Диктатура слободног времена искључује нормалан породични живот, то је диктатура потрошње.

Ако се погледа у речник синонима, реч „слободно време“ ће се наћи заједно са беспосличењем, не-радом, доколицом, не-активношћу, испразношћу, проводом, непомичношћу. А речник младалачке субкултуре који дефинише укупност вредности, традиције, обичаја данашње младежи, сматра слободно време и одмор главним животним формама, које су истиснуле рад као једну од главних потреба.

До чега може довести такав животни став? Конкретно – у Русији почетком XXI века? На пример, председник је објавио почетак грандиозног демографског пројекта. Али чак и да се у тај програм упумпа пет пута више пара, „диктатура слободног времена“ неће дозволити људима да рађају више деце. Зато што су деца – рад, и то непрестан рад, који временски није ограничен, минимум следећих седамнаест година. И што је више деце то је више рада. А при диктатури слободног времена стандардни животни принцип је – „ми ћемо прво да проживимо за себе“.

И више од тога, у диктатури слободног времена, никакав нормалан, смислен породичан живот, није уопште ни могућ.

Из тог истог разлога: ако „ми ћемо прво да проживимо за себе“, то јест ако се као постулат постави ужитак, онда је партнер потребан само дотле док је извор ужитка. Ако партнер почне да има проблеме, ако постане „финансијски неподобан“ или почне да се у свом развитку креће по некој другој трајекторији, он се губи као извор ужитка. А градити нове односе, мењати их – је рад. Лакше је пљунути на све и наћи себи другог партнера.

Али и то није све. Када младо људско биће почне свој развој са мишљу „ја морам да постанем успешан, да имам паре, да бих могао да се бавим дајвингом на Црвеном мору“ – оно од самог свог почетка бива искључено из економских процеса јер и нема намеру ништа да производи. Па и уопште никакав пробој ни у једној сфери са оваквим почетним ставовима није могућ. Зато, ако је у праву познати социолог Макс Вебер, први капиталисти су били људи, који су желели да спознају да ли су изабрани од Бога или не. Жеђ за истином је мотор науке, уметности... А при диктатури слободног времена, неће бити коме и за шта да се додељује Нобелова награда.

Где и на ком нивоу се дешава „грешка у програму“? Зашто паметна, амбициозна девојка, која схвата да са својих 19-20 година још јако мало зна и која жели да сазна више, може редовно да жали што не зна и не уме више, а да ипак не жели да ситуацију промени? Уместо тога, она обрише сузе и оде у дискотеку и до пет ујутру се „проводи“.   

Зато што диктатура задовољства искључује радне навике. Од ове болести не пати само младеж. Забава у слободно време је данас – циљано трошење времена за које се човек специјално припрема. И популарни музичар или глумац не сматра срамотним за себе да паре зарађује неком идиотском ТВ емисијом (иако он сасвим добро схвата да је она идиотска), да би их потом потрошио на свој вољени дајвинг.

Чежња за изгубљеним Рајем?

Руска православна традиција је разликовала рад и посао. Рад – то је оно што је тешко, али и што је Богу драго. Посао је – оно што поробљава.

Стваралачка реализација личности је могућа само кроз рад, ако га човек чини по својој вољи „у славу Божију“, то је његов слободни избор. А посао – је оно што он ради „под морање“, принуђен неком ситуацијом. О каквом стваралаштву и самореализацији ту може бити речи!

Али пошто су у нашој свести рад и посао већ одавно синоними, стваралачки елемент самореализације личности је премештен у сферу забаве у слободно време, и некако је искључио рад. Постоји само посао, којим ти себе поробљујеш, чак и ако он теби није интересантан и ништа не даје уму нити срцу, али зато даје могућност да зарадиш средства да би се забавио и доколицу провео како ти срце жели.

Али у моделу потрошачког друштва, слободно време не подразумева никакав стваралачки рад а следстваено ни лични раст. Практично, човек се цео живот игра: у детињству луткама и војницима, а касније другим играчкама.  

Зашто је манастирски живот у светоотачка времена био организован тако, да се потпуно искључи појам слободног времена као празног провођења времена? Зато што ако радиш за Бога, ма шта да радиш – ако ли чистиш метлом, печеш ли хлеб, цепаш ли дрва, читаш књигу или се молиш – свако твоје дејство се испуњава смислом и по идеји, омогућава духовно усавршавање, које се код великих подвижника претварало у непрекидни процес, који се наставља и у сну.

Човек је слика и прилика Божија, а Бог је Творац (у једном од превода са грчког – поетос, поет). Значи да је стваралачко начело у човеку усађено у човека још од Адама. Али у било ком стваралачком акту, који твори Бог, нема никаквог рада – то јест нема напора преовладавања. Није постојао, изгледа ни при стварању човека. Али када се десила трагедија грехопада и када се човек променио, њему је било речено да ће он одсад зарађивати свој хлеб у зноју лица свог. А то значи да ће свако његово дејство бити везано за рад.

Чак се и молитва – као обраћање Богу, као тражење Бога – такође појављује после грехопада: јер Адам у Рају није било потребно да се напреже да би општио са Богом. Али после грехопада у свакој људској активности се појављује елеменат напора на савладавању тешкоће при чињењу стваралачког акта. Онда, можда је данашњи култ забаве у слободно време – носталгија за изгубљеним Рајем? Јар често у нашој забави нема ни рада ни напора на савладавању. Али нема ни стваралаштва.....

Што слађа жвака

Диктатура слободног времена – то је диктатура потрошње. Ти употребљаваш путовања, игре, забаву, потпуно исто као што једеш сникерсе, лежећи на каучу пред телевизором. И да би то остварио, ти си спреман да потрошиш значајан део свог живота, испуњавајући било какве службене обавезе, које ће ти донети финансијску награду, која ће омогућити да платиш своју необуздану потрошњу.

На пример, шта је данас фудбал? То је посао? Да. Игра? Наравно. А за професионалног фудбалера – то је игра или посао? Ако он тренира од ујутру до увече и добија за то паре – то је посао. А за огромну количину народа, који се пришљамчи за телевизор у време мечева – шта је то? Забава. Али човек је спреман да целе године диринчи, да би за невероватне паре купио карте за шампионат света и тамо провео три дана, машући заставом и урлајући нешто несувисло.

Ми можемо да негодујемо што су богослужења тако дуга – по два-три сата (!), и у исто време, лако провести пола дана бесциљно базајући по тржном центру. Или сатима гледајући тај исти фудбал. И чак нам на памет не пада да се запитамо: а шта је у ствари радим?

Потрошачко друштво је – покушај да се уништи сама помисао о аскези. Савремени човек сагледава своје време искључиво прагматички. Жао му је да недељом потроши цела два сата на цркву. Време му је потребно да или зарађује паре или да «кулира».

То је у традиционалном друштву Бог ту поред и човек Га схвата као нешто «практично корисно», а савремени човек је спреман да призна, да Он постоји тамо негде, да је то важно, лепо, морално али да нема однос према његовом свакодневном животу. Он пред носем има шаргарепу коју мора досегнути не бирајући средства. Само што када је циљ досегнут, испоставља се да је то само шаргарепа и да нема даље. Диктатура слободног времена – је поробљавање човека од стране бесмисленог ништа-нерађења, при коме се не чини ни духовно нити душевно напор за постизање неког циља.

То је као жвака – жваћеш а не храниш се. И на изглед нема ништа лоше у жваки. Али ако почнеш да њоме замењујеш храну, умиреш од глади. У томе да се, прошета по продавницама, попије кафа у ресторану, кибицују пролазници, такође нема ништа лоше. Али неприметно у то се заплићеш и почињеш да тражиш што слађу  «жваку» или што скупљу, постепено губиш укус за праву храну, престајеш да осећаш глад и на крају крајева гинеш.

Може ли се ово избећи? Тешко... Али не и немогуће. Ако се не бојиш презривог надимка «ботаник» (од руског младалачког сленга «ботат» - у смислу радити), којим се у тинејџерско-младалчкој субкултури жигоше човек који уместо да «блеји» са свима, испуњава своје слободно време неком њему смисленом делатношћу.

На крају крајева, човек је увек слободан у свом избору. Таквим га је Бог створио. И никакаве земне „диктатуре“ нису у стању да то промене.

Аутори: Лејгода Владимир

Борисова Марина

http://www.dverisrpske.com/sr-CS/teme/serbia/ocima-vere/slobodno-vreme-diktatura.php