Анатолиј Дмитријевич Степанов

НАСЛЕДНИЦИ ГЕНОЦИДА: О УЛОЗИ ВАТИКАНА У САВРЕМЕНОМ „ПОХОДУ НА ИСТОК“

Реферат са Међународне конференције о геноциду над Србима,

Бања Лука, 23-25 мај. 2011. године

1) На иницијативу научне и православне јавности Санкт Петербурга и уз информативну подршку „Руске Народне Линије“ (www.ruskline.ru), на историјском факултету С.П. Државног универзитета одржана је конференција „Православно-католички дијалог после Јасеновца“ на којој су узели учешће научници и публицисти из Русије, Украјине, Србије, Босне и Херцеговине и Велике Британије.

На конференцији је јасно и апсолутно недвосмислено постављено питање одговорности Ватикана због геноцида над Србима. Учесници конференције су изјавили да савремени православно-католички дијалог, о коме је сада постало модерно говорити на свакојаким форумима и сусретима, има право на постојање тек после признања злочина од стране Ватикана, злочина које су починили католици-усташе против православних Срба и после извињења потомцима и родбини жртава као и целом српском народу. Водити дијалог као да није било геноцида над Србима у систему концентрационих логора Јасеновац или као да су те злочине починили некакви маргиналци, који немају никакве везе са црквеним свештеноначалијем Независне Државе Хрватске, је апсолутно недопустиво. То не само да је у супротности са истином, него и представља издају према сећању на српске новомученике и све жртве терора.

Данас се у црквено сазнање уграђује недавно смишљен термин „цркви-сестара“ који означава посебан карактер односа Православне Цркве и римокатолика. Али да би тај термин имао неки смисао, у најмању руку је неопходно да Ватикан осуди делатност својих епископа и прелата, који су организовали геноцид над Србима, као и за друге злочине који су почињени по благослову Римског понтифика против православних. Међутим, тако нешто се не догађа. Ватикан се понаша као да га се то не дотиче а код православних учесника у дијалогу са католицима, недостаје духа да на такав начин поставе питање. И што је још горе, „надбискуп геноцида“ Алојзије Степинац је од стране Римокатоличке цркве канонизован, што представља директан и отворен изазов не само Српској Православној Цркви, него и Православљу у целом свету.

По заврештку конференције „Православно-католички дијалог после Јасеновца“ донета је резолуција са насловом „Дијалог је могућ тек после дебеатификације надбискупа геноцида Алојзија Степинца“. Учесници конференције су  у Резолуцији подсетили да су у свим злочинима „активно учествовали представници Римокатоличког духовенства. Међународна комисија је установила чињеницу о учешћу хиљаду и петсто хрватских свештенослужитеља, монаха и монахиња у геноциду који је спроведен у НДХ“ а „Алојзије Степинац није урадио практично ништа, да би зауставио злочине поверене му пастве и клира“. Чак ни „папа Пије  XII није уопште реаговао на терор у Хрватској, иако је знао све о њему. Није одлучио злочинце од цркве, иако је одлучио 1949. године све комунисте“.

2) Сада се протурају приче да Ватикан данас није оно што је био, да је прежња политизација прошлост, да су се римски понтифики не једном покајали због прегрешенија њихових претходника. И заиста, папе су се не једном кајали пред Јеврејима због Холокауста, пред Муслиманима због злочина у време колонијализма, пред светском јавношћу због подршке фашизму, али никако нису хтели да признају грехе своје сабраће пред православнима. Пољак Јован Павле II, који је тако много путовао по свету да је чак добио надимак „путујући папа“, није нашао времена да посети Јасеновац, да се помоли на гробовима стотина хиљада жртава геноцида и принесе покајање пред православним народом Српским.  Немац Бенедикт XVI намерава да ове године дође у званичну посету Хрватској, да би узео учешће у свечаној беатификацији Алојзија Степинца, али је сувишно подсећати да у програму његове визите не стоји и посета Јасеновцу. Тако испада да покајање римских понтифика има веома пробирљив карактер.

Што се тиче питања о деполитизацији Ватикана, који је као бајаги извукаио неопходне поуке из тесне сарадње са фашистичким режимима, мислим да је и о томе рано говорити. Довољно је присетити се активног учешћа „Свете столице“ у рушењу СССР-а и Југославије. У 2010. години угледала је светлост дана књига познатог политилога Татјане Грачове „Када власт није од Бога“, која је захваљујући публицисти Ранку Гојковићу позната и српским читаоцима. У тој књизи Татјана Васиљевна Грачова детаљно описује улогу Ватикана и лично Карла Војтиле који је касније постао римски папа Јован Павле II, у политичкој подршци и финансирању антисовјетских покрета у Пољској, што је постало иницијална каписла за распад Варшавског војног пакта. Татјана Грачова отворено говори да „без директне умешаности папе, то  није било могуће урадити“. При том се Ватикан није руководио идејним мотивима, већ је дејствовао руку под руку заједно са САД и НАТО, стремивши уништењу свог геополитичког противника. Немац Бенедикт XVI[1] намерава да ове године званично посети Хрватску, да би узео учешће у свечаној беатификацији „надбискупа геноцида“ Алојзија Степинца, али је сувишно рећи да у програму његове посете није предвиђен Ватикан. Тако испада да покајање римских понтифика има веома пробирљив карактер. Грачова цитира речи сарадника лондонског Института за стратешка истраживања Масима Франка, који је изјавио: „Папа Јован Павле II и председник Реган су склопили тајну алијансу против Москве и та делатност је омогућила убрзан распад СССР-а.[2] Ватикан је активно учествовао и на каснијем рушењу СССР-а учествујући у каснијем рушењу СССР-а подржавајући сепаратстичке тенденције на Прибалтику, у Украјини и Белорусији.

О улози Ватикана у рушењу Југославије, недавно је на страницама РНЛ писао и такав осведочени зналац као што је бивши амбасадор Србије у Русији Борислав Милошевић. Он је уверен да су „главну улогу у рушењу Југославије почетком деведесетих година одиграле Немачка и Ватикан“. По информацијама Б. Милошевића „у периоду распада Југославије Ватикан је Хрватској испоручио оружја (аутомати калашњиков) у вредности од 2 милиона долара.[3] Ватикан је први признао независност република Словеније и Хрватске, које су се отцепиле од Југославије и урадио је много да тако поступи и цео ред других европских држава. Признавање Хрватске и Словеније постала је иницијална каписла за распад Југославије.

Али, није ни могло бити другачије. Саблазан политизације јесте темељна карактеристика западног хришћанства, о чему су много и убедљиво писали класици руске националне мисли, још од времена раних славјанофила. Једноставно, Ватикан је остао веран себи, својој природи.

3) Крах социјалистичког система који је довео до ослобађања руске и српске православне Цркве испод гњета комунистичке идеологије и партијског диктата, истовремено је довео народе руске словенске цивилизације до страшне геополитичке катастрофе. Посебно јако су пострадали Руси и Срби, као народи који су у највећем степену очували монархистички менталитет. Криза осамдесетих и деведесетих година двадесетог века, довела је до тога да су се Руси и Срби претворили у два најподељенија народа у Европи. И сада ту чињеницу не жели да призна светско јавно мнење. Али најтужније је то, што о тој чињеници не смеју гласно да говоре ни политичке елите Русије и Србије.

Као што се то не једном дешавало у историји, слабљењем православних народа користио се Ватикан, да би по ко зна који пут покушао да успостави духовну контролу над нашим народима, да подчини наше земље свом утицају. Но, ако су раније претходницу Ватикана представљали немачки витешки крсташки редови (ливонци и тевтонци) или аустријанци, данас је извршење тог „црног дела“ наложено нашој бившој браћи – словенским народима, које су католици раније превели у своју веру. И они су то црно дело извршили жестоко, без устезања, не хајући за молбе о поштеди, као што то и раде издајници. Ми се сећамо са каквом су жестином Хрвати прогонили своју браћу по крви Србе из Српске Крајине, а унијати из Галиције су организовали прави погром православног становништва у западној Украјини, услед чега су биле уништене три епархије Руске Православне Цркве. Крв се пролила, многи православни руски људи су били мучени, претучени и убијени.

Католички прозелитизам са краја прошлог века је постао реална претња за наше Цркве а територија Русије је први пут у њеној историји била подељена на католичке епархије, што је изазвало незадовољство православних верника.

4) Католичка експанзија протицала је уз потпуну равнодушност, а понекад и уз помоћ (у Западној Украјини) државних власти. Навођени су наивни аргументи да ми треба да будемо „пријатељи са католицима“, пошто су и они и ми хришћани. На жалост, наши властодршци нису извукли никакве поуке из историје. И ево, данас се шире гласови да ми треба да тражимо подршку од Римског папе, да би се заједно супротставили притиску ислама. На жалост, данашња политичка елита ни у Русији ни у Србији, не сме да се учи на примерима из историје. А као што је познато, они који не извуку поуке из историје, осуђени су на понављање грешака. Саблазан западњаштва, а Ватикан је био и остао духовни центар запада, није нов за руску, као уосталом ни за српску елиту. „Западна искушења“ су одавно позната Русима. Још је кнез Данило Галицки, пред претњом татаро-монголске најезде, склопио савез са Ватиканом, уз услов признања првенства папе и примања круне из његове руке. Кнезу Данилу је у замену била обећана војна помоћ у борби са Монголима. Међутим, он није добио никакву помоћ и у резултату своје политике остао је и без власти и без наследног књажества. Почетком XIX века, када се сва руска елита устезала чак и да говори на руском језику, користећи само француски, западњаштво је достигло свој врхунац. У резултату свега, елити прирасли срцу Французи су дошли у Русију, спалили Москву, али ни то није отрезнило руско друштво које је продужило да се опија  илузијама јединства са Европом. За војну помоћ у борби са револуцијом, Европа је „захвалила“ Цару Николају I започевши Кримски рат и опсаду Севастопоља. Нову експлозију љубави према западу и Ватикану ми смо преживели у време владања Михаила Горбачова. Постоји зачуђујућа подударност (а можда и закономерност?): само што овај или онај руски владар започне преговоре са Ватиканом, он убрзо изгуби власт. Тако је било са Подгорним, Горбачовом, Јељцином. Нешто слично се наслућује и у данашње време. Али, наши политичари не желе да се над тим замисле.

Нова експлозија „љубави ка Европи“ – то је пројава застареле болести руске интелигенције – западњаштва, које су уништавајућој критици подвргли руски национални мислиоци од славјанофила до Ивана Иљина. Најпоузданији лек од те болести, јесте буђење историјског памћења.

5) Но, оно што је најтужније у свему овоме, јесте чињеница да је и у СПЦ и у РПЦ у последње време изникао доста утицајан филокатолички лоби. Данас се све чешће могу чути разговори о неопходности сарадње наших цркава са Ватиканом у сегменту борбе за моралност. Адепти филокатолицизма покушавају да створе слику да унакажена хришћанска догматика од стране римокатолика, није озбиљна препрека за узајамно деловање. Ако је Патријарх Московски и све Русије Пимен (Извеков) волео да каже да се са католицима може заједно попити чај, то сада постају све популарније другачије изјаве. Под идејом савеза са Ватиканом приводе се чак и филозофске премисе – нека пискарала пишу да се најважнији задатак данас за православне састоји у томе да помогну Ватикану у рехристијанизацији Европе. Као прво, још се поуздано не зна да ли је Ватикану потребна рехристијанизација Европе. А као друго, на који начин помоћи? Вадећи кестење из ватре?

У самој суштини, иза свих ових измишљотина се крије пропаганда екуменизма, који је познати српски подвижник благочешћа, преподобни Јустин Ћелијски, назвао јереи над јересима.

6) Савез са Ватиканом је страшна саблазан за Православне Цркве и за народе православне цивилизације.

Та саблазан је први пут стала пред Владимира Великога, Крститеља Русије, када се он, бирајући веру, определио за примање крштења од Грка, то јест определио се за Православље. Међутим, активно супротстављање Русије експанзији првих редова запада – немачких и шведских крсташа који су добили благослов од Римског понтифика да истреби руске шизматике – везан је за име светог благоверног кнеза Александра Невског. И он им се није просто супротстављао, него их и побеђивао, прво Швеђане на реци Неви а затим Тевтонце на леду Чудског језера. (то су чувене „Невска битка“ из 1240. године на реци Неви и „Ледена погибија“ - чувена битка на Чудском језеру из 1242. године)

Свети благоверни кнез Александар Невски је одбацио предлог посланика римског папе да узме круну из руку понтифика и пређе у католицизам и истог је протерао ван граница своје државе. Он је одбранио духовну независност Русије, поклонивши се пред спољашном влашћу Орде. Тај избор светог кнеза Александра, предодредио је будући препород Русије, претворивши конгломерат словенских књажевства у најкрупнију државу на свету.

Александар Невски је „најискуснијим кардиналима“ папиним, који су дошли да га поуче Закону Божијем, одбрусио: „Ми све то добро знамо а од вас учење не примамо“.

Пре две године на руској телевизији је организовано телевизијско гласање за најважнију личност руске историје, под називом „Име Русије“. ТВ шоу се ускоро претворио у истински општенационални догађај, који је праћен од стране милиона грађана у земљи. На крају гласања је за најпопуларнијег историјског делатника у Русији, изабран свети благоверни велики кнез Александар Невски, кога је јавности представљао митрополит Кирил (Гунђајев), који је ускоро изабран за руског Патријарха. Тај ТВ шоу је нашироко праћен у средствима јавног информисања и многи аналитичари су приметили да је тај избор веома значајан и да је то за њих изненађење, иако је популарност светог благоверног кнеза Александра Невског у народу велика.

Свети благоверни кнез Александар Јарославич Невски и нама данас указује пут и начин како се треба понашати и у данашњим условима, када и руском и српском народу прети духовно ропство. Томе је и Србе учио њихов Свети Сава. Они су учили да се бране Светиње Вере. Ако ми одбранимо наше Светиње, код наших народа ће се сачувати шанса на препород. Јер се око Светиња окупљају људи, који ће у пуном смислу те речи постати Народ, то јест, једно тело са једним духом, једна заједница спремна да чак и пред претњом лишавања живота одбрани своје Светиње. Ако не одбранимо своју самобитност, утопићемо се у мешавину безбожног глобализма, куда корацима од седам миља хрли дехристијанизовани запад, за чији се реп прикачио и Ватикан.

Хоћу да верујем да ће политичка елита Русије на крају увидети да отказ од наслеђа светог благоверног кнеза Александра Невског неће донети добра. Јер је управо свети благоверни кнез Александар Невски, практично створио савремену руску државу и управо су његови потомци подигли и учврстили Москву, која је постала центар око кога су се окупљале руске земље и они су створили Велику Русију која се простирала од Карпата до Тихог океана и која је контролисала једну шестину копна на кугли земаљској. Али он је то урадио покоривши се Истоку, признавши власт ординских ханова а при том се јуначки и храбро борећи са оружаним и идеолошким упливом Запада у Русију. Свети кнез је чак пошао на корак без преседана, стрпавши у затвор и  рођеног сина, који је са новгородцима устао против Орде.

Уверен сам да ће пропасти та нова политика западног поклоништва, као што су пропали и сви претходни покушаји да се Русија претвори у покрајину западне цивилизације. Проблем се састоји само у једном – какву ће цену платити руски народ за тај нови покушај да се Русија претвори у двориште Запада...

________

¹ Т.В.Грачова – Када власт није од Бога, Београд 2010, Света Русија.

²Исто

³Милошевич Б. О роли Германии и Ватикана в разрушении Югославии //

http://ruskline.ru/analitika/2010/12/17/k_voprosu_o_prichinah_razrusheniya_yugoslavii_v_90e_gody_proshlogo_veka/

                                                                                                                   Са руског превео:

                                                                                                                   Ранко Гојковић