Најпре, од Бога вам здравље. Радујем се што сте пребродили ову редњу. И овде, у Београду, је многе закачила. И младе и старе. Кажу да је то неки ратоборан вирус.

Питате ме шта радим. Кажете да је сека плакала после часа веронауке. И да вам је тешко кад вам другови показују бројне новине у којима пише да је ваш деда оптужен и да ће га избацити из Цркве.

Најпре да вам одговорим на питање. Радим пуном паром и, с Божијом помоћу, послови одмичу чак и брже него што је планирано. Увече до касно у ноћ радим на новој књизи „Сине мој, не пристај“ која би, ако Бог да, требало да се одштампа до Васкрса.

Жао ми је што се сека насекирала на часу веронауке, и што је речи вероучитељице примила к срцу. Није она тиме, што је рекла, хтела да се радује што ће ваш деда бити искључен из Цркве. Зна она, чим је вероучитељица, да се Господ не радује ако неко отргне јагње из стада, него, ако се јагње чак и изгуби, иде да га тражи и нашавши га обрадује се радошћу великом, товари га на плећа Своја и носи у тор Свој.

Чак и да је вероучитељица хтела да науди секи, опростимо јој, као што у молитви Господњој то говоримо.

А што се новина, које говоре да је ваш деда оптужен и да ће га искључити из Цркве, тиче – то не сме да вас чини тужним. Радујте се, благо деку, сваком јутру. Радујте се сваком цвркуту птица. Радујте се и благодарите Богу за све. Благодарите и за то што се вашем деди догађа, јер и то је или милост, или допуштење, или заслужена казна Божија. А да ли је милост, допуштење или казна, време ће вам одгонетнути. Осим тога, све што је од Бога примимо са благодарношћу.

Кад сте у Месопусну недељу били на Литургији чули сте Јеванђеље о Страшноме Суду. Добро га упамтите, благо мени. Оно ће вам помоћи да одагнате тегобу коју осећате. Јер, примивши монахе ја и ваша бака нисмо ником неправду ни зло учинили, већ смо Јеванђеље преточили у наш живот. Ми смо, надам се, Богу нашему угодили. А то је много важније него да смо угодили људима.

А то што сам се духовно ородио са Божијим и светим старцем – владиком Артемијом, је за мене велика и незаслужена част, а састрадање с Њим и Његовим монаштвом које је никло из Његове плодне и дубоке духовне бразде -  представља ми радост велику. И једно и друго доживљавам као Милост Божију.

Баш данас сам, управо, послао мој Одговор Црквеном Суду, не гајећи илузију да ће тај Одговор имати утицаја на пресуду. То је папир којим угодих људима, јер ових дана истиче рок у коме сам дужан то учинити.

Међутим, данас, после подне сам урадио један много лепши и много важнији посао од поменутог Одговора Суду. Данас сам стекао три нова пријатеља: Олгу, која је Јанина исписница - средњошколка, Матеју, који је Јанков врсник и Драга који је Јованова класа. Ево шаљем вам фотографију са њима.

Фотографисали смо се у њиховом стану. Они живе у једном селу испод Авале које је удаљеније од села Зуце, о коме сам вам причао и о коме сам писао у књизи „Родословље Стеваново“.

Бог ми је учинио милост да за ове анђелчиће сазнам случајно, кроз разговор са једним богољубивим књижевником, који ми откри искушења кроз која они и њихова мајка пролазе. И сазнавши то отидох да им дотурим благу реч и... Живе као подстанари у једној недовршеној викендици у том селу – Ковина.

Силом прилика, а ви знате да сила Бога не моли, они су остали без хранитеља, јер су им оца утамничили.

Зашто?

Зато што је наишло невреме. Олуја у којој се побркаше аршини. У којој се испреметаше вредности. У којој се не разазнаје и не разликује част од бешчашћа, љубав од мржње, доброта од злобе, правда од неправде, вера од невере...

У овом смутном (не)времену оца ово троје мојих малих пријатеља стрпаше у апс. А у апс се сагоне они који крше људске законе. Оне које људи окривише. Тако је њихов отац „крив“. „Кривица“ њиховог оца је што није био у „тренду“, што је конзервативан, што је био против „параде поноса“. „Парада поноса“ је, по људским законима, похвала пред мудрошћу људском. То што је пред људима мудрост, пред Господом лудост - не мења ствар у срцима оних који немају страха Божијег.

„Парада поноса“ је ругање Закону Божијем, а угађање људима и ђаволу. Они који су хапсили нису при себи имали Закон Божији, већ онај други – људски.

О том збитију можда неком другом приликом. Молим се Богу да ви и деца ваша, и деца деце ваше, док вам је кољена, не учествујете у таквим „парадама“ бруке и срама.

Елем, одлазећи од ове дечице, бришући сузе које ми навираху, као да угледах кроз стабла шуме поред које пролазих, оне две сахране, два раба Божија. Првој су присуствовали званичници, а другој силан народ, али без званичника. Прво је била бака – мајка једног званичника, а друго храбри ратник, српски див–јунак, мајор Михаило Катанић, добитник бројних одликовања.

Те догађаје је Нушић описао у песми „Два раба“ која се завршава ироничним наравоученијем:

„Српска децо што множити знате

Из овога поуку имате:

У Србији прилике су таке

Бабе славе, презиру јунаке

Зато и ви не муч'те се џабе

Српска децо, постаните бабе“.

Не знам шта би данас, да је жив, рекао Нушић пред збитијем овим: ругаче Закону Божијем, мушке и женске содомите, удостојише гошћењем и журком усред престонице Србаља, чувајући их к'о очи у глави чувари реда одњихани на крилима мајки српских.* Чак их развезоше кућама о трошку народне државе, како, ваљда, приличи достојнима.

Са друге стране, пак, оне који, попут Јована Крститеља у време оно, викаху: Покајте се, јер се приближи Царство Небеско! - стрпаше у апс са безаконицима разних боја. Међу њима и тату ова три моја нова другара.

Помолите се, рођени моји, за ову невину дечицу, е да би им Бог помог'о да преживе ову зиму.

Помолите се да их огреје милост Господња.

Помолите се да се распали запретена љубав охладнелих срца, е да би се њихов тата вратио јату своме.

Да их пригрли.

Да им даде хлеба насушног.

Да им набави оловку и цртанку...

А из Нушићеве песме извуците поуку о судовима људскијем.

Важни људи су учинили част баки, Бог да јој душу прости!

Народ је указао част мајору Катанићу, Бог да му душу прости!

Сведок догађаја, песник Нушић, виде и у песми каза, потом, оно што виде.

Важни људи казивача стрпаше у апс не зато што је измислио баку и мајора, него зато што каза оно што виде. Нушић је две године робијао због овог казивања. И тако се догоди по оној народној: Ко истину гуди, гудалом га по прстима бију.

Ипак, ко данас зна за тужиоца, за судију и за апсаџију Нушићевог?

И ко данас не зна за Нушића? Њега памте његове књиге. Њега памти Крф. Њега памти Колубара на којој му погибе син, за крст и отачество, у истој оној бици где је тешко рањен мој ђед, а ваш чукунђед Радосав. Мислим да у Србији свака варошица има улицу са Нушићевим именом.

И зато, рођени моји, не бојте се судова људскијех. Него се бојте Суда Божијега.

И зато, одагнајте тегобу коју осећате због тога што се прича и пише да ће деду истерати из Цркве. Радујте се, јер то није могуће! То могу да учине неки „важни“ људи само на папиру. Што би рекла мала Миона: кобајаги. А стварно, заиста, заиста вам кажем: не могу! Јок!

Јер, Црква Христова је у срцу вашег деде.

Црква Христова је у праху наших ђедова и прађедова који умреше са надом у васкрсење и у живот вечни.

Црква је у вашим татама и мамама.

Црква је у вама. Ко ће вашег деду одатле истерати?

Црква је наша слава и наша прекада.

Црква је дом наш.

Црква су иконе и кандила наша.

Црква је грађевина Господња. Глава Цркве наше је Сотворитељ и Господ наш.

Црква су Сабори Светих и Богоносних Отаца нашијех.

Црква су Страдалници и Мученици свети.

Црква је Мајка наша.

Не одбацује добра мајка децу своју. Јер, мајка и кад кара и кажњава децу своју, не мрзи, него их љуби.

А кад мајка укори и казни чедо своје – то не умањује љубав чеда према мајци.

Бивало је од постања Цркве људи гордих, непослушних. Кад их је Мајка Црква покарала, они су се покајали и исправљали, или отпадали и одлазили на неко време, ко онај Блудни син. А неки, који се потурчише или покатоличише, отпадоше заувек. Такви одроди су најчешће касније, кроз историју, наносили зло својој браћи по крви.

Бивало је у Цркви „важних“, који су у гордости и властољубљу умишљали да су они Црква, па су Цркву покушали обешчастити, претварајући је у средство за прогон неистомишљеника. Тако је од наше Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве отпала католичка јерес, а из ње се искотило хиљаде секти које породише милионе људских патњи, укључујући инквизицију и ломаче. Ту католичку јерес неки, који од нас изиђоше, али не бише од нас (1.Јн. 2,19), у безумљу своме, називају „сестринска црква“, а највећег архијеретика зову „свети отац“. Ти „свети оци“ су благосиљали клање рода нашега, и Независну Државу Хрватску, која је једина у свету имала концлогор за децу. Српску, наравно, такву као што сте ви и ваши вршњаци.

Једноме од тих „светих отаца“ одасла писмо наш блаженопочивши патријарх Павле – онај што су хтели да га лустрирају они што ће судити вашем деди. У том писму патријарх Павле му каза да је он (папа) одговоран за сваку дечију сузу, за порушене домове, за отето детињство деци, за изгубљене родитеље, за избеглице...

И да знате ваш деда тим „важним“ људима није поверовао, па је заједно са баком учествовао на молитвеном сабрању пред Патријаршијом да властољубиви не би сменили нашег патријарха Павла.**

И још да знате да они, који ће да суде вашем деди, не верују у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву. Они, тамо они, и далеко им лепа кућа, верују у „сестринске цркве“.

И још да знате да они који ће донети коначну пресуду вашем деди, носе папине крстове и папино прстење, ругајући се Закону Господњем који каже да се не могу служити два Господара.

И још да знате да дедине судије више не крију да су екуменисти. Они то казаше сами за себе. Очигледно нису били на часу кад је њихов учитељ, Свети Јустин Ћелијски, учио да је екуменизам јерес. Свејерес! Па зато и не знају да су се утопили у баруштину јереси, у коју би и нас да суноврате.

Тражим од вас да се не секирате. И да не тугујете.

Радујте се!!!

Јер вашег деду не могу одвојити од Цркве Христове никакве 'артије. Ни штамбиљи. Јер ваш деда верује у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву у којој не станују његови прогонитељи.

Радујте се, јер страдањем за Истину саучествујемо у страдању Господа нашег Исуса Христа, кога су, по безаконом суду првосвештеника, оптужили, ухапсили, шибали, пљували, понижавали и распели. Уместо да свој народ уче да од Христа не одступа, јер без Христа свуда је пропаст и пакао, дедине судије пале свеће по синагогама и тако не саучествују у страдању Христовом, већ се придружују духовним потомцима судија и ругача Његових.

Радујте се, јер страдајући за Истину, Свети Апостол Павле каза да нам кроз многе невоље ваља ући у Царство Небеско и да ће сви који хоће побожно да живе у Христу Исусу бити гоњени.

Радујте се, јер вас она народна учи да нема Васкрсења без смрти, нити Васкрса без Великог Петка.

Радујте се, јер Господ на Гори каза: Блажени сте кад вас истерају и разгласе ваше име као зло због сина човечијег (Лк.6,22).

Кад прођете Београдом градом видећете да је полицијских кућица све мање. Међутим, однедавно је таква кућица никла пред српском Патријаршијом у којој, у Синоду, има оних који носе папине крстове и прстење, и оних који су се расрбили. Чак и формално нису у Српској Цркви, а хтели би да владају њоме.

Покушавајући да одгонетнем откуд то, нађох одговор код Премудрог Соломона који каза: Безбожници се и сенке своје плаше.

И још да знате, и полицајце који их чувају, су породиле српске мајке, попут Јевросиме, а одхранили српски очеви, попут Старог Вујадина. Знају они, или ће сазнати, кога „чувају“ по службеној дужности.

Ал' доћиће дан, рођени моји, кад оне што Свете Каноне и Устав окачише мачку о реп, и оне што нас понижавају пузећи пред папом – народ неће уважавати, неће ићи на њихове службе, неће узимати благослов од њих, јер ће народ препознати издају њихову и превару њихову.

Они још мало, мало, могу варати народ. Ал' Бога не могу преварити.

Главу горе, соколови и соколице дедине! Горе! Горе! Ка Господу! У Њега се уздајте! Јер само они који се у Њега уздају у високом заклону стоје.

И не заборавите да се помолите за Олгу, за Матеју и Драга.

***

А што се судија мојих тиче, добро утувите шта ћу вам рећи. Дедине судије не смете мрзети, већ се молите за њих. То и ја радим. Ми нећемо саучествовати у њиховим безакоњима, нити ћемо се мирити са њиховим гажењем Светоотачког Предања, али ми не смемо, ни за живу главу, да имамо рђаве помисли према њима. Нек' иду својим путем. Ми за њима нећемо.

Господ се, страдајући, молио: Опрости им, Оче, јер не знају шта раде.

И ми треба да чинимо тако. Да не да Бог да их сустигну речи Светог Владике Николаја: Шта ћеш чинити, Господе, са онима који уместо да просвећују – заслепљују, и онима који уместо да воде – заводе народ Твој.

Ништа им нећу учинити, јер су они учинили све за проклетство своје. Слушаће у сну и на јави проклињање имена свога и дрхтаће, - дрхтаће а неће моћи умрети.

Кад доспете, завирите у Молитве на језеру Светог Владике Николаја. Тамо ћете видети како нас Свети Владика учи да благосиљамо непријатеље своје, јер су они наши сурови пријатељи.

Док нас пријатељи везују за земљу, непријатељи нас дреше од земље и гурају Господу у наручје;

Непријатељи су наши ловци који нас утерују у склониште, у заклон Господњи, у коме чувамо душу своју;

Они уместо нас исповедају грехе наше пред светом и тако чисте душу нашу;

Они нас шибају и муче да се не бисмо предали сластима и частима;

Они нас руже, да не бисмо ласкали себи;

Они нас пљују, помажући нам да се не погордимо;

Они нас зову лудацима, да се не правимо мудри;

Они нас исмевају, да се не правимо моћним;

Они нас гурају међу последње, кад бисмо се полакомили да будемо међу првим;

Они нас стукају, кад тежимо богатству и подстичу да раширимо десницу своју и да чинимо милосрђе;

Они нас буде, да не паднемо у дремеж и лењост;

Они нас зову дозлабога срамним пропалицама, чиме нас нагоне да тежимо врлинама;

Они нам руше спокојан живот изгонећи нас на ветрометину где се кали и челичи воља и вера наша...

И још нас учи Свети Владика, да што је више непријатеља наших, то је наше бекство у заклон Господњи бесповратније; то се нада у људе кида; то се смирење лепи за душу нашу; то се сахрањују гордост и гнев наш; то се ослобађамо варљивог живота и сабирамо благо за вечност.

Зато, кад се молите за мене, деду вашега, помолите се и за судије моје.

Воли вас ваш деко, и волеће вас увек, и биће с вама у Једној, Светој, Саборној, Апостолској и Светосавској Цркви, во вјеки вјеков, без обзира шта ће судије моје досудити. Мени и себи.

***

Наумио сам да на насловној корици књиге Сине мој не пристај буде слика једног српског сликара на којој је исписан старославни текст који се завршава речима: У мојој души је мир и светлост. У њој је Христос. И моје срце пева: Алилуја.

 Нека и ваша срца певају: Алилуја! Слава Теби, Боже!

Ваш деда Милоје

_______

*Средства информисања кажу да је учеснике „Параде поноса“ чувало око 5 хиљада полицајаца.

**Бог нам је учинио милост и част те ваше тате и маме и наши радници, с љубављу, изађоше у сусрет поверењу које им указа сестринство манастира Раковица, па припремише трпезу љубави за сахрану нашег светог патријарха Павла, преточивши тако наш труд у љубав којом смо испратили нашег Патријарха у вечност.