Исповест је једна од Светих Тајни наше Цркве. То није формална, уобичајена радња („да бисмо били на сигурној страни“, или „да бисмо се припремили за долазећи празник“), није насилни и неприпремљен акт, то није изолована дужност и обавеза, потреба за психолошким растерећењем. Исповест увек треба да буде пропраћена покајањем. Један Светогорски старац каже:

„Многи се исповедају, али мало њих се каје!“ (старац Емилијан из манастира Симонопетра, Света Гора).

Покајање је процес који започиње дубоко у нама, процес кајања и туге јер смо се удаљили од Бога. Искрено покајање нема везе са несносним болом, претераном тугом и немилосрдним осећајем кривице.

То није искрено покајање, већ скривени егоизам, осећај да се наше „ја“ гази, љутња на нас саме, љутња која изискује освету јер смо понижени, осрамоћени, а срамота и понижење се данас ретко могу толерисати.

Покајање значи промена нашег размишљања, нашег карактера, обнављање морала и одбацивање греха.

Покајање значи љубав према врлинама, доброчинство, жеља, спремност и јака склоност да се опет  сјединимо са Христом кроз благодат Духа Светога.

Покајање почиње у дубини срца и неизоставно кулминира у Божанској, Светој Тајни Исповести.

Током Исповести, особа се искрено каје и понизно исповеда своје грехе пред духовником, као пред самим Господом. Ни један научник, ни један психијатар или психоаналитичар, психолог, социолог, филозоф или теолог не могу заменити исповедника.

Ни једна Икона, чак ни она најчудотоворнија, не може дати оно што исповест даје: опраштање грехова. Исповедник узима особу која се исповеда под своју заштиту; он ту особу усиновљује, чини све напоре да се та особа поново духовно роди. Зато се исповедник назива „духовним оцем“.

Обично је духовно очинство доживотно, свето и моћно – чак и више него било која породична веза. Духово рађање је један болан процес. Исповедник мора да прати душу исповеђеног чеда са страхом Божијим (као онај ко је за ту душу одговоран пред Богом), са разумевањем, понизно и у љубави, и да особу руководи неприметно увек узлазним путем Хришћанског живота.

Онај ко исповеда добио је посебан благослов од свог Епископа за ову Свету Тајну. Међутим дар „да свеже и развеже“ грехе исповедник је добио још када је рукоположен у свештеника, када је тим рукоположењем постао наследник Апостола. Дакле, важност тог сукцесивног канонског наслеђа од Апостола преко Епископа до свештеника од централног је и највећег значаја. Као и све остале Свете Тајне у нашој Цркви, Света Тајна Исповести обавља се не свештениковом вештином, не његовим знањем, писменошћу, елоквентношћу, енергијом, мудрошћу -не чак ни његовим врлинама и светошћу – већ кроз канонску важност његовог свештеничког позива и кроз благодат Духа Светога.

Могући грехови свештеника не ометају Божанску милост током ове Свете Тајне. Јадни ми ако смо били у недоумици (због недостојности свештеника) да ли хлеб и вино заиста постају пречасно Тело и Крв Христова током Свете Литургије! То наравно не значи да свештеник не треба да брине о својој сопственој „чистоћи“ душе.

Дакле, не постоји „добар“ или „лош“ исповедник. Сваки исповедник даје исти опроштај. Међутим, ми имамо право да бирамо духовника и наравно да се обратимо оном уз кога се заиста осећамо опуштено, духовно сигурни. Али стално мењање исповедника није врло трезвена одлука. Ова тенденција не открива духовну зрелост. Исповедник не би требало да се непотребно узрујава или да ствара проблем ако се деси да његово духовно дете оде од њега.

То само може да значи да је духовно чедо било превише сентиментално везано за свог духовног оца, а не за Христа и Цркву Његову. Духовни отац може одлазак духовног чеда да разуме као увреду, може помислити да не постоји нико бољи од њега, или може мислити да духовно чедо припада искључиво само њему, да он може да доминира над њим. Неки духовни оци се понашају тако насилно сматрајући да је оној други тј. њихово духовно чедо у подређеном положају.

Напоменули смо да је исповедник духовни отац, и да то духовно очинство и духовно рађање подразумева тежак и напоран рад.

Дакле, природно је да духовник осећа бол ако његово духовно чедо одступи од њега. Међутим, боље је да уместо тих болних осећаја духовник настави да се моли за своје духовно чедо и његово заједништво са Црквом. Он мора да ради за то дете, а не против њега.

Посао исповедника није да површно чује грехе и да прочита разрешну молитву. Исповест није ограничена на сат времена разговора или мање. Као добар отац, исповедник стално брине за своје духовно чедо, а оно га пажљиво слуша и поштује. Добар исповедник саветује на одговарајући начин, он истиче таленте свог духовног чеда и не ставља непотребан терет на његова плећа, даје епитимију са благошћу, само када мора, теши га кад је деморализован, потиштен, озлојађен, исцрпљен, он никада не обесхрабрује већ лечи и стално помаже у искорењавању страсти,а стицању врлина обликујући поверену му душу да буде налик Христовој.

Овај однос духовног оца и детета је однос на коме стално треба радити.  На крају, однос постаје испуњен осећањима удобности, поверења, поштовања, усхићења и светости. Када се исповеда, духовно чедо отвара своје срце духовном оцу, открива најдубље, најскривеније тајне, своје најинтимније жеље и дела, чак и она која ни самом себи не би признао, које не би рекао ни најближем пријатељу. Из ових разлога, исповедник мора имати апсолутно поштовање за указано му поверење.

Ово поверење се гради временом, али и чињеницом да је исповедник строго везан (до саме смрти) од стране божанске и Свете Канонске Цркве, да исповеђене му грехове не сме никоме открити.

За исповест постоје општа упуства, али духовно вођство које свака душа захтева је потпуно индивидуална ствар. Свака особа је без преседана, са посебном психосинтезом, другачијег карактера, различитих потенцијала и могућности, ограничења, тенденција, толеранције, знања, потреба. Уз благодат Божију и Божије просветљење исповедник мора да распозна све ове карактеристике како би могао да помогне особи да се она исповеди на најбољи могући начин.  С времена на време биће потребна благостост док ће у неким приликама исповедник морати да буде и строг.

Иста ствар се не може применити на свакој особи. Исповедник не треба да буде строг како би људи говорили да је он такав. Исто тако он не би требало да буде увек претерано попустљив, како би био радо биран духовни отац многима.  Оно што се од њега тражи јесте страх Божији, разборитост, поштење, понизност, расуђивање, разумевање и молитва.

Епитимија није увек потребна. Она није намењена да казни. Епитимија је едукативна по природи. Епитимија није дата да би се смањила увреда нанета Богу, нити да би смо мање грешни изашли пред лице Божанске правде. То је потпуно јеретичко учење. Епитимија се обично спроводи код лажног покајања са намером да пробуди свест о величини нечијег греха. Према Православном учењу грех није толико преступ закона као што је недостатак љубави према Богу.

„Имај љубави, па чини шта год желиш,“ имао је обичај да каже Блажени Августин.

Закон се спроводи у циљу завршетка покајања, због чега отац Атанасије са Метеора зна да каже:

„Као што исповедник нема права да изрекне јавно нечије грехе, тако ни особа над којом се спроводи одређени канон не сме да јавно говори о  томе. Исповедник је посредник између онога ко се исповеда и Бога. Током исповести он се према човеку не односи као психолог или научник. Он се односи као свештеник, као искусни лекар, као брижан отац. Када слуша грехе он у истом моменту моли Бога да му да просветљење, како би исправно посаветовао оног ко се исповеда и дао му најбољи лек. Такође моли Бога да му да просветљење да процени степен и квалитет исповести.“

Исповедник не сме да исповеда са претераном радозналошћу, сумњом, завишћу, са дозом надмоћи, ароганцијом, не сме бити равнодушан, непромишљен, неопрезан и уморан да слуша. Понизност, љубав и пажња исповедника знатно ће помоћи особи која се исповеда.

Исповедник не би требало да тражи превише, нити да поставља непотребно индиректна питања.

Он посебно мора да прекине свако детаљно исповедање различитих грехова (посебно оних телесних), па чак и откривање имена саучесника, како би заштитио себе. Такође особа која се исповеда не би требало да се плаши, да оклева или да се осећа непријатно да своје грехе исповеди; треба да осећа поштовање, поверење и да уважава исповедника. Ова клима узајамног поштовања и поверења мора да буде инспирисана и развијана од стране духовника.

Наша Света Црква јесте Тело Христово. Она је велика болница за оздрављење нежних, грехом израњавањих душа, место за видање рана које су нам нанеле отровне демонске замке и страсти.

Наша Црква није филијала за друштвене делатности нити се такмичи са установама за социјални рад. Наравно, она не оспорава добронамерност и значај ових институција као ни чињеницу да она сама не нуди ове „услуге“ обилно, задивљујуће, чудесно. Црква је давалац живота, избављење и спасење верних, кроз њихово учешће у Светим Тајнама.

„Свештеников Епитрахиљ је инструмент“ како је старац Пајсије Светогорац знао да каже „који ојачава човека; то је хируршки скалпел који одсеца страсти. Намењен за службу људима,  пружа лечење и спасење.“

Бог користи свештеника за опраштање човеку. То је очигледно наведено у отпусном благослову: “Нека ти Господ Бог опрости сва сагрешења твоја и ја недостојни влашћу коју ми је Он дао опраштам ти и разрешавам те свих твојих грехова. У Име Оца и Сина и Светога Духа. Амин.“ Грех који није био исповеђен и даље ће оптерећивати особу, чак и у будућем веку.

Грехе који су једном исповеђени не треба поново исповедати. То би значило да особа не верује у благодат ове Свете Тајне. Господ је, наравно, свестан свих грехова, али је због њиховог опраштања, скрушености, и праве духовне терапије установо да их треба гласно изрећи -  исповедити.

По Св. Никодиму Светогорцу: „Исповест је вољна вербална радња, где се откривају зла дела, речи и помисли, директно, без стида, пред духовним оцем.“ Овај Богом одабран Светац објашњава кратко и јасно да признавање грехова мора да буде вољно, слободно, без напора духовника да што више „извуче“ из особе која се исповеда. Исповест нису испразне речи, већ чиста свест колико смо повредили и растужили Бога својим греховима. Не требамо на исповести показивати претерану сентименталност, а још мање лицемерје и малодушне сузе.

Истинско покајање подразумева унутрашњи колапс, мржњу према греху, љубав ка врлинама и захвалност према Богу - Дародавцу сваког добра. Акузаторна исповест подразумева одговорну исповест, без покушаја оправдавања, изврдавања, преваре, неодговорности, изигравања жртвеног јарца, са искреним осећањем срамоте и самопонижења која са собом носи такозвану „радосну тугу“ или „радосну ожалошћеност“. Директна исповест подразумева признавање грехова са потпуном искреношћу, директно и прецизно, срчано и смело.

Често се дешава да током исповести један избегава да призна своје грешке. Свој пад и своје слабости покушава да оправда многоговорљивошћу,  предугачким описима жели да скрене пажњу  са његовог дела одговорности, искривљује истину – или чак окривљује друге – све зарад очувања (чак и у том часу исповести) свог супер-ега. Исповест „без срама“ јесте приказ нашег истинитог лица.

Срамоту је добро имати, али пре него учинимо греха а не после. Кажу да ће нас срамота коју осећамо приликом исповести ослободи срамоте у дан Страчног Суда, јер за све оне грехове које  свештеник разреши неће нам поново бити суђено. Директно признавање грехова подразумева да будемо јасни, специфични, искрени и уз одлуку да више никада не поновимо грехе које смо исповедили.

Поред тога, исповест мора да буде једна континуирана радња, тако да страсти које се у нама не оснажујемо, већ да их на такав начин брже искорењујемо. Стари греси неће бити у потпуности одстрањени из нашег памћења, већ ће сећање на њих условити редовно самопраћење, самопосматрање, самосвест о нашој греховности и осећај срамоте. Божанска милост неће одступити,а демонске клопке биће много лакше избећи; сећање на смрт неће изгледати толико страшно.

Друга ствар која се такође често примећује – и ми ово признајемо са дубоким болом и великом љубављу – јесте да беседе нису увек православне како би требало да буде. Другим речима, оне само успевају да звуче као коментар на неважне вести. Свети проповед се тако претвара у још једну телевизијску емисију где можемо емитовати наше мишљење о дневним догађајима и појавама.

Православна проповед је ипак по својој природи еклисиолошка, христолошка, спасоносна и корисна за душу. Проповед о покајању која је достављена нама преко Пророка Светог Јована Крститеља, Господа Испуса Христа, и свих Светих остаје и у ове дане прикладна и неопходна.

Основни предуслов за учествовање у Светим Тајнама и за узлазни духовни пут јесте очишћење срце од разних грехова, духа похлепе и осталог што данашње потрошачко друштво нуди; очишћење од Богом презреног духа гордости у свету самољубља, индивидуализма, поноса, нечовекољубља, дрскости, настраности, демонски злих мисли, фантазија, нечистих маштања и шкодљиве сумње и зависти.

Чисто срце је данас редак украс – у братским или брачним односима, у односима са колегама, у пријатељству, у разговорима, у мислима, у жељама, пастирском позиву.  Такозвани масовни медији лагано пропадају и постају само извори загађења.

Заборављена је аскетска трезвеност, традициоанална штедиљивост, једноставност и храброст. Све ово је довело до „загађења“ душе, њеног рационалистичког расуђивања, док је снага воље постала озбиљно уништена, и као таква води ослабљену особу према злу, без икаквих препрека и ограничења.

Данас преовладавају изговори за наше страсти, самооправдање, улепшавање греха а сви они налазе потпору у савременој психологији. Признавање грехова сматра се слабошћу и погрешним. Стално самооправдавање, као и пребацивање одговорности на неког другог створили су човека који је збуњен, подељен, узнемирен, јадан, самозаљубљен, изложен сталним ђаволским нападима и повредама.

Данас преовладава „луди рационализам“, који Јеванђељске врлине и Саборне Каноне посматра у складу са својим потребама и жељама. Људи према себи прилагођавају Црквом установљена правила поста, уздржавања, рађања, морала, скромности, поштења и уредности.

Имајући у виду све ово речено – од којег ни једно није било сувишно – верујемо да бити исповедник у данашњем времену није ни мало лако. Пропусти захтевају катехизацију, поновну евангелизацију, духовни тренинг, као и духовника у циљу  задобијања моћних антитела против демонских сила. Отпор, реакција и суочавање са тренутном неосвећеношћу, секуалризацијом,  хероизмом, еудаимонизмом, и гомилањем богатства су императив. Млада генарација је у потреби за посебном пажњом, упутствима, љубављу с обзиром да њихово васпитање није било од помоћи да постану свесни значаја и сврхе живота или празнине, неслоге, безакоња и таме греха.

Још један озбиљан проблем- чак и за нас Хришћане – јесте потреба за мањим радом и животом без икаквих проблема. Ми смо у потрази за оним ко ће понети наш крст. Ми одбијамо да га сами понесемо. Немамо никакву представу о дубини и ширини тог крста; с поштвањем се клањамо пред крстом у Цркви, прекрстимо се али не прихватамо наш лични крст.

Ми поштујемо Светитеље и Свете Мученике, али сами не желимо да потрпимо било какве потешкоће, било каква одлагања, проблеме. Пост је исувише тежак задатак, огорчени смо кад  смо болесни, не толеришемо било какве оштре речи, чак ни када смо криви, па како бисмо могли толерисати евентуалне неправде, клевете, прогоне, избеглиштво, као што су наши Свети чинили? Неоспорна је чињеница да је савремени, секуларни дух практичности, лагодности, потрошње знатно утицао на меру духовног живота. Уопште говорећи, ми тражимо неаскетско Хришцанство – неаскетско Православље које међутим као своју основу има аскетско Јеванђеље.

Један други проблем нашег времена јесте да се човек морбидно и непотребно ослања на логику, интелект, знање, личне судове –  на крајње заморну рацинализацију. Наша Црква не култивише и не производи интелектуалце. За нас, рационализација није филозофски менталитет, него крајње грешно усмерени животни погледи – форма атеизма- јер рационализација је супротна заповести стављања наше вере, наде, љубави и поверења у Бога. Рационалиста свему суди користећи „филтер“ свог сопственог ума, користи свој суверени его као епицентар и недаје места поверењу у Божанско провиђење, Божанску милост и Божанску помоћ.

Сматрајући себе непогрешивим, рационалиста не дозвољава Богу да интервенише у његовом животу, па још Му и суди. На тај начин он нема потребу да се исповеда. Свети Симеон Нови Богослов каже да онај који верује да није пао ни у један грех доживео је највећи пад и налази се у заблуди – греху највећем од свих. Неки нови теолози говоре о „проблему неразумевања“ а не о „ греху“. Њихова жеља је да отупе природне протесте свести тз. савест. Самодовољност појединих верника, оних који редовно долазе у цркву, оних који посте може понекад бити и крајње латентни фарисејски став, односно мишљење да „они нису као остали“ и  стога немају потребе да се исповедају.

По Светим Оцима највеће од свих зала јесете понос. У складу са речима Св. Јована Лествичника, то је мајка свих страсти, од којих су прве таштина и самооправдавање. Понос је облик порицања Бога;  то је изум злог демона, настаје као резултат сувишка ласкања и похвала. За узврат доводи до човековог онеспособљавања и исцрпљености. Бог презире љутњу, бес, лицемерје, недостатак саосећања, хулу. Понос је страст која је застрашујућа, моћна  и која се тешко лечи.

Понос је такође јака у много чему, има много лица. Она се манифестује као хвалисавост, уображеност, арогантност, дрскост, тврдоглавост, самоважност, мегаломанија, амбициозност, самољубљивост, као сујета, похлепа, жеља за вођством. Такође понос се манифестује као самозадовољство, безобразлук, непоштовање, отвореност, неосетљивост, контрадикторност, самовоља, непослушност, сарказам, твроглавост, понижење, перфекционизам и преосетљивост. Коначно, понос може довести до непокајања.

Језик, као инструмент поноса често се оглашава кроз неконтролисане, дуге, бескорисне приче, оговарање, будлаштине, уображеност, неискреност, индиректност, лицемерност, подругљивост.

Од седам смртних грехова произилазе многе друге страсти. Пошто смо поменули најближе потомке поноса, можемо убројати још и похлепу која рађа љубав према новцу, шкртост, недостатак љубави, окамењено срце, преваре, зеленаштво, неправде, подмићивање, коцкање. Блудничење се манифестује безбројним примерима као што је завист – непоштење и зло, незаситост, прождрљивост, гнев, као и кроз немарност и  небригу.

Посебну пожњу треба обратити на многе неортодоксне елементе у породичном животу. Избегавање рађања деце,  идеализовање једног детета (што је продужетак родитељског ега), презаштићеност деце, или стално посматрање дечијих поступака и њихово нељудско угњетавање требају бити такође размотрени од стране духовника.

Брак је арена за вежбање понизности, међусобног поштовања и слободе, а  не паралелан пут два егоцентрика. Ђаво се јако весели када нема праштања људским слабостима и свакодневним грешкама.

Родитељи ће значајно помоћи својој деци не претераном љубазношћу ван куће, већ мирним, трезвеним понашањем и свакодневном љубављу у кући. Учествовање деце заједно са родитељима у Светој Тајни Исповести утврдиће их у Божанској милости искуственог живота у Цркви Христовој.

Када родитељи замоле за опроштај са искреношћу они истовремено уче своју децу скромности која уништава све демонске замке. У домаћинству у којем љубав, слога, разумевање, понизност и мир цветају, благослов Божији је увек присутан. Такав дом постаје као тврђава отпорна на зло у свету. Васпитавање деце са елементом свакодневног опраштања ствара здраво породично огњиште, које ће их инспирисати и ојачати за даљи живот.

Једна друга, велика ствар која представља препреку за покајање и исповест је самооправдање, које мучи многе људе у Цркви. Њена основа је, као што смо поменули раније, демонски понос. Класичан пример је фарисеј из Јеванђељске приче.

Самооправдавајућа особа има наизглед позитивне карактеристике. Уме да се хвали и жељан је да га хвале. Срећан је када му ласкају и када понижава друге. Он је претерано самопоуздан, он се оправдава и верује да је Бог дужан да га награди. На дуже стазе, он је јадан и бедан, јер  тим својим јадним стањем и друге чини јаднима. Он је поседнут нервозом и узнемирен, захтеван је, самозаробљеник својих страсти. Ово су све тенденције које му неће дозволити да отвори врата душе за божанску милост.

Наследник поноса јесте осуда, која је нажалост навика многих Хришћана, који брину више о другима него о себи. Ово је феномен нашег времена и друштва које гура људе да стално проматрају друге, а не себе.

Модерна занимања и активности савременог човека не дозвољавају му да учи, да размишља, да се моли, да развије самосвест, самокритику, самоконтролу и сећање на смрт.

Такозвани масовни медији су непрестано заокупљени скандалима, упорно и опширно се бавећи људским страстима, гресима и грешкама других људи.

Овакве ствари провоцирају, инпресионирају, иако не изазивају директни скандал, оне ипак оптерећују душу и мисли прљавштином. Оне нас заправо уверавају да смо бољи од оних које рекламирају, и ми почињемо да верујемо томе. Дакле особа постаје навикнута на равнодушност  и пролазну свакодневицу, не тражећи себи узора у свецима и херојима. Ово је доказ какве вредности преовладавају  у данашњем времену – бацајући блато у лице другога људи се трују пакошћу, мржњом, непријатељством, завишћу, равнодушношћу.

Свети Максим Исповедник наводи да онај ко стално пажљиво испитује туђе грехе, или ко суди браћи својој на основу сумње само, није ни почео да се каје, нити је почео да разоткрива сопствене грехе.

Многе и разне ствари се још могу рећи, али на крају свега само једна ствар је битна: наше спасење, за које се можемо борити само док смо на овој земљи. Спасење се постиже само кроз искрено покајање и чисту исповест.

Покајање не отвара само врата Небеског Раја, већ и једног земаљског раја, са делимичним предукусом неизрециве радости, бескрајне владавине небеса и предивног мира. Они који одржавају праксу редовног исповедања могу истински бити срећни људи, смирени, миротворци, весници покајања, васкрсења, промене, слободе, са милошћу и благословом Божијим у њиховим душама и животима. „Божија дарежљива милост претвара вука у јагње,“ каже Св. Јован Златоусти.

Ни један грех не може превазићи Божију љубав.

Нема таквог грешника који не може постати Светитељ, само ако то жели. То је доказано безбројним именима која су уписана у књигу Светих.

Исповедник слуша исповест и разрешава оног ко се исповеда под његовим светим Епитрахиљем. Међутим, он не може себе исповедити; не може ставити Епитрахиљ на своју главу, како би добио опроштај на исти начин. Он обавезно мора да клекне испод другог Епитрахиља, како би исповедио своје грехе и био разрешен.

На такав начин духовни закон функционише. Тај закон је Божија милост и мудрост установила. Ми не можемо исповедати друге већ себе саме. Требамо  да у животу примењујемо оно о чему проповеда наша Света Црква. Не можемо да говоримо о покајању а да покајање сами не показујемо, да говоримо о исповести, а да се не исповедамо. Нико не може самог себе да ослободи кривице греха. Непромишљени, непослушни, непокајани, неисповеђени су озбиљан проблем данашње Цркве.

Драга браћо и сестре, исповедников Епитрахиљ може бити чудотворан скалпел за одстрањивање малигних тумора: може подићи мртве, обновити и променити недоличан свет, донети радост како на земљу тако и на Небо. Наша Црква је поверила овај велики позив, свети позив, нашим свештеницима а не анђелима, да би смо ми били у стању да им приступимо са лакоћом и без страха, као сапатницима и онима који ће лакше разумети наше стање.

Све ово горе наведено написано је искрено, ни мало не придајући важност себи. Писао је ове редове грешник, који не тежи да овим постане учитељ већ онај ко саосећа, ко се бори, ко пати заједно са вама. Ово је само била његова жеља да вас потсети једноставном, неуметничком речју на традицију наше Свете мајке Цркве, на увек правовремени значај божанствено проткане и Богом благословене Тајне Покајања, Богом дате и дозовљене Свете Тајне Исповести.

             Превод са енглеског проф. Бојане Поповић, манастир Лепавина