После свих ових текстова које сам извадио из своје архиве и пружио на увид читаоцима, закључак је веома једноставан: у тешким временима по црквену самосвест ситуација личи, како је записао један од Отаца из 4. века, на тучу у мраку - не зна се ко кога удара. Али баш у таквој ситуацији треба сачувати трезвеност, озбиљност и хришћанску љубав.
Јер, наравно, да ми је српски старокалендарац Јевсевије Петровић ближи од папе Бенедикта XVI, и наравно да је првобитни узрок свих ових тешких појава у Српској и осталим Помесним Црквама последица отпадања од догматског и канонског предања Свете Божје Цркве. Зато молим сву православну браћу Србе да не подлежу типично српској незрелости и да верују да ће се проблем екуменизма и модернизма решити преко ноћи. Не заборавимо: иконоломачка криза у Цркви је трајала 150 година и оставила велике последице које је Господ својом благодаћу исцељивао постепено. А што се тиче Владимира Димитријевића и његових критичара, њих ће све, пре или касније, прекрити трава и доћи ће време кад их се нико, осим Бога, неће сећати. Зато ми на опелу и певамо „вјечнаја памјат“, тј. вечан спомен покојнику, вечно пребивање покојника у Божјем спомињању, јер кога Бог помиње, тај је спасен (Лазара помиње по имену, а богаташево име не помиње). Зато је и разбојник, распет са десне стране Христа, рекао: „Помени ме, Господе, у Царству Своме“. Желећи добро својој Цркви и свом народу ја желим спасење и онима који ме под пуним именом, или анонимно, критикују, као што га желим и самоме себи, јер нико није ништа друго до грешник коме треба милости Божје и опроштаја. Нека нам Господ свима дарује вечни живот и научи нас да останемо у Православљу у коме су љубав и истина нераздвојни. - Крај - |