„Руска Народна Линија“ Ђакон др Владимир Василик
„БЕАТИФИКАЦИЈА ЈОВАНА ПАВЛА II НОСИ АНТИРУСКИ И АНТИПРАВОСЛАВНИ КАРАКТЕР“ Беатификацију Римског папе Јована Павла II ја пре свега оцењујем као унутрашњу ствар Ватикана, која са нама нема и не може имати никакве везе. Зато, када одједном, у квазирелигиозној јавности и у околоправославним либералним круговима изникне хистерија поводом тога што је бивши римски понтифик био „свети човек“ коме се треба молити, заједно са Терезом Авиљском, Фрањом Асишким и другим западним „светитељима“ (које је свети Игњатије Брјанчанинов називао сумашедшим), онда ја могу рећи да то нема везе са нама. Јасно је да се Римски папа, који је свој живот посветио рушењу Православне Цркве, па тако и Руске, посебно у Западној Украјини, са тачке гледишта Православне Цркве, не може сматрати светим или блаженим.
Са унутрашње тачке гледишта у Римо-католичкој цркви, рекао бих да су сада све маске пале. На почетку своје владавине Бенедикт XVI се на известан начин покушао дистанцирати од политике свога претходника, заправо од његове претеране русофобије, од његовог стремљења да он буде авангарда западног Drang nach Osten (Поход на Исток). Он је тежио да се дистанцира и од његовог либерализма, стварајући од себе конзервативца. Но, после прошлогодишњих догађаја, када је посетио синагогу а потом са јудеја скинуо кривицу за Христово распеће, постало је јасно да он продужава политику Јована Павла II. Сетимо се шта је урадио Јован Павле II на почетку свога владања. Посетио је синагогу и са јудејима певао псалме. Својевремено сам ја написао и песму у част тога догађа. <...> Другим речима, овде нема ничег новог, католички свет се као и пре шири на све четири стране света, као чаробни херој из филма „Аладинова чаробна лампа“. Папа Бенедикт XVI жели да се представи истовремено и као либералан и као конзервативан. Треба обратити пажњу на превременост беатификације Јована Павла II. Наша канонизациона комисија, нпр. при Патријарху Алексеју II, није журила са канонизацијама и чак је поставила рок од 50 година за канонизацију, да би утихнуле страсти, да би се са протеком времена још јаркије пројавила светост човека и његово посмртно поштовање и могућа чуда са њим повезана. А овде је прошло само 6 година и пред нама је новопечени беатификус. Међутим, ранија политика Римокатоличке цркве по том питању била је управо да се не жури са беатификацијама и неки католички светитељи су своју беатификацију дочекали столећима после своје кончине. На пример чувена Жана д'Арк (Јованка Орлеанка - 1412-1431), тек је 1909. године проглашена за блажену а лику светих припојена је скоро 500 година (16. маја 1920.године) после своје страдалничке кончине. На Западу Римо-католичка црква губи свој престиж, своје духовне дивиденде, зато је за њу од виталног значаја да обнови ентузијазам код људи. Ватикану је неопходан симбол који је способан да одушеви и обједини католике. Истина, овде бих желео обратити пажњу на здрави смисао и веру добрих и часних католика и задао бих им питање: А да ли се може сматрати блаженим човек, који је јавно био повезан са масонским круговима, за кога се зна да је био масон 31 степена посвећености? Сачуване су фотографије на којима Јован Павле II стоји у масонском кругу. То може да се нађе у књизи бугарског архимандрита Серафима (Алексијева) „Да ли православни хришћанин може бити екумениста“ (руски превод – Москва 1991. година). Апсолутно је очигледно да је беатификација Римског папе Јована Павла II претерана и политички мотивисана и у извесном смислу она носи антируски и антиправославни карактер. И не можемо је не поредити са предстојећом канонизацијом Алојзија Степинца, покровитеља крвавих усташких зликоваца. Својевремено смо доста писали о усташком режиму, о његовој духовној заснованости, о онима који су благословили његову делатност, о онима који су обезбедили идеологију за крваве зликовце, међу њима људе са монашким и свештеничким чином, попут заповедника у Јасеновцу монаха Филиповића. Он се са једнаком хладнокрвношћу користио молитвословом и кинџалом, после клања људи он је хладнокрвно седао да доручкује. Степинац ни на који начин није спречавао сличну делатност подчињеног му римокатоличког духовенства, па између осталог и војног духовенства. Ако је он и писао писма Павелићу са стидљивим примедбама поводом геноцида над Србима, (још увек није доказана аутентичност таквих писама) то је радио само ради камуфлаже. Приче о томе да је он као бајаги спасавао Јевреје, просто су смешне. Скоро сви Јевреји који су се налазили на територији Хрватске били су истребљени (око 50 000 људи). Али највише је пострадао српски народ, само у Јасеновцу је побијено око 700 000 Срба, већи део њих убијен је на варварски начин, хладним оружјем, после страшних мучења и шиканирања. Посебна страдања српски народ је доживео у концетрационом логору Јасеновац и то је била права Голгота Српског народа. Ти факти подробно су описани у књизи Антонија Ривелија „Надбискуп геноцида“ у којој се може сазнати о истинској улози Степинца у тим догађајима. Зверства „надбискупа геноцида“ покривана су његовим ауторитетом, он је обезбеђивао Павелићу везу са Ватиканом и тајну подршку Ватикана једном од најкрвавијих и најнељудскијих режима у историји рода људског. Ако се канонизује Степинац, онда мирне душе могу да се канонизују и Ана, Кајафа и Пилат – на крају крајева нису они забијали ексере у тело Христово. Степинац је учинио све да духовно обезбеди крвнике. Управо он је Павелићу створио респектабилну благоугодну католичку спољашност, помагао да се Хрватима-католицима усади представа о томе да је Хрватска бастион католицизма, опкољени бастион унутар кога постоје потенцијални издајници, којих се треба решити. Управио он је налагао подчињеном му клиру, чиновницима, пропагандистима, да то раде. Имао је све могућности да протествује и ограничи сва безакоња, у најмању руку у оквирима Римокатоличке цркве, или макар се оградити од свега тога и отићи, али Алојзије Степинац ништа од свега тога није урадио. Он је деловао управо супротно, истина веома писмено, али ништа мање неморално. Због тога су беатификација и предстојећа канонизација Алојзија Степинца – дубоко неморални и антихришћански поступци. Везано са тим, апсолутно су несхватљиве изјаве неких уважених православних лица, о томе да ми и католици имамо неке заједничке моралне вредности. (Аутор мисли на изјаву нашег недавног госта - Митрополита Илариона Алфејева - да су „хришћани позвани на максимално активно узајамно дејство“ - прим. преводиоца) http://www.ruskline.ru/ Ако је беатификација и канонизација крвника са тачке гледишта Римокатоличке цркве општецрквени акт, онда то значи да за то одговара цела Римокатоличка црква, а то опет са своје стране значи да ми, са моралне тачке гледишта, не можемо имати са римокатолицима ништа заједничко и ми са њима не можемо заједно сведочити о, као бајаги, „заједничким моралним вредностима“. А ако ми и будемо сведочили о тим „заједничким моралним вредностима“, биће то лажно сведочење, против кога ће крикнути кости стотина хиљада погребених у Јасеновцу, Градини и другим стратиштима. Ја овим не желим да ставим под сумњу искреност и добросавесност многих римокатолика који често и не знају за многе сличне злочине из прошлости, али чињеница остаје чињеница – римокатоличка црквена јерархија и елита знају шта раде. У датом случају све је закономерно. Беатификација Јована Павла II и предстојећа канонизација Алојзија Степинца која ће се одиграти почетком јуна у Загребу, то су карике једног ланца са којим католички свет жели да крене на православни свет, то су делови једног „похода на Исток“. Јован Павле је меким и успешним методама остварио оно, чему су стремили Степинац и његово духовно чедо Павелић а то је – или асимилација или уништење православног света. Због тога су била наивна надања многих православаца да је Џозеф Рајцингер добросавестан конзервативни Немац, да он ипак није Пољак. Али су заборавили да је Бенедикт XVI пре свега Римски папа и тиме је све речено. А шта је то папство после раскола 1054. године? Као што је рекао свети Николај Велимировић – папство је пре свега похота власти, која одводи човека изван граница добра и зла. Као што се каже – паметном је доста. Беатификација Јована Павла II и предстојећа канонизација Алојзија Степинца су индикативни догађаји, немогуће их је сматрати обичним догађајима. То су системске ствари што још једном подсећа да нас неће оставити на миру, на Русију ће и споља и изнутра појачати притисак. Захтеваће се сусрет папе и Патријарха, продужиће се разговори о неопходности уједињења. Али сам уверен да се ни у једног истински православног човека, не може преломити језик да се моли таквим „светитељима“ - крвницима његове браће истоверне. Објективно говорећи, те две чињенице још једном показују колико је католицизам „близак“ Православљу, колико је толерантан, искрен, частан, чисте плоти. Све је жешће и очевидније. Пред сваким од нас стоји избор – са ким си ти, стоји ли то пред тобом исто питање као некада пред косовским Лазарем: "Царе Лазо, честито колено! "Коме ћеш се приволети царству? "Или волиш царству небескоме, "Или волиш царству земаљскоме? Та питања ће се све жешће постављати и пред Патријархом и пред свештеноначалијем и пред свештенством и пред сваким од нас појединачно, пред свима заједно. То још једном показује да ће за свакога настати време избора између земаљског и небеског, праведног и неправедног, Христовог и антихристовог. Што се тиче индикативности саме беатификације, треба узети у обзир следеће аспекте. Сама по себи, беатификација Степинца носи антикомунистички карактер. Он је проглашен за мученика у комунизму премда су његова мучења у поређењу са оним што је он створио сасвим незнатна. Само две године затвора а после сасвим мек режим, у суштини кућни притвор. Општепозната ствар је да је Римски папа одбио да осуди фашизам, али је зато 1949. године анатемисао комунизам. Јован Павле II је ушао у историју као непомирљиви борац против Совјетског Савеза и окитио се ловорикама рушитеља СССР. Данас је у либералним круговима широко развијена теза о неопходности завршне „десовјетизације“ Русије, о уништењу остатака совјетске прошлости. Истинска мета Запада никада није био антикомунизам, локални комунисти су тамо увек цветали, њихова мета била је Русија. Данашња прича о „десовјетизацији“ носи јавно деструктиван карактер. То је у суштини позив на рушење Руске Федерације, јер је очигледно да никаквог другог темеља осим совјетског, до дан данас ми немамо. О Царској Русији реално данас знају и памте је малобројни, често имајући изврнуту представу о њој. На жалост, за већину нас то представља заборављени резервоар нашег историјског памћења. Реално, ми још живимо совјетском прошлошћу, у којој је било много доброга, много и глупога, но неселективно и безобзирно одрицање тога, представља нашу завршну цивилизацијску пропаст, узимајући у обзир разногласје по том питању и код самих историчара. А од совјетске прошлости, савремени либерали се највише острвљују на оно што је сачувало остатке православне цивилизације, остатке те исте Руске Царевине. Из овога следи да ове две беатификације представљају почетак новог антикомунистичког и антируског таласа. Путем информативног и финансијског утицаја, биће изазвана криза широких размера. Иако Ватикан рекло би се беатификује два Словена, те беатификације представљају јавно антисловенски и антиправославни карактер – антисрпски и антируски. Биће инициране револуције, метежи на Кавказу, међунационални конфликти, а паралелно са тим ће се појачати притисак Ватикана на Православну Цркву. Ђакон др Владимир Василик, специјално за „Руску Народну Линију“ Превод са руског: Ранко Гојковић |