здраву свест и чисту савест, па да и они отпочну опет живети у духу истине, правде, доброте и љубави, како би радост Христова васкрсења била општа и потпуна радост. Опростимо због Христова васкрсења све свима, који се кају и загрлимо се са свима у Госиодној љубави уз поздрав: Христос васкрсе! Без Христова васкрса и без живе вере нашега народа у њега, без Христовога Духа, којим је Православна Светосавска Црква стално прожимала српски народ у свима правцима његовога живота не би било народног и државног васкрса, не би било данашње наше Краљевине. То треба добро да упамте, не само ради данашнице, него и ради целе будућности, синови нашега рода, којој год вери или сталежу припадали и сви они, који управљају судбинама народа. Ако би они то заборавили а поготову ако би хтели напустити наслеђена и крвљу освештена вековна предања и скренути другим стазама, неће заборавити и неће напустити вековна предања синови Светосавске Цркве и српског народа, нити примити нов јарам. Светосавска српска Црква и њени пастири улазе у породицу, у општину, у народ и државу као добри народни пастири, који знају врло добро своју паству (Јов. 10,4) и који живот свој полажу за свој народ и за државу (Јов. 10,11). Светосавска српска Црква и чемерну је судбину делила са српским родом. Манастири, храмови, свештеници жртвовали су увек све што су имали, за јадну српску рају, за одржавање светосавске народне културе, за ослобођење и за уједињење браће и других вера и за стварање данашње државе. Многобројни епископи, калуђери и свештеници са својом верном паством животе су своје положили за Крст часни и за слободу златну, за ослобођење и за уједињење и за стварање данашње државе. Светосавска српска Црква по својој спољној историјској појави жива је народна Црква, која чува и негује народни дух, обичаје, предања, идеале, потчињавајући их вечној, божанској, хришћанској суштини и доводећи их у хармонију са васељенским карактером и тежњом Христове Цркве. Српска православна Црква не живи и не ради у узбуђењима. Она има увек пред очима само свој Божански позив у своме народу и мирно, али одлучно га остварује, не обзирући се ни на погодности, ни на непогодности, ни на људске похвале, ни на људска куђења и нападаје. И јуче, и данас, и сутра и увек ће она бранити своја права, светосавски народни дух, светосавску народну културу и светосавске породичне, општинске, народне и државне аманете. Ми са браћом Архијерејима и свештеницима не устајемо против интернационала себе ради, јер ћемо и ми сви данас, или сутра бити телом црна земља. Нама су и данас, и увек, као и у данима рада за Цркву и за народ под туђим јармом, када је коса смрти непрестано висила над главом, пред очима речи апостола Павла: »Христос је мени живот а смрт ми је добитак« (Филип. 1, 21). Ми не устајемо ни ради саме Цркве, јер она има божанско, искуством векова обилатим начином потврђено, обећање: „паклена врата неће је надвладати“ (Мат. 16, 18). Ми устајемо због сазнавања и осећања тешке одговорности за наш рад пред Богом и Христом, пред Црквом, пред Св. Савом, пред народом, пред савешћу, пред историјом и пред потомством. Ми устајемо ради вечног и временског добра синова Цркве, јер смо дужни заштити их и од разних саблазни и од оних, који настоје помутити свести и савести и од оних, који купују савести. Ми устајемо ради добра и напретка, самосталности и величине нашега драгога, племенитога народа и наше миле Краљевине, саграђене на милионима светих костију синова нашега рода, које је светосавски дух одушевљавао за дивовске напоре и за жртвовање својих живота. Ми устајемо ради мира, љубави и братства између свих синова наше државе, којој год вери, племену и сталежу они припадали, јер су сви они мили нашем срцу. Устајемо због тога што интернационале непосредно угрожавају грађански мир, љубав и братство. Ми устајемо, али ми не говоримо од себе. Дух Свети говори из нас и преко нас (Мат. 10,20). Дух Свети живи и дише у Цркви (Јов. 3, 8). Понекад дише као пролетњи поветарац-развигорац. Понекад дише као хука с неба, попут дувања силне олује (Дела Апостолска 2, 2). Драга децо у Господу, Свакога дана, свакога часа наше се тело делимично троши, делимично умире, док не наступи и коначна смрт. Свакога дана, свакога часа наш унутарњи духовни човек, кога заблуде и греси нагризају, обнавља се у Духу Светоме. Зато апостол Павле и каже: „иако се наш спољни човек троши, ипак се наш унутарњи човек данимице обнавља“ (Кор. 4, 16). Обнавља се, пак, само онај, у коме Дух Божји живи. Обнављају се само оне породице, општине и народи и само оне културне установе, које су прожете Христовом истином и Христовом животворном силом. Стога, драги синови, не гасите Духа Божјега у себи, него га негујте и распаљујте молитвом, вером, љубављу, делима љубави и жртвом за вечне и временске идеале! Христово васкрсење има да буде звезда водиља у животу, снага, утеха и радост. Ми се молимо Господу Богу да Христово васкрсење и његово прослављање донесу у изобиљу Божјега благослова нашем Краљу, вама, драга децо, вашим домовима, целом нашем роду, свима синовима наше домовине. Христос васкрсе! Ваистину васкрсе! На Ускрс 1937 г. Београд. Ваш свагдашњи молитвеник у Господу, +Патријарх Варнава |