header image
НАСЛОВНА СТРАНА
“Права вера се због гоњења само умножавала” Штампај Е-пошта
уторак, 12 јул 2011

 29. октобра 2004. године се у 95-ој години Живота упокојио Владимир Владимирович Биков. Објављујемо последњи интервју са овим изузетним човеком

Владимир Владимирович Биков је рођен у Москви 1910 године. Цео његов живот је био повезан са “Маросејском заједницом” - заједницом Цркве Св. Николаја у Кленику, где је он први пут дошао када је имао 11 година у време када је св.праведни Алексеј Мечев још био жив, а потом је дуго времена био духовни син свештеномученика Сергеја Мечева, скоро до његове мученичке смрти. Владимир Владимирович је био прави пример православног мирјанина: добивши техничко образовање, он је цео живот радио у предузећу и у научном институту.

..Притом је учествовао у тајним или, како их је он сам називао домаћим Литургијама у време када су због тога претили логор и смрт. Посебну улогу у животу Владимира Владимировича је одиграло дугогодишње познанство са старцем Арсенијем. Његова духовна чеда су на његову молбу записала своја сведочанства о страдањима за веру. Један од људи, до којих су долазила та сведочанства и ко их је чувао све те године је био и Владимир Владимирович Биков. Почетком 90-их година, када је Православни Свето-Тихонски Богословски институт објавио прва три дела књиге “Отац Арсеније”, В.В.Биков је за ново издање уступио још необјављене материјале које је имао, а затим се посебно трудио сакупљајући од својих познаника раније непознате приче. Све оне су ушле у каснија издања књиге “Отац Аресније”. Та књига је преведена на енглески, француски, грчки, бугарски, пољски, латински, шпански и друге стране језике, а њен укупан тираж је одавно премашио милион примерака.

- Владимире Владимировичу, реците нам молим вас како сте ви први пут дошли на Маросејку.

- Ја сам у Цркву Светог Николаја на Маросејки почео да одлазим 1921 године када ми је било једанаест година (недавно сам у једној од савремених публикација прочитао за себе да сам дошао у Цркву код оца Алексеја Мечева ради благослова да ступим у пионирску организацију. То је наравно, права глупост и молим вас да ништа слично не пишете). У ствари у Цркву сам дошао пратећи своју старију сестру - Елену (она је рођена 1901 године и била је моја кума иначе је аутор и састављач познате књиге “Пастир добри” о светом праведном старцу о.Алексеју).

Елена се једно време бавила изучавањем Јеванђеља у оквиру студентског кружока, чији је организатор био Владимир Марцинковски - довољно познат човек. Једном када се појавило неко комплексно питање, један од чланова кружока који је одлазио у Цркву светог Николаја је рекао: “Ми имамо свештеника на Маросејки, и можда ће нам он разјаснити то питање?” И сво осморо људи из кружока су заиста дошли на Маросејку, где су добили детаљан одговор на своје питање - отац Сергеј Мечев, напослетку свештеномученик им је прочитао целу лекцију, и они су од тог тренутка почели да иду у Цркву непрекидно. То је било 1918-1919 године, када је још био жив о.Алексеј Мечев (он је умро 1923 године). Сестра је довела и мене, једанаестогодишњег дечака код оца Алексеја. Први сусрет са њим је оставио снажан утисак на мене: док ме је исповедао, он ми је говорио све то што сам ја њему хтео да кажем. Умро је 1923 године, и руководјење заједницом је по благослову Патријарха Тихона примио на себе син оца Алексеја, будићи свештеномученик Сергеј, чији сам ја био духовни син 18 година - све до његовог стрељања.

- О светом праведном Алексеју (Мечеву) се наравно може причати бескрајно много, али шта бисте ви издвојили као најглавније за опис његове духовности?

- Отац Алексеј је био велики молитвеник, он се непрекидно молио, а за основу целог свог живота је имао три заповести. Увек је овако говорио: најважнија заповест која се налази у Библији је: “Љуби Господа Бога твога свим срцем својим, свим умом својим и свом душом својом”, и друга њој слична - “љуби ближњега свога као самог себе”, као и изреку апостола Павла у посланици Галатима: “Бремена једни других носите и тако испуњавајте закон Христов” (Гал. 6, 2) - те заповести су биле животна основа светог праведног о.Алексеја. Он је сваког човека који му је долазио дочекивао са огромном љубављу и развијао је дух љубави према људима у целој својој заједници.

- Да ли бисте могли да нам подробније испричате о животу маросејске заједнице?

- Та заједница је била јединствена. Као што је познато из биографских података оца Алексеја, он је у почетку осам година служио без парохијана. Сваки дан је долазио у празну Цркву и служио. Почетком XX века се у многим Црквама служило углавном недељом и за празнике, а свакодневно служење је била права реткост.

А када је почео први Светски рат - 1 августа 1914 године, много народа је пошло не само у Цркву на Маросејки, већ и у многе друге Цркве. Некога су позвали на фронт, неко је добио извештај са фронта о погибији војника, некоме је син, брат или сестра била на фронту, неко је нестао без вести или је остао на територији коју су Немци окупирали. Где се могла тражити заштита, од кога? ... Заштита се могла тражити само од Бога. И људи су пошли ка Богу. И отац Алексеј их је дочекао у Цркви на Маросејки. Он је свакога умиривао, а многима је говорио: “Не брините, ваш рођак је жив, ништа се није десило” иако ти људи нису добијали писма, нити су било шта знали о судбини својих несталих родјака. Али то је био велики прозорљивац, велики старац. Црква је и уочи 1917 била тако пуна да је било тешко ући у њу, толико је било народа. А 1917 године када је почео Помесни сабор Руске Православне Цркве, а Николај II се одрекао престола, за Патријарха је изабран Свети Тихон. Свети Тихон је оцу Алексеју дао благослов за форимрање заједнице. Једна од карактеристика те заједнице је била та што су је чинили углавном интелигентни људи, који су завршили институте или су још учили, као студенти (касније су њих почели да искључују). Било је много девојака из бивших племићких породица. Али у заједници наравно нису били само представници интелигенције, већ је било и обичних људи, који су по духовности, знању и молитвености често превазилазили интелигенцију. Такође се у заједници оца Алексеја појавила тада нова црквена идеја - о формирању манастира у свету. Знате шта то значи, зар не? Многе жене су желеле да постану монахиње, а отац Алексеј им је говорио: данас је тешко бити монахиња јер се манастири затварају, али ви у својој кући направите мир, изградите у кући своју домаћу Цркву, како би сав ваш живот био испуњен молитвом. И тако је већину жена одговорио од примања монаштва. Знам само два случаја када је благословио сестре за монаштво, а оне које га нису послушале па су без обзира на све примиле монаштво су завршиле живот веома лоше.

Њих је било једно три-четири сада се тачно не сећам.

Сви радови у Цркви - све до једног- су извршавали чланови заједнице без икакве надокнаде. Можда су само старица која је продавала свеће на сандуку и чувар добијали неки новац. Сви остали су све радили бесплатно. Сваки члан заједнице је давао отприлике 10-20% сопствене зараде за Цркву. Зашто? У то време је совјетска власт смислила веома интересантан начин за затварање Цркава. Цркви су као рецимо трговачком предузећу наметали највећи порез, који је морао да се плати. А ако порез није био плаћен, Цркву би затварали. Поред тога, било је много болесника, сиромашних, много људи је било у депортацијама итд. Тај новац је најпре коришћен за отплату пореза, а затим за оне људе којима је био потребан. Још за време оца Сергеја, после смрти оца Алексеја, организован је низ кружока: плетење, столарија, браварство, иконописање. Иконопис је водила изузетна жена, Марија Николајевна Соколова, која је напоселтку организовала целу школу иконописања. Сви чланови заједнице су радили по кружоцима, медјусобно су општили, и живели су неким новим, посебним духовним животом - али у свету.

Маросејка је затворена 1932 године на Благовести. Последњу службу је служио веома добар свештеник отац Александар Иљин. Тада је отац Сергеј благословио да се служи у кући. И тако је у нашем стану пре 1941 године када су оца Сергеја стрељали одслужено више од 250 Литургија.

- А како су се служиле те Литургије “у подруму”?

- Не волим реч “подрумска Црква”, она некако не приличи Цркви, али то је био живот у стегама изузетног терора, уз непрестану опасност за хапшење, и свако такво служење је било страх. Код нас су служили свештеници из Москве, који су се негде скривали. Они су долазили из Рјазанске, Владимирске, Тверске области, с радошћу говорећи да свештеник који не служи Литургију није свештеник. Он се освећује само онда када служи Божанствену Литургију. Било је веома компликовано организовати службу. Серафима-Сима Александровна Соловјева је дочекивала сваког свештеника на железничкој станици и доводила га код нас. Ја бих онда негде сачекао свештеника и Симу, и она би пролазећи поред мене остављала свештеника, и без речи одлазила, а ја бих га водио кући. Имали смо такве одежде направљене од белог материјала, које су биле тако лагане да су се могле сматрати чаршавом. Имали смо дискос, дароносицу. Све сам ја то ручно направио. И почињала би служба. То је било веома опасно, свештенику је претило 10 година затвора, а свима нама по пет. Наша собица је могла да прими 12 људи, а више од тога је већ било теже, јер је требало поставити Престо. Ми смо имали право да доведемо двоје људи из круга својих пријатеља, оне које смо желели и које смо знали, верне људе, а Серафима Александровна је могла да доведе десет других. Ко су били ти људи? Већина њих су били Маросејци. Они су се смењивали на свакој служби: данас један, сутра - други, потом трећи итд. Долазили су чак и верници из других Цркава које је Сима знала, а за које је била уверена да нас неће издати. Служба је била задивљујуће благодатна. То је била како се обично каже, али ја не волим ту реч, “катакомбна Црква”. А у ствари то је била домаћа Црква. Патријарх Тихон је још 1923 године дао благослов да се служе такве службе. Постојало је неколико сличних домаћих Цркава, али су се сви трудили да се не зна где се оне налазе, јер је постојала таква заповест: што мање знаш, то мање из тебе могу да извуку испитивањем.

- Владимире Владимировичу, из ваше приче постаје јасно да је верницима било веома тешко живети у совјетско време, а може ли се издвојити оно што је било најтеже?

- То је наивно питање. За верника је најтеже било то што није постојала Црква, нити могућност да се учествује у Великој Божанственој Литургији, као и немогућност да се причести Светим Животворним Тајнама. Наравно, било је отворених Цркава али је било практично немогуће одлазити у њих. Моја друга жена Јелисавета је радила на војном институту и једном је (било је то тридесетих година) пошла да се поклони чудотворној икони “Неочекивана Радост” у Цркви Илије Простог на Остоженки. Она је три пута отишла да целива икону. И одједном после трећег пута, позвао ју је начелник и рекао: “Јелисавета Александровна, знате ли да ћемо вас отпустити”. Она је упитала: “Зашто?” - “Показало се да ви одлазите у Цркву Илије Простог...” Значи, неко ју је пратио. И добила је отказ.
Други непријатан случај се десио већ педесетих година, чини ми се 1953-е године када је Стаљин умро. Живели смо на Арбату, и најближа Црква нам је била у Филиповској улици - Јерусалимско подворје. Жена и син су ту одлазили, а син је већ ишао у школу. Једном су излазили из Цркве и пришли су им један мушкарац и једна жена, добро обучени, и рекли: “Како ви имате право да свога сиа водите у тако мрачну и назадну установу? Ви треба да васпитавате градитеља комунизма! ...Где, у којој школи он учи?” Она је једва успела да се одвоји од њих, села је на трамвај “А” и отишла у сасвим супротну страну од куће. Ето како је било тешко ... Зато су се и организовале домаће Цркве, а не само због тога што како многи мисле људи нису хтели да иду у обичну Цркву - не, људи су се бојали да иду тамо.

- Кажу да је у годинама гоњења на Цркву, вера била јача него данас када је све отворено и дозвољено. Да ли је по вашем мишљењу то тако или не?

- Да, то питање је тешко и сложено али ћу ја одговорити на њега. Када сам био у експедицији на Северу на моје очи су затварали Цркву: износили су из ње, како дрва, тако и иконе и секли их. То је радило неколико старица и девојака, присуствовала су и два или три хармоникаша, они су се радовали што се Црква затварала и певали су богохулне песме. Около је стајала огромна група верних сељака, који су веома волели свог свештеника, како сам ја потом схватио, - и нико из те велике групе није рекао: “То не треба радити, то је срамота!” - То је било страшно. Сви су се бојали. Не знам да ли је у тој групи био макар и један прави верник, не знам. Секли су иконе које се не могу видети ни у једном музеју ...
Ево одговора на ваше питање. Ако су људи имали праву веру, она је због прогона само јачала. А људи који су раније само одлазили у Цркву и причешћивали се и исповедали једном годишње, у току Великог Поста, зато што је то тако требало, - они су сви одступили од Цркве. И зато је остало само “мало стадо”, како је рекао Господ у Јеван
ђељу.

- Владимире Владимиовичу, да ли су гоњења на неки начин погодила вас или чланове ваше породице?

- Мој отац, Владимир Петрович Биков, потиче из богате, старинске племићке породице, и имао је велико имање на Подсољнечној станици. Радио је веома дуго на разним одабраним племићким дужностима у Московској губернији. Оца су после револуције хапсили неколико пута, депортовали, два пута су га водили на стрељање, али мислим да су га више плашили него што су хтели да га стрељају. Моја старија сестра Елена Владимировна, удата Апушкина, је провела три године у депортацији у Казахстану. Ухапсили су је 1932 године пошто је била верница.

Што се мене тиче - ја сам рођен 1910 године, и добро памтим догадјаје из 1917 године. Ја у буквалном смислу речи нисам пострадао од репресије. Али сам после завршетка гимназије безуспешно покушавао да упишем институт, и сваки пут сам попуњавао упитник, који би био прочитан али ме нигде нису примали због мог племићког порекла. Две године сам морао да проведем на Северу, у експедицији за проучавање железничких путева за превоз дрвене градје. После тога сам се вратио у Москву, ситуација се мало променила и успео сам да почнем да радим у затвореном војном предузећу, у коме сам радио 32 године. Последњих неколико година сам био главни технолог у предузећу. Затим сам отишао из тог предузећа, и обављао сам дужност заменика директора за научни рад у једном институту. Прогон Цркве ме није директно погодио. Имам велики број награда из совјетског периода - Раднички црвени знак, Знак почасти итд. Нисам био испитиван. Очигледно ми је Господ дао дар неког посебног односа са људима - људи који су са мном општили су некако веома брзо почели да се друже са мном.

Ја сам разговарао са министрима, главним начелницима, сарадницима, и сви су ми веома веровали. Често се дешавало да летим авионом или путујем возом (морао сам често да одлазим у институтске филијале), а сапутник би без икаквог питања са моје стране одједном почињао да прича свој живот. То ме је чудило још у младости, када су маросејске сестре које су 10 година биле старије од мене, говориле да би тешко коме могле било шта да испричају. Наравно, ја никада никоме нисам ништа причао од онога што сам чуо. Када сам радио у институту био је тренутак када су ми предлагали да постанем обавештајац НКВД-а. Али Господ ме је сачувао и ништа од тога није било.

- Да ли по вашем мишљењу у наше време постоје заједнице као што је била та на Маросејки при оцу Алексеју и оцу Сергеју?

- Замислите следећи пример: талентован конструктор, например Тупољев, прави такве авионе које пре тога нико није направио. Логично је да се око њега окупи велики број талентованих људи који му помажу да направи тај авион. Тако је и у духовном животу - само талентовани свештеник, дубоко верујући може да формира заједницу која би била духовно велика. Једна ствар је нешто желети, а друга ствар је да ти сам треба да напредујеш у молитви, да заволиш свога ближњега као самога себе, као и црквену службу. А без тога само желиш а ништа не можеш. Чини ми се да се при Цркви Светог Николаја у Кузњецу формира заједница слична маросејској. Али таквих заједница у правом смислу речи данас нисам видео. Има још један веома важан моменат. Ако не памтиш прошлост, онда немаш ни отадзбину, нити било шта друго. Треба познавати прошлост и свештенике који су служили у твојој Цркви, не само велике старце већ и обичне свештенике који су пострадали за веру. Из маросејске заједнице је например изашао велики број достојних свештеника, али мало ко од савремених парохијана зна нешто о њима. А ако имаш прошлост, онда имаш заледје и тада је могуће формирати заједницу која ће живети и данас и сутра и у све дане.

Преузето са http://www.nsad.ru/index.php?issue=8&section=11&article=209

http://www.manastir-lepavina.org/arhiva/novosti/index.php/

Последњи пут ажурирано ( уторак, 12 јул 2011 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 55 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.