а истински узрок је невероватна мржња.

Св. Григорије Богослов

Ми смо изгнали најјачи знак наше вере – љубав.

Преп. Симеон Нови Богослов

Данашњи човек је отуђен од Бога и себе; и кад уђе у Цркву, сав радостан што је нашао Истину, он се суочи са искушењима и изазовима, саблазнима и незгодама; и дође му да искочи из коже. Чини му се: кад је овако у Цркви, разочаран сам до Бога. Нисам се томе надао, нисам то очекивао, где ме ово снађе? Али, утешимо се, утешимо! Све је ово већ било, и Цркву нико није срушио, нити је може срушити. Њу је основао Господ Исус Христос, а не човек. Зато, на утеху читаоцима, доносимо цитате из дела Отаца, од 2. до 20. века, да бисмо видели са чиме су се наши преци у вери сусретали.

Живот је тежак и сложен, а утеху може дати само Бог Утешитељ. Не падајмо у униније гледајући слике савремених безакоња: сетимо се да је све то већ било  - и прошло, а Црква је остала и опстала.

(Цитати су из текста А. Курајева, „У потрази за Златним веком“, у књизи „У сенци Вавилонске куле“, Београд 2004.)

 Владимир Димитријевић

+++

>>Други век.

„Вама сада говорим, вама који управљате Црквом и предстојите: не будите слични злочинцима. Злочинци барем свој отров носе у посудама, а ви свој отров држите у срцу“.⁴

"Сва слава вам је била дата и испунило се што је написано: 'Јео је и пио је, угојио се и удебљао се и постао непокоран' (Уп: Пон. зак. 32,15).  А отуда љубомора и завист, непријатељство и раздор, гоњења и побуне, рат и ропство. Зато су се удаљили правда и мир, јер сваки је оставио страх Божији, постао је туп у вери Његовој, не ходи по правилима заповести Његових и не води живот достојан Христа"⁵.

Трећи век.

Убеђен да је њему савремени црквени живот знатно гори него у прошла времена (в.: Беседа 4. на Књигу пророка Јеремије, 3; Тумачења на; Еванђеље од Матеја, 17, 24), Ориген овако објашњава тачност еванђељског упозорења о великом броју неверних хришћана: "Јасно је да се у рибарској мрежи целе Цркве налазе и добри и зли. Када би сви били чисти шта би остало за Суд Божији? По другој причи, на гумну су заједно жито и слама. Не кажем да је гумно цео свет, већ је гумно укупност народа хришћанског. Гумно се описује тако што је оно пуно жита и слама, није све жито, али није све ни слама; тако је и у земаљској Цркви: један је зрно жита, а други је слама. Ако неко на нашим скуповима види грешника нека се не збуњује и нека не говори како је ето грешник на сабору светих. Све док смо ми у овом веку, то јест, на гумну и у рибарској мрежи, и добри и зли се налазе заједно" (Беседа 1. на Књигу пророка Језекиља, 11).

Те зато: "Ако је /Исус/ имао разлога да оплакује Јерусалим далеко више је имао разлога да оплакује Цркву која је подигнута да постане дом молитве али је срамном грабљивошћу, која помрачује ум мржњом, неких (нажалост, толико многобројних!) претворена у 'разбојничко гнездо'. Зато би Исус могао, имајући у виду грешнике који бораве у живом светилишту које је Он подигао, да понови речи псалмопевца: Каква је корист од крви моје када сиђем у гроб? (Пс. 29)... Он лута у трагању за остацима летине, али налази само неколико пригњечених гроздова и жалосних плодова. Ниједног лепог плода, а и лоших је мало. Ко би од нас могао да Му понуди грожђе врлине? Ко би могао да донесе плодове благодаћу Божијом?" (Тумачење на Еванђеље од Матеја 16,21; Беседа 15. на Књигу пророка Јеремије, 3)⁶. Ориген се "жали на развој деспотизма у Цркви, је су епископи престали да буду слуге Христове и постали су у Цркви као господари. Они су заборавили Христове заповести о снисходљивости према свима, о кроткости с којом морају да поучавају своје противнике, о томе да морају да подржавају и храбре слабе... они којима је поверено старање о гладнима - пастири - сами пирују с пијаницама и дозвољавају себи д сличне ствари". Ђакони, "који учествују у управљању црквеним ризницама, користе ове ради личне користи: у циљу сопственог богаћења давали су новац на зајам уз камату, претварајући се у лихваре"⁷.

Живот мирјана није много веселији од живота свештеника: "Не треба ли да плачемо и јаучемо видећи како не долазите да слушате реч Божију, да долазите у Цркву само о празницима и то не толико из жеље да чујете реч Божију, колико привучени свечаношћу и под изговором учествовања у јавном слављу? Велики део вашег времена, рећи ћу шта-више, готово све ваше време, ви проводите на јавним местима, у световним пословима, или се бавите трговином. Што се тиче речи Божије, нико се о њој не брине, или ће се барем мало наћи таквих који би налазили (задовољство у томе да је слушају. Али зашто жалити због одсутних? Чак и у вас који сте присутни у Цркви, и у вас је мала пажња; робови навике, окрећете леђа речи Божијој или свештеном тексту чије вам се читање нуди. Бојим се да је Господ и вама наменио следеће речи пророка: "Окренуше ми леђа уместо да ми окрену лице" (Уп: Јер. 2,27). Какво је средство да се пренесу ти бисери свете речи у глуве, народу који одвраћа свој слух?" (Ориген, Беседа 10. на Књигу постања)⁸.

"Дуготрајни мир је нашкодио учењу које нам је предато одозго. Сви су почели да се брину о умножавању свог наслеђеног имања и заборавивши како су поступали верници у време апостола и како увек треба да поступају, с незаситом жељом су пожурили да увећају своје имање. Код свештеника се више не примећује искрено благочашће, код служитеља - чиста вера, у делима милосрђе, у обичајима пристојност. С гордом надменошћу презиру старешине Цркве, отровним устима клевећу једни друге, упорном мржњом изазивају међусобне раздоре. Врло многи епископи, који треба да саветују друге и да буду за њих пример, преставши да се брину о Божанском, почели су да се брину о световном: оставивши катедру, напустивши народ, они скитају по туђим областима, трудећи се да не пропусте трговачке дане ради уносне зараде, и када браћа у Цркви гладују, они привучени користољубљем, лукаво преузимају братске приходе и, дајући често на зајам, повећавају своју добит... Одмах, већ на прве речи непријатеља који им прети, велики број браће је издао своју веру и, не бивши оборен буром гоњења, сам себе је свргао добровољним падом. Они чак нису чекали да иду онда када их ухвате... Да се одрекну када их буду испитивали. Многи су били побеђени пре битке, оборени без боја и чак нису оставили за себе видљив изговор како су тобоже приносили жртву идолима из принуде. Радо трче на тргове, добровољно журе у смрт - као да се радују прилици која им се указала, прилици коју су увек чекали с нестрпљењем! Коликима од њих су управљачи давали могућност да одложе одлуку због тога што је настајало вече и колико много њих је чак молило да се не одлаже њихова пропаст!"⁹

"У пређашња времена одлучно се употребљавала краткоћа у изражавању зато што се људи нису трудили да изазову задовољство већ пруже корист присутнима. Касније, када је тумачење Писма без икаквих тешкоћа постало дозвољено свима и сви су, испунивши се уображеношћу, постали тупи за чињење добра и почели да имају великог успеха у беседништву, тада су се окренули празним споровима и богохулствима".¹⁰

Четврти век.

Први црквени историчар Јевсевије Кесаријски даје нимало ласкаву слику о црквеном животу у периоду између гоњења крајем трећег века: "И ето та пуна слобода је променила стање наших ствари: све је кренуло некако само од себе, почели смо да завидимо једни другима, да засипамо једни друге увредама и само што се не дохватимо оружја; старешине Цркве - да ломе једни о друге копља речи, а мирјани да устају против мирјана; неизрециво лицемерје и притворност дошли су до крајњих граница гнусности. По обичају, Божији суд нас је штедео... Као да смо се лишили сваког разума, нисмо се бринули како да умилостивимо Бога; као безбожници, сматрајући да наши поступци нису предмет бриге и старања, чинили смо зло, а наши тобожњии пастири, одбацивши заповест благочашћа са  свим жаром и махнитошћу улазили су у свађе једни с другима, и умножавали само једно: завист, међусобно непријатељство и мржњу, раздоре, претње; тежили су власти исто тако похлепно као што тирани теже тиранији. Тада се, да, тада се испунила реч Јеремијина: "Помрачи Господ у гневу Свом кћер Сиона; сврже с небеса славу Израиља и уништи све бедеме његове" (Уп.: Плач. 2,1-2)... Све се то доиста испунило у наше дане. Својим смо очима видели како су молитвене домове рушили од врха до самог темеља, а божанствене свете књиге на сред трга предавали огњу; како се црквени пастири срамно скривали час овде, час тамо, како су их грубо хватали и како су им се ругали непријатељи... Тада, управо тада су многе старешине Цркве храбро претрпеле сурова гоњења; много се може ипричати о њиховим подвизима. Хиљаде других, потпуно обузетих кукавичлуком, на први притисак су се лишили свих снага"¹¹.

Црква најзад постаје владајућа. Значи ли то да је постала срећнија и духовнија?

Не, ниво свештенства постаје још нижи: Цркви више ништа не прети. Треба отварати мноштво нових парохија, потребан је огроман број нових свештеника. Резултат: многи постају пастири, немајући за то призвање од Бога.

"Не хвалим неред и хаос који је код вас. Сада постоји опасност да и сам најсветији чин не постане код нас највише исмејаван зато што се старешинство не стиче врлином већ сплеткама... Нема лекара који најпре не би проницао у својства болести... А старешина у Цркви се лако проналази; не трудивши се и не припремивши се за чин: тек што је посејан одмах је и порастао попут дивова у басни /има се у виду мит о Титанима/. За један дан ми производимо у свете и тражимо да буду мудрији од оних који нису ништа учили и, осим своје самовоље, ништа у себи немају примајући звање... Он мисли да је, стекавши моћ, постао много мудрији - тако мало он себе познаје, до те мере га је власт лишила способности размишљања!"¹²

Један од мотива који су утицали на то да св. Григорије Богослов након дуготрајног одбијања ипак прими свештенство, био је: "Мене је било стид због других, који се, будући да нису били ништа бољи од осталих (ако не и гори), с неумивеним, како се каже, рукама, с нечистим душама прихватају најсветијег посла и, пре него што су постали достојни да приступе свештенству, упадају у светилиште, гурају се и тискају се око свете Трпезе, као да сматрају тај чин не сликом врлине, већ средством за издржавање, не служењем које подлеже одговорности, већ управљањем које не полаже никоме рачуна. И такви људи, сиромашни у благочашћу, јадни у том свом сјају, једва да су многобројнији од оних над којима они владају"'¹³. Нико нека се не држи далеко (од свештенства): ако је земљорадник, или тесар, или кожар, или ловац, или ковач - нико нека не тражи себи другог вођу, то јест, пастира над собом; боље је да сам влада, то јест, да свештенствује него да се покорава свом старешини. Нека избаци из руку: ко - велику секиру, ко - дршку плуга, ко - мехове, ко - дрва, ко - клешта, и свако ка дође овамо, те се сви тискајте око божанске Трпезе"¹⁴.

"Неки долазе (на пастирско служење) непосредно од стола на коме мењају новац, други, спржени сунцем, долазе од плуга, неки од мотике са којом проводе цео дан, неки су оставили кормило брода и војску и још увек миришу на морску воду или су прекривени ожиљцима, неки још нису очистили своју кожу од чађи димничара. Још јуче си био... у позоришту међу комедијашима (а шта си радио после позоришта о томе ми је неприлично чак и да говорим), а сада играш потпуно нову комедију. Недавно си био љубитељ коња и подизао прашину према небу, као што неко уздиже молитве и благочастиве мисли, а сада си тако смирен и гледаш тако стидљиво иако се можда потајно поново враћаш претходним обичајима. Јуче си као адвокат продавао право и тумачио законе како си хтео а сада си постао судија, други пророк Данило. Јуче си седео у суду са исуканим мачем и своју судску столицу си претварао у законску разбојничку пећину, јуче си на основу закона оправдавао крађу и насиље, а сада како си кротак и смирен! Тешко је поверовати да је неко тако лако могао променити своју одећу као ти свој начин живота" (Св. Григорије Богослов)¹⁵. "Ја се нисам занео епископским духом, не наоружавам се заједно с вама да бих се тукао, као што се међу собом туку пси за добачени комад"¹⁶. "Не бојте се ни лава, ни племенитог леопарда, чак се и страшна змија може натерати у бекство. Само је једно страшно, верујте - лоши епископи! Не дрхтите пред висинама чина. Јер многи поседују чин, али немају сви благодат"¹⁷.

И на крају: "Питаш како стоје наше ствари? Крајње рђаво... Цркве су без пастира; добро пропада, зло надвладава; треба пловити ноћу, а нигде нема светлости које показују пут, Христос спава"¹⁸. Последњу реченицу треба довести у везу са Еванђељем од Луке (в.: Лк. 8,23).

"Сви смо ми благочастиви једино зато што осуђујемо безбожност других... За све смо ми отворили врата не правде, већ врата оговарања и дрскости једних против других. Код нас није онај савршенији ко из страха Божијег не изговара празну реч, већ онај који што је могуће више оговара ближњег било отворено, било увијено, носећи под језиком своју болест. Ми ловимо грехе једни других не ради тога да бисмо их оплакивали већ, да бисмо осуђивали, не ради тога да бисмо лечили већ да бисмо озлеђивали и да би нам ране наших ближњих служиле као оправдање сопствених недостатака. Код нас оцена добрих и злих није њихов живот већ пријатељство или неслагање с нама... Као што у време ноћне битке, не разликујући лица непријатеља и својих, нападамо једни друге и једни од других ганемо. И не само да је мирјанин такав, ни свештеник није другачији. Напротив, мени се чини да се сада очигледно испуњава оно што је некада речено о проклетству: Зато ће бити свештенику као и народу (Ос. 4,9)... Коме се ово догађа зато што брани веру, брани највише и најважније истине, тога не кудим... Али сада има људи који се с крајњим незнањем и с дрскошћу боре за ситнице и потпуно некорисне ствари... Дотле су нас довела међусобна трвења; дотле су нас довели они који се прекомерно труде за Благог и Кротког, који воле Бога више него што се то тражи... Зар ће онај који се подвизава за Христа а не по Христу тиме угодити свету (в.: Еф. 2,14), ратујући за Њега на недозвољен начин?... Не бојим се спољашње битке. Али што се тиче предстојеће ми битке, не знам шта да радим, какву помоћ да тражим, коју реч мудрости, какав дар благодати"¹⁹.

"Лав, гуја, и змија великодушнији су и кроткији у поређењу са рђавим епископима који су препуни гордости и који немају искре љубави. Погледај га, и кроз овчију кожу ћеш угледати вука; ако пак није вук, нека ме у то увери не речима, већ делом; ја не ценим учење које је у супротности са животом... Пастири су према слабима као лавови, а према јакима као пси, који свуда забадају свој нос и пужу чешће пред вратима људи утицајних, неголи пред вратима људи мудрих. Један од њих се хвали својим племенитим пореклом, други беседничким даром, трећи богатством, четврти својим везама, а они који не могу да се похвале ничим сличним хвале се пороцима" (св. Григорије Богослов)²⁰.

"Повод ваших спорова је Тројица, а истински узрок је невероватна мржња"²¹.

"Изгледа да је овај наш садашњи живот у свему остављен без Божијег старања које је чувало Цркву у сва времена која су нам претходила"²². "Тамо где је брза бујица спрала земљу, тамо остаје само ситно камење. Страшна провалија то смо ми, то јест, наш сталеж који је заборавио свој чин; то смо ми који се нисмо успели на високе престоле ради добра, ми, вође народа, учитељи лепоте /.../ И ова решетка /реч је о олтарској прегради, прототипу данашњег иконостаса/ одваја нас не природом, већ надменошћу"²³.

"Неки пороци су временом час јачали, час престајали; али ничега и никада ни сада ни раније није бивало тако много као сада код хришћана тих срамних дела и грехова"²⁴.

"А Цркве су скоро у истом таквом положају као и моје тело; не види се никаква добра нада: ствари непрестано иду све лошије"²⁵.

"Епископи који су са мном у општењу, да ли због лењости, да ли због подозривости или због ненаклоности према мени не желе да ми помогну. Не помажу ми ни у оном најнужнијем"²⁶.

"Када сам некада био на духовним слављима срео сам тек једног брата који се изгледа бојао Господа, али и тај је био опседнут ђаволом. Истина, много сам чуо и корисних речи, али ни у једном од учитеља нисам нашао врлину која одговара речима"²⁷.

"Веома ме жалости што отачка правила више не дејствују и што је свака строгост изгнана из цркава"²⁸.

"Љубав је охладнела, разара се учење отаца, честа су рушења вере, ћуте уста благочастивих... И, иако су невоље тешке, нигде нема мучеништва зато што угњетачи наши имају исто име као и ми"²⁹.

"Када погледамо стање ствари доспевамо у потпуно очајање. Слаби цела Црква"³⁰.

"Овдашњи житељи ниједан начин живота толико не сумњиче због порока као завет подвижничког живота"³¹.

"Оне које сам обучавао вратили су се некадашњем начину живота"³². Господ на видљив начин оставља нас у којима је због умножавања безакоња усахла љубав"³³.

"Онда смо, у древна времена, ми хришћани чували међу собом мир,  онај мир који нам је оставио Господ, мир од којег у нама нема ни трага- с таквом суровошћу смо га одагнали једни од других! "³⁴

"Не могу а да не зајецам од страдања! Наша врлина је некада била љубав - то наше отачко наслеђе које је преко Својих ученика Господ учинио нашим благом. То наслеђе су каснији наследници, добијајући сваки од отаца, чували до наших отаца; само га овај развратни нараштај није сачувао. Како је из наших руку испало и ишчезло ово богатство нашег живљења? Осиромашили смо љубављу и други се поносе нашим добрима... Они /јеретици/ су сједињени међу собом, а ми се једни од других одвајамо. Они једни друге штите, а ми рушимо своју заштиту... Срца браће су отврдла и пребивају у обести, позивају се на заједничке оце и не примају њихово наслеђе, полажу право на заједничко племенито порекло и одрођавају се од нас. Противе се нашим непријатељима, али и  према нама су непријатељска".³⁵

Свети Григорије из Нисе посећује неког епископа Еладија: "Поздравивши Еладија и постојавши мало у очекивању неће ли ме позвати да седнем, пошто ништа од тога није уследило, ја сам, окренувши се мало сео на један од удаљених степеника очекујући неће ли он рећи  нешто пријатељски, човекољубиво, или барем, неће ли показати нешто од тога макар погледом. Али све је било супротно нашим очекивањима. Прошло је доста времена у тишини као усред дубоке ноћи... Ово ћутање ми је изгледало слично животу у аду... То што се онда догодило стварно ми се чинило као ад када сам размишљао каквих смо добрих обичаја били наследници од отаца наших и шта ће рећи о нама потомци..."³⁶

"Када би била велика благодат међу зидовима јерусалимским грех не би улазио у оне који тамо живе. А сада нема врсте прљавштине за којом они не би посезали: имају и лукавство, и прељубу, и крађу, и  идолослужење, и тровање, и завист, и убиство; код њих је нарочито уобичајено зло ове последње врсте тако да нигде нема такве спремности на убиство као у овим местима; саплеменици попут звери траже крв једни других ради гнусног користољубља"³⁷.

"У свету више нема светости, удаљила се од нас истина; некада је барем име мира било свима на уснама, а сада не само што више нема мира, него није од њега остало чак ни само име"³⁸.

"Колико се већ догодило погубних бродолома у Цркви због неискуства старешина! Ко ће избројати све несреће које су се догодиле на наше очи, несреће које се не би догодиле да су старешине Цркве имале иоле искуства у управљању?“³⁹

"У Цркви је завладала погубна безбрижност. "⁴⁰

"Хришћани уништавају оно што припада Христу више од непријатеља и противника."⁴¹

"По имену смо браћа а по делима смо непријатељи; називамо се удовима истог тела а туђи смо једни другима као звери."⁴²

"Свепрождирући пламен зависти обухвата свештенике. Као што се тиранин боји својих телохранитеља, тако се и свештеник боји својих ближњих и саслужитеља више од свих зато што нико толико не чезне за  влашћу и нико боље од свих других не зна његова дела као они"⁴³.

„Где је Маркион, где је Валент, где Манес, где Василид, где Нерон, где Јулијан, где Арије? Где су сви они који су се противили истини, о којима је Црква узвикивала: Опколише ме пси многи (Пс. 21. 17)? Расејани су зато што су се суочили с борцима у лицу ондашњих старешина Цркава: то су били истински пастири! Али ја видим велику разлику између ондашњих пастира и савремених. Они су били борци, а ови су бегунци. Они су се усавршавали у књигама и учењу, а ови се усавршавају у раскошном одевању и украсима. Ови, као најамници, остављају овце и беже, а они су душу своју полагали за овце"⁴⁴.

"Узимају /за свештенике/ ништавне људе и постављају их да управљају оним стварима за које се Јединородни Син Божији није одрекао да  понизи славу Своју"⁴⁵.

"Зар не знаш да је тело Цркве изложено већим болестима и напастима неголи све наше тело, да се оно лакше повређује и спорије оздравља?“⁴⁶

Причешћу "приступају не с трепетом, већ гурајући се, ударајући друге, пламтећи од гнева, вичући, псујући, гурајући ближње, пуни узрујаности"⁴⁷. Многи излазе из храма одмах пошто су се причестили, не чекајући да се сви причесте. И светитељ узвикује: "Када те позову на ручак ти се... не усуђујеш да излазиш пре својих пријатеља... а овде када се још врше... тајне Христове... ти... остављаш све и излазиш!"⁴⁸

И овај "златни век патристике" личио је на наш чак и по томе што су слушаоци Јована Златоустог и Григорија Богослова биле нама толико познате "баке". "Ми Галилејци, људи презрени, ученици рибара, ми који седимо и појемо псалме заједно са старицама "⁴⁹. И још једна препознатљива околност: и у то су време "уши народа бивале светије од срдаца јерараха" (св. Иларије Пиктавијски)⁵⁰.

Нема ничег нама непознатог у оваквој слици: „Горко је рећи колико свакодневно пада девојака, колико њих мајка Црква губи из својег окриља, изнад коликих звезда је горди непријатељ поставио свој престо; колико каменова је он издубио и гнезди се као змија у њиховим удубинама. Видећеш чак многе удовице пре удаје како прикривају притворном одећом несрећно сазнање свог преступа. И ако их не ода бременитост и крик детета оне ходају уздигнуте главе и живахних корака. Неке од њих узимају неко пиће за бесплодност и врше убиство човека још пре његовог примања у семену. Друге, када осете да су преступно зачеле, узимају лек за тровање плода, при чему често и саме умиру и одлазе у пакао, криве за три злочина: за самоубиство, за прељубу од Христа и за убиство још нерођеног детета. То су оне које воле да говоре: 'Све је чисто чистима. За мене је довољно сопствено сазнање. Бог жели чисто срце. Зашто да се уздржавам од јела која је Бог створио за употребу?' Када хоће да се провеселе и прославе нешто, напивши се чистог вина и с пијанством спајајући поруку светиње, оне говоре: 'Нека не буде то да се: удаљавам од причешћивања крвљу Христовом!' А када угледају жену бледу и тужну називају је проклетом и манихејком, с правом расуђујући да је пост из манихејских побуда јерес... Срамно је помињати непристојне, тужне, али стварне чињенице..."⁵¹

Узгред, из текста св. Кипријана (3. век) цензори прошлог века су избацили овакву појединост: "Нека нико од девојака не говори да за њу лако може посведочити бабица и потврдити њену невиност. Зар око и рука бабице не могу да погреше? Па чак и кад би било утврђено да девојка није обешчашћена у односу на онај део њеног тела по којем се она сматра женом, можда је пак упрљала грехом други део тела, онај у којем премда се сачувао неоштећен, ту упрљаносг око не може да примети."⁵²

Уосталом, у бл. Јерониму не изазива горчину само свакодневни живот мирјана. Најгоре је то што "нису сви епископи истински епископи. Ти обраћаш пажњу на Петра, али не заборави ни Јуду. Црквени чин не чини од човека хришћанина"⁵³.

Пети век.

Епископство "доликује само... малом броју... оних који се придржавају мисли да је оно очинска брижност, а не сопствена самовоља. Пошто су га претворили у владање, боље рећи... у самовољу, знај да о тој видљивој и жељеној власти... мишљење није високо. Јер најчешће над једнима владају, а другима се улагују, једнима дају наређења, а другима служе, једне притискају, а пред другима сами падају. Зато се не чуди што је презвитер Јеракс, као паметан човек, бежао од тог чина као од најгоре болести"⁵⁴.

"При таквом стању Римског царства људи којима је било поверно свештенослужење нису престајали, на штету хришћанства, да подмећу једни другима замке јер су у исто то време духовна лица усрдно нападали једни друге"⁵⁵.

"Неко упита старца: 'Како се то неки труде у градовима и не добијају благодат као стари?' Старац му рече: 'Тада је била љубав и сваки је привлачио ближњег свога према небу, а сада када је охладнела љубав сваки вуче блцжњег свог према земљи, и зато не добијамо благодат'"⁵⁶.

Шести век.

Север Антиохијски сведочи о побожности свог времена: "Има дана када се служе помени на које би сви морали у првом реду да дођу, али на којима, истину говорећи, не видимо ниједног верника. Само смо ми присутни на богослужењу и морамо истовремено да узносимо молитве и да одговарамо на њих"⁵⁷.

Авва Орент је једном у недељу ушао у Синајску цркву, окренувши наопако своју одећу. '"Старче, зашто нас срамотиш пред туђима?' - 'Ви сте изопачили Синај, па вам нико ништа не каже, а мене прекоревате због тога што сам ја изврнуо одећу? Узмите и исправите то што сте изопачили, па ћу ја онда исправити оно што сам ја изопачио'"⁵⁸.

"Оци наши су све до смрти чували уздржаност и неграмзивост, а ми  само ширимо стомак и новчанике" - говорио је авва Атанасије.⁵⁹

У виђењу старац види душу новопрестављеног монаха у огњеном језеру до грла и јадикује: "Нисам ли те ради ове муке молио, чедо, да се побринеш за своју душу?" Овај му одврати: "Захваљујем Богу, оче мој, што ми је барем глава слободна од мука. По твојим молитвама стојим изнад главе епископа"⁶⁰.

"И оно што је рекао наш Господ, корећи фарисеје, примењујем на вас, данашње лицемере. Не везујемо ли и ми тешка и за ношење незгодна бремена и не стављамо ли их на рамена људи, а сами ни прстом нећемо да их дотакнемо? Не чинимо ли ми сва своја дела тако да нас људи виде? Не волимо ли увек да седамо у зачеља на трпезама и скуповима, а оне који нам овакву част не указују одвећ ревносно не чинимо ли смртним непријатељима? Нисмо ли узели кључ знања и не затварамо ли њиме Царство Небеско пред људима уместо да и сами уђемо и другима дамо да уђу? Не пролазимо ли ми море и копно да бисмо обратили барем једнога, а када се то догоди од њега правимо сина геене који је два пут гори од нас? Нисмо ли слепи вођи који цеде комарца а гутају камилу? Не перемо ли споља чаше и зделе, а изнутра су пуне грабљивости, похлепе и неуздржања? Не градимо ли надгробне споменике и не украшавамо ли ћивоте апостола, а сами смо слични њиховим убицама?"⁶¹

Седми век.

Гледајте, свет је пут свештеника, али се ретко среће посленик на њиви Божијој јер ми пристајемо да се заодевамо епископским чином, али не и да извршавамо обавезе нашег чина. Постоји, љубљена браћо, у животу епископа велико зло које ме сатире. Да неко не би помислио да желим некоме да нанесем личну увреду ја самога себе првога разобличавам због тог зла: насупрот својој вољи потчињавам се захтевима варварске епохе.  То зло се састоји у томе што смо почели да се бавимо пословима овога века и што наша дела не одговарају достојанству нашег чина. Ми запуштамо проповед. Ако смо призвани епископском чину онда је то вероватно ради нашег кажњавања, јер имамо само име епископа али не и његове врлине. Они који су нам поверени удаљавају се од Бога, а ми ћутимо; они гину у злу, а ми им ни руку не пружамо да бисмо их извукли. Обузети световним пословима равнодушни смо према судбини душа"⁶².

Осми век.

"Веома се развратио садашњи век и сав је препун надмености и лицемерја. Телесни труд по примеру наших древних отаца можда и показује, али њихових дарова није удостојен - зато што се Бог не указује у труду већ простоти и смирености"⁶³.

У истом веку цару Константину Копрониму упућена је посланица потписана именом преп. Јована Дамаскина: "Епископи нашег доба само се брину о коњима, о стадима, о земљишним поседима и новчаним прилозима, о томе како да што повољније продају своју пшеницу, како боље да претачу вино, како да продају уље, како да што уносније продају вуну и сирову свилу, те брижљиво испитују само вредност и тежину новца; они веома пазе да њихов сто свакодневно буде раскошан - с миомирисним вином и рибама необичне величине. Што се пак тиче пастве, о душама те пастве они и не помишљају. Пастири овога века су истине постали, како каже Писмо, вуци. Чим примете да је неко из њима потчињене пастве учинио најмањи прекршај одмах скачу и засипају га свим могућим епитимијама, нимало не помишљајући при томе о стварном назначењу пастирског служења, односећи се према пастви не с помислима пастира већ с рачуницом најамника"⁶⁴.

Ако се узме у обзир да су тек најновији научници оспорили ауторство ове посланице биће очигледно да хришћани тог века нису за слику која је о њој насликана сматрали да не одговара стварности и да баца сенку на име светог оца.

Десети век.

Византијски цар Никифор Фока (човек који је био лично склон монаштву и близак преп. Атанасију Атонском) 964. године издаје новелу о манастирским поседима. Текст новог закона садржи и моралну оцену постојећих црквених прилика: "Божанска реч Отаца, имајући бригу о нашем спасењу, и показујући пут њему, учи нас да много стицање служи као суштинска препрека. Упозоравајући нас против стицања сувишних добара, Спаситељ забрањује чак и да се бринемо о храни за сутрашњи дан а камоли о жезлу, новчаним свотама и многобројној одећи. И ето, посматрајући оно што се сада збива у манастирима и другим свештеним домовима и примећујући очигледну болест (јер је то најбоље назвати болешћу) која се у њима јавља, нисам могао да смислим којим леком може бити исправљено зло и којом казном треба казнити претерану грамзивост. Ко је од светих отаца учио тако и чије савете они следе када су дошли до таквог богатства. до таквог сујетног безумља? Не труде ли се они свакога часа да стичу хиљаде десетина земље, да граде велелепне зграде, да гаје бесконачна стада говеда, камила и друге стоке, обраћајући том послу сву бригу своје душе, тако да се монашки чин више ничим не разликује од световног живота са свим његовим сујетама. Зар реч Божија не говори нешто што је томе супротно и не заповеда нам потпуну слободу од таквих брига? Зар нам она не поставља као посрамљење безбрижност птица? Погледај какав су начин живота водили свети оци који су засијали у Египту, Палестини, Александрији и другим местима, и наћи ћеш да је њихов живот био до те мере једноставан, као да су имали само душу и као да су достигли бестелесност анђела. Христос је рекао да само онај који се подвизава може достићи Царство Небеско и да се оно задобија многим невољама. Али када погледам оне који полажу завет удаљавања од овог живота и променом одеће хоће да истакну и промену живота, и видим како претварају у лаж своје завете и како својим понашањем противрече спољашности, онда не знам како да то назовем осим комедијом измишљеном да се посрами име Христово"⁶⁵.

На крају закон забрањује да се оснивају нови манастири са унапред им датим земљишним поседима и селима већ дозвољава да се граде пустињске келије за оне који ће сами себе хранити и који су спремни да заиста живе у сиромаштву, молитви и уздању у Божији Промисао...

Цареву жалосну оцену црквеног живота потврђује и светитељ. У истом веку преп. Симеон Нови Богослов се жали: "Али шта рећи онима који воле да буду угледна лица и хоће да буду постављени за јереје, архијереје, игумане, када видим да они не знају ништа од неопходних и божанских ствари... О, безосећајности наша и презрење Бога и свега божанског! Јер нимало не схватамо шта се говори, нити шта је хришћанство, не разумемо и не знамо тачно хришћанске тајне а друге поучавајмо. Одричући се пак гледања Њега, очито показујемо да нисмо рођени, да нисмо потекли из светлости која долази одозго већ да смо још увск плодови ношени у утроби, или боље рећи, недоношчад, а тежимо да се, домогнемо свештених места, да се успнемо на апостолске престоле. А што је најгоре, углавном новцем купујемо свештенство, те, иако никада нисмо били овце, желимо да напасамо царско стадо, и то само зато да бисмо попут звери напунили свој стомак“⁶⁶. "Ми смо изгнали најјачи знак наше вере - љубав" (Преп. Симеон Нови Богослов)⁶⁷.

У истом столећу, столећу крштења Русије, бугарски књижевник поп Козма (970), објашњава због чега је тако незаустављива богумилска јерес: "Јер откуда потичу ови вуци, зли пси, јеретичка учења? Није ли то од лењости и глупости пастирске?" Отац Козма признаје да су богумили који оптужују православно свештенство и монаштво због лењости, пијанства и поткрадања благајне - у праву...⁶⁸

Ни ван Византије ствари не стоје боље. На пример, у 13. веку париски епископ Гијом д'Оверњ каже да је запуштеност Цркве постала таква да свако ко је види доспева у запрепашћење и ужас: "То више није невеста, то је чудовиште, ужасавајуће наказно и окрутно"⁶⁹.

А митрополит Владимирски св. Серапион својој православној пастви упућује нимало ласкаве речи: "Чак ни незнабошци, који закона Божијег не познају, не убијају своје једноверце, не пљачкају, не оптужују их узалуд, не клевећу, не краду, не лакоме се на туђе; ниједан незнабожац неће продати свог брата, а ако неког задеси несрећа, искупљује га и у невољи му помаже; оно што је пронашао свима ће показати на тргу. Ми пак себе сматрамо православнима, крштени смо у име Божије и заповести Његове чули, али смо увек испуњени неправдом, завишћу и  немилосрдношћу. Своју браћу пљачкамо, продајемо их неверницима; кад бисмо могли, доставама и завишћу појели бисмо једни друге, али нас Бог чува. И великаш и прост човек - сваки је жељан плена, тражи како другога да уцвели. Грешниче, кога изједаш?"⁷⁰

Наставиће се...