УГ „Законоправило“ настало је на основу посланице Источних патријараха о православној вери, оној из 1848. године, у којој стоји да веру не чува ни један епископ сам за себе, па чак ни сабор епископа самих за себе, него цео народ Божји чува веру једанпут предану светима (Посланица апостола Јуде, 3). Много пута до сада смо се обраћали јавности Србије, као и епископату СПЦ, али, са болом у души, морамо да констатујемо да наша обраћања нису наишла на разумевање код власт имајућих, него је процес порицања саборности и присвајања власти у Цркви од стране екумениста и модерниста после смрти патријарха Павла достигао зенит, што се нарочито одразило у прогону законитог епископа рашко-призреног Артемија и његовог монаштва, процеса бременитог даљим поделама и сукобима у народу светог Саве, и то у тренуцима када је наша друштвена криза на врхунцу.                 

У свему томе, пострадао је и један од чланова УГ „Законоправило“, г. Милоје Стевановић, носилац низа црквених признања и човек који је својим животом и животом своје породице настојао да покаже да је могуће остварење хришћанских идеала. Он је искључен из Српске Цркве зато што је угостио, на свом имању у Лозници код Чачка, изгнане монахе манастира Црна Река и зато што је учестовао у молитвама владике Артемија и његовог монаштва. О безакоњу том приликом учињеном писао је наш угледни стручњак за црквено право, г. Зоран Чворовић, магистар правних наука, који је и сам остао без посла на Правном факултету у Крагујевцу зато што се усудио да стане у одбрану канонског поретка СПЦ, сурово погаженог у току прогона против владике Артемија. Мр Зоран Чворовић о безаконом искључењу Милоја Стевановића каже следеће:

>> У Одлуци о покретању црквеносудског поступка од 21. 1. 2011. године, Епископ жички налаже да се против Милоја Стевановића подигне оптужница, зато што је „примио на своје имање у селу Лозница код Чачка одбегле монахе из Епархије рашко-призренске” и што је после њиховог рашчињења „и даље наставио да пружа гостопримство”, као и због тога што је „учествовао на њиховим богослужењима”. Преступи који се наводе у епископовом акту о покретању црквеносудског поступка, преузети су, у неизмењеном облику, и у Оптужницу црквеносудског тужиоца Епархије жичке. Дакле, црквеноправни тужилац преступе Милоја Стевановића везује за кршење црквених прописа организационо - дисциплинског карактера. Ови прописи у хијерархији црквених аката имају другразредни карактер, јер су променљиви и стоје испод догмата - непроменљивих закона који утврђују истине хришћанске вере и морала. Управо, оваква инкриминација Оптужнице најбоље сведочи о моралној хипокризији једног црквеног тужиоца. Милоје Стевановић би могао да одговара пред црквеним судом за удомљење православног монаштва и учествовања у православном богослужењу, али тек онда када буду црквеносудски одговарали они клирици СПЦ, који су саслуживањем са јеретицима и иновернима, ширењем јеретичких књига и учења, кршењем прописа о богослужењу, избором на световне функције, починили најтеже верске преступе и саблазнили хиљде „оних малих” што су поверовали у Христа. Таквим грубим игнорисањем начела правне једнакости, које је заветом мајке Јевросиме – ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога истинога - положен у хришћански етос српског народа, сваки црквеносудски поступак, па и онај вођен против Милоја Стевановића, претвара се у обичну фарсу и јалову демонстрацију силе, плодоносну само за стварање нових братских међусобица и омраза, а све на радост Великог инквизитора. Црквено казнено право у условима овакве селективне формалне законитости и одсуства хришћанске правне свести, која, по речима Иљина, лично подчињава надличном, претвара се, из оруђа за заштиту Цркве, у оруђе за растакање Цркве.

Ко суди. Црквеносудски поступак против Милоја Стевановића покренуо је својим Актом, 21. јануара 2011. године, Епископ жички, Оптужницу је 14. 2. 2011. подигао црквеносудски тужилац Епархије жичке и првостепену пресуду је 10. 3. 2011. г.  донео, такође, Црквени суд Епархије жичке, а да све то време, почев од 8. 7. 2010. г. Милоје Стевановић није био епархијот ове Епархије, већ Митрополије Београдско-карловачке. По чл. 64. Правила и поступака за црквене судове СПЦ, који стоји у вези са чл. 25. Устава СПЦ, за поступак у црквеним кривицама надлежан је „суд оне епархије на чијој територији су верници стално настањени”. Појам сталне настањености разјашњава чл. 66. ст. 2. Правила и поступака за црквене судове СПЦ, везујући га за грађанскоправну категорију пребивалишта, односно боравишта. Сви наведени прописи потпуно недвосмислено указују да је првостепени црквеносудски поступак против Милоја Стевановића вођен од ненадлежне епархије СПЦ, јер већ од 8. јула 2010. г. Стевановић није имао пребивалиште у Чачку, већ у Београду. О ову чињеницу се оглушује и највиша судска инстанца у СПЦ, Велики црквени суд, иако је ex officio био дужан да о њој води рачуна и да због ове битне повреде поступка неизоставно поништи првостепену пресуду (чл. 82. тач. 1. Правила и поступака за црквене судове СПЦ). Правно је потпуно неутемељена фишкалска гимнастика чланова Високог црквеног суда, који у Образложењу другостепене Пресуде проширују инкриминције и на догађаје који су се догодили у Жичкој епархији 2008. године и у којима је наводно учествовао и Стевановић, како би покретање црквеносудског поступка повезали са временом када је он имао пребивалиште у Чачку и неспорно био епархијот Епархије жичке. У чл. 64. ст. 2. на који се позива Високи црквени суд, заиста стоји да „суд који је био надлежан за покретање поступка задржава своју надлежност до свршетка поступка”, али против Милоја Стевановића поступак није покренут у време догађаја из 2008. године, већ Одлуком о покретању црквеносудског поступка Епископа жичког од 21. 1. 2011, и то за само за оне преступе који се наводе у Оптужници, као и у изрекама првостепене и другостепене пресуде. Овакво одређивање момента покретања црквеносудског поступка потпуно одговара норми чл. 67. ст. 2, у којој стоји: „Када надлежни архијереј прими пријаву о црквеним кривичним делима, или до њега допре глас о њима, оцениће веродостојност истих и ако нађе да је пријава основана наредиће покретање поступка..” Свако друго тумачење не само да би било извртање језички потпуно недвосмислене одредбе, већ би позицију Милоја Стевановића приближило правно потпуно незавидној позицији оптуженог у средњовековној римокатоличкој - Inquisitio haereticae pravitatis, у којој је оптужени сматран дифамним (нечасним) током трајања целог поступка, није знао ни имена тужиоца, ни сведока, а обавештаван је само о резултатима истраге.

Ипак, када је у питању црквеносудска надлежност у случају Милоја Стевановића још увек немамо одговор на кључно питање. Зашто су се чланови највишег суда у СПЦ још једном одлучили да очигледни процесни недостатак покрију својим ауторитетом, уместо да изврше своју службену обавезу и предмет Милоја Стевановића предају надлежном суду – Црквеном суду Митрополије београдско – карловачке? Зашто се немилице троши, не ауторитет појединих личности, већ ауторитет њихових звања, српских архијереја и професора Православног Богословског факултета - чланова Великог црквеног суда? Јер, безначајна имена провинцијских свештеника у Краљеву, који су осудили свог бившег добротвора, Милоја Стевановића, јавност је већ заборавила, али имена судија Великог црквеног суда, који су потврдили пресуду ненадлежног суда итекако добро зна.

Како суде. Како у хришћанској аксиологији истина стоји изнад свих других вредности, јер је Глава Цркве, Господ Исус Христос – Истина, то је од најранијих времена циљ црквеносудског поступка био да се утврди материјална, а не формална истина. Зато је Црква свој судски поступак изградила на начелима когниционог (сазнајног) поступку позне Римске Империје. Црквени судови су случају Милоја Стевановића, поступили потпуно противно оваквој вишевековној пракси, јер су формалну истину претпоставили материјалној истини. Наиме црквени судови нису узели у обзир службене документе које им је доставило удружење „Законоправило”, а који су указивали на ненадлежност црквеносудских органа Епархије жичке, услед промене пребивалишта г. Стевановића, и то само зато што су били поднети од лица које нема активну легитимацију у поступку. Тиме су црквени судови занемарили своју обавезу да према чл. 67. и чл. 68. ex officio прикупљају све доказе, и то како оне којима се потврђује кривица оптуженог, тако и оне који иду у прилог оптуженом. Овакав поступак црквених судова у случају г. Стевановића, који је коначно искључен из црквене заједнице, није само формалноправно незаконит, већ се коси са етиком свештенослужитељске службе, којој први циљ треба да буде спасење сваке „изгубљене овце” (Лк. 15, 4). Да ли се сотериолошка димензија црквеносудског поступка остварује скривањем иза најбаналнијих формализама?

Милоје Стевановић, истински исповедник и боготражитељ, о чијим делима милосрђа сведоче бројне грамате, али и бројна нахрањена уста, у првом црквеносудском поступку кажњава се најтежом казном – екскомуникацијом, којом у историји СПЦ није кажњен ни један мирјанин. И то у време, када анатемом није, макар запрећено, ни једном од српских издајника и братоубица, ни једном од православних Срба, које су крстили поједини архијереји, а који су сада свакодневни богохулници свих светиња народа Св. Саве. Ругачи свих фела слободно наставите да ружите православну веру, јер је богомољцима забрањено да је штите – то је порука казне која је изречена Милоју Стевановићу. Пре свега тога, оваква казна је дубоко супротна сврси црквеног кажњавања, а то је „на првом мјесту”, речју Никодима Милаша, „да би се преступник поправио”. О томе говори 102. правило трулског сабора, који, по еп. Атансију Јевтићу, представља „синтезу православне пастирске, терапевтичке Канонологије”. Реч је, како је приметио еп. Никодим Милаш, о правилу које дефинише сврху кажњавања у Православној Цркви. Преузимајући правило Јустинијановог Законика, по коме је сврха кажњавања морално поправљање људи (Poena constitur in emendationem hominum), оци трулског сабора сваки канонски преступ дефинишу као болест коју треба лечити. Исто онако како ће стотинама година касније, али у духу истог Предања, Св. Петар Цетињски у свом Законику формулисати улогу пресуде световних судова - судом лијечити. Коментаришући реченицу 102. правила, која отпочиње речима - Јер Богу, и ономе који је добио пастирску управу, сваки је смисао у томе: да се поврати залутала овца и змијом рањена излечи – еп. Атанасије додаје следеће: „И ова реченица овог Св. Канона показује велику мудрост и Црквено духовно искуство Светих Отаца, који на богоподобан начин приступају човеку грешнику, као боголиком бићу достојном љубави и милосрђа, коме је спасење највеће достојанство, и за то достојанство они се човекољубиво, христоподобно труде и боре и старају”.

Да ли су судије казном анатеме послали поруку Милоју Стевановићу да не спада, ни у „залутале овце” које треба повратити, ни у овцу „змијом рањену” коју треба излечити? Ко су праведници који су били спремни да се маше овакве казне? Да ли ревносним браниоцима клерикалних, сталешких привилегија требају само солвентни, али верски и национално индиферентни Срби, који ће ћутати и када се буде издавала Небеска Србија?/.../<<

Придружујући се ставовима г. Зорана Чворовића, УГ „Законоправило“ подсећа на још један случај који јасно сведочи да је у случају г. Стевановића у питању ОСВЕТА, а не ПРАВДА. Наиме, 2003. године у манастиру Стјеник, у Епархији жичкој, дошло је до побуне монашког сестринства на челу са игуманијом Ефросинијом. Игуманија Ефросинија и њене сестре упутиле су писмо епископу жичком г. Хризостому, у коме кажу да иступају из СПЦ зато што је СПЦ у јереси екуменизма. Порекле су било какву благодат у Светим Тајнама наше Цркве, а неке су се поново крштавале и поново монашиле. Приступиле су грчким старокалендарцима. Епископ жички г. Хризостом казнио је игуманију Ефронсију искључењем из црквеног општења на ДЕСЕТ ГОДИНА, док је г. Милоје Стевановић, који никад није порицао благодат СПЦ, нити се поново крштавао, нити пришао старокалендарцима (једино се није слагао са безакоњем у СПЦ), ДОЖИВОТНО ИСКЉУЧЕН из Цркве. Зато УГ „Законоправило“ улаже оштар протест пред српском православном јавношћу, и позива све богољубиве и христољубиве Србе да молитвено подрже наша настојања да сведочимо истину о томе шта се заиста збива у СПЦ, надајући се у Бога и Небеску Србију да ће нам помоћи да останемо и осванемо на Христовом путу. Господину Стевановићу изражавамо молитвену жељу да остане веран светосавском завету, али и да не одустане о сведочења о свом случају, који је трагична последица напуштања светоотачких стаза црквеног живота у СПЦ. Нека и њему и његовој благочестивој породици Господ помогне да остану на путу који је описао Алекса Шантић, назвавши га путем Богочовека.     

У Чачку, на почетку Поста Светих Апостола 2011.