Свети Игњатије Брјанчанинов

О ревности телесној и духовној

Треба се добро пазити телесне ревности, која споља делује благочестива, а у ствари је - неразумна и штетна за душу. Светски људи и многи монаси, по своме незнању, веома хвале такву ревност, не схватајући да су њени источници умишљеност и гордост. Ову ревност они величају као ревност по вери, по побожности, по Цркви, по Богу. Она се састоји у више или мање оштром осуђивању и разобличавању због њихових моралних погрешака и погрешака против црквеног реда и поретка.

Обманути лажним схватањем ревности, неблагоразумни ревнитељи, предајући јој се, мисле да подражавају Свете Оце и свете мученике, заборављајући за себе да нису свети него грешни. Ако су свети разобличавали грешнике и безбожнике, разобличавали су их по заповести Божијој и по својој обавези, на подстицај Духа Светога, а не на подстицај својих страсти и демона. Ко се пак одлучи да самовољно разобличује брата или да му приговори, тај јасно показује и доказује да себе сматра благоразумнијим и бољим од онога кога разобличава, да делује покретан страшћу и обманут демонским помислима. Треба имати на уму Спаситељеву заповест: А зашто видиш трун у оку брата свош, а брвно у оку своме не осећаш? Или, како ћеш рећи брату своме: стани да ти извадим трун из ока твога; а ето брвно у оку твоме? Лицемеру, извади најпре брвно из ока свог, па ћеш онда видети да извадиш трун из ока брата свога (Мт. 7,3-5). Шта је то брвно? То је телесно мудровање, дебело као брвно, које у потпуности одузима способност и исправност моћи вида коју је Саздатељ даровао уму и срцу. Човек, вођен плотским мудровањем, никако не може правилно да суди ни о своме унутрашњем стању, ни о стању ближњих. Он о себи и другима суди онако како сам себи делује и како му се ближњи чине споља, по његовом телесном мудровању - погрешно, зато га је Реч Божија сасвим тачно назвала лицемером.

По исцелењу себе Речју Божијом и Духом Божијим, хришћанин добија правилан поглед на своје душевно стање и душевно стање ближњих. Телесно мудровање, поражавајући величином греха ближњега, увек доноси немир, а неретко и погубљује, и никада не доноси и не може да донесе корист, јер нема никакво дејство на грех. Напротив, духовно мудровање делује искључиво на душевну повреду ближњег, милујући га, исцељујући и спасавајући. Треба приметити да по задобијању духовног разума недостаци и погрешке ближњег почињу да се чине сасвим неважним, јер су искупљене од стране Спаситеља и лако излечиве покајањем - а то су исте оне погрешке и недостаци који су се телесном разуму чинили бескрајно великим и значајним. Очигледно, њима је управо телесно мудровање, будући само као брвно, придавало тако огроман значај.

Телесно мудровање у ближњем види такве грехе којих у њему уопште нема: из тог разлога су они који би се повели том неразумном ревношћу често падали у клевету ближњег и постајали оруђе и игралиште палих духова. Преподобни Пимен Велики је причао да је неки монах, заведен ревношћу, био подвргнут следећем искушењу: видео је другог монаха како лежи на жени. Дуго се борио против помисли која га је терала да заустави грешнике, да би их коначно, побеђен, гурнуо ногом и рекао: "Престаните!" Тада се испоставило да су у питању два снопа.

Ако хоћеш да будеш верни и ревносни син Православне Цркве, онда то треба да постигнеш испуњавањем јеванђелских заповести у односу на ближњег. Не усуђуј се да га јавно разобличаваш! Не усуђуј се да га учиш! Не усуђуј се да га осуђујеш и прекореваш! Јер то је дело не вере, него неразумне ревности, умишљености и гордости. Пимена Великог су упитали "Шта је то вера?" Велики је одговорио: "Вера се састоји у томе да се пребива у смирењу и чини милост", то јест смиравати се пред ближњима и праштати им све увреде, сва њихова сагрешења. Пошто неразумни ревнитељи као основни разлог своје ревности истичу веру, нека знају да истинска вера, а сходно томе и истинска ревност, треба да се изражавају у смирењу пред ближњима и у милости према њима. Оставимо суд над људима и разобличавање људи онима који имају обавезу да суде својој браћи и управљају њима.

"Онај ко има лажну ревност - рекао је свети Исак Сиријски - пати од тешке болести. О човече, који мислиш да показујеш ревност против туђих недостатака, знај да си се одрекао здравља сопствене душе. Ако пак желиш да лечиш немоћне, знај да је болесницима потребније да их обилазе него да их жестоко разобличују. Тако другима нећеш помоћи, а сам ћеш себе подвргнути тешкој и мучној болести. Ова ревност код људи не сматра се за једно од обележја премудрости, него се убраја у болести душе, као показатељ недостатка духовног разума, као показатељ крајњег незнања. Почетак прему-дрости Божије су - смиреност и кротост, својствени великој и јакој души, и озбиљном начину размишљања, који носе људске слабости. Дужни смо пак ми јаки - каже Свето Писмо - слабости слабих носити, и не себи угађати (Рим. 15,1), и: ако и упадне човек у какво стрешење, исправљајте таквош духом кротости (Гал. 6,1). Мир и трпљење апостол убраја међу плодове Духа Светога."

У другој беседи преподобни Исак вели: "Не замрзи грешника, јер смо сви грешни. Ако се Бога ради подвизаваш против њега (грешника), онда пролиј сузе за њега. Зашто га мрзиш? Замрзи његов грех, а за њега се помоли, и тако ћеш постати налик Христу, Који није негодовао против грешника, него се молио за њих. Зар не видиш, Он је плакао и за Јерусалимом? Ми често служимо за подсмех ђаволима. Зашто мрзимо онога коме се ђаво подсмева као и нама? Зашто, човече, мрзиш грешника? Зато што није тако праведан као ти? Где је твоја правда, кад немаш љубави?! Зашто ниси заплакао због њега, него га гониш? Неки, који за себе мисле да здраво суде о делима грешника, гневе се (стога) на њих, поступајући тако по незнању". 5. 275-278

Када те због твог труда у врту заповести Бог удостоји да у души осетиш Божанску ревност, онда ћеш јасно увидети да те та ревност подстиче на ћутање и смирење пред ближњима, на љубав према њима, на миловање ближњих, на саосећање са њима. По речима светог Исака Сиријског, Божанска ревност је огањ, али који не распаљује крв! Он гаси распаљеност у њој и доводи је у стање мировања. Ревност телесног мудровања увек је повезана са распаљивањем крви, са навалом многих помисли и маштања. Последице слепе и неуке ревности, ако јој се ближњи успротиви, обично бивају негодовање против њега, злопамћење и освета у разним облицима, а ако јој се покори - сујетно самозадовољство, уз подстицање и умножавање наше умишљености и гордости. 5. 278

Преузето из књиге "Енциклопедија Православног духовног живота" у издању библиотеке "Образ Светачки" 

http://www.pravoslavni-odgovor.com/Crkva_Hristova/revnost_telesna_duhovna.htm