Ранко Гојковић

ДЕСЕТ ДАНА СА РУСКОМ БРАЋОМ ПО СРПСКИМ ЗЕМЉАМА

(1)

„Борба за веру“ је преносила „Српски дневник“ главног уредника РНЛ Анатолија Степанова, па су читаоци могли да осете део атмосфере током њиховог боравка у српским земљама, али сматрам да посета руске делегације познатих научних и јавних делатника Србији и Републици Српској, заслужује и мало подробнији осврт. Не бих понављао редослед и набрајао све наше посете и трибине које су организоване у различитим српским градовима, о томе је доста писао у свом дневнику Анатолиј Степанов, него бих се задржао на неким карактеристичним местима и значају њиховог боравка.

Пре свега да напоменем да су се у вишедневној посети Србији, пре конференције о геноциду над Србима у Бања Луци, налазили у Србији већ познати културни делатници из Русије Ана Филимонова, Анатолиј Степанов и Павел Тихомиров, а да се тој руској делегацији на самој конференцији придружила и Јелена Гускова, још један руски академик и осведочени пријатељ српског народа, са још три младе руске научне раднице.

Прво што сматрам да је веома значајно истаћи јесте чињеница да је Павел Тихомиров постао члан Међународне комисије за истину о Јасеновцу, а да је Ана Филимонова постала потпредседник те комисије и практично заменик нашег уваженог академика др Србољуба Живановића. Познајући и људске и интелектуалне капацитете и Павела и Ане, њихову искрену љубав и саосећање са нашим многострадалним народом, мислим да ће истина о стравичном геноциду над Србима у Другом светском рату, после ове конференције, бити у Русији много боље осветљена. Почетни корак у том правцу учинили су Петроградски универзитет и Руска Народна Линија, организовањем конференције „Православно-католички дијалог после Јасеновца“ у октобру 2010. године, а ова конференција и избор Павела и Ане ће сигурно направити нови значајан помак по том питању. То је данас јако важно, јер у једној стравичној антисрпској пропаганди, тенденција је не само у свету, него на жалост и у Србији, да се минимализује страдање Срба у страшном геноциду, а да се максимализује и практично изједначује са чудовишним страдањима  у НДХ један инцидент попут Сребренице и да се о њему говори као о стравичном геноциду који су починили Срби.

Такође бих желео истаћи да је иза ове велике конференције у Бања Луци стала комплетна политичка елита Републике Српске. На отварање конференције осим председника РС Милорада Додика, били су присутни и председник владе РС, као и председник Скупштине РС и многи други истакнути српски политичари у РС. Учесници су били смештени у центру Бања Луке, у лепом хотелу Босна а конференција је одржана практично преко пута хотела у чувеним Банским дворима. Био је обезбеђен симултани превод за све учеснике на енглески и руски језик и сваки учесник је могао да стави слушалице и слуша излагања на једном од три језика, српском, енглеском и руском, што показује са каквом озбиљношћу се приступило организацији ове конференције. У свом поздравном говору учесницима конференције, председник РС Милорад Додик је рекао неколико врло значајних ствари. Прво што је истакао јесте већ поменути покушај манипулације и недопустиво изједњачавање Јасеновца и Сребренице, то јест минимализацију истинског геноцида и максимализацију једног злочина који је настао као одговор на злочин према Србима. Другу важну ствар коју је истакао Додик, јесте његово залагање да се Декларација са ове конференције (http://borbazaveru.info/content/view/3635/1/) пошаље свим парламентима у свету и да би било јако корисно да ту Декларацију подрже и Скупштине Републике Српске и Републике Србије. И трећа ствар коју је истакако Милорад Додик јесте сугестија да се проблем геноцида над Србима осветли и са једног данас веома практичног становишта, снимањем једног добро осмишљеног филма, на коме би морали да раде врхунски стручњаци из Србије и света, јер то заслужују јасеновачки мученици и да се новац за један такав пројекат мора пронаћи.

На жалост, наш повратак у Србију је био доста суморан. Сазнали смо да се о овој конференцији која је у Републици Српској добила највећи могући значај, скоро уопште није говорило у Србији и са изузетком Вечерњих новости и неких електронских медија попут „Борбе за веру“, сама конференција се у медијима у Србији практично није ни спомињала. Током путовања за Србију смо сазнали и за хапшење Ратка Младића и са доласком у град Шабац (где је у Културном центру Шабац одржана једна предивна трибина у организацији „Православног братства Свети краљ Милутин“), на телевизији су, уместо приче о конференцији о геноциду над Србима, руски гости имали прилику да се на делу осведоче са проблем о коме је говорио Милорад Додик – минимализација Јасеновца и максимализацију Сребренице. Они су видели да се на српској телевизији уопште не говори о конференцији у Јасеновцу а на српској телевизији се приказује  филм о злочинима у Сребреници.

На жалост, то није све. Из аутомобила у коме су се са конференције у Бања Луци враћали у Србију учесници конференције – академик Србољуб Живановић, др Ана Филимонова и држављанин Србије Миле Дакић, на граничном прелазу са Србијом, полиција БиХ је извела поменутог Дакића и ухапсила га, одвезавши га у затвор у Сарајево. То је урађено на основу оптужнице Републике Хрватске иако се Миле Дакић не налази на списку од 1 549 процесуираних лица за ратне злочине у Хрватској. Према хрватској оптужници, Дакић је наговарао неке оптужене да пуцају на полицијску контролу током ратних збивања 1991. године и ето, данас се он хапси по тој хрватској оптужници. Па да ли је то дошло време да сви они који пишу о злочинима хрватске државе, морају да страхују да не буду ухапшени на граничном прелазу од стране полиције Босне и Херцеговине, јер је можда држава Хрватска подигла оптужницу да су они некога наговарали да почини неки злочин. Ја сам се налазио у другим колима и било је заиста тужно сазнање да су професор Живановић и Ана Филимонова остали три сата на граничном прелазу у покушају да бар обезбеде адвоката за Мила Дакића у Босни и Херцеговини.

То је наша тужна стварност, али борба за истину о страдањима српских мученика је света дужност и сигуран сам да је сама светост њихових моштију, јача од свих сплетки и застрашивања и управо та моћ која је у основи саме речи мошти (мошћ на црквенословенском) јесте она снага која неће дозволити да истина о српским мученицима остане непозната, упркос силним напорима Ватикана и државе Хрватске. Неколико дана пре доласка руске браће у Србију, учествовао сам у једној телевизијској емисији заједно са проф. др Србољубом Живановићем и мр Зораном Чворовићем. Тада је професор Живановић, као један о д најпознатијих светских антрополога, на питање новинарке Наташе Јовановић, да ли постоји разлика између обичних људских скелета и мученичких моштију, одговорио да постоји разлика и да су све мученичке мошти које је он проучавао жуто-златне боје за разлику од осталих костију које су беле боје.  Убеђен сам да та снага моштију јасеновачких мученика није ни овај пут дозволила долазак римског архијеретика у Србију и да је она јача од свих здружених филокатоличких, модернистичких, екуменистичких снага у СПЦ и да ће снага српских мученика пострадалих за веру Православну, омогућити оно најважније, очување чистоте наше вере, упркос очигледној духовној офанзиви Ватикана на СПЦ. После посете Јасеновцу и учествовања на овој конференцији, мислим да је сваком истински православном духу јасно шта је најважније у нашим животима, најважнија је чистота наше свете вере. Јер нас Јасеновац подсећа у какву звер може да се претвори Србин када отпадне од своје свете вере, јер не смемо заборавити да су најстрашнији извршиоци тог злочина који је инспирисао Ватикан, били етнички Срби који су отпали од своје свете вере и постали део другог националног корпуса.

Свети Јасеновачки мученици, молите Христа Бога за спасеније душа наших.

У другом писму ћу написати нешто о неким другим аспектима посете наше браће Руса а овај први осврт на боравак руске браће у српским земљама, завршио бих стиховима светог владике Николаја српског, из његове поеме-службе поевећене Јасеновачким мученицима:

„О страдалци многи под хумкама влажним,

победа је ваша над хришћанством лажним“.

Ранко Гојковић