У тексту који следи, г. Владимир Димитријевић је своје ставове и погледе изразио у форми ироније и сарказма. Дакле, оно што говори не треба схватити буквално. Ово упозорење дајемо како се не би поновила ситуација када су многи од наших посетилаца били збуњени текстовима написаним на сличан начин.

Уредништво

+++

СЛУЧАЈ МИЛОЈА СТЕВАНОВИЋА: 

РАЗГОВОР ВЛАДИМИРА ДИМИТРИЈЕВИЋА СА „БОРБОМ ЗА ВЕРУ“

О вређању и увредама

„Борба за веру“: Стевановић је оптужен и да је вређао високопостављена црквена лица, и тиме заслужио ово што је добио.

В. Димитријевић: Очито, није их вређао довољно. Јер, да јесте, не би га дирали.

„Борба за веру“: Опет причате нешто неповезано...

В. Димитријевић:  Нема ту ничег неповезаног. Међу Србима има жестоких увреда на рачун Цркве и њене јерархије, па се увредиоцима није догодило ништа. Да не идемо далеко. Године 2002, у издању „Српске речи“, изашла је књига Данице Драшковић „Нећу да ћутим“. Књига би се, по оном чувеном Борхесовом огледу, могла назвати „Уметност вређања“. Такве вештине клеветања и пљувања није био „од како је гавран поцрнео.“ Жена лидера једне партије није прећутала ни врх СПЦ, оптужујући га за геноцидну политику према Хрватима и муслиманима у рату на просторима бивше СФРЈ. Године 1994, она је, рецимо, написала текст „Православни Иран“, у коме, између осталог, стоји (ја ово, наравно, само због илустрације):

>>Одбијању посматрача на Дрини сигурно су допринели и тајно-јавни разговори нашег диктатора са патријархом и члановима Синода. Мора да су му гадно запретили када је после блокаде Срба на Дрини овом одлуком блокирао самог себе. На лепој Милочерској плажи сунчам прошлогодишње повреде и читам. У Нину, Жарко Гавриловић, заводник малолетница и свештеник, каже да је неко у Синоду Православне цркве предлагао екскомуницирање из цркве Вука и Слобе. Какав Синод такви и предлози. Они пре личе на ратни штаб освајачке војске него на Синод хришћанске цркве. Отворено проповедајући православни џихад, рат и освајање територија, рушење џамија и етничко чишћење, пре ће себе екскомуницирати из хришћанства него Вука из православне цркве. Да видимо ко су ти чланови Синода. Владика сарајевски Владислав, првих дана рата побегао је из Сарајева на Пале заједно са свим свештеницима. Није га интересовало што је у Сарајеву оставио 200 хиљада Срба нити је икада дигао глас протеста због гранатирања тих људи са околних брда. Исто је учинио и владика загребачки Јован, побегавши из Загреба у Београд одмах на почетку рата, не водећи рачуна о стотинама хиљада Срба који су остали у његовој епархији. А за време Другог светског рата, под усташком влашћу, ниједан српски владика није напустио свој народ ни из Загреба, ни из Сарајева, ни из Тузле.

Остали су са народом до краја рата.

Владика црногорски Амфилохије, глади браду и прича са осмехом и задовољством да на подручју од Дрине до Уне нема више ни једне џамије. Тузлански владика Василије Качавенда приповеда по Србији како они чисте муслиманска села. Каже да је у тузланској епархији пре рата било око 300 хиљада Муслимана, а да их је сада остало око 20 хиљада. „Тај остатак чистимо тако што мобилишемо Муслимане у нашу војску, а одмах потом у село улазе камиони у које утоварујемо њихове породице и депортујемо их до борбених линија. Ту им кажемо да морају да беже код њихових који су на другој страни. Када они почну да запомажу и говоре да не желе да иду из својих кућа и имања, те показују свеже крштенице да су прешли у православље, наши им припуцају са леђа и натерају их у бег према муслиманским рововима, одакле најчешће бивају дочекани паљбом. Тако потпуно очистимо село".

Овог владике се и ја сећам са једног сусрета на аеродрому 1991. године. Путовао је у Атину са још неким владикама и причао пред великом групом људи да иде тамо да набави „оно од чега се живи" - оружје.

Пре рата су се спремали за рат.

А владика Атанасије Јефтић тражи борбу до последњег Србина. Ученик Јустина Поповића, од духовника преобразио се у ратника. То је његово људско право и да се разумети.

Али, тада је дужан да скине своју свештеничку одежду и одложи крст из руке. То му налаже његова црква и њени канони. Када се поп Лука Лазаревић придружио Карађорђу у Првом српском устанку рекао је: „Узимам пушку а крст одлажем, то двоје не може заједно". Исто је учинио и поп Момчило Ђујић у последњем рату. Када скину одежде иду у прве борбене редове, што се очекује и од господина Јефтића и осталих владика који причају о небеској Србији и причешћују остатак народа за тотално изгинуће. И да деле једну паштету са осталим борцима на фронту, да продају најновије моделе „мерцедеса" којим се возе са гозбе на гозбу, да се жртвују за оно за шта се залажу.

Њима то не пада на памет. Они издају саопштења, заседају на синодима, хушкају на још већи рат и народну несрећу. Уместо, како учи православље, да проповедају љубав, покајање, помирење, живот и праштање, они говоре језиком Аркана и није нимало случајно да је он често у њиховом друштву. Прати Амфилохија на Цетиње, држи говор верницима испред манастира у Никшићу и говори јавно да му је патријарх командант. Чега? Злочина које је починио по Босни? Јер, другога код њега нема, ни љубави, ни покајања, нити било чега о чему патријарх говори.

Пре две године, у цркви на Топчидеру приликом помена жртвама палим од комунистичке руке, владика Атанасије Јефтић је говорио о српским злочинима у Зворнику, Бјељини, о томе како су Срби ослободили село Јасеновац а затим опљачкали сваку српску кућу у селу. Говорио је и о Аркану и његовим злочинима. Сада ћути о томе, и хушка на рат са говорнице српске скупштине на Палама.

Жели, значи, да убијамо и даље, да пљачкамо и чинимо злочине са благословом цркве. Ја не пристајем на то.

Не пристају ни многи верници наше цркве. Зато, уместо Вука, нека мене екскомуницирају из цркве. Неће ми бити жао. Духовно нисам са њима, а ако они који то говоре чине цркву, нисам ни у тој цркви. Не желим да живим у православном Ирану.<<

„Борба за веру“: Да ли је Даница Драшковић добила неку црквену казну. Макар опомену?

В. Димитријевић:  Очито није, јер је 1995. године објавила текст „Попови на даљински управљач“. Ево шта у њему пише:

>>Најважнију улогу у наметању и неговању култа смрти и жртвовања као националне обавезе одиграла је српска црква. Њене владике данас, као црне вране смрти лебде изнад Босне и Крајине, гракћу и траже рат до краја, до истребљења. У име Христа проповедају наставак убијања као националну обавезу сваког „правог" Србина. Да то потврде и сасвим озваниче, саставили су ових дана Свети архијерејски сабор и усвојили политику даљег рата апелујући на власт у Србији да никако не потпише мир и да не призна Босну и Хрватску, без обзира на мишљење целог света. Није важно колико кошта, недавно је рекао свети ратник Атанасије, а његову политику „смрти до краја" усвојио је цео Сабор и поручио народу православном: ратујте, гините, нестајте, али нам епархије сачувајте.

Овим апелом Архијерејски сабор је потврдио да су смрт, беда, рушевине и народ у светској изолацији, политика и циљ Српске православне цркве. Владике јавно призивају неминовну апокалипсу народа тражећи продужетак рата који практично значи увлачење и Србије и Црне Горе у рат са целим светом. Тај рат би се сигурно завршио потпуним поразом целог народа и черечењем до сада неспорних територија. Појачане санкције и ратни пораз претвориле би ускоро Србију у економску, политичку, културну, биолошку и моралну рушевину, а Дрина сигурно не би била граница између Срба него река на чијој левој области Срба више не би било.

То жели српска црква која за себе каже да је хришћанска и да следи пут Светога Саве.

Далеко је све то од хришћанства и од светосавља. Док је Свети Сава у своје време мирио народе и вере, градио католичке богомоље, његови данашњи следбеници у његово име чине супротно. Сведоци смо разорног деловања српске цркве на сукобљавању народа и вера, све до организованог деловања у рушењу туђих богомоља. Данашње српске владике, њихови Сабори и Синоди никада нису дигли глас против бестијалног рушења џамија и католичких цркава у Босни. Напротив, као да су то желели и подржавали. Недавно је рушена и католичка црква у самој Србији. Наш Синод није о томе расправљао нити протестовао, већ је апелом за наставак рата заправо подржао рушење и нехришћанско деловање народа.

Тражећи рат а не мир, владике траже и жртву за националне циљеве која подразумева пристанак на беду, глад, избеглиштво и нестанак целих породица, што се на њих никако не односи. Док народ пати у немаштини и страху, на свим територијама које владике траже да се сачувају, саме владике одмах побегну из епархије на најмањи знак опасности. Познат је случај митрополита Јована загребачког који је побегао из Загреба почетком рата и оставио стотине хиљада Срба; или Николаја сарајевског, који је напустио Сарајево заједно са свим свештеницима. Данас у Сарајеву има Срба али нема српских свештеника, јер је то „опасно по њихов живот и никако не може да их натера да иду тамо где им је живот угрожен", рекао је недавно Патријарх Србима из Сарајева који су тражили свештеника за Сарајево. Случај Западне Славоније је најсвежија слика лицемерја српских владика који траже од народа жртву а сами је никако не подносе. Чим су Хрвати кренули на Славонију, први је побегао владика Лукијан са свештенством и није га интересовало да ли је народ успео да избегне страдање или не.

Владика и свештеници на ратом захваћеним подручјима присутни су само тамо где Срби војском држе територије и само док их држе. Кад запрети опасност губитка територија они одлазе у Београд, саборују и траже од народа да се боре за села и градове које је Црква напустила. Неморал тих људи примерен је њиховом комунистичком пореклу и васпитању.

Славонски владика Лукијан, пише штампа, послат је сада чак у Америку „на извесно време", са задатком да прикупља помоћ и проповеда о патњама народа у Славонији, као и на испомоћ тамошњем владици Новограчаничком Николају.

Није довољно што је побегао из Славоније у Београд.

У Америци ће он, на безбедној раздаљини, причати о народним мукама, о издаји неких Срба, који не подржавају „праведву борбу српског народа". Надам се да ће га неки Србин у Америци упитати: „Шта ћеш ти овде, твоје место је са народом, да први поднесеш беду и жртву да би је могао од других тражити". Надам се, али не верујем јер су у Америку побегли Срби слични њему, ратници на даљински управљач, са туђим породицама Србима из Славоније остаје да размишљају у чему ће то њихов владика испомагати америчком владици Николају чији верници живе у слободи и изобиљу и да ли је требало бити обрнуто, да и амерички и аустралијски и европски владика дођу у Славонију и помогну народу за чију се судбину на речима тако много брину.

Напуштени народ у Западној Славонији, избеглице које не могу прећи Дрину, сви унесрећени овим ратом, верујем да сада виде како никада нису ни били брига српских владика и свештенства, као ни војске и државе у којој су живели и коју су подржавали.

Док је хрватска артиљерија гађала колону српских избеглица, у њима није било ни свештеника, ни политичара, ни војних команданата. Војска није ни покушала да их заштити, па су преживели, надам се, схватили да нема ни војске, ни државе, ни Цркве коју треба поштовати и за коју се треба жртвовати.

Тим пре што се ни Црква очито ни мало не жртвује за свој народ.

Не само што није присутна тамо где се гине и страда него је захваљујући том страдању а прикупљајући помоћ за страдалнике знатно унапредила стандард својих владика.

Недавно, 13. маја ове године одржан је архијерејски Сабор у манастиру Милешеви код Пријепоља. Један православац, грађанин, позвао је нашу редакцију са молбом да дође новинар и напише репортажу о Сабору који је пре личио на сајам аутомобила. Око манастира било је паркирано преко педесет возила најновије производње, од мерцедеса, до џипова и бе-ем-веа, све најбоље што се данас на светском тржишту нуди онима који могу да плате.

Народ се чудио разметљивости владика које проповедају патњу и рат, а сами уживају све благодети данашње цивилизације.

Иначе, народ је, чини се, терет за владике и Синод српске цркве. Недавно, на степеништу Патријаршије, видела сам човека који се грчи у епилептичном нападу док поред њега пролазе свештеници. На питање зашто му нико не помогне или не позове хитну помоћ, свештеник у пролазу је рекао: „Ма пусти га, тај је досадан - сваки дан је ту". Страшно је што је све то видео и наш гост, амерички пилот Фелман, који није могао веровати да се пред храмом православним тако равнодупшо посматра људска патња и ускраћује помоћ. После разговора са митрополитом америчким Иринејом верујем да је схватио колико је хришћанство и православље удаљено од наших владика и храмова.

Тај досадни народ узнемирио је недавно и владику жичког Стефана тражећи од њега благослов за изградњу цркве на Равној гори.

Комунистички владика, на помен Равне горе, изгуби памћење и написа у одговору да Равна гора не постоји нити је евидентирана као територија у било којој црквеној јединици у Србији, те зато не может одобрити изградњу цркве.

Значи, избрисале наше владике из сећања и црквених јединица ту омрзнуту планину да не омета њихов дуготрајни и складни брак са властима. Тренутне размирице око рата и мира нису утицале на стратешки заједнички циљ и власти и владика да се разједињује народ и подстиче раскол, јер се тако лакше и влада и кади.

Док владика Жички брише Равну гору из Србије, остале владике раде друге за власт корисне послове.

Недавно су Срби са Пала ослободили два заробљена Француза, припадника мисије „Лекари без граница", али за шездесет хиљада немачких марака. Француски амбасадор у Босни је донео марке и то тридесет нових и тридесет старих новчаница по хиљаду марака. Старе новчанице Срби су одбили да приме, па се француски амбасадор добро намучио да пронађе нове и коначно ослободи своје грађане. Знајући да то не мора бити крај и да ослобођени Французи одмах по пуштању могу бити затворени за нових шездесет хиљада марака, од неких других Срба, владика Иринеј је морао лично спровести Французе до слободе да би то спречио.

Владика је владика, па кад хоће - спречава пороке народа, а кад неће - освештава их у врлине.

То је то.<<

„Борба за веру“: И? Шта је било после овог текста?

В. Димитријевић:  Ништа. Даница Драшковић је остала у Цркви, и има сва права која јој припадају. И не само она. Толики су вређали и блатили Цркву свих ових деценија, па им није ништа фалило. Мирко Ђорђевић је ружио и живе и покојне, оспоравао светост Николају и Јустину, проглашавао СПЦ за легло мрачњаштва, па ником ништа. Биљана Србљановић исто: ругала се владикама Атанасију Јевтићу (због повреде врата!) и Иринеју Буловићу (због кратковидости!), Николаја Велимировића у својој фарси „Пад“ поредила са Хитлером – и опет ником ништа. Неки Томановић написа књигу „Српска Црква у рату и ратови у њој“, наружи патријарха Павла („патријарх српски из деветог круга“), владике Атанасија, Амфилохија, Филарета и друге – паки и паки: ником ништа!

„Борба за веру“: А Севановић?

В. Димитријевић: А Стевановић к'о Стевановић: све нешто „непријатељи су нам сурови пријатељи“, па „будимо људи“, па... Заостао човек, види се!

Зато је овако и прошао!

За крај

„Борба за веру“: Па добро, господине Димитријевићу, шта бисте нам могли рећи за крај?

В. Димитријевић:  Колико ја видим, ово је тек почетак. Почетак краја. После Стевановића, на ред ће доћи и други „фундаменталисти“, који нису схватили да је свануло Ново Доба, The Age of Aquarius. Ко им је крив? Власи су то, Власи, што рече Анте Старчевић – „пасмина славосербска, накот за сјекиру“. Само не треба заборавити да је онај заостали Јован Дучић рекао: „Пре свачији сужњи, но ичије слуге“. Док има оних који у Србији тако размишљају, ништа није сасвим сигурно, па ни долазак папе (било ког папе) у Ниш (или било где другде у Србију.) Јесте Ново Доба дошло, али неће сви то да виде. Шта да се ради?

А Милоје Стевановић је, наравно, крив. Искривио се од терета доба у коме се родио и живи.

__________

*ПОСЛАНИЦА РПЦЗ О МАСОНСТВУ

ОКРУЖНА ПОСЛАНИЦА

САБОРА РУСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У ИНОСТРАНСТВУ

СВИМ ВЕРНИМ ЧЕДИМА РУСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ  КОЈА СУ У РАСЕЈАЊУ

"Љубљени, не верујте свакоме духу,

него испитујте духове јесу ли од Бога;

 јер многи су лажни пророци изишли у свет"

(1.Јн 4:1)

- Ако су и на једно време примењиве ове свештене речи љубљеног ученика Христовог и тајновидца Јована, онда је то више од свега ово наше време.

Наше метежно време је веома сиромашно пророцима, али је веома богато лажепророцима. Свет је осиромашио "Духом Божијим", али је врло богат "духом заблуде".

"Стара змија, која је ђаво и сатана" (Отк 20:2), посадила је у срцима људи мноштво свакојаких лажеучења, јереси и секти, којим вара слабе у вери и неискусне у познавању Царства Божијег, одвраћајући их од вере у Бога, у Цркву Христову, у бесмртност душе, у загробни живот, у будућу плату на суду Божијем.

Једно од најштетнијих и уистину сатанских лажеучења у историји човечанства јесте управо масонство. О њему и имамо намеру да по својој архипастирској дужности беседимо православном руском свету.

Масонство је тајна међународна, светска, револуционарна организација борбе против Бога, против хришћанства, против Цркве, против националне државности, а поготово хришћанске државности.

У тој међународној организацији по снази утицаја и значају прво место припада јеврејском народу, коме је богоборство својствено још од дана распећа Христа Спаситеља. Јудаизам је историјски повезан са масонством најтеснијим спонама у својој огорченој борби са хришћанством и у месијанским тежњама за владањем светом.

Масонство је непомирљиви непријатељ хришћанства. Оно за свој циљ поставља рушење Цркве, рат са свим религијама, уздрмавање темеља националне хришћанске државности и организовање револуција по читавом свету. Чувени масон Волтер је некада рекао: "Погазимо неваљалицу!", то јест религију. Та знаменита фраза налази свој одјек у масонским круговима и до дан данас. 1881. је белгијски масон Флери писао: "Доле распети! Ти који ево већ 18 векова држиш свет под својим јармом! Твоје царство се завршило! Није потребан Бог!"

"Наш циљ није то да установимо индивидуализам, већ то да збришемо хришћанство са лица земље", говорила је те исте године утемељитељка Теозофског друштва Блавацка.

"Атеиста је једна од најславнијих титула човечанства, одликовање светских јунака... мученика... спаситеља света. Никаква филозофија, никакво богословље није донело свету ништа достојно у поређењу са благовешћу атеизма... Част и слава тим истурениим борцима за напредак, тој почасној претходници војске слободе. Част и слава ономе ко је у својој бризи за човека заборавио Бога", каже теозофка Ана Безант.

Угледни масон 33. високог степена изјавио је 1912. године: "Ви осећате неопходност да једном за свагда свршимо са Црквом, са свим Црквама". "Док то не постигнемо, ми нећемо моћи радити продуктивно, нити саградити било шта трајно."

1913. је масон Сикар де Клозол говорио: "Има један мир који ми не можемо склопити, једно разоружање на које не можемо пристати, има један рат који морамо неуморно да продужавамо до победе или до смрти, то је рат против вечних непријатеља масонства и републике, непријатеља разума, науке и људске праведности, а ти непријатељи су све догме, све Цркве".

Нешто касније, на општем Конвенту орили су се овакви говори: "Разрушимо тај симбол ужаса и гнусобе, то огњиште светског злочинства и обновимо вечну борбу. Погазимо неваљалицу." "Водићемо борбу са свим религијама, пошто су оне прави непријатељи човечанства."

Белгијски масон Кок је на међународном масонском Конгресу у Паризу изјавио: "Оно што је неопходно да срушимо јесу религија, догме", и даље: "Путем пропаганде, па и путем административних уредби постигнимо то да можемо погазити религију."

Шпански масон-револуционар Франциско Фереро у свом катихизису за световне школе пише: "Бог је тек детињи појам, изазван осећањем страха". "Недовољно је тек сузбити утицај свештенства и лишити Цркву ауторитета... - Неопходно је разрушити саму религију", одлучује масонски Конгрес 1900. године. "Борба не на живот, већ на смрт", изјавио је на том Конгресу белгијски велики мајстор. Знаковите су следеће речи масонских делатника: "Подсетимо да су хришћанство и масонство потпуно непомирљиви, и то толико да приклонити се једноме значи прекинути са другим. У томе случају дужност масона је само једна - треба смело сићи у борбену арену и тући се". "Радићемо, испредаћемо спретним и опрезним рукама тај мртвачки покров који ће једног прекрасног дана прекрити све религије, и тада ћемо у целом свету потпомоћи рушење клерикализма и сујеверја које од њега произилази", каже члан Конвента Велике Ложе Француске. Могло би се навести још безброј сличних изјава, будући да ниједан масонски скуп не пролази без испада против религије.

Треба приметити да масонство у својим обредима, посвећењима и симболици има изразито богохулни карактер. Тако је на пример ложа 18. степена (Розенкројцерска) украшена сликом Голготе. На крсту је насликана ружа изнад које је стављен тајанствени јеврејски натпис I.H.P.I. Заседање ложе почиње онога трена када се поцепа на двоје црквена завеса. Церемонија се завршава богохулном изјавом - масони се изјашњавају као служитељи сатане: "Ми масони" - каже велики мајстор Бруклинске ложе Лесинг - "припадамо Луциферовом роду. Троугао место крста. Ложа уместо Цркве." Наравно, постојање таквих богохулних обреда масони прикривају, али се они свеједно обављају у врховима неких масонских ложа.

Ако на првом месту стоји борба са религијом, онда друго место неоспорно заузима борба са хришћанском државношћу која је историјски утелешена у монархијском уређењу.

Масони ово често поричу, позивајући се на посебне одредбе устава које забрањују сваку расправу поводом дејства грађанских власти и свако масонско умешавање у борбу политичких странака, али, као и много шта друго, те одредбе устава масонских ложа служе једино томе да се лакше заваравају необавештени људи. Тако на своме заседању од 12. априла 1884. године Велика Ложа Француске одлучује: "Због бескорисности се укида тачка устава по којој се Велика Ложа одриче од разматрања политичких питања", али у званичном билтену Великог Истока Француске за 1886. годину може се прочитати: "Неко време је постајало не толико правило, колико обична формалност да се изјављује да се масонство не бави ни питањима религије ни политиком. Под притиском полицијских прописа били смо принуђени да прикривамо оно што је наш једини задатак." Без обзира на то, у званичним статутима одредба устава која забрањује умешавање у политику, остављена је. Из тога се може видети колико се може веровати званичним правилима масонских ложа. Цео низ ауторитативних историчара сведочи да је у револуцијама XVIII, XIX, као и нашег века, масонство узимало најживљег учешћа и имало веома велики утицај. Масонска издања и до дан данас то потврђују, па се чак тиме и поносе. Пуно пута су они наглашавали да је револуционарска девиза "Слобода, једнакост, братство" одвајкада била девиза масонства. Масон и кабалист Папис тврди да су "револуције примена устава масонских ложа на друштво". Руску револуцију 1905. године један масонски часопис поздравио је речима: "Сви републиканци, а поготово масони, морају да изразе натоплије жеље за што скорији тријумф руске револуције." Али, то је било у прошлости. А, шта масони говоре у садашњости? 1923. године на једном од скупова ложе града Анжеа било је речено: "Масонство, које је одиграло водећу улогу 1789. године, мора бити спремно да истакне кадрове за револуцију која је увек могућа."

"Браћо," може се прочитати у другом броју истога званичног билтена, "дозволите ми да изразим још и наду у то да ће масонство, које је задужило историју националним револуцијама, успети да направи и крупнију револуцију - интернационалну."

Треба приметити да масонски делатници увек поистовећују безбожну републику и социјализам, не либећи се чак ни савеза са комунистима, иако се сакривају иза девизе "Слободе, једнакости, братства". Председник Великог Истока Дезмон даје овакво одређење републике: "За мене република значи: ‚антиклерикализам', антимилитаризам, социјализам." "Ми ћемо победити искључиво захваљујући савезу левичара, чија главна ћелија ће бити ложа" - каже се у извештају поменутог Конвента; "ми морамо да окупимо све републиканце и да чак и у савезу са комунистима израдимо програм."

На тај начин масони сами потврђују своју везу са комунистима и са рушиоцима наше Домовине. Под знаком масонске звезде делују све тамне силе које руше националне хришћанске државе. Масонска рука је учествовала и у разрушењу Русије. Сва начела, сви методи које бољшевици употребљавају за рушење Русије веома су блиски масонским. 15-огодишње посматрање рушења наше Домовине белодано је свом свету показало како ученици до у танчине опонашају своје учитеље и како су поробљивачи руског народа верни програму масонских ложа по питању борбе против Бога, против Цркве, против хришћанског морала, против породице, против хришћанске државе, против хришћанске културе и против свега онога што је створило и узвисило нашу Домовину.

Не можемо а да не приметимо и то да наш тешки црквени раскол има за свој праизвор то исто развраћујуће масонство са својим различитим организацијама и делатницима који су проникли у црквено-парохијске установе у циљу растројавања и растурања црквеног живота. Навукавши тогу ревнитеља православља и хришћанског просвећења, они уз помоћ такве лукавштине и лицемерства, посредством новца и штампе варају лаковерне и необавештене људе, заражавају их отровом модернизма и одвлаче их од истините Христове Цркве. Руска емиграција је јако затрована масонством.

Руски масони обично настоје да се ограде од светског масонства, тврдећи да руске ложе тобоже немају ништа заједничко са ложама других земаља. Међутим, такве изјаве не одговарају истини. Масонство има тачно одређену организацију. Поједине масонске ложе на челу са својим председником укључене су у федерацију у чијем вођству се налази управни орган или савет. Сваке године средишњи орган сазива заједнички скуп из представника свих ложа дате федерације, при чему те представнике бирају ложе истовремено са другим дужносницима. Стога ниједан масон не може да не зна којој федерацији припада његова ложа. Руске ложе су распоређене по многим земљама и носе својствене називе: Астреја, Северна Светлост, Јупитер, Хермес, итд. ниједан руски масон не може тврдити да нема ништа заједничко са безбожним масонством других земаља.

1923. године угледни руски масон Кузмин-Каравајев изјавио је на Конвенту велике Ложе Француске: "Ми, руске избеглице, смо сви ваши ученици; ми учимо како да постанемо добри масони да бисмо били у могућности да спроведемо у живот масонску девизу ‚Слобода, једнакост, братство'."

Тврдња да руско масонство у иностранству наступа као нека засебна и независна организација, садржи неистину.

Масонство је јединствено без обзира на неку разлику у обредима, па и на неку нестварну, или тачније тобожњу различитост. Веома често се може чути мишљење да наводно постоји "добро" масонство и "лоше" масонство, но у говорима и списима угледних масона стално се сусрећу указивања на јединство светског масонства, и поред привидних различитости. (У основ свих масонских статута улази такозвана Андерсонова Конституција.) Брат Колсон пише у "Општим масонским аналима": "У нашим редовима (тј. у ложама) нема странаца. Браћа свих народности су код куће у свим ложама." Брат Рагон, општепризнати масонски ауторитет, износи следеће: "Основно својство масонства јесте интернационалност. Масонство је јединствено, и сваки обред или народ који одступа од тога начела залутао је и скренуо са масонског пута... Ми право масонство не схватамо као неко које би се могло називати енглеским, шкотским, америчким, и томе слично. Постоји ли онда енглеска, шкотска или француска математика? Не, постоји само математика, а самим тим постоји само масонство. Неке особености у обредима, церемонијама и начинима пријема су недовољне да би национализовале масонство насупрот његовој опредељености на интернационалност." Масонство је јединствено и различитост између разних обреда је само тобожња, за ширу публику. Припадност дотичног "брата" једном обреду нипошто га не искључује из другог, бајаги противног му обреда. Сваки масон вишег степена поседује и прва три степена и у својству мајстора наступа као пуноправни члан ма које ложе на земљиној кугли. Сваки масон, ма којој федерацији да припада, дужан је због тога да носи пуну одговорност за ту противхришћанску и противдржавну делатност коју води јединствени светски масонски ред, а онај који се скрива од те одговорности иза народних или обредних етикета, или обмањује сам себе, или свесно допушта неистину.

Указавши на штетно деловање масонства не можемо а да не споменемо и толико погубна учења и организације које су му сродне, које се са њим налазе у тесној вези и зависе од њега, као што су: теозофија, антропозофија, "Хришћанска наука [Christian Science]" и YMCA [Young Men's Christian Association].

На нашу дубоку жалост, та друштва су широко распрострањена међу нашим исељеништвом. Стога ми сматрамо својом дужношћу да упозоримо нашу руску паству на тако опасна учења и организације, те позивамо сва наша духовна чеда да немају са њима никаквог додира.

Узимајући у обзир све горе изложено, Свештени Сабор је одлучио:

1. Осуђује се масонство, као учење и организација непријатељска хришћанству и револуционарна, усмерена на рушење основа националне државности.

2. Осуђују се такође и сва учења и организације сродне масонству: теозофија, антропозофија, "Хришћанска наука" и YMCA.

3. Налаже се Епархијским Преосвештаним Владикама и Начелницима мисија да своме подручном свештенству предају упутства неопходна за борбу против наведених штетних учења и организација и за опомињање православне руске пастве против одушевљавања њима и против учествовања у њиховој штетној делатности, посредством духовне проповеди, ванбогослужбених беседа, штампе, предавања о Закону Божијем у школским установама, а нарочито путем исповести.

4. Ставља се у дужност црквених пастира да оне који приступају исповести питају нису ли они у масонским организацијама и не деле ли та учења, те ако се покаже да јесу или да деле, онда таквима да објасне да је учествовање у наведеним организацијама неспојиво са звањем хришћанина - члана Христове Цркве, да су они дужни или да се коначно одрекну масонства и њему сродних учења, или да се, ако то не буду испунили, неће удостојити Светог Причешћа, те да ће при даљој непокајаности бити одлучивани од Свете Цркве.
Предавши вам наша Архипастирска упутства у вези непријатеља Божијих и непријатеља нашега спасења, желимо да вас подсетимо на Апостолске позиве: "Љубљени, старајући се на сваки начин да вам пишем о општем спасењу, имадох потребу да вам пишем позивајући да се борите за веру једанпут предану светима... изграђујући себе... у љубави Божијој, очекујући милост Господа нашег Исуса Христа за живот вечни." (Јд 3,20,21)

"Све што је рођено од Бога побеђује свет, и ово је победа која победи свет - вера наша. Ко је тај који побеђује свет до онај који верује да Исус јесте Син Божији... Знамо да смо од Бога и да свет сав у злу лежи. А знамо да је Син Божији дошао и дао нам разум да познамо истинитога Бога и да будемо у истинитом Сину Његовом Исусу Христу. Он је истинити Бог и живот вечни." (1.Јн 5:4-5,19-20)

Председник Архијерејског Сабора

Руске Православне Цркве у иностранству

† Митрополит АНТОНИЈЕ

15/28. августа 1932. године

Дан Успенија Божије Мајке

Сремски Карловци, Југославија