I

Стање у Цркви изазива забринутост, али не у Цркви - "врата пакла неће је надвладати", већ међу људима.¹

Неколико свештеника Грузијске Цркве прикључило се заграничним неканонским групама. Ова трагедија може да има судбоносан исход за њих, али је то такође и наша заједничка трагедија. По речима светог Јована Златоустог, грех раскола раван је греху јереси. Црква је једна и јединствена, зато је и Символ вере изрекао вечну у и завршну пресуду свим расколима који су били и који ће бити.

Расколници прекоревају Цркву због нарушавања чистоте Православља. Али Православља нема изван Цркве. Само у литургишућем организму Цркве чува се, предаје се из нараштаја у нараштај, живи и животвори дух Православља. Немогуће је бити православан без припадности историјској Цркви, а расколници одбацују реалну Цркву у име непостојеће мртве макете "идеалне Цркве", коју су створили својом грозничавом уобразиљом. За нас Православље није носталгија настала у нашој машти, није апстрактна идеја, него је пре свега благодат Божја која дејствује у Цркви.

Неопходан, најважнији услов Православља је укљученост у систем црквене јерархије као носиоца благодати. У расколу јерархија се или сасвим одбацује или се, што се догађа чешће, замењује неканоничном (јерархијом), епископима-расколницима којима је забрањено свештенодејство у њиховим помесним Црквама и који стога, према канонима, немају право да врше било каква свештенодејства.

Нека браћа износе чудну концепцију: све док је код нас пребивала благодат, расколничке групе и јерархије биле су безблагодатне, а када је наша Црква због грехова и одступања од правила изгубила благодат, оне су тада постале благодатне. Зар је могуће да наши греси имају такву чудотворну моћ да могу да претворе туђу неправду у духовну истину, осушене гране раскола у живе цветове, а дојучерашње противнике Цркве у саму Васељенску Цркву? Међутим постоји мноштво расколничких група које себе називају православним и које не признају једна другу. А каквим је то каналом потекла жива вода благодати која је нас напустила?

Један говори: сада је давалац ове воде Кипријан² други приговара: не, то је Авксентије, трећи уверава да је њен извор избио у млазевима у Есфигменском манастиру. Поштеније би било да свако од њих каже: "Благодат је тамо где сам ја".

Зар се Грузијска Црква претворила у епархију Кипријана, или ће је Авксентије водити за собом, као што чунић вуче (као реморкер) лађу која је претрпела хаварију?

Не само расколнички архијереји, него ни канонски рукоположени епископи немају право у туђој епархији ни да рукополажу, ни да служе, нити да проповедају без молбе или допуштења месног епископа. Ако се наша браћа не обазиру на ово апостолско правило, па где је онда њихово Православље? Овде они долазе у ћорсокак раскола: борба за Православље претвара у се у борбу против Православља. Свети мученик Кипријан, епископ Картагински (III век), писао је: "Црква је у епископу, а епископ је у Цркви". Без епископа, према апостолским правилима, јереј не може да врши било шта што се тиче свештенства.

Драга браћо, не признајући свог архијереја ви одбацујете своје свештеничко служење, ви одбацујете све што сте добили од Цркве.

Исти Отац пише: "Епископство је једно и недељиво. Нека нико не обмањује братство лажју! Епископство је једно, и свако од епископа у целини у њему учествује. Исто тако и Црква је једна". Због тога ниједна расколничка јерархија није Црква, већ су све оне мртве сенке Цркве.

У питањима вере могу да греше јерарси, па чак и патријарси, а било је случајева када су у јерес западале и помесне Цркве, али никада у историји човечанства пунота Васељенске Цркве, свеукупност свих помесних Цркви, није прихватала лажни догмат као своје вероучење. Иначе се не би испунила обећања Новог Завета: Црква је стуб и тврђава истине (1Тим.ЗД5); врата пакла нећеје надвладати (Мт. 16,18).

Хоћу да испричам својој браћи једну малу причу. Зелено лишће је рекло дрвету на коме је расло: твоје стабло је криво а кора испуцала од старости; замолићемо ветар да нас откине са грана и ми ћемо на земљи, сакупивши се заједно, постати нова шума. Дрво је одговорило: дечице, ви се, и сами то не знајући, храните соком мога корења, а када опаднете са грана на земљу, нећете постати шума, него прах.

Господ је рекао: Тешко човеку оном кроз кога долази саблазан (Мт. 18,7). Сви смо ми криви за саблазни, али најопаснија саблазан може бити у вери, од које зависи вечни удео у смрти или у животу. Ако због вас пропада душа човека, онда ће његова погибељ, као крв вапити к небесима. Надам се да ће се многи од браће вратити у Цркву, но да ли ће они моћи да доведу све оне које су повукли за собом?

II

Свештеник Павле Флоренски једном је рекао: "Радије ћу да грешим заједно са Црквом, него да се спасавам без Цркве". Разуме се, ове његове речи треба схватити условно, као хиперболу - "грешити са Црквом заједно" није могуће, сваки грех је противљење учењу Цркве и супротстављање благодати која дејствује у Цркви. Такође, не може неко да се спасава без Цркве, уздајући се у своје човечије снаге и своју слабу вољу, која се стално колеба између добра и зла. Флоренски је хтео да каже да је спасење само у Цркви и да, напуштајући Цркву, човек врши духовно самоубиство.

Новозаветна Црква постоји на земљи око две хиљаде година. Колико раскола и раздељења је настало у том периоду! Већ у апостолска времена било је неслагања и раздељења, о чему пишу у својим посланицама свети Јован Богослов и Климент Римски. Најчешће су раздељења и расколи протицали под знамењем очувања чистоте вере, као што су, на пример, били расколи донатиста и новацијана, који су захтевали од црквене јерархије да заувек одлучи од Цркве хришћане који су се одрекли вере у време гоњења, а и за друге тешке грехе.

Сви расколи у Цркви имају једно заједничко обележје: то је вера у своју праведност, жеља да се подигне Црква, неупрљана човечијом нечистотом, на темељу своје пламене ревности, на свом исповедању, а у суштини - на протесту и супротстављању самих себе Цркви. Било је много раскола у историји, али ниједан од њих следећим нараштајима није се показао као оправдан, ниједан од њих није постао спасоносан у критичном моменту живота Цркве. Црква Христова никада се није обнављала кроз раскол. На основу протеста се може само рушити, али није могуће зидати и градити. Овде видимо призор који се понавља: центрифугалне силе раскола окрећу се против њега самог, а заједница, отргнута од Цркве, сама се ломи, дроби и расипа на честице, као што се неизбежно распада мртво тело.

У свакој историјској епохи можемо да запазимо десетине деоба и отпадања од Цркве из различитих разлога, и суштинских и небитних, каткад озбиљних, а понекад и бесмислених. Упитаће нас: а шта да се ради ако су ти разлози веома озбиљни? У Цркви постоји, и нико га не може укинути, начело саборности и одговорности сваког хришћанина за чистоту вере: сваки свештеник и мирјанин може и дужан је да се користи правима које му је Саборна Црква дала, укључујући и право да исповеда своју веру, али управо - као члану Цркве, у систему црквене јерархије, у живом организму Цркве. Раскол замењује саборност противљењем.

Будући да настаје на расцепу (раскиду, прекиду) - он нема корена, нема унутарњу духовну снагу. Треба напоменути да су се међу онима који су западали у расколе налазили и богослови велике учености, аскете које су носиле вериге, красноречиви проповедници који су могли да побуде емоције, да убеђују народ, да налазе присталице и да их повлаче за собом, али да међу онима који су одлазили у раскол није било и није могло бити оних који су имали мир Божји у својој души и који су га ширили око себе, - онај мир, о коме је Господ рекао: „Мир свој дајем вам (Јн. 14,27). Преподобни Серафим Саровски је говорио: "Стекни мир у срцу и око тебе ће се хиљаде спасти". А у расколничкој средини свагда је некакво неспокојство, узрујаност, свагда трагање за туђом неправдом. Црква се бори против демона, а раскол, ни сам то не схватајући, бори се против човека.

Свети Јефрем Сиријски је писао: "Ми смо Црква оних који падају, но и Црква оних који се кају". Овде је виђење свога греха и уздање у благост Божју, у благодат која се даје или враћа само једним путем - кроз покајање: другога пута нема. Човек, који се налази у расколу не може искрено да се каје: он је осудио Цркву, супротставио јој је своју личну "праведност", придао својој "правди" већу важност у сопственим очима. Одвлачећи друге у раскол, он указује на самог себе као на узор исповедништва. Али због чега да се каје?

Управо одлазећи у раскол, он губи оно дубоко самопознање у коме се сопствена душа открива верујућем као бездан греха, - јер би се, иначе, мање уздао у себе. Како може онај ко је поставио себе изнад Цркве да види себе нижим од најнижег створења, губавог и оскрнављеног грехом? Он може да обавља само спољашњи обред "покајања", али без ватреног и искреног самоосуђивања. Може да смиренослови, али не и да се смирава.

Расколници су свагда говорили: "Нисмо ми отпали од Цркве, ми и јесмо Црква", - ове речи понављали су сви отпадници од Цркве током две хиљаде година, али се то показало као самозаваравање. Они су хтели да покопају Цркву да би на њеном месту сазидали свој храм. Али где су сада сви ти "храмови" раскола? Можемо рећи: "расколи су се рађали са победничким клицањем, а умирали са муклим јецањем", - а Црква је ипак живела! Осуђена од расколника на смрт, она постоји, она је пуна духовних сила, она остаје једини источник благодати на земљи.

Хришћанске догмате у најсажетијој и најтачнијој форми садржи Символ вере, који је обавезан за све хришћане. Васељенски Сабори забранили су да се у њему мења чак и једна реч: овај Символ је најчистија светлост наше вере и исповедање Православља. У њему су назначена и главна својства Цркве. Могу ли људи, који су отпали од Цркве, да припишу та својства својој заједници? Црква је у Символу вере названа једном: она је јединствена и целовита. Према томе, раскол треба да прогласи непостојећим све помесне Цркве, и не само Цркве, него и друге струје у самом расколу које не признају једна другу. А која је то група у расколу - једина (и јединствена) Црква у свету? Где су њена обележја, која су њена својства? Једна струја раскола бори се против друге са истом таквом непомирљивошћу са каквом се све оне боре против Васељенске Цркве (а можда и са већом), и сваки расколник празноглаво виче и гракће да је "голуб" Духа Светога - његов писмоноша.

Цар Соломон саветује да се обраћамо прошлости да бисмо боље сагледали и разумели садашњост. А у прошлости видимо једно исто: расколе који се подижу и ковитлају као валови и ишчезавају као пена на површини мора.

Символ вере нам заповеда да верујемо у саборност Васељенске Цркве: то је безусловна воља Божја. Свештеник Павле Флоренски је писао да свечовечанско значи - саборно, да саборно значи - црквено, а да су ова три појма међусобно повезана: свечовечанско се изражава у саборности као форми, а саборност се остварује у црквености као идеји. У расколу саборно мишљење се замењује групним, које нема ни традиције, ни прејемствености (наследности), ни поузданих оријентира истине и зато се претвара у конгломерат (у смотуљак, клупко) појединачних мишљења. Свети Оци су сматрали саборност изразом љубави обећане Цркви: Да љубите једни друге као што ја вас љубим (Јн. 15,12), Останите у љубави мојој (Јн. 15,9).

Када охладни љубав тада слаби дух саборности, тада саборност постаје спољашњи, структурни појам, а не унутарња потреба свецеле Цркве: њено дисање, њен живот. Саборност уопште није "црквена демократија", него чистота вере, чувана јединством љубави, за коју сваки хришћанин сноси одговорност.

Наша браћа су сликовито приказала призор пропасти Содома, али су заборавила на љубав Авраама, који је молио Бога за помиловање већ осуђених градова.

Символ вере нам заповеда да верујемо у Васељенску Цркву. Али зар може ма и једна од заједница које су отпале од Цркве сасвим озбиљно да назове себе Васељенском Црквом? Зар је могуће да људи који се налазе у расколу, нарочито њихове вође, могу да преузму на себе мисију Васељенске Цркве? Да "објављују Истину свим народима света", да буду проповедници Божанске светлости по свим крајевима васељене? да буду "со земљи", њена духовна сила? Размишљају ли они о томе колико бреме хоће да понесу на својим плећима? Само човек са распаљеном маштом и гордом самоувереношћу може да помисли да је у стању да подигне или обнови Васељенску Цркву.³

Символ вере сведочи да је Црква света: она је света не човечанском праведношћу, већ благодаћу Божјом која обитава у њој. Расколници морају да кажу да у Цркви нема благодати, иначе би грех раскола био очигледан. Но у свакоме од нас постоји сведочанство да благодат јесте у нашој Цркви, сведочанство које се не може оповргнути никаквим доказима: свако од нас је, мада не често, можда свега неколико пута у животу, доживљавао у свом унутарњем стању оно дубоко неземаљско осећање - сусрет са благодаћу Божјом (нарочито за време примања црквених Светих Тајни). Тада благодат постаје за нас самоочигледна, она се не доказује и прихвата се као нови живот, као ни са чим упоредива радост. Сећајући се овог стања, човек може да каже: знам да благодат живи и дејствује у Цркви.

По Символу вере исповедамо да је Црква Апостолска, то јест верујемо да њена јерархијска прејемственост (наследност) води порекло од Апостола. Но раскол пориче ову прејемственост већ и тиме што тражи другу јерархију негде на страни (изван куће - Цркве). Људи, отпали од Цркве, још до јуче су сматрали да су такве "паралелне јерархије" незаконите. Али зашто су данас за њих оне одједном "благодатне" и "спасоносне"? Ми налазимо одговор само у једном: једноставно, оне су им постале потребне ради остварења раскола као његовог видивог, конкретног ослонца.

Раскол проистиче сам из себе, настаје из празнине и, сликовито говорећи, израста из пукотина храма, живи и храни се порицањем, рушећи а не градећи, иако покушава да докаже обрнуто.

Далеко смо од тога да окривљујемо нашу браћу за хотимичну лаж, али сам раскол је ипак - поље метафизичке лажи. Сматрамо да је ово што се догађа трагична заблуда (промашај), коју на земљи, у овом животу, још можемо да исправимо, али је у вечности она неопростива.

Свети Оци су изображавали Цркву као лађу која плови бескрајним морем, на удару таласа, људи, отпали у раскол, јесу они који су изгубили наду и који се са повиком "спасавајте се, лађа већ тоне" бацају са палубе у море.

Чинило им се да ће на крилима своје ревносне вере, а тачније, своје распаљене уобразиље, савладати пучину, али су сви они нашли гробницу у хучним валовима, а лађа је наставила да плови усред бура и олуја, ноћне тмине и магле, вођена благодаћу Божјом.

____________

¹Изазивање раскола је уобичајени начин деловања Цркви непријатељских сила. Цркву није могуће уништити "физички", и зато непријатељи настоје да је ослабе уношењем унутрашњих супротности, несугласица и као последице - деоба и раскола. При том разлози који провоцирају раскол могу да буду сасвим различити. Међутим, очигледно је да је за Цркву раскол погубан независно од тога шта служи као повод за њега - жеља за "либералним" променама, за "обновљењем", за "реформама" или пак ревност за "чистоту вере" и "очување Православља".

Добро је познато да је у Русији 20-тих година обновљенашки раскол подстрекаван и на све начине подржаван од совјетске власти преко специјалног тајног оделења за уништење Цркве, које се налазило у структури ГПУ. На његовом челу је био Е. А. Тучков - човек који је смислио и разрадио многе мере за уништење Руске Православне Цркве, које су спровођене тих година. Истовремено он је био секретар комисије за одвајање Цркве од државе. Но мање је познато да је ГПУ било заинтересовано и за раскол "здесна", који је претио од епископа који су сматрали да је делатност светитеља Тихона "незадовољавајућа" и који су захтевали одлучније противљење богоборној власти. У свом настојању да разбију Цркву комунисти су били спремни да подржавају и своје најнепомирљивије противнике - само зато да њихова делатност провоцира раскол. Ево само једног од многих примера:

Из протокола 55-ог заседања

Комисије за спровођење декрета

О одвајању цркве од државе

При ЦК РКП(б) 6. марта 1923. године

"Наложити другу Тучкову да предузме мере за јачање десне струје (подвучено од изд.), која наступа против Тихона, и постарати се да се она издвоји у самосталну против-тихоновску јерархију (...) Линију ОГПУ која се спроводи на распадању тихоновског дела црквењака, сматрати правилном и целисходном. Линију управити на раскол (подвучено од изд.) између митрополита Сергија (привремено постављеног од Петра за Месточувара) и митрополита Агатангела, који претендује на Патријаршијско Месточуварство, истовремено јачајући трећу тихоновску јерархију - Привремени Највиши Црквени Савет на челу са архиепископом Григоријем, као самосталну јединицу..." (Јеромонах Дамаскин (Орловски). Мученици, исповедници и подвижници побожности Руске Православне Цркве XX столећа, књига друга, стр. 13 и 15).

Данас у Руској Православној Цркви проблем раскола, разуме се, није тако оштар као у 20-тим и 30-тим годинама. Међутим, узроци и поводи за њега, као и људи спремни да стану на његово чело, бивају нађени, а Цркви непријатељске снаге као и раније настоје да створе повољне услове за раскол.

Први покушаји да се испровоцира раскол у наше време били су предузети одмах на почетку "отапања" у време перестројке, када је положај Цркве колико-толико почео да се мења и када су стеге у којима се она налазила почеле помало да попуштају. Тада је у средствима масовних информација започела кампања широких размера на "рекламирању" Заграничне Цркве. Њен циљ је био да се Загранична Црква представи као "једино истинита Руска Црква", "која није себе укаљала сарадњом са комунистима и КГБ", и самим тим да се изазове раскол међу верујућима наше земље, да буду "подељени" на две Цркве које не признају једна другу и растљени на два непријателлка табора. И мада се раскол као такав није десио, као жалосна последица ове кампање настале су "заграничне" (!) парохије на територији Русије.

Затим се дуго времена у штампи на сваки начин уздизао лидер савременог обновљенства свештеник Георгије Кочетков, коме је сада забрањено свештенослужење, и који је преузео на себе функције епископа и који има следбенике у разним регионима земље организоване у некаквој псевдоепископалној структури.

Најзад, у последње време све већу узнемиреност почиње да изазива делатност низа "ревнитеља" Православља, који излажу жестокој критици, која противречи православној еклисиологији и просто-напросто прелази границу елементарне пристојности, епископат Руске Православне Цркве и самим тим подривају њен ауторитет и више јој наносе штету, него што доносе било какву корист. - Изд. 

²Кипријан, као и Авксентије, један је од вођа (лидера) грчких расколника – изд.

³Необично је да расколници намеравају да "обнове" до свршетка века непоколебиву и неразориву Васељенску Цркву сваки пут на основу сопствене незнатне групе. Већ само ово у довољној мери сведочи о неоснованости такве врсте претензија. - Изд.

Преузето из зборника „О прелести и лажном духовништву“

У издању библиотеке „Образ Светачки“

стр. 234-241

http://www.pravoslavni-odgovor.com/Crkva_Hristova/o_raskolu.htm