Владимир Димитријевић

 "Старокалендарци"  у Србији – да или не?

Проблем старокалендараца на територији Србске Православне Цркве је вишеструк и треба га посматрати са различитих аспеката. Један од њих је, дакако, аспекат „обраћеничког зилотизма“. То јест, велики број старокалендараца су млади људи, који су, чим су пришли Цркви, почели да у њој препознају недостатке и мане, и да их, са свом ревношћу, али ревношћу која није по разуму, разобличавају, заборављајући на то да је Црква небо – ЗЕМНА установа.

Тај недостатак историјске перспективе потпуно их је затворио за трезвеноумно посматрање СРБСКЕ ЦРКВЕНЕ СИТУАЦИЈЕ у свим областима, па и у области екуменизма, која је за њих најосетљивија могућа, и која им је била повод да се саблазне (по мудрој речи једног епископа: „Није довољно бити саблажњен да би се ушло у рај“). Шта то конкретно значи? Србски старокалендарци су видели екуменистичке активности неких црквених делатника СПЦ, и рекли: „Ово је страшно! Ово је непоправљиво! Напуштамо овакву Цркву! То јест: то више није Црква!“ Заборавили су при томе да борба против нездравог екуменизма у Србској Цркви, барем у ширем обиму, траје однедавно, а да су контакти са инославним конфесијама почели давно: теба се сетити чак и самог Светог Владике Николаја, који је, на почетку свог пастирског рада био склон модернизму и братимљењу са англиканизмом (познато је да је управо владика Николај први Православни епископ који је говорио у катедрали Светог Павла у Лондону).

Наравно, касније (од Охрида, где је срцем срео изворну Православну побожност србског народа), Николај постаје нешто друго и неко други (круна његовог става према инославним заблудама је чувени „Љубостињски стослов“, који што чешће треба читати и доживљавати). Србска Црква је са англиканцима између два рата одржавала одличне везе.

Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, несрећна Југославија, била је крајње „екуменистична“ (та идеја се одражавала и у школској веронауци, као и у слављењу „Штросмајеровдана“, који је био исто што и Савиндан, у смислу идеологије југословенства).

После другог светског рата, када је Србска Црква била на удару комуниста, она је преко англиканске јерархије настојала да добије помоћ „слободног света“ (тада се мислило да су Енглеска и Америка – „слободни свет“). Чланство у Светском савету цркава имало је такође један једини разлог: покупај да се умакне од тоталитарне контроле србских комуниста.

Наравно, многи ће рећи: то је израз маловерја и неуздања у помоћ Божију. То је могуће рећи, и за такву тврдњу има аргумената. Но, овде је реч о историјским чињеницама које су допринеле томе да је велики део наших епископа, школованих пре другог светског рата на југословенској идеоогији “Брат је мио које вере био“, подржи патријарха Германа у његовим контактима са Светским саветом цркава (у који је, узгред буди речено, наша Црква ушла последња).

Дошао је крај осамдесетих. Комунизам је (привидно!) ишчезао. Али, остале су навике, начин размишљања, везе са инославнима. Неки епископи су студирали на Западу; многи су за новоосноване епархије СПЦ добијали материјалну помоћ римокатолика и протестаната. Так тада су почеле да „цуре“, а затим и „бујицом теку“ информације о правој природи екуменизма, и млади људи који су прилазили Цркви и имали приступ информацијама, од књига до интернета, осетили су забуну савести. У Цркви којој су припадали видели су да постоје знатне разлике, када је став према инославним у питању; поредили су то са прочитаним...

И десило се оно што у свом тексту „У потрази за Златним веком“ описује Ђакон Андреј Курајев: „Лекције о историји Цркве у богословијам говоре као о историји светаца. Само имена Светих и јеретика остају у памћењу слушалаца уводних курсева црквене историје. Сећају се Митрополита Филипа и Патријарха Гермогена, Преподобног Сергија и Мученика Митрополита Арсенија (Мацијевича). Али, не сећају се да су управо сабори осталих епископа – њихове сабраће лишавали чина и Филипа, и Гермогена и Арсенија...

Управо добродушна наивност предавача црквене историје рађа код њихових васпитаника апокалиптичну заплашеност, од које дрхте њихове мисли и осећања и не дозвољавају им да погледају стварни црквени живот.  Раније – сваки монах је био преподобни, сваки владика – Светитељ, а сада „неста Светих“. И због тога није могуће, а да се не оде у раскол („у знак протеста“) и тако би се хтело да се двосмисленост и бескрајна одговорност историјског постојања разреше муњом Апокалипсе.“

То јест: србски старокалендарци, у име „чистоте вере“, одлазе у своју утопијску заједницу „канонски чистих“, „истинитих православних Хришћана“, одбијајући да се за чистоту вере и поштовање канона боре у својој Мајци Цркви.  Они кажу: „Крај је света, гужва је пред голом (како на аудио касети, „старокалендарском програму“, вели један од зачетника домаћег старокалендарства, монах Данило) и зато ми више нећемо да се бакћемо са тим неправилно крштеним, екуменизму склоним, немужевним да протествују, Србима у СПЦ, која је, поред свега онога, у општењу са цариградским патријархом вартоломејем, главним екуменистом данас!“ То што међу „истинитим православним Хришћанима“ Грчке стално долази до раскола, до цепања, до скандала, домаћи старокалендарци доживљавају као „провокацију“, „заверу“ (пре свега, заверу Цариграда), и ништа их не спречава у уверењу да су само они у праву, и да се, само захваљујући чињеници да су у „правој јурисдикцији“, спасавају.  Утопичност и аисторичност старокалендарског покрета у Србији огледа се у чињеници да они превиђају све што им се не свиђа, то јест, што се не уклапа у њихов систем мишљења. Они, на пример, негирају благодат у Црквама које служе по новом календару. Њихов ускогруди и неправославни став види се и у одбацивању Светитеља које канонизује Грчка Црква новог календара. Међу тим Светитељима су и Свети Рафаило, Николај и Ирина, који су за веру Христову пострадали од Турака, на острву Милитини у петнаестом веку. Да и они, случајно, нису били „новокалендарци“? Да ли је Свети Силуан Атонски мање Светац, због тога што га је канонизовала Цариградска патријаршија?

Шта би наши старокалендарци могли да кажу за чињеницу да је Свети Јован Шангајски док је био владика у Сан Франциску, на Велики Петак, ишао у све Православне храмове, и старог и новог календара, и целивао Свету Плаштаницу? Зар би он целивао плаштаницу „јеретика“? (О томе у тексту „Са владиком из дана у дан“, јеромонха Петра (Лукјанова), објаљеном у књизи „Свети Јован Шангајски“, Београд 1998. година).

И само њихово тумачење неправилног крштења у СПЦ је проблематично, макар из перспективе историје Цркве. Старокалендарци сматрају да је СПЦ у „јереси“. Свештеномученик Иларион „Тројицки) један од највећих богослова руског 20. века, у својој студији „јединство Цркве и светска конференсија хришћанства“, заступа светоотачки став да јеретике (римокатолике, протестанте) треба поново крштавати. То је била древна пракса Руске цркве, али и грчке Цркве. Но, 1667. године, на Великом Московском Сабору, нако ме су учествовали и Грци, а пре свега на њихов захтев, Донета је одлука да се римокатолици само миропомазују, иако се у њиховом крштењу (обливањем) ништа није променило. Сама Грчка Црква јеу то време миропомазивала обраћене Латине, па је цариградски патријарх Јеремија 1718. писао руском цару Петру Великом да тако увек терба поступати. Међутим, 1756. године на престолу константинопољских архијереја био је Кирило V; у његово време опет је уведена пракса поновног крштавања Латина који се обраћају Цркви.

Размишљајући о томе, Свештеномученик Иларион пита да ли је Црква у једном тренутку признала крштење Латина као благодатно (што би негирало веровање у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву). И каже:

„За праксу у вези са Латинима треба тражити објашњење само у области црквене икономије, а не у догматском појимању о јединству Цркве Христове. Источна Црква, као и Древна Црква, није била у заблуди, нити је грешила, јад је привремено, ради користи људских душа, чинила снисхођење, не тражећи од Латина који су се обраћали нови обред крштења, мада се тај обред по спољашње изгледу (обливање) и разликовао од Православног.“ Значи, ако је за, обливањем крштене, Латине, важило миропомазање приликом пријема у Цркву, зашто не би важило и за људе крштене у Србској Цркви, коју старокалендарци сматрају безблагодатном (између соатлог, и због крштења кропљењем)?  Ако су старокалендарци „права Црква“, зашто не миропомазују „неправилно крштене“, када их примају себи, мада је у пракси Старе Цркве било и тако? Ако је римокатоличка Црква примала миропомазањем, зашто старокалендарци поново крштавају крштене у СПЦ? И тако даље: то је само један од примера фанатизма заснованог на аисторијско-утопијском приступу Цркви (Уз то, да додамо, почетком деведесетих Свети Синод СПЦ донео је одлуку да се крштења обављају трикратним погружавањем. Друга је ствар што се та одлука не поштује од стране оних који крштења обављају).

Расколнички дух (у психолошком смислу) непрестано у потрази за новим разлозима раскола. Тако и наши старокалендарци: и кад би били испуњени сви њихови услови за повратак (од иступања из Светског савета „цркава“ до правилног крштења погружењем), они би сигурно нашли још неки разлог за одвајање од СПЦ.

А они који желе да се боре за чистоту вере у својој Цркви, угледају се на великог Свештеноисповедника Јустина Ћелијског, који није прекидао општење са Архијерејским сабором СПЦ, иако му је стално упућивао критике и примедбе (поводом раскола у Америци, поводом чланства у ССЦ, поводом „Осмог васељенског сабора“, итд.). његова књига „Православна Црква и екуменизам“, постала је гром који грми над србском земљом и над целим Православним светом.

Да ли је Отац Јустин био у „прелести“ што није ступио међу „истините православце“ Грчке, него је, преко свог епископа Јована, био у општењу са Патријархом Германом, а овај са цариградским архиекуменистом Атинагором? Како ли је он крштен – обливањем, кропљењем, или погружавањем? Како ли су крштавна покољења Срба који нису знали за правила, на која нас подсећају старокалендарци? Да ли су сви они у вечним мукама?

После свега што је речено о заблудама србских старокалендараца, не треба превидети ни чињеницу да су они, иако позивају на дијалог, у суштини склони да причају само своју причу. Потписник ових редова је једном приликом учествовао у сусрету са групом старокалендараца, међу којима су били и њихови духовни вођи. Њихови ставови су се непрестано понављали: „СПЦ је у јереси, СПЦ је у јереси!“ Одбили су чак и да се моле са присутним Православним верницима СПЦ, чак и да очитају „Оче наш“: остали су да демонстративно седе, како би показали да нису у „молитвеном општењу“ са нама. На крају, многима од присутних је било јасно: ако је нешто препрека борби против екуменизма у СПЦ, онда су то домаћи старокалендарци. „Старокалендарци“ не чују ништа, осим самих себе и свог тумачења канона, а екуменисти у СПЦ, све антиекуменисте поистовећују са „старокалендарцима“.

Са друге стране, међу старокалендарцима има добрих и побожних људи, који су заиста били саблажњени неканонским поступцима појединих црквених лица, којима су дражи римокатолици и протестанти него сопствена братија, макар и залутала.

Зашто нико у нашој Цркви није покушао и не покушава да прича са саблажњенима? Зашто им нико не понуди очинску и братску руку љубави?

Неки као да су једва чекали да се појаве старокалендарци па да кажу: „Ето, сви који нису за екуменизам, сви који су за иступање из Светског савета цркава су такви као ови старокалендарци!“ То је многима изговори и оправдање за њихове поступке: тобож, антиекуменизам је чист фанатизам и фундаментализам. А да ли је баш тако? Да је Србска Црква пре седам-осам година иступила из Светског савета „цркава“, старокалендараца међу Србима не би ни било. Да је Црква поштовала своју одлуку о иступању из ССЦ донету 1997. године, старокалендараца би било много мање.

Но, шта је – ту је. Борба за чистоту вере теба да се води по правилу, иначе се, по Апостолу, венац не може добити.

Наша Мати, Србска Православна Црква, заслужује верне синове и кћери, који ће се борити управо на тај начин.

Извор: Владимир Димитријевић,  Црква и време / О старом и новом календару“ (Београд, 2000).

- Наставиће се -