ИЗ НАШЕ ЦРКВЕНЕ ПОВЕСТИ После навода о тешкоћама из историје Васељенске Цркве Божије, ред је да се подсетимо и онога што се дешавало нама, Србима. А ово, наравно, не пишемо да бисмо читаоце саблазнили, него да бисмо им показали да је Црква јача (код свих, па и код Срба) од људских греха и слабости. Руски философ Берђајев је сјајно писао „о достојанству хришћанства и недостојности хришћана“. То је тема и ових записа.
+++ Из текста Милана Јовановића Стоимировића „Николај Велимировић“ >>У Србији пре 1912. није уопште било много калуђера, нити је ико калуђере узимао озбиљно. У калуђере није одлазио бољи свет, - бар тако се мислило, - а још мање су ишли у калуђере учени људи, припадници интелигенције, који су се грабили да уђу у друге животне каријере. У Србији у оно време нису много цењени чак ни свештеници као сталеж, јер је било врло мало свештеника који су значили нешто у интелектуалном смислу. Тиме не желим да кажем да није било и добрих, ваљаних свештеника, али сматрам да ми нико неће оспорити да сама свештеничка мантија никоме од њих није обезбеђивала неки друштвени углед, ако свештеник и лично није нешто значио као човек, јер "мантија" није по себи значила скоро ништа. Свештеници су ту и тамо били исмевани, а само овде-онде и поштовани; чак ни на селу свештеник у Србији пре 1912. није био никаква нарочита личност као што је то случај нпр. у Француској, где је Monsteur le cure један велики и признати чинилац. Многи су се наши свештеници, отишавши на село, и сами "посељачили" и одбили од финијег света, али су се многи од њих бавили и политиком, па су тако били познати не само у своме крају, него и у целој земљи. То ће рећи да су они значили друштвено као политичке личности, али не увек и као свештеници. Међу свештенством и монаштвом Србије пре 1912. није канда уопште било великих духовних фигура. Чак ни владике нису биле ништа особито, тако да би се осећало њихово постојање. Црква је била некако успавана. Православље је било државна вера, свештеници су имали у својим рукама брак, а веронаука је обавезно предавана и у основним школама и у гимназијама; Српска црква је имала верски монопол, јер је била државна, повлашћена црква, национална и народна црква, коју је штитила држава свим својим ауторитетом; али та црква није користила те срећне и лепе околности; она је више-мање била државни орган и она се некако убирократисала и скоро занемела, отуда се много света, а нарочито интелигенције одбило од ње; чак је било и свештеника који су били мање клерикални него неки лаици, као што је било и таквих свештеника који су отворено истицали свој "рационализам". Омладина није била у неком присном односу са црквом и била је више-мање листом антиклерикална. Вера је била у опадању чак и по селима. Црква је бранила своје интересе административним мерама, преко државног апарата; војници и гимназисти су се морали причешћивати... Били су ванредно ретки свештеници који су били уједно и проповедници!... Реч поп, попескара, попекања, попурда и друге њима сличне често су биле примењиване и на добре свештенике; свештеници су били регрутовани из врло сиромашних породица или скоро искључиво из сељачких или сеоских свештеничких кућа, па нису ни имали светске манире и светска искуства; њима је пребацивана себичност, груб материјализам и необразованост; неретко, попови су се заиста цењкали при крштењу, венчању и самоме опелу, што им није ни мало подизало углед... Српска црква је у Србији тако постала једна чисто обредна црква, она није имала неки врло интимни однос са вернима; свештеници су ту и тамо улазили у социјалне акције (нпр. кроз задругарство или Црвени крст), али нису држали скоро никакву присну духовну везу са паством. Неретко се чуло да је црква за њих само дућан; Нушић је исмевао не само свештенике, него и владике, па чак и митрополита, главу цркве, - коме је краљ, шеф државе љубио руку! - пишући да су попови баксузи и да је он, једнога дана кад је срео митрополита, пао у кречану. Како да се објасне те ствари? По моме мишљењу, те су појаве биле резултат разних чињеница, али је главна у томе што Српска црква није имала конкурената. Она је у Србији била сигурна и неугрожена. По несрећи, она је веровала да ће то ваљда вечито тако да траје и да она не мора ни да чини ништа да би утврђивала свој унутрашњи положај. Њено свештенство није било дисциплиновано, и није тежило да продуби везе између себе и народа. Сматрало се да тај народ припада својој цркви, као и она њему; народ је народним обичајима био везан за веру и цркву, премда је ту и тамо у њему преовлађивало и незналачко сујеверје, против кога се устајало. Закони су штитили цркву од светогрђа и свештенике од грубих увреда. Богохуљење је полицијски кажњавано. Атеистичка пропаганда није дозвољавана, а ње није скоро ни било, премда је превод Ренановог "Исуса" био у Србији забрањен. Интелектуалнији део друштва је био равнодушан и према цркви и према вери. Дошло је до неке духовне стиснутости мишљења и до устајалости свих односа на духовноме плану. Ако бих смео рећи, такво је било стање хришћанства у Србији пре 1912. Али већ у то доба су назарени и адвентисти почели да пуштају своје пипке кроз стадо Српске цркве, а мислим да се не варам да се то осетило још негде око 1900. Црква се од тога бранила више полицијским мерама него духовним оруђем. Да "нововерци" нису одбијали држави војну службу и да их она зато није гонила, они би поред српских свештеника могли да чине шта хоће.<< Из књиге др Лазе Димитријевића „Како живи наш народ“ (1893.) О свештенству Свештенство је у нас много од старог поштовања изгубило. Воли ти се сељак с попом нашалити, него да га човек части. Само таквом свештенику, који је умео очувати своје достојанство међу својим парохијанима, рећи ће сељак „господин попо“, иначе „попе“. Цела је истина да се сељаци хватају које куд, кад сретну попа, да их не бије „баксуз". У неким крајевима опет бацају из кола сено, пошто попа мимоиђу. Овоме су много криви и сами свештеници, што неће да чувају своје достојанство, но заседну по механама са сељацима, па дед' у шале и задевке, а који још претерује у пићу, тај је „сва права" свршио. У једној честитој општини, у данашњем подунавском округу, беше ударила гушобоља на децу; пошље ме власт тамо, кад пред самим селом нађем једну поповску капу; узмем је и понесем, беше скоро нова капа. Кад ја дођох кући тога домаћина, што су му три детета једно за другим од ове заразе умрла, застанем: попа трештен пијан седи и још пије. Сви поустајаше кад ја дођох, хтеде и он, па не може. Толике жалбе од сељака, па и ја сам званично га оптужио, да је услед свакодневног бекријања умно неспособан постао - ништа није помогло; неће митрополит да учини нажао његовом оцу, који је у В-ој намесник; а религија што се на овај начин убија - ко те за то пита. Онда није чудо што наш свет неће да иде у цркву. По варошима и стога неће да иду, што не ваља пјеније. Учитељи пјенија ваљда мисле, да је онда певање лепо, кад ђацима, од силовитог запињања, хоће да попуцају набрекле вратне жиле. Оно, што се шест милиона Срба прекрсте свакога јутра, пошто се умије и у вече кад легне, и спомене „Боже помози", то више вреди за нашу православну веру, но све озидане цркве и њени служитељи. И верујте, ово Србин није од свештеника научио, но од својих старијих и то је онај „часни крст, за који он војује и крвцу пролева". Ово не може никаква пропаганда да избије. Тек кад је какав велики празник крену се варошке жене у цркву - не да се Богу моле, но да свака покаже своју нову хаљину. Ниједној не видиш на лицу, да је у Божјем храму. На селу свештеник мора усред службе да ућуткује жене: „не џакајте, нисте на прелу" викнуо је једном на служби поп Ф... из П... кад је изнео путир. Католички свештеници живе неморалније него чак и наши калуђери, па ипак он уме да се одржи на висини свога достојанства, јер он што ради - ради у својој кући, а неће са сељацима да бекрија по механама и да оставља службу, па да трчи по партијским зборовима. Стога није чудо што сад народ ретко свештеника хоће да бира за Скупштину. Овако ће исто и лекари да прођу, ако наставе оволику активност у партијским пословима. Кад срески лекар оде у Скупштину, онда читав срез остане без лекара и, колико сам до сада увидео, ретко се ко од њих тамо прославио. Лекар кад већ оде у Скупштину и тамо отвори уста, треба - што би рекли стари Јелини - да искочи лав, иначе нека гледа свој посао, јер неко може да буде добар лекар а рђав посланик, па када се његовом говору сељаци посланици смеју, ми се чак овамо стидимо. Једном се нађем с једним својим колегом, послаником, и споменем му да би требало да с друговима предложи да се у санитетски закон унесе ово: сваки лекар у државној, или општинској службиу Србији, мора једном у току пет година да оде најмање на три месеца на универзитет, ради освежења медицинске науке - и да без овога не може државни лекар периодску повишицу добити. Он ми одговори, да имају сада много важније ствари да решавају - и одиста после неколико дана протераше краљицу. – Да је место тога изнео онај предлог, сва би га лекарска покољења запамтила и народ би видео велике вајде - а за протеривање краљице, знам да се сада стиди. Има и у нас честитих и правих служитеља Божјих и имао сам прилике да се уверим, да их народ веома поштује и воли. Пред таквим свештеником, ако су с њим на каквом весељу, нико не сме ни у пићу ни у речима да прекардаши и тек кад се овај уклони, отпочну сељаци да терају своје. Два оваква у свему честита свештеника имао сам прилике изближе да упознам, а то су: поп Јова Цветковић из Крњева и поп Розмир Глишић из Докмира. За овога последњег полиција не може да дозна чак да ли бар којој партији симпатише. Та су два свештеника просто за углед. Наше полицијске власти и у овом су криве. Ако поп није њихов човек, капетан неће да му изда наплаћени бир; председник општине опет неће да му наплати вересију, која је код свештеника махом велика. „Сад" - ово су ми многи честити свештеници причали - „хоћеш-нећеш мораш на ову власт да омрзнеш, која ме гони силом да постанем члан њихове партије, па да ми плати оно - што је већ моје. Онда ударим у опозицију да помогнем да се ови сруше. После дођу моји људи, те ови исплате све, али сад не даду онима из пређашње партије; још да се у нас владавине често не мењају, по десет година не би се бир могао наплатити, а вересија би по народу сва пропала." И ја сам мишљења, да свештеницима треба плату дати; јер то неплаћање бира многе је свештенике отерало у партије, просто само за „стари српски инат". Као год што смо имали једнога младог владаоца, који је био јак партизан, једне наше политичке партије, да је увек говорио: „што год су они урадили и ураде, то сам ја урадио“ – тако исто имамо и црквеног поглавара - старца, јаког партизана, коме је црква девета брига; а да су свештеници одиста сваки решпект према своме архипастиру изгубили види се и из тога што се, такорећи пред његовим очима, у саборној цркви, у олтару, свештеници шамарају и један другоме чупају браду. Даље у ваљевској цркви за време службе свештеници један другога трују, метнувши отров у причешће! Права Содома и Гомора у цркви! Дакле Немци имају право кад кажу: „das Alter schurzt vor Thorcheit nicht". Према томе није, као што вели г. Гарашанин у својој књизи „Два намесништва", једини спас наше државе у владаоцу (а штета од намесништва), но још треба додати и који не сме бити партизан и који свој народ воли. Укратко да је од кова кнеза Михаила. Ми смо скоро имали владаоца у најбољој доби своје старости, који је имао напред споменуту ману; његову политику водио је један министар који је и од противника признат као одличан патриота, признат као човек поштених руку, паметан и све што један државник треба да има било је код њега - па ипак њих двоје за то време рђаво су управљали овом земљом - а томе је узрoк што владалац није био објективан критичар и што није стајао на оној висини која се тражи од једнога уставног владаоца. О свештенству У задружној кући кад дође недеља или празник, ако старешина сам не може да оде цркви, он ће да одреди ког другог; у задружној кући гадно псовање не сме да се чује, у задружној кући сељанка не сме да пружи језик и да зипара. Све се мора да се ради, онако како старешина наређује и како се са одраслим задругарима договорио. Онај инокосни и поред најбоље воље не може у цркву да иде - јер стока не зна за недељу, но хоће и недељом и празником да једе и да се истерује на пашу - и он не зна, ако је вредан, где ће недељом пре; а ако је ленштина, он иде облигатно у механу. Е па, сад кад је нестало овога кућнег свештеника у лицу задружног старешине, ко би требало да предузме религиозно и морално васпитање нашег сеоског народа? – Нико други до српски свештеници. Сеоски свештеници и у оваквом положају у каквом се сада налазе - нису у стању да ово предузму. Сеоски свештеник у Србији, по начину прикупљања прихода, или је просјак или је отмичар. Онај ко не уме ни да проси ни да отима - тај је пропао. Пропао је он, пропала су и његова деца. Колико сам се пута враћао са свештеником после укопа кући умрлога. Пошто је осветио водицу сео је и он са нама, а једнако - ја га скроз прозирем - мисли, како да подиђе домаћину, да му овај за погребно чинодејство плати. Што рекао неки поп Милош: до гробља кукају они, од гробља кукам ја. Није то лака ствар, као што неки мисле, тражити наплату. Свештенику још зуји у ушима она кукњава и сад стоји пред њим жалошћу сломљени домаћин, а свештеник треба да му каже: дај плати. То не само да не би било хришћански него није ни човечно. И најгори свештеници у овим случајевима морају издалека и језуитски да подилазе. А треба знати да је наш сељак веома тежак на плаћању. Све да му је нешто да развлачи - доцније да плати, док одједном не оцепи: немам или не дам. Да је ово овако, потврдиће ми Управа фондова. Зато свештеник много слободније дочекује сељака при женидби. Смрт је Божја воља, а женидбу држи да је мало и бес. „Ако сам тамо морао да се штедим, вели, сад ми нећеш лако изићи из куће, сад ћемо се и за оно старо наплатити." Ја бих био велики језуита кад бих казао да ово није лепо од једног попа. Та од тог прихода треба он да живи, да децу школује и штоно кажу: и попова прасад треба да су мудра. Такса је свештеничка тако јадна и жалосна, па и она се тешко наплаћује и велики део пропада и свештеници су принуђени да своју паству оптужују код општинских судова, где наплата зависи од енергије председника и величине обећаног удела у наплаћеној суми. И сад такав свештеник треба да се попне на предикаоницу и да говори својим парохијанима о љубави према ближњему! Зар неће онда сељаци да погледају један у другог зачуђено: шта овај ово говори, кад је пола села које тужио, које при венчању ожучио. Зато свештеници у нас и не беседе а кад баш морају -они онда удри у фразе, онако исто, као кад аустријски канцлер Голуховски, пред делегацијама „прича" како Аустро-Угарска у најбољем пријатељству са Русијом живи! О слави Слава - то је специјално српска установа. Слава је срасла са Србином, да чак и кад мртваца тога дана у кући буде - пошто се овај сарани, продужује се слава. Отказивање славе је варошки обичај. Сељак ће да слави, па макар му сви у кући помрли. Слава је лепа наша установа, али се она злоупотребљава. У оним крајевима српским, где свечару само званице и путник - намерник - на славу дођу, у тим се крајевима најбоље слави и домаћин се материјално не упропашћује. Такође ни оно није српска слава како се по варошима слави. Стоји гологлав домаћин код врата и дочекује госте. Ко год му дође од мушких, с њиме се љуби; ту се поведу људи, које домаћин никад није видео. Озбиљан човек мора да се прави луд - да црави „Шене Мине цум бесен Шпил“, јер како ко улази и седа, онако задуван ако пада снег, а све-слави св. Николу, сваки, из оскудице другог говора, рећи ће: „Бога ми, бео св. Никола"; ако ли је св. Мрата, рећи ће: Богме, право кажу људи, „св. Мрата, снег за врата"; ако је св. Лука: „свети Лука, снег захука" итд., просто, да човек побесни слушајући цео дан једно те исто. Па онда: „јесте ли имали доста гостију?", „ала је ове године јака зима"; а за тим домаћин: „зашто не седесте још мало?" „Е имамо још доста да обиђемо", одговара гост. Сећам се једног професора у једној паланци, коме сам случајно са друштвом свратио на славу. Професор ме беше окупио да пијем око 6 часова увече кафу. „Зашто не пијете, господине докторе? Кафа је добра, ал пробајте; та бар ви, г. прото, немојте ми давати корпу; изволте, кафа је фина". Бадава се ми бранисмо: „Хвала, г. С..., сад ће скоро вечера"; хоћеш -нећеш, морасмо попити подгрејану млаку кафу. Најбољу и најздравију собу „салу" - варошанин спреми за госте, а своју дечицу стрпа у неки амурлук, где цео дан, једући разне слаткише, махом покваре стомак. У окрузима где сам ја служио као лекар, слава, средњег стања човека, не може јевтиније од 10 дуката да стане. Разуме се да се многи задужи, само да спреми за славу. У окрузима поред Дунава је још та несрећа, што сви спреме слану рибу, јер сви главнији свеци падају у пост. Видиш сељака догонио на пијац пред Ђурђиц или св. Николу и оно што му није за продају, па после заметнуо и носи 5-6 кила главуче од лањске моруне, модра као обешењак; мора, ја како, и он је другоме набијао огњиште, па му ти неће сад да опросте. Тешко оном имућнијем сељаку, који слави ког свеца кога у том селу други не славе; ту се све код њега скрка. Једне године отпочео сам пелцовање још у априлу, па сам изабрао "Ђурђевдан - празник, кад је народ код куће. Одем у то село, где сам пелцовање заказао, па кад је један виђенији домаћин, који је тога дана славио - чуо да сам дошао, замоли ме да дођем на ручак. Беше око стола више од четрдесеторо људи. На пољу је било још двадесеторо њих који чекају да се ми наједемо, па да они седну. Домаћин је био од старих у том крају чувених људи и паметан човек. Запитам ја њега: јеси ли ти све ово звао, чича Живане? „Не Бога ми, пола што видиш дошло је, а никад им у кућу нисам ногом стао и због њих, са својим пријатељима, не могу да се провеселим. - Ено видиш онде онога црног, што је кидисао на ону гибаницу, већ два пут се дизао, да простиш, рад себе да крвљоше и опет се враћао на место, никад га нису моје очи виделе до данас, вели да је нашем кмету неки пријатељ." Овај ми је, чича Живан, причао још и ово: „ја сам овоме селу и својим сељацима, као што и сам знаш, доста добра учинио, па има их више од четвртине, који једва чекају да умрем, јер веле: то ће бити даћа, какву село није запамтило. Ето шта ми желе!" О Ђурђеву дану пре две године одем са истражним судијом у једну општину у Подгорици, да сецирамо једнога напрасно умрлог човека. Тога је дана и газда од те механе славио и зетекосмо повише сељака на ручку. - Један, који је највише домаћину наздрављао и сваку срећу и напредак му желео кад се домаћин измакао у механу - приђе к мени и знајући зашто сам дошао, полако ми на уво рече: „видиш ти господине овога Ђоку (тако се звао механџија), то је један сасвим рђав човек и да му ми само на славу не би дошли, он потег'о па отровао пиће и тај веселник што ћете га порити - отрован је од овога пића. Ми се опет за инат договоримо и опет му дођосмо "на славу да видимо сме ли он волики народ отровати." Богами ја сам мислио да си ти њему највећи пријатељ, колико си му много и лепо наздрављао, одговорим ја, а кад га распорим видећу од чега је умро. Секцијом се докаже да је умрли био љута пијаница; а истрагом - да је попио једно за другим пет полулитара ракије и одмах од тога у механи умро. Пошто је те године ракија била веома скупа, то су је махом све механџије од шпиритуса правили, то ја - сумњајући у њену чистоту, а особито што је и сам механџија признао, да ју је он градио - запечатим и пошаљем државном хемичару на анализу. Испитивање фабрицираног пића је веома тежак и компликован посао. - После неколико месеци дође од државног хемичара резултат његове анализе: „да је та ракија производ дестилације шљива" тј. да је чиста шљивовица. Кад сам том механџији ово саопштио, он је одговорио: „кад он вели да је чиста шљивовица ни ја се нећу противити, а Бога ми, господине, она шпиртуља шљиву није видела". У једном крају Шумадије две године нису родиле шљиве. У тим крајевима нека све роди, ако шљиве не роде, ништа не вреди; сељак храну чува за задругу, а за шљиве узме новац. Једном сам преноћио у једног доброг газде, па између осталог разговора дођосмо и на говор о слави. „Е, мој господине!" уздахну домаћин, „не иде ми слава но сабља; цело село се скрка код мене, то се пије по три дана; само се 150 ока ракије попије, а сад ракије две године нема, па морам да купим и за то морам најмање два говечета да продам." Па то је лако, одговорим ја, позови само твоје пријатеље и рођаке, у опште онолико за колико можеш да спремиш. „Е, мој господине, и то су људи пробали, то је лане радио у нашем селу Ћебић, па му још онога вечера запалили сламу, те је ове године опет славио онако по старински, али, вели, „осветио сам им се, купио сам пола акова шпиритуса, па с водом измешао, па пију ли, вели „пију и све хвале како је добра комовица." Једно село на Морави преслављало је у пролеће једнога свеца, сада се не сећам који то беше, али знам да се јагањци у оно време кољу. У том селу владао је „шарлах" и мене пошље власт: „да окружни лекар изиђе на лице места, констатује болест и зарази стане на пут". Да се не би зараза даље распростирала, наредим да нико не сме из других села с децом у ово село долазити, нити пак из овога села у друго одилазити. „Богами, то неће моћи да буде" рекоше ми сељаци. Зашто, упитах ја. „Па ми сутра преслављамо, па ће нам долазити гости", одговорише они. „Ми ћемо да забранимо долазак; наместићемо на путевима стражу, објавићемо по околним селима, да овде влада зараза и да нико не сме доћи нити ће се пустити." „Е, хвала ти господине, само ако нас од тога спасеш; ако дођу, нигде јагњета остати неће. Ми смо њима о њиховој посној преслави ишли, па они сад једва чекају к нама да дођу." Одиста среска власт, које добошем у варошици, које наредбама по селима, строго је забранила улаз. После преславе, прича ми председник, да су кришом преко туђих ограда и забрана гости ноћу долазили и свака је кућа имала, вели, своје редовне госте, само нису излазили на игру, али су јагањци још већма страдали но обично. Срби „из прека" славе онако као што треба; домаћин позове онолико за колико је спремио. Један Србин отуда добио је за лекара у једну нашу окружну варош. После петнаест дана по његовом доласку, позове га један ондашњи грађанин: „Изволте, господине, сутра ја славим, биће ми веома мило да и ви дођете с госпојом". „Ја" причао ми је тај лекар, „одем кући и кажем жени, да сутра ништа не кува, јер смо позвани на славу. Сутрадан узмем ја своју жену под руку, па пред подне одемо томе грађанину; човек нас лепо дочека; ми се, Бога ми, раскомотисмо и уђосмо у собу. Срећом после нас дођоше још неки људи, које домаћин исто тако лепо дочека и поседеше мало па одоше. Погледам ја своју жену, видим да овде нису чиста посла, како који дође поседи мало па оде. Кад би око 1 часа рекох немачки својој жени: да смо ми овде насели, но да идемо; обучемо наше горње хаљине и што је брже могло да буде, чисто застиђени, одосмо у једну рестаурацију и ту ручасмо. „Јасам, вели, мислио, да је то као код нас: ко се позове на славу, тај дође на ручак." Овај обичај да цело село без позива на славу долази срећом није општесрпски. Ја мислим да овако славе они крајеви који су насељени Црногорцима и Херцеговцима. Да је то у Црној Гори био обичај навешћу шта г. Љуба П. Ненадовић, у својим путописима, по овој ствари наводи од речи до речи: „Почео сам вам говорити о томе, како су Црногорци у свачему умерени; но то није било свагда. Пре осамдесет година затирали су се славећи своје крсно име. Њихове славе биле су за причу. Трајале по читаву недељу дана, трајале су док је у кући трајало јела и пића. Са свих страна читава војска гостију дође. Таквог чуда нигде у свету није било. После славе домаћин остане у празној кући, скрсти руке и кука-међ' гладном децом. Како је сваки Црногорац имао своје крсно име, то је и на сваког долазио такав ред. Све се потроши. Све су више и више падали у сиромаштину. Поврх свега тога, на тим славама, највише су се свађе догађале и одатле освете почињале које се нису могле, кроз дуге године, измирити. Кад им се већ то досади, скупе се главари свију племена и дођу владици св. Петру: „аман владико, пропадосмо славећи крсно име; искрвисмо се и ископасмо на славама. Сви видимо да је то пропаст, али нико неће први да престане славити. Него, свети владико, прокуни ко од сада слави". Владика им одговори: „Нећу, Црногорци да се гријешим! Ја ћу проклети а ви ме нећете послушати, него ћете славити као што сте навикли, па кад вас какво зло на слави задеси, одмах ћете рећи: ето стиже нас владичина клетва." То им рекне па се затвори у своју малу испосничку ћелију. После неколико месеци дођу опет главари и с њима хиљаде Црногораца и повичу: „Аман владико! Пропаде Црна Гора. Турци куда прођу остане бар стока у планини, а крсно име куда прође не остави ни мрву хлеба ни капљу вина. Не иде нам блага слава него оштра сабља. Аман, свети владико, прокуни ко од сад слави!" Онда владика изиђе међу њих с крстом у руци, и речит као што је био, у дугој беседи живо им представи пред очи, како се славама упропашћују, како такве славе нису ни Богу ни свецу угодне, па при свршетку беседе подигне обе руке к небу и гласно повиче: „Чујте ме, Црногорци, нек ме чује Бог и ове планине! Ко од сада своје крсно име славио к'о до сада, да Богда крвљу својом славио!" Та свечана клетва тако је подејствовала на све Црногорце, да се као неким чудом престало свуда славити. Све оно што је требало о крсном имену у цркву давати, продужило се и даље. Исто тако није било проклето ни забрањено путника, намерника, на тај дан примити и угостити и са својим домаћима и са онима, који буду позвати, провеселити се; али нипошто нико од гостију није смео замркнути у кући где је слава. Одмах првих година осетила се добра следства те благословене клетве; имућност расла у целој земљи; мање свађе било; свака кућа могла је да разгоди шта јој треба за читаву годину; нико се не жали више на честе неплодне и гладне године"; нико се не задужује; свуда су весеља чешћа и лепша него пре. Кад когод може и колико може, онда се и провесели с пријатељима. Прошло доста година. Свети Петар преминуо; преминули и сви они што су из његових уста ону страшну клетву чули. Владика Петар II није пооштравао ту наредбу. Тако, мало по мало, почну опет, по где који своје крсно име као у старо доба славити и све више и више тај обичај опет уводити. Кнез Данило како дође, исприча Црногорцима сву ту историју о славама (коју сам и ја - вели чика Љуба - из његових уста први пут чуо) па онда заповеди: да се крсно име само онако може славити, како је св. Петар казао, и у исто време одреди: где гости замркну на слави, сваки да плати глобе два талира, а домаћин један талир. - Кнез Никола кад је дошао на владу, није имао потребе понављати ту наредбу. Свак' већ има довољно свести, како треба славити. Наредба св. Петра поштује се, сваки умерено и скромно проведе свој празник; нико не иде на славу незван, као у пређашња времена. И место онога што су негда говорили: светац донео, светац нека и носи, може се сада чути где веле: осим свечева дана има још триста дана! - У једном друштву - вели чика Љуба - разговарајући о штетним и сујетним обичајима, рече један Црногорац: нећу ја о Божићу и бадњак да појим вином, а о Петровудне и ја да га желим (у Црној Гори бадњак обично посипају вином)." Протопоп Ралета: О српској слави, Чачански покрет, 29/1933. „А шта просјаку или уделимо или не уделимо пред црквом, или на улици по неки марјаш, а у двориште кад нам уђе гледамо што пре да га се отресемо наређујући обично послузи: 'подај му чашу ракије, па нек иде напоље!' Али за то – цео дан ишчекујемо 'госте', са њима се љубимо у образ, лица нам сијају од задовољства; ту се нуди да се пије, па неки вас домаћин испрати чак до врата где вас 'девојка' чека са пуним послужавником јестива и пића и ту се 'с ногу' мора попити још по једна кап 'за срећна пута'/.../“. Посебно је критикован лицемеран однос гостију који код домаћина током године уопште нису долазили. На слави би се сви претварали да су прави „пријатељи". Гости би по изласку из домаћинове куће одмах почели да оговарају дом који су напустали. Замерке су се обично односиле на „лош ручак" и „слабо пиће" служено за славу, а жене су коментарисале покућство које су затекле те године: „Овакав обичај пропраћања своје славе као у Чачку и незгодан је. Чекаше до 3-4 часа по подне, као трговац муштерију у дућану, нигде живе душе да дође, да вам после тога времена набију пуну кућу и направе прави вашар у кући бекријање, једни долазе, други излазе, онај виче 'срећна вам слава', други 'збогом не заборавите и нас о св. Николи' или ком већ светитељу тако да се и сам домаћин, нарочито ако је старији човек, збуни, и почне и он сам себи честитати славу 'срећна вам слава'." По мишљењу цркве религиозни чин славе испуњавао се освећењем славског колача и кољива у цркви. Обилни ручкови критиковани су као споредна ствар, која читаву свечаност обесмишљава. Р.Г.Д. Лафан: Неколико мисли о будућности Срба, Преглед Цркве Епархије жичке, 1/1919. „За сада сељаци су дубоко одани хришћанству, али поглавито као нечему старом и традиционалном, што су и њихови родитељи обожавали пре њих, што је систавни део околине дома, што је помогло да се одржи народ. Образовани сталеж, као што ми изгледа, сматра Православље просто као израз народности, али не као обавезу која се намеће у јавном и приватном животу. И овде Србија није особена. Међу свима Србима постоји највеће незнање у погледу хришћанске вере. Обред причешћа и исповести, које нам је Господ дао да нам помогне у тегобама људског живота, једва да се практикују уопште. А зашто? Свештеницима, који би требало да су свуда у земљи вође и инспиратори народа, много недостаје образовања и следствено узвишених идеала“.
Епископ жички Никанор: извештај из 1886. „Овом приликом не можемо, а и не смемо прећутати, а да не кажемо, да смо 'виноград Господњи' нашли, у свим односима у доста запарложеном стању [...] између свију мана и недостатака највише пада у очи: ладокрвност свију уопште на спрам вери и цркви, омаловажавање светиња црквених и свију и свега што је за хришћанина и Србина свето". Према тврђењу епископа, главни узрок „запуштености винограда" налазио се у великом утицају политике на свакодневни живот народа, па и на рад свештеника. Пороци су постали јавни, што је готово ушло у „моду": „Шта више неки су до такве безобзирности бестидности дошли, да им нико, па ни надлежни не сме ништа приметити противу њихових јавних порока и греха. Тако на пр[имер]: ако се коме примети, што у забрањене [дане] мрси и зашто у одређене дане не иде у цркву на молитву?; [...] он или сархастично исмеје онога називајући га: старудијом, фарисејом, језуитом [...] или га изгрди на најбестиднији начин; ако се коме примеши да псује и омаловажава светиње, он одговара са још већом и крупнијом псовком и грдњом[...]". Списак непоштовања црквених правила био је дугачак. Епископ је оштро осуђивао раширене појаве отимања девојака, ванбрачни живот парова, бракове у блиском крвном сродству, одвојен живот супружника са другим партнерима. Најраширенији грех била је псовка, која је захватила „дубок" корен. Епископ је апеловао на државну власт како би помогла цркви. Предлагао је да се у судове никако не примају као сведоци људи који се макар једном годишње нису исповедили и причестили. Исто правило важило би и за судије и остале извршиоце закона. Они су требали најмање два пута годишње да се исповеде и причесте. Епископ је наглашавао да у селима има кметова који се по 10 до 15 година нису исповедили и причестили. Критика је упућена и свештенству, код којег је владао велики „немар". Последица таквог стања било је изостајање становништва са литургије, чак и у време великих празника. Број оних који приступају светим тајнама исповести и причешћа смањивао се из године у годину. Свештеници нису обраћали пажњу на црквену имовину, чистоћу храмова „Већином су цркве сиромашне и немају многе од њих ни најпотребније ствари, па чак и они, који се сматрају за принадлежности часне трпезе, а и оно што имају све је жалосно, старо и поцепано, прљаво и неочишћено". Постојали су сукоби између свештеника, црквењака, пастве. Понашање свештеника изван цркве такође није било добро: „Сви свештеници и мирског и монашког реда уобичајили су ићи у кафане и механе, као год и остали световњаци и тамо проводе по неколико часова и дању и ноћу у забавама разне врсте: у пијењу, пушењу, игрању карата, домина и другим сладострастима. Па ни шо још није све већ се у таквим местима налазе пре службе Божије и то до такве заборавности долази, да их и сами хришћани опомињу на дужност и цркву". У механама су се дешавале и свађе, псовке, грдње, а након тога и међусобне тужбе завађених свештеника, што је све утицало да народ са омаловажавањем говори о цркви. Поједини свештеници били су у таквој завади да по читаву деценију нису говорили, а њихове међусобне тужбе су стизале и до грађанских судова. Епископ, и поред негативних запажања, није губио наду у своју паству. Хвалио је срдачност људи који су га дочекали, њихову пажњу када је држао парастосе националним јунацима, посебно на историјским местима и споменицима важним за тада владајућу династију Обреновић (Љубић, Таково, Горња Црнућа, Добриња, Јавор). Извештај Вл. Николаја из 1919. године „[...]Посведневна богослужења морају се вршити по свима манастирима и варошким црквама, без обзира, има ли кога у цркви[...] Гуча. Једно врло симпатично место[...] Свештеници уредни у својој формалној дужности, но душе им несливене уједно, што и народ осећа и критикује. Добро би било да се старци сете своје страшне одговорности пред Вечитим Судијом[...] Јежевица [...] Народ радо слуша реч Божју, но лако је и заборави. Као семе бачено на камен. Ово се тиче нарочито псовке и богохулства. На велику Госпођу чуле су се у близини светог храма страшне богохулне речи од неких пијаних ђилкоша". Епископ је препоручивао да се народ саветује, да му се упућују претње „Божјом казном", али и да се људи упуте на угледање на остале хришћанске народе, код којих је „псовка непозната". Посебно је истицано да треба размишљати где се подижу цркве. Препоручивано је да то буде даље од друма и да се: ,,[...] рабаџијске псовке не мешају са молитвом свештеника при светом путиру", као што је био случај са црквом у Заблаћу где је „храм Божији у најжалоснијем стању од свих храмова у епархији жичкој." Осим простог народа као разносиоци псовке означени су и интелектуалци, војне старешине, чиновници." Према оцени епископа Николаја, варошани су далеко слабије од сељака посећивали цркве, као у случају Горњег Милановца: „Слаб одзив грађана према цркви. Цркву пуне сељаци и деца, чија су срца ближа Богу, и чији је ум отворенији за чудо света и живота него што је код полу-и-полу образованих. И болни и неболни од грађанства свраћају. И стари, - који су пробали све разочарали се у свему". Владика Николај хвалио је побожност у селима, посебно у Миоковцима и Горевници, где су сељаци радо долазили у цркву код својих омиљених свештеника. Рад. П.Симић: Литије Преглед цркве Епархије жичке, 9-10/1926. Исказивање заједничке побожности на сеоским литијама откривало је стање духа становника села, спремних да у свакој јавној свечаности виде прилику за провод и дружење, на саблазан свештеника: „Што се тиче села, обред ношења литија је исти као и у варошима; но значај и важност ових литија за села је много већи од вароши, јер су литије искључиво установљене ради благосиљања плодова - рода и берићета [...] Стога, учешће, ред и побожност на селским литијама треба да је као и по варошима, ако не и већа. На жалост то није![...] и шта се на истима све дешава, налазим, да би боље било да се и не носе, него ли што се данас носе [...] данашње ношење литија по селима и сувише је се профанисало". Током XIX века у више наврата доношени су црквени прописи како тачно треба да се одржавају литије по селима. Учешће сеоских кметова, као органа власти, било је обавезно. У пракси, већина сељана није учествовала на литијама. Жалбе су пристизале са свих страна јер су литије обично ношене са само неколико дечака, па је кметовима налагано да сакупе цело село на литију. Ред на сеоским литијама често није био на достојној висини: „Не само да свештеник не иде пешке и у одежди, већ и многи крстоноши са кметом иду на коњима; учешће на литијама веома је слабо од стране одраслих - сама деца; ред никакав, тркање с коњима, пуцање, певање непристојних песама, псовање итд. Све то личи више на сватове или на пијану руљу, него ли на верски обред, на литије, на молитву Богу за здравље и родну годину[...] Услед ноћног саборисања дешавају се многе свађе, псовке, битке - буде и разбијена глава - буде и неморалних случајева итд. - што све обесвећује светињу молитве и убија духовни значај литије [...] Домаћини села слабо долазе на бденије као и на молитвена места; слабо ко од њих испрати и дочека крстоноше, већ сву бригу своју обраћају тога дана на дочек гостију, на јело и пиће - кољу се јагњад и прасад, греје се врућа, једе се, пије се, и весели до миле воље. Крстоноши, домаћини, гости - сви уопште - више полажу тога дана на свој стомак, него ли на молитву Богу. Ја верујем да ими и таквих домаћина и гостију, који се напију, и као пијани више пута тога дана опсују Бога, него ли што му се помоле и на себе крст ставе. - Страшно и жалосно! [...] Могуће [је] да има изузетака, али су ретки". Свештеници су наглашавали да штетне обичаје треба мењати, не покоравати им се. Истицали су значај рада свештеника са људима и увођење народа у цркву на бдења дан пред литију, као и избегавање бдења по ноћи због многих инцидената. Приређивач: „Борба за веру“ |