Ранко Гојковић

ДЕСЕТ ДАНА СА РУСКОМ БРАЋОМ ПО СРПСКИМ ЗЕМЉАМА

(2)

Посебно упечатљиви су били сусрети са верујућим народом у многим манастирима које смо посетили, од Рукумије, Преображења, Сланаца, па до манастира Моштаница у Босни. Атмосфера заједничког братског православног духа се просто осећала у ваздуху, не само у манастирима, него и приликом промоција и трибина које су одржане у Београду, Чачку, Краљеву, Шапцу, Бања Луци.

Пред полазак за Чачак, у емисији Исток на ТВ Коперникус, гостовали су Ана Филимонова, Анатолиј Степанов и Павел Тихомиров. Била је то врло интересантна емисија, са неколико веома важних тема данашње српске и црквене и политичке стварности.

Ана Филимонова је и у тој емисији, а поготово на предавању у музеју града Краљева, била посебно инспирисана и дала је цео низ врло занимљивих и интересантних одговора на различите теме, од геополитике до проблема чистоте вере.

Павел Тихомиров је на неколико предавања уносио оптимизам у суморну српску стварност, охрабрујући нас да долазе бољи дани. Он је говорио да су Срби често били узор Русима, да и данас представљају границу између нормалног начина поимања живота и извраћеног начина поимања живота а да данашња ситуација у Србији увелико подсећа на време Јељцина у Русији и да то не може предуго да траје.

Oно што је карактеристично за личност Анатолија Степанова, јесте позитивно мишљење и оно једноставно као да препорађа и у наизглед најтежим ситуацијама за човека. На његовом примеру уверио сам се да ако човек позитивно мисли, обнавља се снага духа и код тог човека и код његове околине. На питања верске природе на многобројним предавањима која су одржана, најчешће је одговарао управо он. У његовим одговорима могла су да се искристалишу нека, по мени веома важна питања и аспекти око проблема у нашој Цркви. Набројао бих неке најважније тезе које је он износио приликом тих сусрета.

Прво што је истицао као најважнији задатак у Цркви Православној, јесте очување чистоте вере. „Ми се морамо борити за чистоту вере и за повратак и јачање саборности у нашој Цркви, јер Црква Православна није једноставан организам као римокатоличка или протестантска. Код римокатолика је народ потпуно одвојен од црквеног свештеноначалија, чак и у Светој Евхаристији. Код православних су верни народ и свештеноначалије потпуно једнаки удови Цркве Христове и носе једнаку одговорност за чистоту вере као и свештеноначалије“ - истакао је на једном предавању Степанов. Зато ми морамо створити механизме саборности помоћу којих ћемо утицати на наше свештеноначалије. Јер хтели ми то признати или не, Сабор је највећа црквена власт и треба бити пажљив и чувати јединство Цркве. Он је истакао да је лично упознао владику Артемија и да верује да је према њему учињена неправда из политичких разлога и притисака. Због тога је и у емисији на ТВ Коперникус још једном јавно апеловао на српске архијереје, да ако имају разумевања за поступке представника „сестринске“ цркве, морају имати разумевања и показати добру вољу према свом сабрату Артемију. Али је исто тако истакао да пуно негативних мисли које стижу из окружења владике Артемија могу њему само одмоћи, а такве негативне мисли могу његове  искрене поштоваоце само збунити и раслабити њихов и дух и тело. Јер негативно мишљење, када човек у сваком човеку види само непријатеља, а не брата у Христу коме, евентуално, треба и помоћи, не доводи до обнове ни душе ни тела, него управо супротно. Он је више пута истакао да би била заиста велика штета за читаво Православље, да „случај владике Артемија“ крене смером који је кренуо и како се завршио „случај еископа Диомида“ у Русији и да се нада да у СПЦ због тога неће доћи до раскола.

На једном предавању му је постављено питање о везама Патријарха Кирила са екуменистима, док је исти био министар иностраних послова РПЦ. Он је истакао, помало шаљиво, да је министар иностраних послова просто министар иностраних послова а да је Патријарх нешто сасвим друго. Затим је истакао да се сећа једне непримерене изјаве Патријарха Алексеја, због које се он касније и покајао и због које је био јако критикован. Али се исто тако сећа непоколебљиве чврстоће Патријарха Алексеја из времена када је Јељцин желео да подметне кукавичије јаје и подметне ко зна чије посмртне остатке као мошти свете Царске породице. Тада је Јељцинова власт створила стравичан притисак на РПЦ да и она призна те остатке као мошти свете Царске породице, али је Патријарх Алексеј исказао невероватну чврстину и није подлегао притисцима. Исту такву чврстину је показао и када је Путинова администрација пожелела да позове римског папу у Москву. Патријарх је то категорички одбио да подржи, још једном пројављујући непоколебљиву чврстину у питањима одбране свете вере. Зато је и сада потребна опрезност када се говори о Патријарху Кирилу, поготово узимајући у обзир да је он интронизован за Патријарха на дан светог Марка Ефеског, што је промислитељско по мишљењу Анатолија Степанова. Он је истакао да он види велику разлику у деловању и изјавама Митрополита Кирила, као министра иностраних послова РПЦ  и као Патријарха РПЦ Кирила. Са тим у вези, коментарисао је и иступ тројице свештеника из Ижевске епархије који су прекинули помињање Патријарха Кирила. Он то не подржава и сматра да свакако има много тога истинитог у њиховом писму, али начин њихове борбе није традиција РПЦ, није то пут саборности, није то  православни пут.

Често је истицао пример светог благоверног кнеза Александра Невског, као узор на који се треба угледати и рекао је да је промислитељско то што је Александар Невски у великој ТВ анкети изабран за „Име Русије“, као највећа личност руске историје. Тај Александар Невски је као млад владар протерао посланике римског папе ван граница свог књажевства, а када је папа послао крсташе са мачем на њега, он их је до ногу потукао у две велике битке (Невској бици и бици на Чудском језеру), изговоривши чувене речи: „Ко на Русију са мачем крене, од мача ће и погинути“. Тај велики кнез изговорио је и ове знамените речи: „Није Бог у сили, него у истини“, одлично схватајући да истина не долази са папском војском и да јој се мора супротставити. Али је истовремено схватао и да је најезда татаро-монгола незаустављива и он је примао владарску повељу од татаро-монголског хана, схватајући да је то, као елеметарна непогода, нешто што ће проћи и да треба прикупљати снагу да се са њом обрачуна, да је то немогуће у његово време урадити. И када су једном у Новгороду, племићи дигли буну због пореза који је требало дати хану, Александар Невски је сам угушио ту побуну, стрпавши у затвор и рођеног сина. То је поука и за све нас и за тројицу свештеника Ижевске епархије. Јер истрчати из рова на чистину и погинути, није никакав допринос победи. Јасно је да је и данас и Русија под неком врстом протектората, можда не као Србија, али сигурно не ни потпуно независна као што је била Царска Русија, него је под протекторатом сада не хана него Вашингтона, али се мора прикупити снага, јер Русија сигурно неће моћи избећи сукоб са том великом светском империјом зла.

Трећу ствар коју је истицао као важну јесте начин на који се треба борити за чистоту вере. Свакако да је истицање и раскринкавање сваке јеретичке појаве у Цркви задатак сваког истински православног човека. У том смислу је поновио и апеловао, да ако је учење појединих епископа заиста неправославно и ако за то постоје докази, зашто се ти докази не презентују јавности, зашто је православна јавност ускраћена тога, ако већ архијереји на Сабору не желе да то осуде? Он је истакао да би публиковање таквих необоривих чињеница много више више допринело очувању чистоте вере од непромишљеног напада на све и свакога ко на иоле другачији начин гледа на дату ситуацију. На једно помало провокативно питање, да има обичних свештеника или мирјана већих пред Богом од архијереја, он је рекао да се са тим слаже али је навео пример светог Јована Кронштантског, истичући да је свети Јован Кронштатски био већи духовни горостатс од вероватно свих тадашњих архијереја, али је он сваком архијереју прилазио са посебним поштовањем и целивао му руку.

На крају бих желео да истакнем да су ме и Тихомиров и Степанов и Филимонова замолили, да од срца заблагодарим свим људима који су их братски дочекивали у Србији и у Републици Српској. Не само у њихово него и у своје име, од срца благодаримо нашим драгим молитвеницима пред Господом: о. Симеону, о. Венијамину, о. Петру, о. Андреју, о. Стефану. Такође благодаримо од срца брату Владу, брату Зорану, брату Горану, брату Славку, брату Драгану, брату Милоју, сестри Наташи, целокупној братији светог краља Милутина, професору Владимиру Лукићу и Саши Ацићу из Бања Луке, професору Србољубу Живановићу, професору Зорану Милошевићу, уредништву „Борбе за веру“, као и свој браћи и сестрама који су нам од срца помогли да ових десет дана српско-руског братског дружења остане дубоко урезано у нашим срцима.

Ранко Гојковић