header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Адвокат Т. Ерић: Господе, помири и спаси све Србе православне Штампај Е-пошта
четвртак, 12 мај 2011

Томислав Ерић

КАД БРАЋА ЖИВЕ ЗАЈЕДНО ГОСПОД ИМ ДАДЕ ЖИВОТ ВЕЧНИ

Није лако укључити се у полемику која се води између браће на једномислећој страни, када она друга супростављена то јест неистомислећа страна, очекује да се та браћа у дијалогу - коначно не мирећи се - на њихову радост и ликовање потпуно разиђу.

Моја професија адвоката додатно отежава моју позицију, зато што немам намеру да судим брату ниједноме из ове полемике, желећи да држим страну само Истини, коју обојица од њих они заступају - само на свој посебан и засада различит начин.

Лично познајем само брата Владу Димитријевића, док оца Симеона Виловског нисам имао част да упознам, осим кроз његове текстове и потом писања о њему у медијима која се тичу свих догађаја око Епархије рашко-призренске у егзилу.

Осећајући пре свега дужност да из свог угла и перспективе верника-мирјанина а такође и дипломираног правника - адвоката, пишем о судбинским стварима  која се тичу даљег опстанка наше цркве Православне у њеном Светосавском духу у овом времену агресивног екуменизма и свеобухватног глобализма, у последњих 5-6 година написао сам више текстова на сајту ''Борба за веру''.

Оваква дужност изводи се и из речи које сам чуо од чачанског свештеника оца Влада да ће се пред Господом на страшном суду свако од нас питати: Шта си ти лично учинио за своју Православну цркву током највећег напада на њу у њеној историји, као оправдање свог живота, и тако одредио и меру свог спасења? 

Одговор Господу да ниси ни прстом мрднуо из разлога што си само слушао надлежне црквене Великодостојнике који су о њој одлучивали, неће бити оправдање за твоје нечињење које је исто толико оптужујуће по неког као и само директно чињење,  и то и према Божијим и према људским законима.

Судбинска питања наше Цркве која уцртавају пут њене даље будућности не тичу се само црквених власти и њихове надлежности, већ се као стечена права тичу свих нас , имајући пре свега у виду бројне спорне одлуке црквених великодостојника око многих питања, кроз које одлуке су се они разилазили са нашом црквеном историјом.

Кроз све моје текстове тематски изражавајући се као заступник општег појма права као цивилизацијске тековине, не издвајајући ту посебно црквено, грађанско или било које појединачно право, износио сам схватање да морам реаговати код појаве грубих повреда општих правних интереса у којима је садржан и мој лични интерес.   

Кокретно, изнео сам став да нико у моје име и за мој рачун, како се то правно формулише, не може потписати Равенски документ или било какав сличан акт којим се признаје првенство римском папи, нити може законом заштићен мој верски обред - Литургију мењати тако да се она одвија различито од оног како је то прописано у свештеничким Служебницима или Одговарањима на литургији које држим током одржавања тих црквених Служби у рукама, или све тако слично што препознајем да је нападнуто у ''новотарским'' поступцима а животно битно за опстанак моје Православне вере.

Знам, да постоје Саборске одлуке и да постоје сабори и референдуми народа као предуслови -- када се доносе такве одлуке којима се том народу мења нешто суштински битно а што је вековима постојало као неизмењено.

Имајући претежно на располагању само своје постојеће правничко знање, Устав СПЦ, Правила о дисциплинском поступу за црквене судове СПЦ , Правила православне цркве с тумачењима - аутора Никодима Милаша и Универзитетски уџбеник ''Црквено право'' - аутора Димше Перића, у писању мојих текстова често ми је недостајало тумачење неких строго црквених односа и термина које нисам могао да пронађем у набројаној литератури.

Због тога, често сам замолио за консултацију по тим питањима, када сам имао неке недоумице, професора Владимира Димитријевића свог брата у Христу.

Искрено признајем, да никада у животу нисам упознао човека сличних квалитета и толиког обима знања - равног свеобухватној Енциклопедији а истовремено скромнијег, љубазнијег, ревноснијег у сваком приступу свакој теми и проблему, и врлијег од брата Владимира Димитријевића. 

Никада ме није одбио и никада ми није ''прекројио'' текст, никада није омаловажио неку моју тему нити нешто у њој надобудно прецртао.

НАПРОТИВ - као дете се увек радовао када је моја тема погођена, када сам пронашао неку идеју која се тиче опстанка интереса наше Српске Православне Цркве а коју по правилу - такође и истовремено, и он здушно подржава. 

И увек сам од брата Владимира добио тражене одговоре, формулације и све друге врсте помоћи да би мој текст добио своју крајњу форму какву сам у почетку имао у глави приступајући некој теми о којој сам желео да пишем.

Без жеље да продубљујем даљу полемику између брата Владе Димитријевића и оца Симеона Виловског, можда је могу окарактерисати као неспоразум који је произашао из њихових различитих тренутних положаја.

Као када се игра шаховска партија у којој наредне потезе на један начин види онај који је тренутно игра (брат Владе у Србији) а на други начин је види онај који је посматра у улози кибицера (отац Симеон у Грчкој).

Општи је принцип да је лакше одабрати потезе ономе који посматра са стране, неко ономе који је стално у жару непрестане борбе.

Само што се данас и овде игра партија у којој је улог судбина наше СПЦ важна подједнако за сваког, па и за овде играча и за посматрача, па се у том и таквом жару борбе за победу Православља ниједном од њих не може строго судити, већ сви ми који стрепимо за крајњи исход ове судбинске борбе - желимо само њихово братско разумевање и помирење.

Господе помири и спаси све Србе православне, веру и цркву им сачувај, да би сва браћа живела заједно, и нека би Господ нам свима дао живот вечни. 

О Светом Василију Острошком                      Томислав Ерић, адвокат

12/29 Маја Лета Господњег 2011.

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 12 мај 2011 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 62 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

                       


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.