Прошло је само годину дана од интервјуа који сам урадио за Руску Народну Линију са владиком Артемијем (Радосављевићем), који је публикован на Видовдан 2010. године,  (http://www.ruskline.ru/analitika/), а догодило се толико тога у СПЦ, да је то тешко побројати и сместити у један новински чланак. Али се свакако из свега тога могу извући неки закључци и неке поуке.

Оно што је сваком непристрасном посматрачу упадало у очи у “случају владике Артемија“, била је очигледност политичке позадине његовог прогона, понајвише због његовог непријастајања на предају и издају Косова и Метохије. Али, ја сада не бих говорио о томе, о томе је нашироко писано, али свакако да ни пре отвореног обрачуна са владиком Артемијем, није баш све цветало унутар саме Цркве. Обзиром да смо сведоци да и у РПЦ поново оживљавају тенденције које подсећају на неообновљенство и захтеви за реформама у богослужењу, није на одмет подсетити се неких момената из новије српске црквене стварности. Јер је Света Црква Православна један јединствени организам и свака бољка на телу СПЦ, свакако је бољка и на телу РПЦ и обрнуто. Велику смутњу у СПЦ унеле су поједине владике, својим самовољним, од Сабора неодобреним новотаријама у богослужењу и својим, мање-више отвореним, екуменистичким и филокатоличким ставовима. То је довело до велике поделе и у самом Сабору СПЦ и међу верницима и међу свештенством и монаштвом Српске Цркве. Привидно позивање на старе „агапе“ и као бајаги повратак ранохришћанским коренима, као да не постоји никаква разлика између савремене црквене заједнице и древне ранохришћанске Цркве, више подсећа на  већ виђену пародију у развоју протестантизма, него на озбиљно православно богословско наслеђе. А сваконедељно (или чак и чешће) причешћивање мирјана, практично пре доводи до губљења „Страха Божијег“, него до неког „евхаристијског препорода“ како то покушавају да представе ови црквени новотарци.

Управо због тога, човек се после извесне временске дистанце и нехотице запита: да ли је могуће да те српске владике, које су кренуле са тим новотаријама, нису биле свесне до какве смутње то све може да доведе? Јер, ако верујући народ није морао да зна до чега то све може довести, ваљда су то владике морале знати. Ваљда су владике нешто читале о страшним последицама и смутњи, чији је почетак управо везан за увођење новотарија у богослужења, у време Патријарха Никона у Русији. Али ако им црквена историја није јача страна, нису морали ићи тако дубоко у историју, имали су сличан пример колико јуче, пример руских обновљенаца у двадесетим годинама двадесетог века. То је поново пример велике смутње коју доноси „непромишљено“ увођење новотарија у богослужења. Да ли се у српском случају ово увођење новотарија може назвати непромишљеним, показаће време, али је очигледно понављање већ виђене матрице са истим формама и методама, од ових побројаних раскола у Православљу, па све до матрице Другог ватиканског сабора, која се све више огледа у дејствима појединих црквених новотараца и либерала. А лукави непријатељ рода људскога, вешто копира форме и методе, примењујући често исту матрицу, при том прикривајући праву садржину произашлог. Да би разабрали да ли су последице свега произашлог добре или зле, није толико потребна интелигенција, колико је потребна чиста савест и непристрасност и наравно, изграђен хришћански поглед на свет. А тај непристрастан хришћански поглед на свет, говори обичном православном вернику да такво, самовољно, мењање боголужбеног поретка, без икакве одлуке Сабора, није светоотачко понашање. Чак супротно, то понашање много више подсећа на понашање савремене либералне личности „широких“ погледа, неодговорне и горде, спремне да суди свима али по свом сопственом мерилу и по својим склоностима. Не може непристрасан православни Србин веровати у праведност оних који говоре о неопходности приближавања „сестринској“ цркви, а показали су немилосрдност према најближима. Пристојна форма а гнусан садржај, није одлика православних хришћана, то је одлика либералних лицемера.

Међутим, шта непристрасан православни Србин може да уради на добро своје вере и Цркве Православне? Може пре свега, да буде свестан да је његова Света Црква организам, чији је и он сам саставни део. И да, као део тог организма, може и мора да утиче на оздрављење своје мајке Цркве. Јер, за разлику од Римокатоличке цркве, у којој је свештеноначалије потпуно одвојено од верног народа, чак и у самој евхаристији и код које је глава те цркве римски папа, код нас православних су народ и свештеноначалије једно тело једне исте Цркве, чија је глава Господ наш Исус Христос! И како рече недавно на једној трибини у Србији Анатолиј Степанов – ми морамо створити механизме како би утицали на наше свештеноначалије, да би сачували најважније, чистоту наше Свете Вере Православне. Православље представља камен темељац и српске књижевности и српске уметности и архитектуре, и српске музике и уопште српске културе. Православље представља и камен темељац модерне српске државности и без обзира на много протеклог времена, у српском народу постоји јако поимање снаге и значаја истинске симфоније црквено-државне власти у немањићкој Србији. Та два века српске историје с правом можемо назвати временом „Свете Србије“ и сваки православни Србин, који жели добро свом народу, својој вери и својој Цркви, мора да црпи инспирацију из тих вредности које нам је оставио Свети Сава и остали светитељи из периода „Свете Србије“. Тек познањем Бога стиче се истинска мудрост и тада неће бити лутања и сулудог срљања у загрљај свим гнусобама „беле демоније“, како савремену Европу назва свети владика Николај Српски, него ће народ бити само одан оним руководиоцима који испуњавају Закон Христов и који разликују добро од зла. Чување чистоте Свете Вере Православне и живот у складу са њеним учењем, прворазредни је задатак сваког верујућег Србина. Буду ли се Срби вратили на тај светосавски пут, за све остало, побринуће се милостиви Господ. У супротном, није тешко замислити шта нас све још чека будемо ли истрајавали на путу „европских вредности“, на путу антикултуре и антицивилизације Кока-Коле и Мекдоналдса, на коју нас тако нападно гура владајућа српска гарнитура.

Свакако да сва ова догађања у СПЦ-у нису могла бити неповезана са Ватиканом. Јер тај наш комшија се увек користио сваким слабљењем српске државе (уосталом - као и руске), да би нанео удар по Српској Православној Цркви. Али оно што охрабрује православног Србина данас, јесте чињеница да римски поглавар, упркос свему, није добио позив Сабора СПЦ да посети Србију 2013. године, приликом обележавања јубилеја Миланског едикта. То је пре годину дана било готово извесно, али ето, понавља се она Његошева крилатица – човек снује, Господ пресуђује! Који су разлози да до тога позива није дошло, када је и сам српски Патријарх више пута поновио да папу треба позвати на ту свечаност, није нам дато да знамо. Али неки моменти, који су можда допринели таквој одлуци, помињу се у неким српским околоцрквеним круговима. То су по тим (незваничним) изворима, следећа три момента: 1) Чврст став Руског Патријарха да папа не треба да дође у Србију (говори се и да су српски екуменисти покушали придобити за подршку папином доласку у Србију и Јерусалимског Патријарха, али да су и од њега добили негативан одговор. Али, то су све незваничне и непроверене информације); 2) Велики отпор папином доласку, од стране православне јавности у Србији и Републици Српској; и 3) Организација две врло успешне научне конференције о Јасеновцу, једна одржана у С. Петербургу у октобру 2010. године (http://www.ruskline.ru/news) и друга одржана у Бања Луци, у мају 2011. године (http://borbazaveru.info/content/view/3635/1/).

Ја бих овде додао и четврти моменат. Како рече недавно један српски игуман, мошти мученика Христових велика су снага и не зову се случајно тако на црквенословенском језику, оне стварно поседују велику моћ. Толико је велика улога Ватикана у српским страдањима, толико је велика умешаност римокатоличког клира у стравичном геноциду над Србима, да мошти тих мученика не дозвољавају непокајаном првојерарху римском да дође у Србију. Као што рече свети Николај Српски у својој служби-поеми јасеновачким мученицима:

   „О страдалци многи, под хумкама влажним,

   победа је ваша над хришћанством лажним!“

Почели смо текст говорећи о владици Артемију, па је ред и да га завршимо пишући о њему. Био је то владика чија је епархији за 33 године његовог владичанства, постала прави расадник српског монаштва. И практично две трећине целокупног српског монаштва, налазиле су се у Рашко-Призренској епархији. Десило се што се десило, потребно је пуно мудрости и непристрасности свима нама, од верујућег народа, преко српског епископата, до владике Артемија и његових присталица. На ту мудрост позивао је и апел угледних српских интелектуалаца пред мајски Сабор СПЦ, који су потписали и неки угледни руски православни интелектуалци. (http://borbazaveru.info/content/view/3634/1/ ) Оно што је у оваквим околностима најмање потребно Српском народу и Српској Цркви, јесте црквени раскол. Многе присталице владике Артемија морају бити свесне једне чињенице – падали су у Православљу и Патријарси, али није падало Православље, није падала Црква. То што је Патријарх Цариградски потписао Флорентинску унију, не значи да је Црква изгубила благодат, јер као што рекосмо раније, глава Цркве Православне је Сам Господ Исус Христос и да није тако, одавно би њена лађа била уништена у многим олујама које су је задесиле кроз њену страдалну историју. А примери са помињаним расколом старообредника у Русији, показују нам до каквих страшних последица може довести само пуко ревновање и поштовање богослужбеног поретка (које је свакако важно), без поштовања свештеноначалија. Тако један од најпознатијих старообредника, ђакон Фјодор, више подсећа на приврженика дуалистичке религије, него на православног богослова. Његова полупоема, полуламент „О познању антихристове прелести“, на појединим местима звучи као химна силама зла. Други су отишли у потпуно сектанство, водећи људе до самоспаљивања. А на самом почетку раскола, несумњиво је било и очигледно да је тадашње руско свештеноначалије нанело многе неправде присталицама старог црквеног обреда. Али, како рече наш Спаситељ – ко претрпи до краја биће спасен. Неки српски сајтови се декларишу као заштитници владике Артемија и заштитници Православља, а сајт им је латинични. Паметном је јасно какво је то латинично  Православље и чему то води. Нека би Господ свима нама подарио искрено и здраво расуђивање и простодушност, као једну од главних одлика православне душе. Јасеновачки мученици, молите Христа Бога за нас!

                                                                                   За Фонд Стратешке Културе:

                                                                                   Ранко Гојковић

http://srb.fondsk.ru/news/2011/07/07/izmedzhu-dva-vidovdana.html