Уколико би, најпре залагањем оних епископа који су СПЦ својим противуставним и противканонским чињењима увели у стање беспоретка, нарушени канонски поредак био васпостављен, поменуто саопштење би нам било радост на радост. Тада би свака недоумица, „задња мисао“, или сумња, биле развејане речима Господњим иако мени не верујете, делима која творим верујте... (ср. Јн.10,37-38).

        Користимо ову прилику да изразимо своје жаљење и протест због чињенице да је верни народ често од стране вишег клира (али и нижег) третиран као бесправни „плебс“, коме се чак негира право да пита и зна, већ му се једино допушта статус бесловесног стада. Архиепископ Аверкије Џорданвилски  говорио је да је староримска подела друштва на два сталежа, виши, привилеговани - "патрицији”, и нижи - "плебс", "плебејци”, пренесена је и у христијанизовани Рим: духовништво - то су ти "патрицији”, виши привилеговани сталеж, и обични верујући хришћани - "плебс”, "плебејци”, нижи сталеж, бесправни, који обавезно само слуша, у свему се беспоговорно повинује, никада и ни у чему не смејући да се искаже. Архиепископ Аверкије оштро је разобличавао овакву латинску концепцију која је противна духу истинског Православља: „Никада у историји наше Православне хришћанске Цркве обични верујући нису били бесправни и безгласни 'плебс'". (О томе, иначе, говори и "Окружна Посланица” Источних Патријараха из 1848.године: „Код нас ни патријарси ни сабори никада нису могли да уведу нешто ново, јер је чувар благочешћа код нас увек било само тело Цркве, тј. сам народ, који свагда жели да своју веру сачува непромењену и сагласну вери Светих Отаца“.)

Тако смо ми, „бесправни плебс“, остали ускраћени за информацију о садржају „протесне ноте“ коју је, поводом ходочашћа и поклоњења папе Бенедикта XVI гробу Алојзија Степинца, СА Синод, „аминовањем“ СА Сабора, упутио Ватикану. О овој „протесној ноти“ извештавали су медији, позивајући се на „неименоване изворе из епископата СПЦ“. Али, ништа више од тога. Информативна служба СПЦ извештавање медија није ни демантовала ни потврдила. У саопштењу за јавност СА Сабора СПЦ, од 28. маја 2011, нема ни помена да је „протесна нота“ Ватикану била на дневном реду Сабора. После свега реченог остаје нам само да се запитамо: да ли је „протесна нота“ Ватикану заиста упућена? Уколико је, међутим, упућена, били бисмо захвални Информативној служби СПЦ да српску православну јавност (словесно стадо Христово!) упозна са њеним садржајем.

Ипак, молимо се Богу да слога и разум победе, чак и у овом времену смутње, у коме нам није увек позната мотивација многих актера на нашој црквеној сцени.