ПАТРИЈАРХУ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ;

ЊЕГОВОЈ СВЕТОСТИ ГОСПОДИНУ ГЕРМАНУ,

СВЕТОМ АРХИЈЕРЕЈСКОМ САБОРУ,

СВЕТОМ АРХИЈЕРЕЈСКОМ СИНОДУ

СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ,

Ваша Светости,

Ваша Преосвештенства,

Дубоко забринути због црквеног раскола међу Србима на северно-америчком континенту, који траје већ двадесет три године и као жива рана шири се на западну Европу и Аустралију, апелујемо на Вашу мудрост да пронађете светосавски пут измирења подељене и завађене браће, што је од великог интереса по нашу Цркву и судбину српског народа у целини.

Околности нас опомињу да је последњи час да то буде учињено. У противном, деоба ће попримити кобне, можда неизгладиве размере, а нада у обострано жељено јединство биће доведена у питање.

Нисмо намерни ни позвани да оцењујемо ко је први започео са деобом, нити пак да истражујемо је ли то учињено слободном вољом црквених врхова или по диктату сила изван Цркве којима су се, у то време, црквени људи морали повиновати.

Желимо, међутим, да Вас подсетимо да је Црква вазда радила на јединству и слози, да њена историја обилује примерима помирења и праштања. Исто тако, Вама је знано да је, пре овог нашег Апела, било више сугестија, молби и предлога чињених с најбољом вољом, из чистог срца, и са узорном духовном свешћу,да се раскол превазиђе.

Не видимо разлога - административног ни канонског - који би се косио са свесрпском потребом да се ово самоистребитељно коло у нашем расељеном народу заустави.

Интереси јединства Српске Православне Цркве и српскога народа зацело су извад таштине било кога у Цркви па и изнад донетих одлука.

Уколико је, пре двадесет три године, у зачетку, сукоб између Светог Архијерејског Сабора и тадашњег епископа америчко-канадског Дионисија био »интерна ствар« Цркве, он је данас - имајући у виду трагичне последице по црквено и национално јединство стотина хиљада Срба који живе ван отаџбине - прерастао у зло за чије смо уклањање сви позвани.

Црква је стога, сматрамо, позвана да преиспита и промени своје одлуке које су довеле до раскола, а у име слоге превлада страст, охолост, таштост, самољубље (особине супротне хришћанским начелима) те да се сви опоменемо ко је једини обдарен својством непогрешивости.

Вашој мудрости је, без сумње, познато да се, канонски и догматски, већ само постојање црквеног раскола сматра неопростивим грехом, као и да је Српска Православна Црква била поштеђена тог греха све до нових, суморних времена, до одметања »македонске« Цркве и америчког расцепа.

Право на погрешну одлуку припада свакоме у Цркви, али права на раскол нема, јер права на грех нема. Сви који су, било чиме, било када, из ма којих побуда и по коме праву, допринели расколу, криви су првенствено пред Црквом Христовом, а потом и пред српским народом.

Спас није у окривљавању другога нити у доказивању своје надређености или безгрешности. »Самоиспитивање и самоосуда је почетак спасења« - тако гласи наук Светих отаца. А главно наше спасењс у овом тренутку јесте зацељење рана на живом телу наше Цркве и народа. На то нас, између осталог, опомиње и позива страдалничко Косово.

У овом тренутку, уверени да ћете, Ваша Светости и Ваша Преосвештенства, разумети наш глас као глас савести и бриге, ми наведеним светоотачким речима дописујемо само своју молбу да се понесете према светосавским заветима, дакле, са смислом за историју.

У Београду, на Светог Саву, 1987. године

Ратко Адамовић, књижевник с.р.

Матија Бећковић, академик с.р.

Вера Божичковић-Поповић, сликар с.р.

Коста Брадић, сликар с.р.

Бошко Вујачић, народни гуслар с.р.

Момир Војводић, књижевник с.р.

Миливоје Глишић, књижевник с.р.

Вук Драшковић, књижевник с.р.

Милан Давидовић, књижар с.р.

Веселин  Ђуретић, историчар с.р.

Рајко Ђурђевић, новинар с.р.

Гојко Ђого, књижевник с.р.

Проф, др. Мирослав Егерић, књиж. с.р.

Милан Комненић, књижевник с.р.

Јован Копривица, адвокат с.р.

Вера Колаковић, књижевник с.р.

Жика Лазић, књижевник с.р.

Војислав Лубарда, књижевник с.р.

Др Иво Мариновић, лекар с.р.

Борислав Михаиловић-Михиз, књиж. с.р.

Милић од Мачве, сликар с.р.

Љубица Милетић, песник с.р.

Рајко Петров Ного, књижевник с.р.

Богољуб Пејчић, историчар с.р.

Проф.  др Новица Петковић, књиж.  с.р.

Мића Поповић, сликар академик с.р.

Љуба Поповић, сликар с.р.

Данко Поповић, књижевник с.р.

Небојша Попов, социолог с.р.

Др арх.  Предраг Ристић, с.р.

Слободан  Ракитић, књижевник с.р.

Милорад Радевић, науч. сар. САНУ с.р.

Љубомир Симовић, књижевник с.р.

Живорад Стојковић, књижевник с.р.

Проф. др Светозар Стојановић, филоз. с.р.

Младен Србиновић, сликар академик с.р.

Светозар Стијовић, историчар с.р.

Бранислав Тодоровић, правник с.р.

Драган Танасић, новинар с.р.

Брана Црнчевић, књижевник с.р.

Др Војислав Шешељ, социолог с.р.