У посети независној и европској Хрватској, папа Бенедикт Шеснаести је одушевљено клицао римокатоличком европејству ове државе, и по ко зна који пут нам је посредно показао шта Ватикан мисли о томе ко на Балкану јесте, а ко није Европа

Још  2005. године, у тексту о новоизабраном папи Бенедикту Шеснаестом (до тада је он, као кардинал Јозеф Рацингер био начелник Конгрегације за доктрину вере) изразио сам задовољство што је овај Немац  постао понтифекс. За разлику од пољског мутиводе  Карола Војтиле, чија је политика била „Помоз Бог, чаршијо, на све четир стране“, веома јасан и одлучан у спровођењу традиционалне ватиканске политике, што се врло брзо и показало, пре свега у његовој тврдњи да Римокатоличка црква не може бити ничија „сестра“, него само и једино „мајка“ (до тада су нас екуменисти са Истока убеђивали да се Ватикан потпуно екуменизовао и одустао од ексклузивистичких претензија на пуноту црквености). Овај папа је Немац, и многи су веровали да ће спроводити политику Немачке. Нису се преварили. Папини  учесници у теолошком дијалогу са Истоком нису одустали од учења о његовом примату и незаблудивости, због чега су преговори о новој унији, упркос капитулантском ставу цариградског представника Јована Зизјуласа (а захваљујући чврстом ставу Руске цркве), и даље у ћорсокаку, одакле неће изаћи у догледно време.

НЕ САМО „ПАТРИЈАРХ ЗАПАДА“

Папа Рацингер иде до краја: из титулатуре је избацио назив „патријарх Запада“ да би показао универзалност мисије „намесника Христовог“, а у руке је узео свештенички штап папе Пија Деветог, који је прогласио догмат о папској незаблудивости. Уз то, у политичком животу ЕУ папа има улогу верног германског савезника Вашингтона и његове глобалистичке политике, о чему убедљиво пише руска аналитичарка Олга Четверикова.

И таман када су нас домаћи екуменисти и евроинтерактивни медији убеђивали да је дошло крајње време да се ујединимо с Римом, и да би папа требало, обавезно, да дође у Ниш 2013. године, и таман када је изгледало да нема те силе која ће га спречити у ступању на тле Светог Саве, поготово због тога што је у име наше земље Борис Тадић позвао поглавара Ватикана да дође у државну посету Србије – пронео се глас да се руски патријарх Кирил одлучно успротивио папином доласку у Ниш (апокрифни извор каже да је рекао: „Или он, или ја“). Сазнало се и то да је наш Свети архијерејски сабор одобрио писмо које је Синод СПЦ упутио папи Рацингеру, оштро га критикујући због најављене посете гробу „Блаженог“ Алојзија Степинца, током намераване посете понтифекса Хрватској 4. и 5. јуна 2011. године (о томе су писале франкфуртске „Вести“). Прича се да му је поручено да пут у Србију води преко Јасеновца. Е, сад замислите да је на папском трону неки нови мутивода, а не одлучни Немац Рацингер: он би, да би нас преварио, можда и отишао у Јасеновац, промрмљао једно:  „Извините, није намерно!“ и врата Србије и СПЦ била би му широм отворена, без обзира на све што Ватикан вековима чини српском народу и што ће чинити док год буде Срба (никад нам неће заборавити опредељење Светог Саве за Византију, а не за Рим). Али, Рацингер је неко ко чврсто верује у незаблудивост своју и својих претходника, и њему није пало ни на крај памети да се каје пред тим бизантски затуцаним Србима, за које је његов блажени Степинац рекао да су они и Хрвати два различита света који се никад не могу помирити. Штавише, папа је у Хрватску дошао да би потврдио њен статус „предзиђа кршћанства“ (ватиканског ) и да би поручио да неће бити одступања од традиционалне политике Ватикана према Балкану.

УВЕК ВЕРНА ХРВАТСКА

Хрвати су папу дочекали еуфорично (ЕУфорично, боље рећи, јер је папа подржао њихово приступање ЕУ, без обзира на њене бирократске слабости  које је узгред апострофирао). На загребачком хиподрому, где је служио мису са 1.100 свештеника, хором од 600 певача и уз оркестар хрватске војске, дочекало га је 300.000 Хрвата који су носили транспаренте „Папо, ми те волимо“ и „Увек верна Хрватска“. Папина посета је, како пише портал „Глас концила“ од 1. јуна 2011, имала за циљ да подржи Хрватску јер је вековима верна „Светој столици“. Извесни коментатор Микленић рекао је да је папина посета посредна подршка Хрватској на коју пада сенка неправедне хашке пресуде и потврда је „неокрњенога достојанства хрватског народа“. Државни званичници Хрватске, који су папу дочекали на аеродрому Плесо, нису крили задовољство: председник Јосиповић је био „радостан и почаствован“ рекавши да папин долазак пада у срећном тренутку, када Хрватска слави 20 година успостављања „сувремене демократске државе“ (толико о дисконтинуитету са Туђмановим режимом), што се поклапа с крајем преговора о уласку Хрватске у ЕУ. Јосиповић је благодарио Ватикану на раном признавању независне државе Хрватске 1991. године, што је било кључно не само за „њен настанак, него и за њен опстанак“ (за оне који су заборавили: Ватикан и Немачка су први признали Хрватску и Словенију у авнојевским, србофобним границама, и тиме срушили међународно признату државу Југославију). Јосиповић, пријатељ  Бориса Тадића, изјавио је да ће Хрватска бити великодушна у опраштању зала својим суседима, чиме ће доказати да је „хришћанска“ ( то они, који су из своје независне државе Хрватске протерали 500.000 Срба, нама нешто опраштају, праштају Јосиповић и „толерантни“ Хрвати). И Јадранка Косор се радовала и веселила папи Рацингеру, који је, не пропустивши да себе именује „Петровим наследником“ , рекао да грли све хрватске становнике и да поздравља њихову тринаестовековну верност папском трону: „Од самих почетака, ваш народ припада Европи и даје јој допринос у духовним и моралним вредностима … Беседећи на хиподрому, папа је позвао Хрвате да бране породичне вредности, буду против побачаја и ванбрачних веза, као и  против контроле рађања, и да кад уђу у ЕУ стану на страну римокатоличких „вреднота“.

ГЛАСОВИ „БИЗАНТА“

Док су се Хрвати радовали и веселили свом духовном оцу, „заостали Бизантинци“, Срби из стотинак удружења избеглих из Хрватске, предали су  у згради Председништва Србије извештај намењен Борису Тадићу, тражећи да га дотури фамозном ЕУ комесару Барозу. „Извештај се тиче“, каже Миодраг Линта, председник Коалиције избегличких удружења, „хитног захтева да се са Владом Хрватске покрене дијалог о правима избеглих Срба, јер Хрватска својим садашњим понашањем ‘цементира’ етничко чишћење.“ Пола милиона Срба насилно уклоњених из Хрватске нада се да ће Тадић Јосиповићу пренети захтеве који су оправдани, а и значили би пут ка (истинском) помирењу. У извештају избегличких удружења истиче се да Хрватска избеглим Србима није вратила имовину, куће, станове, пољопривредна и шумска земљишта, стечена права, заостале пензије, динарску и девизну штедњу. Срби нису добили накнаду за приватизацију, а Влада Хрватске је себе прогласила власником 800 хиљада катастарских честица, чији су власници Срби.

Чак 40. 000 избеглих још траже да им се врате отети станови,  док са преко 600 познатих гробних места није извршена ексхумација српских жртава „лијепе“ њихове домовине.
На путу до Хрватске, папа Рацингер је истакао да су му кардинали Фрањо Шепер (кога је он наследио на челу Конгрегације за доктрину вере) и Фрањо Кухарић, као и кардинал садашњи Јосип Бозанић, „увек говорили да Хрватска није на Балкану, него у Средњој Еуропи“, па папа стога сматра да је Хрватској место у Европској унији. И управо због оваквог „поретка“ прогнани „Бизантинци“ тешко да могу чему да се надају. Ни од папе, ни од Јосиповића, а вероватно ни од  Бориса Тадића (који се одавно одрекао прљавог светосавског Бизанта, зарад  лијепог њиховог Јадрана). Од те Хрватске која је „предзиђе и Ватикана и ЕУ“, Срби ништа неће добити.

НА ГРОБУ „БЛАЖЕНИКА“

На крају посете Кроацији папа се молио на гробу оданог паписте Алојзија Степинца, кога је његов претходник Војтила прогласио блаженим. Рацингер је 1998. године у хрватском (негда илирском) ватиканском заводу „Светог Јеронима“,  као кардинал одржао беседу у част Степинчеву. (То је онај завод у којем је монсињор Мађарец 1941. године одушевљено дочекао Анту Павелића, а монсињор Ратко Перић, садашњи бискуп, 1991. године Фрању Туђмана). Рацингер  је тада истакао да је Степинац био један „Божији Хрват“, каквог је Данте опевао у „Рају“ своје „Божанствене комедије“. Степинац је, по Рацингеру, био жива слика „трпећег Криста“, који је на крају понео његову трнову круну и муке. Супротстављајући се тоталитаризмима, кардинал  Дихит, Степинац је у доба нацизма био „бранитељ жидова, православаца и свих прогоњених, затим је у време комунизма постао одвјетник својих вјерника, свећеника прогоњених и убијаних“.У својој беседи, као прави србофобни Немац, Рацингер је истакао да је Степинац постао надбискуп Хрватске 1936. године када је римокатолицима било тешко, јер су трпели Југославију „коју су савезници после Првог светског рата створили од супротних елемената и са снажним протукатоличкијим набојем“. И  ових дана  пред долазак у независну ЕУ Хрватску, папа је о Степинцу говорио као о борцу против усташког режима и бранитељу Срба, Јевреја и Рома, као и великом хуманисти, жртви комунистичког тоталитаризма. Назвао је великим пастиром и хришћанином онога кога иначе италијански научник Марко Аурелио Ривели зове „надбискупом геноцида“.
А колико је Степинац био „против“ усташког режима, кога се Рацингер јавно одриче, говорили смо и писали у „Печату“ већ два пута. Додуше, надбискуп загребачки је у неким својим проповедима устајао против расизма и насиља, али га то није спречавало да буде војни викар усташке војске, члан НДХ Сабора, носилац усташких одликовања  и, наравно, координатор прекрштавања Срба у Павелићевој монструм-држави. Да и не говоримо да је ватрено бранио НДХ у Ватикану, који је, преко Владе Краљевине Југославије, био одлично обавештен о злочинима хрватске „Цивитас Деи“. Године 1943, Степинац је папи Пију Дванаестом поднео Меморандум у којем, између осталог, пише о вековној верности Хрвата папи и упозорава га шта би се десило ако би НДХ пропала. „(…) Њезином пропашћу или фаталним смањењем – тисуће најбољих хрватских вјерника и свећеника жртвовало би драговољно и радо своје животе да запријече ту могућност – не би било уништено само оних 240. 000 прелазника са српског православља, него и читаво католичко пучанство толиких територија са својим црквама и самостанима(…)Напредак католицизма је најуже повезан са напретком Хрватске Државе, његов опстанак уз њен опстанак, њезин спас – његов спас. А 10. јуна 1943. године усташки изасланик у Риму Лобковиц јавља да је Степинац много учинио за НДХ пред Куријом (…) Надбискуп је врло позитивно извијестио о Хрватској. Нагласио је да је неке ствари с којима се он иначе никако не слаже – прешутио, само да створи о Хрватској што бољи дојам (…) Много је у Ватикану истицао наше законе за злочин побачаја, који су закони у Ватикану врло добро примљени (…) Надбискуп је на темељу тих закона оправдао делимично и поступак против жидова (толико о Степинчевом заступању Јевреја), који су код нас били највећи поборници и најчешћи извршитељи злочина овакве врсте“. (Степинац је бранио усташке законе против побачаја у доба док су усташе вадиле нерођену српску децу из утроба мајки, и на каме их набијали; оваква хипокризија је метастаза оног лицемерје због којег је Достојевски тврдио да је папизам гори од атеизма јер проповеда изопачени Христов лик). А званични усташки лист, „Хрватски народ“, 27. јула 1944. године пренео је поруку Степинца да је „непоколебљиви оптимист“ поводом будућности Хрвата. Новине су хвалиле Степинца због улоге коју је имао у Ватикану, бранећи НДХ.

ЛИЦЕМЕР ФОРМАЛНЕ ОСУДЕ УСТАШТВА

Папа Рацингер се, у својим изјавама, ограђивао од усташа (тобоже, њих су „инструментализовали зли фашисти и нацисти“), па је, као што смо видели, и Степинца прогласио борцем против усташтва. Но, наравно, то је само маскирање праве истине. У својој програмској књизи „Страхоте заблуда“ (поглавников „Мајн кампф“ ), године 1937. Павелић је истакао да Хрвати не могу да живе у Југославији која тежи да се „преокрене тисућгодишња оријентација хрватских католика и да се прекину прадавне везе Хрвата са Светом столицом“. Павелић је озаконио све оно за шта се у данашњој Хрватској заложио и папа – католички култ породице, забрану побачаја, „кршћанске вредноте“. Павелић је Србе у Хрватској доживљавао као страно, антикатоличко тело, које треба уклонити из народног организма. НДХ је доживљавао као предстражу римокатоличке Европе, која брани исту од „варварског Бизанта“, то јест Балкана. Зато су кардинали Шепер, Кухарић и Бозанић колеги Рацингеру рекли да Хрватска није Балкан, него Средња Европа; у интервјуу шпанском фашистичком листу „Ариба“, датом 26. маја 1943, Павелић каже: „Балкански је дух имао експанзивну моћ која је успјела да продре до границе Беча. Аустро-Угарска је имала снаге да гони тај дух ка Југоистоку, гдје више није представљао никакву опасност. Дужност је Хрватске да настави са овим притиском на балканске обичаје док их не сведе у њихове праве границе“. А усташки идеолог, свећеник др Иво Губерина, усред рата понавља поглавникове идеје: „ Уништен је бизантско-православни притисак на Хрватску и створена је могућност да Хрватска заигра улогу предзиђа Еуропе. Независна држава Хрватска је једина држава са католичком већином на Балкану. Једина врата католицизма на Балкану. Не само то. Независна држава Хрватска је данас најјачи бедем  Средње Еуропе“. ( Сетимо се да је аустроугарском посланику у Ватикану грофу Морицу Палфију, кардинал Мери дел Вала, секретар најмање државе на свету, 1914. године благословио рат против Србије, следећим речима: „ Папа и Курија виде у Србији разорну болест која помало нагриза монархију и временом ће је расточити(…) Његова Светост је у више махова изразила жаљење, што је Аустро-Угарска у више махова пропустила да казни свог опасног дунавског суседа.“)

И сан римокатолика Павелића остварен је седамдесет година после оснивања Јасеновца: Срби су у Хрватској побијени и из Хрватске протерани (Срби су, пре НДХ  и Туђманових  подухвата били трећина становника на територији данашње Хрватске ;они који су остали углавном су се покатоличили и мрзе своје порекло). У такву Хрватску стигао је папа Рацингер и одушевљено клицао њеном римокатоличком европејству. Зато му ми, православни Срби, морамо бити захвални: по ко зна који пут нам је посредно показао шта Ватикан мисли о томе ко на Балкану јесте, а ко није Европа (она њихова, наравно, која је почела када је папа крунисао Карла Великог за цара, узурпирајући права византијског монарха). Можда  ми је помало жао само наших Сизифа, екумениста, који ће своју узалудну работу (доказивање да имамо много тога заједничког с Ватиканом) морати да наставе са бескрајно малим шансама за успех.

http://www.pecat.co.rs/2011/06/papa-u-hrvatskoj-tako-blizu-a-tako-daleko-od-srbije/