Павел Вјачеславович Тихомиров

ПОСЛАНИЦА НЕМАЧКОМ НАРОДУ

-Реферат са Пете Међународне конференције о Јасеновцу, Бања Лука 23-25 мај, 2011. године-

Драга наша српска браћо!

У новембру прошле године, наша информативна агенција „Руска Народна Линија“, заједно са Историјским Факултетом Санкт-Петербуршког Државног Универзитета, организовала  је међународну конфернцију, чији је циљ био подсећање на трагедију која лежи на души хрватских клеро-нациста. Пажњу читалачког аудиторија привукла је тек изашла на руском језику књига „Надбискуп геноцида“ италијанског аутора Марка Аурелија Ривелија.

Међутим, говорећи о циљевима и задацима које су поставили организатори конференције, коректније је говорити не о „подсећању на трагедију“, већ о оштријем упознавању јавног мнења на ту чињницу, да павелићев режим није био никакав апстрактни фашизам, него управо клеро-нацизам. То у првом реду не би смели да сметну са ума они, који су заинтересовани за искрени дијалог, а не стварање некаквог „екуменистичког информбироа“.

Конфернција је постигла одређене ефекте и ево, данас имамо срећу да будемо међу крајишницима, то јест међу истинским Србима, Србима „прве класе“. И пре него што продужим причу, хтео бих од свег срца да заблагодарим организаторима за ово високо уважавање које нам је указано.

Када ми је мој пријатељ Ранко Гојковић саопштио да нам је уважени професор Србољуб Живановић указао част позивом да учествујемо у догађају таквог ранга, ја сам се, да будем искрен, мало збунио. Јер једно је говорити о српској трагедији студентима у Русији и Украјини, као и упознавати са тиме наше читаоце, а сасвим друга ствар је наступати пред српским аудиторијумом.

Да ли смо ми у стању рећи нешто ново о вашим несрећама?

Тешко.

Међутим, бавећи се дужи низ година српским темама, јавило ми се неколико мисли, које бих користећи ову прилику желео да поделим са вама.

Али да кренемо редом.

У јануару 2000. године, у Удружењу књижевника Србије у Француској 7 у Београду, имао сам срећу да присуствујем конференцијина на којој су се између осталог, чуле ствари веома важне за схватање онога што се касније десило.

Чини ми се др Срђа Трифковић је тада изрекао овакву мисао:

 „Када је у Југославији све почињало, господин Милошевић је био уверен да Запад, уколико се и умеша, он ће бити на страни оних који се залажу за целовитост државе. Јер су сепаратисти били оваплоћење оних снага које су у либерално-демократској слици свијета доживљавани као класично оваплоћење „сила зла“.

Косовски шиптари су морали асоцирати на организовани криминал.

Босански муслимани – на теократски ислам попут иранског.

Хрвати – на усташе, то јест на нацисте из периода Другог светског рата“.

Међутим, хрватске усташе ни за кога изван српских територија, нису постали оваплоћење неонацизма.

Јер, практично, о усташама нико ништа и није слушао.

И горе од тога, као резултат медијског  blitz krig-а, управо су Срби постали оваплоћење зла за западне телевизијске гледаоце. О томе су написана читава истраживања и нећу рећи ништа ново, али желим навести један пример, о једном манипулативном трику, који су направили манипулатори на украјинској телевизији.

Прво се у сазнање убацује потпуно парадоксалан мит о „словенској жестокости“. Пре тога, синомим за немилосрдност се са правом сматрала атрибутом азијатског духа. Ништа слично пирамидама које је постројио Тамерлан од одрубљених глава заробљеника, или „бисера“ османлијске архитектуре „Ћеле-Кула“ - Словени нису никада створили.

Супротно томе, историја руског народа и других православних народа препуна је примера човекољубивог односа према војним заробљеницима. Али телевизор говори другачије. Телевизор, причајући о ужасима рата у Босни, сваки пут подвлачи да су све сукобљене стране пореклом Словени. И из тога произилази да су Словени по природи тако немилосрдни.

Али, то још није све. Пошто се, како босански Муслимани, тако и Хрвати, на све начине дистанцирају од словенства, а Срби супротно, покушавају да изазову словенску осећајност, то се постепено, свеукупност телевизијске слике жестине рата у Босни, сваљује на фантом српске немилосрдности. И само по себи се разуме, да је апстрактна „словенска жестокост“ заправо потпуно конкретна српска жестокост и то је фантом који муњевито добија најцрње могуће облике.

И српски и руски аутори су написали много чланака о тим манипулацијама, анализирајући биоскопске филмове и читаве циклусе телевизијских емисија, које су посвећене фантому „српске жестокости“.

Користим прилику да на ту тему додам пар речи. Упоредо са отворено србофобским филмовима крајње примитивног нивоа, које су већ почеле да фабрикују и српске кино компаније, постоје и филмови који су снимљени на веома високом естетском нивоу. И те филмове, по правилу, заобилази критика културолога.

На пример, тек неколико дана после почетка НАТО бомбардовања 1999. године, украјинска ТВ је емитовала несумњиво талентован англо-македонски филм режисера Милче Манчевског „Пре кише“ («Before the rain»). Тај филм био је високо оцењен у кијевским монденским круговима, тим пре што су тада били у моди Кустурица, Бреговић, Павић и уопште, све „балканско“. Дакле у овом филму, на жалост пацифистичком, испало је тако да су Шиптари потпуно благородни, а Словени Македоније су изгледали као прљави дивљаци.

Овде не могу да се не сетим анегдоте из времена „перестројке“:

 „Војне фабрике су после конзервације, требале да производе грађевинске инструменте. Но, ма како се престројавале, увек су производиле муницију...“.

Тако и овде – ма како се приказивао пацифизам, увек у резултату добијемо слику србофобије.

Интересантно је да су чак и страдање српског народа у време НДХ, србофоби успевали да прикажу као „реакцију на политику асимилације и србизације, коју је као бајаги спроводила „великосрпска“ власт под плаштом југословенства“.

Карактеристична је у том смислу књига, у Русији доста познатог публицисте Александра Бушкова „Распућин. Пуцњи из прошлости“. Тако у глави под симптоматичним називом: „Кратак курс из вампирологије, или популарна историја Србије“, Бушков пише дословно следеће:

 „Наравно, у многим аспектима усташе су прелазиле дозвољену границу, понекад правећи покоље и то се не сме правдати, али сви ми морамо знати да се мржња према Србима није јавила без икаквог разлога...“.

И тако, наведени аутор убацује у сазнање следећу „чињеницу“:

 „Мржња према Србима се није без разлога појавила“.

Међутим, овај трик су на жалост први покренули чланови југословенске владе у изгнанству још за време рата, о чему имамо јарка сведочења у књизи др Веселина Ђуретића „Распад Југославије“. Између осталог, др Ђуретић говори о томе да је британце поразила „размера хрватских злочина, али их нису поразиле саме чињенице тих злочина. Хрватски министри су провукли потпуно обрнуту узрочно-последичну везу и они су успели да убеде Британце да је чињеница о невиђеним злочинима Хрвата према Србима последица „великосрпског угњетавања“. Тако је у Лондону, у извесној мери логично звучала узрочно-последична мотивација и да је тежина последица једнака тежини узрока покоља...“.

И ето, у то време кад су се у италијанској штампи већ у јесен 1941. године појавили први чланци о хрватским злочинима, британска влада сер Черчила је „у интересу нове југословенске  будућности“ почела да диктира политику „заборава старих увреда“.

Не ради се овде о томе да је британски премијер само желео да штити усташе, него је сама Југословенска влада у изгнанству представљала врло патетичан скуп сплеткароша, који се непрекидно споре једни са другима. Због тога је и било нужно тражити друге варијанте „нове југословенске будућности“. Из тога произилази да у име те „будућности“, одговорност за злочине над Србима  треба од самог почетка пребацивати или на окупаторе или на „шачицу декласираних елемената, који немају подршку у широким слојевима Хрватског народа“ - како су  се на жалост некада изражавали представници те владе у избеглиштву“.

Међутим, ми знамо да су као окупатори у деловима Југославије који су припојени НДХ били Италијани, који су са језом доживљавали сатанску свирепост Хрвата. О томе постоји огромна количина сведочанства. Већ помињани Ривели је тим сведочанствима посветио целу једну главу.

Постоје и сведочења Немаца, којима ћемо се ми обавезно вратити.

И тако, у име „нове југословенске будућности“, одговорност за страшне злочине у НДХ је пребачена на „шачицу злочинаца“ који као бајаги нису имали подршку у широким слојевима Хрватског народа.

Међутим, један од првих који је обзнанио ту идеју о „шачици злочинаца“, био је нико други него... легендарни Дража Михаиловић.

Већ 16. септембра Михаиловић је издао саопштење-проглас „Србима, Хрватима и Словенцима“. У прогласу се каже да „Павелићеви издајници већ дрхте од страха пред онима који узимају оружје у руке да би опрали срамоту са Хрватског имена“. Михаиловића су не једном оптуживали за „великосрпство“ и он је покушавао да се представи као „Југословен“, а не Србин и тако је он сам заложио основу тој антисрпској лажи, чије су дивиденде ускоро почеле да се сливају на рачун Титових партизана.

То је изазвало неколико озбиљних последица по Србе.

Као што смо горе већ указивали: „Оставши без државе, министри су се понашали као срећници који су неочекивано добили могућност да пројаве свој југословенски легитимитет, од кога је зависила њихова каријера. Они су тражили од четничког команданта да без икаквих предрасуда продужи да привлачи Хрвате у своје редове.“

Отпор Срба усташком геноциду трансформисао се у „борбу народа Југославије против окупатора и његових помагача“.

Генерала Милана Недића, који се на све начине трудио да олакша положај српског народа у условима окупације, представили су као квислинга и ставили у исти контекст са Павелићем.

Одговорност за злочине хрватских клеро-нациста пренела се на окупаторе и као бајаги „малобројне сараднике Павелића“.

У име „нове југословенске будућности“ размере трагедије су биле умањене до десет пута. Трагови злочина су дуго времена били прикривени.

Када је 1944. године Црвена армија ослободила Београд, следећи удар није био усмерен на запад него на север. И уместо муњевитог чишћења Паноније од нациста, наша војска је ударила на жестоки отпор Мађара.

Једна од последица тога што Црвена армија није ступила на тло НДХ јесте и то што концентрациони логор Јасеновац – за разлику од Аушвица, Бухенвалда, Мајданека и других – није постао познат широј јавности. Хрватска се сместила у новој Југославији не сносећи никакве последице за стравичан геноцид, а жртве хрватског геноцида приписане су Немцима.

И уопште, лагодно је сву кривицу свалити на Немце.

Тако на пример, сваког октобра југословенски ђаци су се сећали жртава казнених експедиција, када је по наређењу Кајтела „Сто за једног“ било стрељано око 10 000 талаца.

Укупно, од стране Немаца, у Другом светском рату је страдало око 100 000 Срба.

Понављам,  на десет хиљада стрељаних талаца подсећају се ђаци сваког октобра.

А  МИЛИОН зверски уморених у Независној држави Хрватској, донедавно се практично није ни спомињало, да се не би подривали темељи идеологије „Братства и јединства“.

Зашто онда да нас чуди што западноевропљани нису доживели Хрвате као нацисте и уопште нису спроводили такве паралеле?

И одакле су могли спроводити те паралеле, када у дебелим слојевима партизанске књижевности и кинематографије, који су представљали један од камена темељаца културе СФРЈ Титовог времена - усташе уопште нису биле представљене као симбол злочинаца,  за разлику од четника, који су представљани управо у том светлу.

У сваком случају, ако погледате чак и оне романе који су се преводили на руски језик, ако погледате партизанске филмове, нпр. „Ужичку републику“ Жике Митровића, то ћете видети један те исти сценарио, где је улога антихероја намењена тупавим Немцима и издајницима четницима. А хрватске усташе су све време негде изван кадра, чак и када се радња филма одвија са друге стране Дрине.

Опет и опет хоћу да поновим: управо „партизански филм – као посебан жанр“ је имао фундаменталан значај у формирању послератне варијанте „југословенске идеје“. У том, како би сад рекли „формату“ - створени су и истински шедеври филмске уметности попут епопеја Вељка Булајића. Али усташе - и ако се појаве у кадру - то би увек било негде на периферији. И они су доживљавани као неупоредиво мање зло у поређењу са Србима четницима.

Када имамо ово у виду, онда није чудно зашто просечног западноевропског човека хрватске усташе у ери Туђмана не асоцирају на нацисте, ако они нису знали ништа о усташама у ери Павелића.

Шта рећи о западноевропском становништву, када је и постосовјетски читалачки аудиториј (који је имао неупоредиво већу ерудицију у поређењу са читаоцима новина с друге стране железне завесе) имао јако мутну представу о тим истим усташама.

У совјетској књижевности, усташе као такве су фигурирале у епопеји Владе Стругара „Југославија у ратном вихору 1941-1945. године коју је издала „Наука“ као и у роману Валентина Пикуља „Имам част“.

Но, код Стругара су усташе фигурирале просто као једна од многобројних војних формација колаборациониста, који су се борили против партизана а код Пикуља су четници потпуно изједначени са усташама. Тако се – цитирамо - „главни јунак борио против фашиста четника-усташа“.

***

Сада се ситуација унеколико променила. Као карактеристичан пример можемо показати сукоб наших навијача са навијачима „Хајдука“.

Народ, или боље рећи они који имају уши да чују, почео је да правилно расуђује по питању историјских паралела. Томе су свакако допринеле и књиге попут „Надбискупа геноцида“ од Ривелија, чија је промоција одржана на Петроградском универзитету приликом поменуте конференције у Петрограду.

Међутим, као што вам је познато, у тој књизи је садржано доста сведочења која су дали немачки војници.

У вези са тим, желео бих да ову конференцију искористим као прилику да предложим једну идеју, која ми је пала на памет пре пола године.

На руском тржишту књига се појављује много литературе која говори о догађајима из Другог светског рата „са оне стране линије фронта“. Међу публикацијама немачких аутора постоје књиге различитих нивоа – од озбиљних истраживања до обичне пропаганде, која је била популарна у време хладног рата.

Захваљујући тим дубоко стручним изворима, и не само њима, јавност је сазнала за чињенице да казнене акције, чији је циљ био на пример сузбијање партизанског покрета у Белорусији, као и гушење Варшавског устанка, нису биле само „заслуга“ Немаца колико западноукрајинских каратеља као и донских козака. Козака који су приближивши се хитлеровцима, тим самим продужили грађански рат 1918-1920. године.

Али у свом том изобиљу литературе, нема једне књиге.

Књиге коју би написао Немац и чија би се суштина огледала у следећем:

 „Немци немају ништа са геноцидом над српским становништвом у НДХ“!

У вези са тим горе реченим, ја бих желео да упутим следећи предлог, који би организатори конференције могли трансформисати у неку врсту посланице немачком народу.

Ако би се нашао Немац који би издао књигу о делатности хрватских усташа и њихових надахнитеља, сличну оној коју је издао Италијан Ривели, од тога би корист имали сви а највише сами Немци. Почевши од обичног немачког патриоте, па све до римског првосвештеника, који би прочитавши књигу на свом матерњем језику, можда пронашао и за себе нешто дотад непознато.

А немачки патриоти вероватно треба да буду заинтересовани за то, да део историјске одговорности за злочине нацизма буде скинут са представника германског народа.

И то не због тога да би се нацизам као апсолутно зло представио као мање зло, него због тога што се тада губитак, као минимум милион људских живота, које су погубили хрватски клеронацисти, више не би приписавао Немцима.

                                                                                                   Превод са руског:

                                                                                                   Ранко Гојковић