Сећамо се једног његовог разговора са неким архимандритом који је вршио мисионарску службу међу неправославним хришћанима. Овај је много ценио старца и за време боравка у Светој Гори посећивао га је неколико пута. Једном га је старац упитао како он проповеда? Још млад и неискусан, архимандрит је стао да гестикулира и узбуђено одговори:

 - Ја им кажем: ваша је вера заблуда, код вас је све изопачено, лажно, и ако се не покајете, нема за вас спасења.

 Саслушавши га, старац га упита:

 - Реците, оче архимандрите, да ли они верују да је Господ Исус Христос истинити Бог?

- Да, верују.

 - А да ли поштују Мајку Божију?

 -Поштују, али имају неправилно учење о Њој.

- Поштују их, но какви светитељи могу постојати за њих откако су отпали од Цркве?

- Врше ли богослужења у храмовима, читају ли реч Божију?

- Да, постоје код њих и цркве, и службе, али требало би да видите какве су то службе у поређењу са нашима. Каква хладноћа и бездушност.

- Значи, оче архимандрите, они су убеђени да правилно поступају што верују у Исуса Христа, што поштују Мајку Божију и светитеље, што их призивају у својим молитвама. Међутим, ако им ви кажете да је њихова вера заблуда, они вас неће слушати... Међутим, ако народу будете говорили да је добро што верују у Бога, што поштују Богородицу и светитеље, што иду у цркву на богослужења и што се кући моле, што читају реч Божију и остало, али да у нечему греше и да те грешке треба да исправе па ће све бити добро, и онда ће се Господ радовати због њих, па ћемо се сви спасти милошћу Божијом... Бог је Љубав. Зато и проповед треба да извире из љубави. Онда ће она бити на корист ономе који проповеда и ономе који слуша. А када осуђујемо, нећемо имати користи и људи неће слушати.

 * * *

Једном је старац водио разговор са неком студентом, који је посетио Свету Гору, и био много заокупљен проблемом слободе. Као обично, старац је пажљиво слушао излагање свог живахног, симпатичног, али наивног сабеседника. Наравно, под појмом слободе овај младић је подразумевао првенствено политичку слободу и уопште право да се поступа по својим побудама и жељама.

Излажући своја схватања о слободи, старац му је одговорио:

"Ко је онај ко не воли слободу? Сви ми хоћемо слободу, но треба знати у чему се она састоји и како се до ње долази. Да бисмо постали слободни, потребно је, пре свега, "свезати" себе. Што више будеш себе обуздавао, имаћеш већу слободу духа... Потребно је обуздавати страсти у себи, да не би овладале тобом. Затим треба обуздавати себе да не бисмо шкодили своме ближњем... Људи обично траже слободу да би радили "шта хоће". Али, то није слобода, већ власт греха над тобом. Слобода да се чини блуд, неумерено једе, пијанчи, злопамти, да се врше насиља и убиства и томе слично, - то уопште није слобода, јер је, по речима Господа: сваки који чини грех роб је греху. Потребна је велика молитва да бисмо се ослободили тога ропства.

Сматрамо да је истинска слобода у томе да не грешимо, да свим срцем и свом душом волимо Бога и ближњега.

Истинска слобода је - непрестано пребивање у Богу".

И поред тога што је старац говорио веома просто и што су његове мисли по својој дубини далеко превазилазиле моћ схватања младога студента, он је оставио веома дубок и снажан утисак на сабеседника. 

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/StaracSiluan/StaracSiluan09.htm