Осврт на минуло заседање „Сабора“ СПЦ са 14-ог месечног окупљања Светосаваца пред Патријаршијом

-Саборно заташкавање Истине-

А Господ рече: „Ко је, дакле, тај верни и мудри управитељ, којега ће поставити господар над чељади својом да им даје оброк на време? Благо слуги ономе којега господар његов, дошавши, нађе да чини тако. Заиста вам кажем, над свим имањем својим поставиће га.

Једина истинска браћо Светосавска, Господ Бог нам недостојнима у помоћи био вавек, а нарочито сада!

Сабор епископа, који је био тешко обремењен обавезом решавања тешких рак рана Цркве је заседао, и гле чуда, на те ране се ни осврнуо није, већ се бавио само спољашњим декорисањем и дотеривањем војног устројства; „другарски“ је изјавио, о лицемерја, да „одавно оваквог мира и јединства међу браћом није било“!?

Зато сада наша питања вапију ка Богу неупоредиво више од све крви праведничке досад проливене у земљи овој.

Од кога то Небо очекује одговор, ако не од постављених надзорника над Истином Његовом у роду нашему, од Светог Сабора Светосавске Цркве српске? Небо чека Земљу на многе одговоре од којих је овај први, а на Земљи само мук над прекривеном истином.

Да, грешник сам велики да би кога грдио, али сам и саучесник још већи ако ли бих ово прећуткивао. Зато ћу се увек трудити добронамерно грдити, јер не корим духовне вође што много греше себи самима, већ осуђујем јавну смртоносну саблазан коју за храну мноштву наивних потурају.

Једно је смерно желети добро, а друго по сваку цену тежити самопоуздано остварити „га“. Никада се међу браћом у Цркви, као последњих деценија, није прескакало (газило) преко скрушених, а бирала академска ученост и лакејска (човекоугађачка) послушност као предзнак „изабраности“, колективно заборављајући да је и ђаво интелигентнији (али, и лукавији) од свих људи скупа. Море сујетних угодности је продрло и у саму лађу видљиве Цркве, а угодан живот је средина у којој врлине тону а страсти испливавају. Свако има своју главну и своје остале страсти, али они људи у којима је главна „царица страсти“ гордост - увек подјармљују све остале.

Самовоља и каријеризам гордости влада над онима поплашенима маловернима који су овисни о угодностима својих положаја. И све би још и добро било да ово не порађа саблазне плодове.

Вера у народу се све више гаси пред немани јереси, раскола, медијске хипнозе, раскалашних забава, самоубистава, наркоманије, алкохолизма, спорта, програма „образовања“, пропагандама неморала као људских права... Црква гори, а многи се лицкају.

Мислите да су ово прегрубе квалификације? Па светост епископског чина је нераздвојива од Православља и Правоживља, а не дао Бог, овде се ни најмање не говори насупрот Вери, већ о делима безверја „верних“ који заогрнути плаштом православних мантија прете завршно протерати Врлине Духа и из себе самих, и из многих у народу нашем... А када се устали „мрзост опустошења на месту светом“, тада већ касно је; тада је већ време погибли, а не упозоравања.

Јер, шта је то ургентно устројено на минулом Сабору (како би нас оповргли)  да се ова духовна свенародна пропаст заустави? Не видесмо чак ни политикантска обећавања да ће „бити боље“... Грађевина српске Цркве се са свих страна урушава, а они који су задужени за Њено очување нам доносе најновију поразну вест: стање је редовно, чак, „никад боље“! Прочитани су фризирани извештаји из епархија; у засебним одборима(!?) су решавани појединачни проблеми епископа (док су остали били слободни за шетњу, тако да Сабор више ни технички нема могућност деловања). „Биће и пленарних(!?) седница“, јавља Игњатије. Подељене су нове епархије модернистичким епископима. Изабрани су и нови епископи гласачи реформације. Заседања су померена са поподневних искључиво на преподневне термине. (због Светосавских окупљања за која знају да су могућа само после подне.)

Радујемо се, бар, што папу нисте могли сада позвати, не стога што сте се за тако што часно једнодушно сложили, већ што је, слава Богу, он баш тих дана имао уговорену посету Хрватској и поклоњење Степинцу, али страхујемо шта ли ћете рећи следећег пролећа, ако ми грешни све са Вама то пролеће и дочекамо.

Екуменско-унијатску нову визију „антихристовског веровања“ одавно већ многи речима и не проповедају, већ пантомимом болесне „љубави“, утолико већом уколико је објекат лукавије „близак“ Православљу. Медијске анализе су одавно показале да у овом времену брзоплетости, технике и изопачености, посматрачи 80 процената пажње обраћају на гестикулације и спољашњи изглед говорника, а 20 посто обраћа се пажња на смисао онога што он говори, 80 посто пажње на слику, а 20 на речи. Стога је глобални модерни екуменоунијатизам у ствари само спољашње глуматање „љубави међу различитима“ како би се јавно мњење приклонило идеји површног другарског обједињавања свих (зло)веровања, не у Истини и Љубави, већ ради Њиховог потапања у мору демонског многогласја и бесмисла.

Пожар који се шири видљивим делом стада српске Цркве још увек није у смртоносној фази. У пожар, ради Истине и ближњих, се не може ући а да се не опрљиш, да те ништа не заболи, али, тада, бар сигурно нећеш бити међу онима неутралнима који говорише „није то наш посао“, „они ће сами видети“. Јер сав труд није само због оних који свесно не желе да се боре, већ претежно због оних који ни не схватају опасност тог огња који им се, чак, и извором светлости причињава. То је дужност сваког Хришћанина, по мери моћи својих, докле не дође неко Промисаоно гашење овог пожара којим Црква гори, кога угодан живот само додатно распирује, а он изгледа није далеко...

На пример: пруга Ваљево – Лозница, која је у историји позната као весник великих ратова поново се обнавља. „Напокон“ су стигла средства, јављају из власти. Пруга започета 1913, па прекинута Првим Ратом; потом настављена 1939, па прекинута Другим Ратом; опет покренута изградња 1990, па прекинута распадом Југославије. Данас, поново, упорношћу иних сила, покреће се обнова изградње. Пруга која је тим иним силама веома битна, пруга без шина, тунела, станичних зграда али пруга која има магистралне обавештајне табле са натписом „железничка станица“. Пруга чија је демонима трасирана преко Бог зна коликих Светиња, зна се једино да би, ако би се завршила прешла и преко остатака темеља Олтара прве познате српске епископије из 1019. године, а коју су комунисти 1945 порушили ради градње фудбалског стадиона „Крушик“.

Дакле, ако се осврнемо на сличне очигледне Небеске знаке, какав је рецимо и намера блиског рушења Богу нарочито драгог манастира Ваљевске Грачанице, време раскалашног мира се приводи самом крају, јер ми се у њему врлина одрекосмо, веру осрамотисмо, ближње погубисмо, тако да смо ми највећу погибију већ доживели. Свако ново физичко страдање биће нам само као хладна роса освешћења, јер ни оно неће бити онолико казнено колико смо заслужили, већ онолико лековито и освешћујуће колико можемо поднети. Допуштено умерено окушање плодова самовоља наших од Љубљеног Оца нашега који нас уразумљене Себи вазда у окриље ишчекује.                                                                                                                               

Духовном пастиру и вођи, и врлине и страсти су јавно изложене на сведочанство; врлине на похвалу, а видљиве страсти на јавну покуду, те, шта му у души превлада, проказаће стаду Апостола или Јуду. Или Апостола који се љубављу жртвује за паству, слепо послушан једино Христу и Светим Оцима, или још горе од Јуде; јер Јуда није своје страсти диктатом наметао свима трудећи се мењати науку Христову. Духовни Пастири су очи Цркве (Епархије), а речено нам је „Светиљка телу је око. Ако, дакле, око твоје буде здраво, све ће тело твоје светло бити. Ако ли око твоје кварно буде, све ће тело твоје тамно бити. Ако је, дакле, светлост која је у теби тама, колика је тек тама! Нико не може два господара служити... Не можете служити Богу и мамону (Мат.6,22-24)“.

Нека би Господ, чудом Својим, учинио да епископи престану са грехољубивим заташкавањем страшних болести и игнорисањем понуђених Светих Канонских лекова, да се пред Светим Оцима смире и у Православном Христу Богу спасу и сви ми заједно са њима! Али, то чудо се неће десити без жеље наше, без упорног понављања ревносног исповедања Вере оних који сада и виде и чују колика се то духовна погибао шири са „места светих“. Неће се десити чудо Божије без болног испирања рана, како би смо, услед тог бола, увидели и сву дубину њихову, те, свесно пожелели исцељење и спасење у Љубави Тројице Пресвете... Јер код разумних боголиких људских бића „Све је у желети или не желети“, како рече Свети Златоуст,  последујући самим речима Господњим: „Где је благо ваше онде ће бити и срце ваше“ (Мат.6,21).

Видовдан  лета Господњег 2011.                                                                                                           

монах Антоније

Светосавци пред Патријаршијом

за очување Православља

сваке суботе од 11-14 часова!