У мом претходном чланку „Руски свет може да изгуби Белорусију“ говорио сам о озбиљним променама у друштвено-политичкој и конфесионалној структури друштва, које принципијелно утичу на перспективе источнословенске интеграције. Промене које се дешавају у Белорусији и које, по правилу, спољни посматрач не види, ту земљу удаљавају од Руског света, од перспективе конфедеративног уједињења са Русијом и Украјином. Те неприметне промене у многоме условљавају колебања „генералне линије“ Минска у односима са Москвом, мада у масовној свести таква се „колебања“ најчешће повезују сa економским ратовима, разликама у друштвеном уређењу и конфликтима руководилаца…
Историјски: на територији Белорусије је стотинама година трајало и још увек траје религиозно супарништво католицизма и православља, коме у последње време допунску боју дају јачање протестантизма и покушаји обнове унијатства. Од времена када је Белорусија постала независна држава њена католичка црква је појачала своју пажњу и све упорније инсистира на правима у вези са одређивањем морално-духовних оријентира развоја Белорусије, па чак и са избором спољне политике те републике. И – треба да се каже – не без успеха. У томе католици наилазе на подршку протестаната, што се значајно разликује од ситуације у Белорусији пре раздвајања Речи Посполите – у то време су се протестанти и православци борили заједно за равноправност са католицима (такву равноправност су православци успели да постигну тек пошто су белоруске територије дошле под скиптар руског цара). Сада религиозно супарништво у Белорусији практично никада не добија отворене форме. Белоруси инстиктивно теже да избегну било какав рат и отворене унутрашње буне, јер су добро запамтили огромне људске жртве у таквим сукобима у прошлости. Осим тога, православци и католици (као и протестанти) раде, служе и уче раме уз раме, а многе породице су мешовите. Практично сва насеља, макар и најмање битна, (значи и мала, сеоска) имају и католичке цркве и православне храмове. У животу представници различитих конфесија, баш као и националности (Белоруси, Украјинци, Руси, Пољаци, Јевреји, Литванци) се практично не разликују један од другог – говоре руским језиком, поштују исте традиције (осим датума верских празника). Ради се о нечем другом: о утицају на свест и душе, о борби за правац развоја, од које директно зависи да ли ће доћи до будуће конфедерације Русије, Украјине и Белорусије као базе за Руски свет 21. века. Ако се раније, деведесетих година прошлог века, у Белорусији чешће говорило о доминацији православља и правцу који је водио интеграцији са Русијом, отприлике од средине прве декаде овог века превладавају изјаве о доминацији хришћанских вредности и спољној политици која је названа „вишевекторна(1)“. Разлика је битна, и она директно одражава промене у белоруском друштву двадесет година после распада СССР. * * * 12. јуна 2003. године је дошло до догађаја који је требало да означи нову епоху у међусобним односима православне цркве и белоруске државе. Председник владе Белорусије Г.В.Новицки и „Патријаршиј егзарх всеја Беларуси“, митрополит Мински и Слуцки г.Филарет су потписали споразум између Белоруске православне цркве и Републике „Беларус“(2). Република Беларус је правно признала и потврдила де факто улогу православне цркве као једне од најважнијих социјалних институција, која је битно утицала на формирање духовних, културних, националних традиција у земљи. А црква је потврдила да држава представља гарант очувања и сталног повећања тих традиција. „…Заједничко деловање државе и Цркве у интересу друштва, породице и појединачне личности“, - изјавио је тада шеф белоруске владе (2003. године), - „ ни на који начин не ограничава нераскидива уставна права других конфесија и деноминација, чувајући за све религиозне општине републике подједнаке могућности за узајамно корисну сарадњу са државом. Споразум који је управо потписан представља само потврду од свих признате историјске улоге православне цркве за постанак и развој друштвеног и духовног живота Белорусије“. Митрополит Филарет је, са своје стране, изјавио: „Откако постоји свет видара човечје душе, духовни учитељ народа Руси (3) је била православна црква… Сада су држава и Црква дошле до тако важне етапе међусобних односа, каква је потписивање основног Споразума, који одређује принципе и циљеве њихове сарадње, усмерава главне правце њиховог заједничког деловања“. Потписивање тог споразума је постало важан корак у развоју односа Цркве и државе у Белорусији. Члан 3 Споразума директно гласи: „Држава и Црква признају да приоритетне правце њихове сарадње представљају друштвена моралност, васпитавање и образовање, култура и стваралачка делатност, чување, поновно успостављање и развој историјског и културног наслеђа, здравствено осигурање, социјално обезбеђење, милосрђе, доброчинство, подршка институцији породице, материнству и детињству, брига о лицима у затворским установама, васпитни, социјални и психолошки рад са војним лицима, чување животне средине“. Ја сам свесно у тексту издвојио основне правце – фактички су за православље у Белорусији 2003. године отворена врата најважнијих државних институција. Међу коизвршиоцима наведеног споразума заједно са православном црквом фигурирају Национална академија наука Беларуси, министарства образовања, културе, здравствене заштите, рада и социјалне заштите, информисања, природних извора и очувања животне средине, као и министарство унутрашњих послова, одбране, државни комитет граничара, министарство за ванредне ситуације. Координација читавог тог рада је поверена Комитету за веру и националности при Савету министара Републике Беларус. Истовремено, ако се пажљиво чита наведени споразум, пажњу привлачи да се у њему нигде не говори да је Православна црква Белорусије органски део Руске православне цркве, и да је са њом у канонском јединству, као што се не говори ни о општеруској прошлости и духовном заједништву Белоруса и православаца Русије и Украјине. Последњи пасус Члана 1 Споразума гласи: „Цркви се гарантује слобода унутрашње организације, вршења култских обреда и други видови делатности, као и право црковне јурисдикције на њеној канонској територији у оквиру Устава и законодавства Републике Беларус.“ Такво дистанцирање од општеруске прошлости је довољно симптоматично, и ја не бих чак овде ни кривио само Белоруску православну цркву (БПЦ). У суштини, уступци су направљени ради размене за материјалну и друге врсте подршке од стране самосталне белоруске државе, која и сама није превише задовољна „зависношћу“ БПЦ од Москве, а у недрима БПЦ постоји приличан број поборника даље „аутономизације“, све до аутокефализације (поготово на западу Белорусије, у Гродњенској области). Међутим, ни такви уступци нису помогли да се стране заштите од критике. Закључени споразум је одмах постао предмет активних напада – против њега су иступиле читаве друштвене групе: католици су проговорили о неједнакости односа према различитим конфесијама, националисти – о превласти Москве, интелигенција – о наступању мрачњаштва и обавезној црквеној настави за атеисте. У резултату: многи програми су делимично изврнути и смекшани, мада су и од самог почетка често били у ствари недовољно дубоки. Католичке структуре, које су све јаче, одмах су повеле борбу за своја „окрњена“ права. Испоставило се да је промена курса белоруских власти ка „вишевекторности“ дошла као права ствар. А.Г.Лукашенко, као што је познато, осећа тешкоће при директном контактирању са Западом уопште. Тим више је за њега била изузетно важна посета Ватикану 27. априла 2009. године, када се срео са Римским Папом Бенедиктом XVI. Сусрет белоруског Председника и Понтифика је обављен у папској библиотеци Апостолског дворца – у званичној резиденцији Папе Римског у Ватикану. Очигледно је да су већ тада договорени извесни кораци приближавања Белорусије потписивању конкордата. Ако се говори о конкордату као правном појму, он регулише однос државе са Ватиканом и правни положај католичке цркве. Конкордат потписује лично Папа и он представља међународни уговор. Први такав уговор је Вормски конкордат из 1122. године, сачињен између римског папе Каликста II и императора Свете Римске империје Хенрика V, којим је завршена дуга борба између папе и римског императора за поделу сфера политичког утицаја и заповедничких овлашћења. После тога су конкордати постали најчешће политички уговори, којима су се одређивала права и сфера одговорности католичке цркве. При сваком згодном случају Ватикан се трудио да учврсти своје политичке позиције. Тако је било и у време Наполеона (конкордат између римског папе и Наполеона, сачињен 1801. године, према коме је Рим признао нову француску власт, а католицизам је проглашен за религију већине Француза, у време фашизма у Италији и Немачкој за време папе Пија XI (Латерански споразуми са фашистичком Италијом из 1929. године и рајхсконкордат са фашистичком Немачком из 1933. године). Мада је још 1937. године Пије XI објавио енциклику у којој је критиковао нацизам, конкордат Ватикана са Немачком, који је потписан у време Хитлера, још увек је на снази (!), мада не комплетан. Нови конкордат са Италијом је потписан 1984. године. Конкордат не представља обичан уговор између Ватикана и друге државе. Католици га прихватају као споразум који регулише положај католичког становништва у конкретној земљи, а који се закључује између наведене земље и (пажња - !) – читавог католичког света. Из тога произилази да читава католичка црква, а не само Ватикан као држава, има право да захтева извршење чланова и ставова конкордата. Католици воле да кажу да је римокатоличка црква једина конфесија која поседује међународни правни субјективитет. Постоји интересантна особина конкордата у односу на споразум са, на пример, православном црквом. Споразум БПЦ представља унутрашњи документ, њега регулише искључиво законодавство Републике Беларус, а у пракси то значи практично заједничко деловање митрополита Филарета и опуномоћеника државе за послове вера и националности. Међутим, када се закључи конкордат – његови ставови директно дижу однос католичке цркве и белоруске државе на ниво међународних субјеката. То значи да ни један унутрашњи законодавни акт Белоруске државе, у које спадају и укази председника РБ А.Г.Лукашенка не смеју да буду у супротности са захтевима конкордата, јер иза леђа папе као гаранти конкордата стоје сви шефови држава, ма у којој мери они имали везе са захтевима националних конкордата. Шта конкретно католици желе да уговоре у конкордату Ватикана са Белорусијом? У обичној штампи нема нацрта конкордата, али ако се прегледају многобројни интервјуи католичких јерарха и ксендза (4) видећеш да, осим чисто старатељских пројеката католике занима духовно кљукање истовераца у структурама власти, као и наука, култура, државна средства масовног информисања, католичка обука на факултативној основи ученика основних и средњих школа, и средњих стручних школа, и студената високошколских установа. У суштини – ради се о доношењу политичке одлуке да се католицизму у Белорусији да потпуно нов – полудржавни, а у низу случајева и наддржавни статус. Ево, на пример (преведено се белоруског) један интересантан и врло типичан пример изјаве ксендза Андреја Зноске (из града Берјозовка у Гродњенској области) у вези са реакцијом многих представника Белоруског Екзархата Руске православне цркве због могућег потписивања конкордата, пренето из интервјуа, датог католичком порталу Catholic.by: „Претпостављам да је потребно да се званична позиција Православне цркве разликује од изјава конкретних личности – било духовних, било световних. Стварно, периодично се појављују изјаве које критикују саму идеју могућег закључења конкордата Републике Беларус са Апостолском столицом. Треба рећи да су то најчешће научно необразложена, емоционално обојена мишљења људи, који су далеко од дубоких знања о историји белоруске државности и права. Мада Устав наше државе свакоме гарантује слободу мишљења, убеђења и њихово слободно пројављивање, ипак изазива чуђење да издања и новине, које често публикују радикална мишљења, могу без препрека да плодове својих личних размишљања проглашавају за позицију Цркве. Што се тиче званичног односа Белоруског Егзархата Руске православне цркве према могућем потписивању споразума Републике Беларус са Апостолском Столицом, колико ја знам, он никада није јавно изнет. То није чудно јер религиозне организације, регистроване на територији Републике Беларус, треба да делују у границама правног поља белоруског законодавства. А оно не предвиђа могућност да при закључивању међудржавних уговора Републике Беларус, у које, свакако, треба рачунати и могући конкордат са Апостолском Столицом дође до прелиминарних консултација са представницима религијских организација. Уосталом, у последњој посланици председника Републике Беларус Националном собрању и народу Белорусије изнета је јасна позиција у вези са тим, јер је речено да је руководство државе способно да самостално и без савета других одреди и реализује како унутрашњу, тако и спољну политику, која мора да буде вишевекторна и да ради искључиво у корист белоруског народа“. У истом том интервјуу ксендз Андреј Зноска врло јасно упозорава: „Одговорност за неизвршење норми конкордата наступа у складу са нормама како унутардржавног, тако и међународног права, а до једностраног раскида уговора долази у резултату довољно сложене процедуре денонсације“. То значи, да Ватикан у случају потписивања конкордата има намеру да оствари његово безусловно испуњење и да ће једном на брзину закључен споразум бити тешко могуће поништити. Али јао, представници Белоруског егзархата Руске православне цркве пажљиво ћуте у вези са плановима закључења конкордата између Ватикана и Минска. Тешко је рећи чега је ту више – неодлучности, бојазни да се не покваре односи са властима, страха од активирања поборника аутокефализације, али је у сваком случају јасно да таква позиција неће моћи да одврати могућност предаје позиција православне вере. Могуће је, та се пасивност често објашњава успесима широког међународног офанзивног наступања Ватикана. Тако, рекло би се да је Црна гора прастара брана православља на Балкану – па Црногорци су са оружјем у рукама у борби са Турцима међу првима одбранили своју православну веру. Међутим, недавно је председник владе Црне Горе Игор Лукшић посетио Ватикан и потписао конкордат, који ће црногорски парламент ускоро да ратификује. Црногорско-приморска митрополија Српске православне цркве је иступила против таквог корака. То је одмах компликовало односе православне цркве и садашње владе Црне Горе: министарство унутрашњих послова Црне Горе је повело причу о томе, да таква црква у Црној Гори званично не постоји (?!), а црногорска влада је окривила Цркву за мешање у унутрашње послове земље. Уз такву политику власти парламент Црне Горе ће, очигледно, врло брзо ратификовати потписани конкордат. * * * Многи у Белорусији ни до сада не верују да ће А.Г.Лукашенко одлучити да потпише конкордат, али су чињенице тврдоглава ствар, а оне кажу да се у овом тренутку у Минску пуном паром врши припрема за потписивање конкордата са Ватиканом... Тако да хоћу још једном да подсетим на речи које је изговорио Патријарх московски и всеја Руси Кирил на сусрету са Лукашенком, у току посете Свјатејшег Белорусији 25.- 28.09.2009. године: „Белорусија – то није мост, није ни нека тамо устава, то је западни део Свете, историјске Руси“. Јасна, мудра, једино тачна позиција! ______________________________________ (1) Т.ј. усмерена ка разним странама (2) „Беларус“ је званичан назив Белорусије, који представља вековни назив територија Белорусије; поново је прихваћен после добијања независности те земље ….. (3) „Рус“ је најстарији назив прве руске државе (4) Пољски назив за свештеника у католичкој цркви http://srb.fondsk.ru/news/2011/07/03/konkordat-bitka-za-belorusiu.html |