Учење Свештеномучника Кипријана Картагинског о Цркви и расколима

"Коме Црква није мајка - томе Бог није Отац"

Свети Кипријан Картагински

Увод

...Кроз "Књигу о јединству Цркве" са нама говори свештеномученик Кипријан Картагински, а кроз његова уста Дух Свети, Дух Истине. Свештеномученик Кипријан је живео у првој половини трећег века и примио је венац мученика за време императора Валеријана 258 г.

Мученички подвиг био је читав његов живот. Патио је за оне који су за време прогона били подвргавани мучењима и погубљењима, он се молио да их Господ укрепи и не да, да отпадну од вјере. Његова љубав према пастви се претварала у невидљиви бол и мучење, његово срце се цепало при погледу на то како јеретици и расколници, поткрадајући се, као вукови ноћу, у Цркву, разграбљују Христово стадо и износе свој плен изван тора.

Он се са Црквом борио и против оних слева и оних здесна, као у вријеме боја, када непријатељски одреди окружују војску са свих страна.

Један раскол је предводио Фелицисим - клирик који се одрекао од Христа у време прогона; он је захтевао да њега и све одступнике Црква прими без покајања у истом цину.

Други расколници - следбеници Новацијана, напротив, сматрали су да су они који су се под мучењем одрекли од Христа недостојни снисхођења и да морају заувек бити одлучени од Цркве. Ови расколници су оне који су одступили поредили са нечистим животињама, по Мојсијевом Закону забрањеним за храну, као и са лешевима, којима је било забрањено дотицати се свештеном роду.

Трећи раскол произвео је неки Максим, који је себе прогласио за епископа Картагене и покушао да на своју страну привуче читав низ јерарха, између осталих и епископа Рима. Црква је налик на опседнуту тврђаву, а прогони су налик на нападе на тврђаву, који следе један иза другог.

Расколи, пак, представљају заверу и метеж унутар тврђаве, поделу у редовима њених заштитника: они који су се јуче заједно борили против истог противника, данас су постали непријатељи. Прогони - то су стреле које лете у груди и лице, од којих се још и некако може заштитити. Раскол - то је неочекивано забијање ножа у леђа. Потребна је велика мудрост и тврдоћа војних заповедника, да би се отерали непријатељи који нападају са две стране и не дозволило да се заузме утврђење.

Дела светитеља Кипријана која су до нас дошла у својој већини представљају бодрење хришћана да у време гоњења буду храбри исповедници Христа пред лицем смрти, а такође и обличења расколника, који цепају јединство Цркве, попут оних који у време буре покушавају да запале брод.

Први део

Своју књигу свештеномученик Кипријан почиње речима Христа упућеним ученицима: Ви сте со земље (Мт. 5:13). Као што со није подложна труљењу, тако и хришћани у овом изопаченом и богоборачком свету јесу носиоци духа нетрулежсти, чистоте, незнане незнабошцима, и благодати - Божанствене силе која просвећује свет. Свештеномученик Кипријан убеђује своју паству у неопходност да са простотом и неозлобљавањем "сједињују мудрост" и умеће да увиђају лукавштине  демона који, као паук паучину, везује за хришћане мрежу и стреми да њоме омота сав свијет. Свети говори да се тајних непријатеља треба бојати више од јавних, раскола - више од гоњења.

У дане гоњења "лакше се сачувати", јер је "опасност" виднија и "непријатељ се показује", а кроз раскол демон се "тајно поткрада" скривеним прилазима, "непримјетно потпузава", одакле је и добио назив "змија". На тај начин, гоњења и репресије у времена Нерона и Диоклецијана (или - сасвим недавно – крвава инквизиција атеиста) нису тако страшни за Цркву, као њени унутрашњи непријатељи: ране од зуба грабљивих звијери могу да заживе и да зацијеле, а ујед притајене змије готово увијек доноси смрт.

Због тога је гријех раскола по својим последицама погубнији од злодјела Тамерлана, који је правио брда од одрубљених глава хришћана и пировао на мостовима под којим су лежала удављена новорођенчад. Гонитељи убијају тијело, али су немоћни да науде души.  

Расколници убијају душу. Сатана може да се јави у облику Ангела свјетлости, демон може говорити о миру и истини, али то је обмана: оружје књаза таме су "ласкаво-лажљиве ријечи", његова змијска "пјесма" уводи у заблуду "непажљиве и лаковјерне. Ђаво је одличан полемичар и дијалектичар. Његов ум се послије пада претворио у неисрцпни извор подлости и лукавства. Демона надговорити је тешко, али он нема срца, он је изнутра празан.

Свештеномученик Кипријан учи да је главно средство које омогућава да се распозна сатанска суштина која се таји под видом "доброг Ангела" - вјечни мрак који се крије испод вјештачке свјетлости - за хришћанина јесте правилни духовни живот, испуњавање заповијести, које служи као непоколебљива основа за опитно богопознање. То је Православље не само ума, него још и срца. Православље ума - то је вјера у оно чему учи Црква. Православље срца – то је могућност да се осјећа духовни мир, да се разликују тамне од свијетлих сила, добро од зла, лаж од правде. Православно срце одмах осјети у свим јересима и расколима, ма како они били замаскирани,  туђи смртоносни дух, налик смрдљивом мирису труљења који се шири од леша (ма како овај био намазан парфемима). Човјеку који посједује ову духовну интуицију тешко је да се налази међу јеретицима и расколницима, његово срце глуво цвили, као да је притиснуто каменом, оно осјећа оно што је скривено иза ријечи - богоборачки дух (који се у окултној литератури често конспиративно назива "дух Прометеја").  

Свештеномученик пише да ће се онај који нема правилно руководство у духовном животу хтио-не "колебати", будући завођен "духом заблуде", да онај који се не држи истинитог спаситељног пута "неће достићи спасења". Јединствени спаситељни пут - то је сама Црква. Достигнути спасење – значи достигнути Вјечни Живот, сједињење душе човјека са Духом Светим. Лажни пут уводи човјека од циља, и што усрдније иде човјек по лажном путу, тим даље и брже се удаљава од њега. Због тога је "подвижништво" расколника – усрдно бјекство од Бога. 

Светитељ Кипријан пише да је послије Доласка Христа на земљу демон "угледао идоле остављене, обитавалишта своја и скопишта... опустјела" и да је стога прибјегао префињенијем лукавству и покварености, новој обмани - "самим именом хришћанина обмањивати неопрезне".

Древна лаж - то је паганско многобоштво, када су пали ангели под видом богова примали служење и поклањање обманутих људи. "Нова обмана" - то су јереси и расколи, када ђаво к себи привлачи људе играјући се благочешћа. 

Расколи су засновани на таштини, на супротстављању себе Цркви. У расколу се Православље претвара у театралне представе, а исповиједање хришћанства у рекламне летке са позивима у расколничке молионице, у којима расколници обећавају најчистије, најдуховније Православље, "очувано само код њих".

Неки људи падају у заблуду због тога што расколници и јеретици врше дуготрајне службе, држе строге постове, пружају помоћ потребитим и сл. У књизи "Луг духовни" од Јована Моса прича се о монаху-подвижнику, следбенику јеретика Севера који је проводио дане у тиховању и молитви. То је саблазнило једног православца, јер он није видио такво подвижништво међу својима. Он се обратио Богу са молбом да му открије шта то знаци, и угледао над наводним подвижником црног голуба, као да је сав био изгарављен - као слику духа који је примао молитве јеретика.  

У књизи Григорија Великог "Бесједе" постоји прича о томе како је демон под видом страника дошао код једног италијанског епископа и замолио га да преспава. Епископ је Духом Светим дознао да се пред њим не налази човјек, него ђаво, и отјерао га је. Тада је демон почео да иде по улицама града, громко се жалећи пролазницима на суровост епископа. Један од становника га је позвао код себе, припремио му трпезу и ставио га поред камина да се огрије. Изненада је наводни страник зграбио дијете - сина домаћиновог, бацио га у пећ и ишчезао. Ђакон Петар, сабесједник светитеља Григорија, чувши за ову причу, са чуђењем је питао: "Владико, како је допустио Господ да човјек за своје гостопримство буде тако сурово кажњен, јер за такво добро не би требало очекивати проклетство, него милост Божију?"

Светитељ је одговорио да је Италијан угостио страника зато што је сматрао да је он сам милостивији и богобојажљивији од епископа; он је у госте позвао страника управо због тога што је овај хулио на архијереја; он је својим поступком хтио да покаже људима да архијереј не испуњава заповијести Божије. Италијан није примио страника-демона из љубави према Богу, него из антипатије према архијереју, и зато је добио што заслужује.

Тако је и у расколу: и молитва, и милостиња се ту хране гордошћу - то нису врлине, него супротстављање Цркви. Њихово, расколничко показно добро представља само средство да отргну људе од Цркве. Због тога у расколу и јереси готово да нема тајне милостиње, тамо је милостиња праћена оцрњавањем Цркве, тамо су молитва и добра дјела праћене "звуковима добоша". Један од оптинских стараца је причао како је дјевојку која је устајала ноћу на молитву без благослова духовног оца и самовољно чинила мноштво метанија будио демон у облику ангела и сам је бодрио и пооштравао на такву молитву. Зли дух не само да не чини препреке, него се, напротив, радује "подвижништву" расколника и јеретика, јер је и сам "подвижник" у борби против Бога. Њему није страшна молитва гордог срцем, јер је у Светом Писму речено: "Молитва његова нека му буде у гријех" (Пс. 108:7).

Ђаволу су смијешни расколничка бдења и постови, јер ни он сам - нити спава, нити једе, али од тога не постаје свет.  Светитељ Кипријан пише: "Он (демон) је изумио јереси и расколе да би низвргнуо вјеру, изокренуо истину, растргнуо јединство". Овдје је сотона назван изумитељем јереси и раскола и духовним оцем свих одступника од Цркве. Из његове утробе теку мртве воде раскола, оне, почињући у аду, растачу се по свој земљи и опет се скупљају у преисподњој.

Према ријечима Апокалипсе, сотона - древна змија - почупао је са небеса својим репом трећину звијезда (Откр. 12:4). Глава тог дракона је гордост, реп је његов лаж, трећина звијезда - то су ангели које је он отргнуо од Бога и повео за собом.

Раскол у Небеској Цркви - то је прва свјетска трагедија, то је катастрофа која је потресла свијет. Да није било гријеха раскола, првоангел се не би превратио у сотону, змијуљину која својим прстеновима обухвата сву земљу, припила се уз њу и сише јој крв. Ангели се не би превратили у демоне - чудовиста ада, наши праоци не би били уведени Луцифером у гријех богоборства, и живот цовјека на земљи би био блажен, као на Небесима – код свијетлих духова, који созерцавају Бога. Због тога је раскол у Небеској Цркви почетак свих гријехова. Људски преступи и злодјела у току све историје - као да су ехо гријеха првоангела, а сви гријеси многобројних раскола на земљи - само су подобија устанка сотоне против Бога у Небеској Цркви.  

Светитељ Кипријан говори да сотона кроз раскол "граби људе из саме Цркве и, када се они наизглед приближавају већ ка свјетлости и када изгледа да су се избавили од ноћи вијека овога, опет распростире над њима, да то ни сами не знају, нови мрак". А расколници "називају, међутим, себе хришћанима и, блудећи у тами, мисле да ходају на свјетлости". Тако залутали путник од мочварних свитаца мисли да су свјетла родног дома, хита им у сусрет и тоне у живом блату. Тако неискусни подвижници од мртве фосфорне свјетлости палих духова мисле да је свјетлост небеских становника који се њима јављају. Господ је назвао ђавола лажовом и човјекоубицом (Јн. 8:44): демон лаже да би погубио, и заиста и губи оне који повјерују у његову лаж. Сотона - то је дух лажи, зато и истина коју он изрекне кроз истиноподобије постаје обмана.  

У Дјелима Апостола читамо како је ђавоимана служавка урлала за Павлом и апостолима: "Ови људи су раби Бога Свевишњег (Дјела Ап. 16:17), али је свети апостол, као што је написано, "узнегодовао (Дјела Ап. 16:18), расрдио се што је сотона себе хтио да прикаже као свједока истине (коју уствари мрзи), да би изазвао одобравање апостола, расрдио се и забранио демону који је говорио устима слушкиње, и бијес (демон) прорицања ју је оставио.  

Демон који је отпао од Небеске Цркве не може говорити истину. Као што змија која пије нектар са цвјетова претвара тај нектар у отров, тако и расколници, оставивши Цркву - Стуб и Утврђење Истине (1 Тим. 3:15) - већ су заувијек изгубили истину, њиховим устима говори онај који је први устао против истине.

Карактеристично је да свештеномученик Кипријан поставља јерес и раскол једно до другога - као један гријех богоодступништва, који има неизбјежни крај - вјечну погибију. Свештеномученик Кипријан посматра вјеру, истину и јединство у нераскидивој узајамној везаности. Раскол обара вјеру, изокреће истину и раскида јединство.

Источни патријарси у "Окружној посланици 1848. године" пишу да се чистота вјере чува у јединству љубави, да изван јединства не може бити чистоте вјероисповиједања; форма јединства јесте саборност, која је свједок животности Цркве и гарант истине. Ова посланица има канонски значај. Рушење јединства Цркве може да се одвија кроз узурпаторство власти (као провокацију против саборности), што ми видимо у лицу римског првосвештеника, и кроз расколе, који отимају и присвајају себи име и достојанство Цркве. Зато црквени монархизам и раскол представљају гријех против јединства и љубави.

У првом случају истина престаје да буде особина благодати - Духа Истине Који дејствује у Цркви, него припада титули присвојеној човјеку, истина постаје као нека имовина римске катедре. У другом случају - сваки јересијарх и расколник, устајући против Цркве, у суштини, претендује на исту ону непогрешивост својих мњења, као и римски папа. Свети Оци пишу да су јеретици и расколници осуђени на погибију задуго прије Страшног Суда. У првом псалму је рецено: "Неће устојати нечастиви на суду" (Пс. 1:5). Суд подразумијева оправдање или осуду, али бешчашће – то је гријех против вјере, и нечастиви - већ су под етикетом осуде, као да су са печатом Каина на челу. За грешнике постоји нада, та је нада – молитве Цркве. За расколнике нема Цркве, зато је њихова смрт – вјечно богоостављење. Док се риба налази у води, она не схвата шта је то вода. Тек када је ухвате у мреже, баце на обалу и када почне да се гуши, сазнаје да је вода за њу - живот. Само послије смрти човјекова душа до краја схвата шта је то Црква и шта значи навјеки се лишити њезиних молитава.

... Дакле, Господ је демона назвао лажовом и оцем сваке лажи (Јн. 8:44). Свети Кипријан пише да демон не може да не лаже, јер је он древна лаж. У вријеме искушења Господа у пустињи сотона Му је приступио са ријечима позајмљеним из Светог Писма: сотона је, као прави теолог, цитирао Библију (Мт. 4:6). Ријечи које је пророк и псалмопјевац Давид називао свјетлошћу на путу земаљског живота (Пс. 118:105) у устима демона претварају се у погибељну мрежу. Господ је одбио обману сотоне, указавши на истински смисао библијских заповијести, али последња ријеч је била: "Иди од Мене, сотоно" (Мт. 4:10).

Људи који покушавају да цитате из Библије и светих Отаца користе као аргументе у борби против Цркве личе на војнике који су добили оружје за борбу против непријатеља, али тим оружем смртно рањавају саме себе и оне који су  уз њих.

Расколници раде исто што и сотона: позивајући се на црквена правила и свете Оце, они изопачују и изокрећу дух и смисао њиховог учења; због тога православни хришћанин у вријеме таквог духовног искушења треба да одговори непријатељима Христовим ријечима: "Иди од мене, сотоно".

Демон се јављао подвижницима у облику ангела, он их је будио на молитву, расуђивао о Светом Писму, прорицао - кроз њих - тако да су људи те подвижнике сматрали за прозорљиве, па чак и пророке: демон је упозоравао на опасности, с висине слао снове итд. Он је приступао чак и тако великим подвижницима, какви су били Симеон Столпник и Петар Атонски, и само благодат Божија и цистота срца откривали су им истинито лице тог "доброг друга" и "придошлице с Неба": испод привидне свјетлости они су видјели непробојни мрак, испод ангеоске љепоте - безоблично адско чудовиште...

Али колико неискусних људи је повјеровало наговорима сотоне, повјеровало виђењима демона и поклањало им се као ангелима или чак као Самом Христу!

Демон искушава слијева, показујући гријехе у најзаводљивијем могућем облику: он искушава и здесна - кроз лажне врлине, у основи којих леже гордост и самомњење.

Светитељ Кипријан пише: "Такве су ласкаве сплетке непријатеља који, према ријечи апостола, "прима облик Ангела свјетлости" (2 Кор. 11:14) и својим служитељима даје изглед служитеља правде: они се, као глумци, шминкају да личе на Атанасија Великог, Марка Ефеског, на велике заштитнике вјере, или на преподобне Макарија и Антонија, оце монаштва; раскол - то није живот по завјетима Православља у смирењу и удаљењу од свијета, него театрална демонстрација Православља са скандирањем парола: док они “расколници” шире ноћ умјесто дана, “лаж умјесто истине”, погибију умјесто спасења “обећавају да ће довести до врха Синаја и гурају у пропаст; очајање под покровом наде; лажна нада, као свака утопија, завршава се очајањем: већ за живота душа расколника осјећа необјасњиву сјету и тежину, а у часу смрти се пред јеретиком открива суштина раскола као бездан црне јаме у којој се занавијек гасе вјера, љубав и нада; вјероломство под маском вјере раскол је увијек уско повезан са обманом, који расколници називају тактиком; своја преступљења они оправдавају "бригом" за Православље, као да Бог има потребу да Га штите грешници, антихриста под именом Христа; у лажецркви мора бити лажехристос, демон у облику Божанства; овдје се крије и још један смисао: сваки раскол, борећи се са Црквом, распирује царство ада и прокопава пут долазећем антихристу и, прикривајуци лаж оним што је налик на истину; а то је најопаснија и стога најгора врста лажи: да би ухватили птицу, испод мреже наспу зрневље, да би отровали мишеве, у мамац непримјетно стављају отров... уништавају истину; истину замјењују лажју која је налик на истину, као када дијамант у прстену замијене бизутеријом".  

Јако је каратеристично то што расклоници све остале расколе, осим свог, сматрају погибељним и лажним, пониклим под дејством страсти и гордости, што у њима они увиђају апсурде и противрјечја, а свој властити раскол, који се мало чиме разликује од осталих, прихватају као јединствени срећни изузетак у читавој историји Цркве. Штавише: расколник тврди да се Црква одвојила од њега, а не он од Цркве: тако се пијаном чини да он корача тврдо, а да се сама земља тетура: и када падне негдје иза неког плота, тло се неочекивано само попело на горе (као што се талас подиже у мору) и њега ударила по челу.  

Светитељ Кипријан говори да се расколници "не обраћају ка почетку истине", то јест ка Светом Писму, иначе би им било "лако увјерити се... кратким излагањем истине".  

Он наводи ријечи Спаситеља из Јевандјеља од Матеја "врата ада неће одољети Цркву" (Мт. 16:18). Хришћанину су довољне само те ријечи, па да повјерује да ће Црква остати непоколебљива пред злим силама - демонима и људима, адом и богоборачким свијетом, као клисура усред бурног мора: таласи се један за другим ваљају према обалним литицама, као пукови војске у нападу на утврђење; али, ударајући у гранитни зид, као остаци побијеђене војске - откотрљавају се назад.  Расколницима се чини да ће таласи разбити клисуру и да ће је море, као чудовиште, прогутати својом огромном чељушћу.

Они заборављају ријечи Спаситеља, Који је рекао да ће Он да сазида Цркву "на камену вјере"; тако да је према томе раскол - невјерје у ријеч Божију и малодушје пред силама ада, којег је Христос побиједио.  Ми не живимо знањима слабог разума, него вјером - као Откровењем Апсолутног Божанственог Ума.

Раскол - то је супротстављање јеванђеоској Истини људске представе о истини, супротстављање Божанственом Логосу паучине својих, човјечијих, расуђивања. Вјера - то је подвиг духа, који савлађује све сумње и испитања. Расколници немају у шта да вјерују или, тачније речено, њима остаје вјера само у саме себе. Свештеномученик Кипријан се обраћа Старом Завјету и наводи ријечи из Пјесме на пјесмама: "Једина... моја, савршена моја" (Пј. 6:8). Ове ријечи он примјењује на Цркву, као и други егзегети - тумачи Светог Писма (светитељ Григорије Ниски, блажени Теодорит Кирски).

Она је "једина" (јединствена), што значи да не може бити друге Цркве, она је "савршена", због тога не може бити нове Цркве (савршенство нема потребу за промјеном). Библију је написао Дух Свети, зато у њој не може бити противрјечности и двосмислености. Егзегети Библије једнодушно тврде да ће Црква остати благодатна и спаситељна, преживјети антихриста и срести Господа у Његовом Другом доласку на земљу.

Први расколник је рекао: "Бог - то сам ја". Нови расколници – његова дјеца - понављају: "Црква - то смо ми".  Светитељ Кипријан сматра да када би расколници заиста вјеровали Библији, не би се имало шта доказивати, јер је истина толико очигледна.  Православна Црква нам је заповиједала да изучавамо Свето Писмо, али да се при томе руководимо разњашњењима светих Отаца, а не властитим мњењима - плодом нашег нечистог и страсног срца. Расколници, пак, позивајући се на библијске текстове, игноришу светоотачко тумачење, чиме изопачују њихов смисао и симболику; зато сваки расколник претендује на улогу оригиналног егзегета Библије.

У теорији релативитета, која категорије попут простора и кретања третира апстрактно, постоји познати парадокс: са тачке гледишта математичке анализе немогуће је доказати да ли се дијете, када скаче, одгурује од земље, или се земља одгурује од дјетета (да ли је дијете направило скок нагоре изнад површине земље, која при томе остаје непокретна, или се пак земља помакла надоле - када се дијете посматра као непокретни објекат); да ли је дијете своје ђонове одвојило од земље, или се земља одвојила од ђонова дјетета.

Али шта год да тврдила теорија релативитета, ми овдје видимо очигледни (аксиоматски) и логички апсурд. Расколници понављају исти такав логички апсурд, када тврде да они стоје непоколебљиво на мјесту, а да се сва Васељенска Црква одвојила од њихових ногу и отишла надоле - у пропаст јереси и у космичку празнину.  

Расколници тврде да нису они отишли од Цркве, да су они сами Црква, да они имају свој епископат и да они чувају чистоту вјере. Одговарајући на ове горде претензије, свети Кипријан пише:

"Може ли се вјеровати ономе који се не држи... јединства Цркве - да он чува вјеру? Можемо ли се надати да се онај који се противи и поступа успркос Цркви налази у Цркви, када блажени апостол Павле... показујући тајанство јединства, говори: "Један Господ, једна вјера, једно крштење" (Еф. 4:5)? Ово јединство требамо крепко подржавати и стамено бранити, нарочито ми епископи, који предсједавамо у Цркви, да бисмо показали да је и само епископство једно и нераздјељиво. Нека нико не обмањује братство лажју! Нека нико не подрива истину вјере вјероломном издајом! Епископство је једно, и сваки од епископа цјеловито у њему учествује".

Овдје код светог Оца наилазимо на неколико изузетно важних мисли: изван Цркве се не може очувати вјера, јер је чувар истине саборна пуноћа Цркве: православна вјера укључује у себи вјеру у Цркву као благодатни, непоколебљиви "стуб истине"; раскол - то није само отпадање од Цркве, то је борба против Цркве, то је супротстављање Цркви, као што раскол у Небеској Цркви није само отпадање од Бога, него и немоћна борба палих ангела против Бога, супротстављање сотоне Богу, од чега је сотона и добио име "противник".  

Свештеномученик Кипријан позива све хришћане да у било каквим околностима одржавају и стамено бране јединство, нарочито се то тиче епископа. Светитељ, као и сви Оци Цркве, свједочи да је епископство једно и нераздјељиво. Онај који учи чему другом - тај је лажов. Ко приступа епископима који су отпали од Цркве, тај поступа као вјероломни издајник. Епископ изван Цркве - то је лажеепископ. Као што не може бити Ангела изван Небеске јерархије, тако не може бити епископа изван јерархије црквене. Према ријечима светог апостола Јуде, Ангели који нису сачували своје достојанство (ангелски чин) и који су напустили своје мјесто живљења, Небеску Цркву (Јуд. 1:6), превратили су се у демоне, заковане у ланце мрака. Што су са веће висине падали Ангели, то је дубљи и страшнији њихов пад. Апостол Јован, тачније речено - Свети Дух кроз апостола, епископе назива Ангелима Цркве (Откр. 1:20).

Епископ - расколник - то је епископ - самозванац, који је себе супротставио Цркви, подобије палог ангела који је слиједио позив сотоне. Расколници говоре: "Наш садашњи епископ, или онај ко је рукополагао наше једномишљенике у епископе на почетку раскола, добио је хиротонију у Цркви". Луцифер је такође добио достојанство и име првоангела у Небеској Цркви, али да ли му је то помогло? Напротив, дарови Божији које је он пренебрегао, љубав Божија коју је он издао, љепота и сијање којима је он био обдарен више од свих Ангела, послужили су Луциферу за вјечну осуду, за ону будућу муку, коју је Јован Богослов поредио са огњеним језером (Откр. 20:10). Епископ који остави Цркву која га је духовно родила и дала му највиши чин на земљи, као и човјек који изван законите хиротоније краде достојанство епископа, постају слуге сотоне и епископи Луцифера. Ето таквим се "духовним оцима" хвали раскол. Оне који проваљују у туђе куће и грабе имовину називају лоповима и отимачима који потпадају под суд; а расколнике - епископе, који проваљују у туђе епархије, као лопови ноћу, кроз подземне канале, и отимају - не имовину, него туђе душе: како њих назвати?

Лопови и пљачкаши - то звучи сувише мекано, јер су они, ти "епископи", заправо свјатотатци (лопови свештеног) и убице, за њих не постоји закон; за њих, самозванце-узурпаторе, закон је њихова властита воља и опсједнутост властољубљем.  

Расколници, иако проливају крокодилске сузе поводом "нарушавања" канона Цркве, у стварности су још од давнина под своје ноге бацили и погазили све каноне, зато што су стварни канони засновани на вјери у јединство и вјечност Цркве. Канони су дати Цркви, изван Цркве они су неважећи и бесмислени, као што не могу постојати закони неке државе без саме те државе. 

Апостолски муж свештеномученик Игњатије Богоносац, ученик апостола Петра и Јована, свједочи да је раскол прије свега отпадање од законитог архијереја и рушење богоустановљене јерархије. У "Посланици Филаделфијцима" светитељ Игњатије пише: "Дух (Свети) ми је рекао говорећи овако: Без епископа ништа не чините, чувајте плот своју као храм Божији, љубите јединство, бјежите од подјела".

И на другом мјесту исте посланице упозорава: "...чеда свјетлости и истине, бјежите од подјела и злих учења, него гдје је пастир (епископ), туда и ви, као овце, идите.  Јер су многи вукови, наизглед, достојни повјерења... и они успијевају да зграбе многе који иду путем Божијим; али уз ваше јединство они неће имати мјеста".

У "Посланици Смирњанима" Игњатије Богоносац им заповиједа: "Сви следујте за епископом, као Исус Христос за Оцем... Без епископа нико нека не чини ништа што се тиче Цркве. Само та Евхаристија се смије сматрати истинитом, коју врши епископ или онај кога он сам овласти. Гдје буде епископ, тамо мора бити и народ, исто као што гдје је Исус Христос, тамо је и Католичанска  (Васељенска) Црва. Није дозвољено без епископа ни крстити, ни вечеру љубави вршити". "Прекрасно је дјело - знати Бога и епископа. Онога који поштује епископа поштује Бог; онај који било шта чини без знања епископа, служи ђаволу".  

То је учење древне Цркве, њега су Игњатију Богоносцу предали апостоли Петар и Јован; то учење је откровење Духа Светог лично Игњатију Богоносцу, о чему сам свети свједочи у "Посланици Филаделфијцима". Према његовим ријечима, обмањивати епископа - то је исто што и обмањивати Бога; непослушање епископу и скривање од њега било чега што се односи на црквена дјела - служење је ђаволу. Каквим онда ријечима назвати одбацивање свог архијереја и одступништво од Цркве? То, вјероватно, није само служба ђаволу, него и опонашање самог сотоне.

Свештеномученик Игњатије тврди да "гдје је подјела... тамо Бог не борави". А ако "Бог не борави", какав онда дух тамо живи и дејствује? Други ученик апостола Петра, Павла и Јована - свештеномученик Климент, епископ римски, пише коринтским расколницима:

"Ваша је подјела многе развратила, многе оборила у униније, многе у сумњу и све нас у тугу, а вас метеж и даље траје". Светитељ Климент подсјећа расколнике колико је тежак гријех раскола:

"Сјетите се ријечи Исуса, Господа нашега. Он је рекао: "Тешко оном човјеку; добро би му било да се није ни родио, него да саблазни једног од изабраних Мојих; било би за њега боље да је себи окачио камен воденични о врат и бацио се у море, него да саблазни једног од ових малих који вјерују у Мене (Мт. 18:6-7; 26,24; Мк. 9:42; Лк. 17:2)".

Значи, нераскајани гријех раскола још је страшнији од гријеха самоубиства (самоубица губи само себе, а расколник и себе и друге, зато је његов вјечни удио тежи од самоубица).  

Свештеномученик Кипријан наводи упечатљива поређења и аналогије за јединство Цркве. Он пише да је Црква једна (једина), иако се распростирањем по читавом свијету она шири и дроби: "Јер и у сунцу има мноштво зрака, али је свјетлост једна; много је грана на дрвету, али је стабло једно, и тврдо се држи за коријен; много је рукаваца из једног извора... али при самом извору се задржава јединство".

То је јединство онтолошко, вјечно, непромјењиво својство Цркве. Црква је саздана по образу Свете Тројице. Господ је пред Својим страдањима молио Небеског Оца за уценике: "Да буду (они) једно, као што смо Ми једно" (Јн. 17:22) - то је воља Божија, то је основа двају главних заповијести - о љубави према Богу и једних према другим. Исус Христос је открио апостолима: сотона је молио Бога "да вас сије као пшеницу" (Лк. 22:31), то јест да једне од других раздијели, да их разбаца на све стране, као што се на гумну разбацава слама коју односи вјетар.

Наставиће се...