Како је у САД?

Године 1975, шеф Америчке нацистичке партије, Френк Колин, тражио је да организује марш својих присталица кроз Скоук, предграђе Чикага, у коме су живели Јевреји, од којих су многи преживели Хитлерове конц-логоре. Четири године касније, 1979, откривено је да је Колин хомосексуално педераст, који је насртао на дечаке од 10 до 14 година, и због чега је осуђен на седам година затвора.

На челу Националсоцијалистичке лиге из Сан Дијега (основане 1974.) налази се Расел Вејч, који је у партију примио само хомосексуалце, истичући и да је циљ странке борба за сексуалну, социјалну и политичку слободу. Његов часопис “The Advocate”, величао је нацистичку одећу, изражавање и “плавокосу” лепоту аријеваца, ругање “женскићима”, дебелима и “црњама”; претње другачије мислећима, романтизовање фашизма. 

Фасцинација америчких “гејева” фашизмом није нова ствар. Позната лезбијка, Гертруда Стајн (књижевница) била је обожавалац Хитлера, и 1937. године тврдила је да би он требало да добије Нобелову награду за мир.

Немачки новинар, Елмер Краусхлар, још 1997. године је у “Шпиглу” тврдио да у његовој земљи јача покрет хомосексуалаца - скинхеда, и истицао пример једног од вођа немачког нацизма, Михаела Кунена, који је као “геј”, умро од СИДЕ 1995.

Уосталом, прва организација за “геј” права у САД био је амерички огранак немачког Друштва за људска права, чији је члан био  и потоњи вођа СА трупа, Ернст Рем. Амерички огранак Друштва за људска права основао је Американац немачког порекла, Хенри Гербер, 1924. године; он је издавао и часопис “Пријатељство и слобода”. Хапшен 1925. због сексуалног злостављања дечака, Гербер је, у часопису “Chanticleer” тридесетих година 20. века објављивао текстове у којима изражава мржњу према хришћанству и капитализму због њиховог гушења “сексуалних слобода”. Поводом убиства Ернста Рема, изражавао је дивљење према њему и његовим “СА момцима”.

Седамдесетих година 20. века, “геј” милитанти су певали: “Два, четири, шест, осам - згази државу и породицу!” Године 1969, када су “гејеви” почели да масовно упражњавају секс на јавним просторима Њујорка и Сан Франциска, власти су покушале да реагују. 27. јуна те године, “гејеви” су напали полицију која је покушала да обави претрес у једном њиховом бару у Њујорку (иначе, бар “Стоунови”, контролисала је мафија.) Дан када се “ненасилни гејеви” претукли полицајце од тада је “Gay Pride Day”.

У то време, придруживали су им се и леви идеолози, попут Херберта Маркузеа, који је тврдио да се “гејеви” боре против “регресивне репродуктивне сексуалности”.

Радикализација хомосексуалног покрета уплашила је Друштво америчких психијатара; под претњама и оптужбама да су “ратни злочинци”, они су прогласили да хомосексулизам није болест 1973. године.

“Гејеви” се ту нису зауставили - тражили су легализацију педофилије. Основали су удружење NAMBLA (“North American Man/By Love Association”).

Моћ хомосексуалаца у САД је толика да угрожава слободу говора: 12. априла 1996, око 400 “геј” милитаната у Медисону у Висконсину дуго је спречавало представљање књиге “Ружичасти кукасти крст”, тако што су заузели локални протестантски храм, уз покличе: “Сломите хришћане!” и “Вратите нам лавове!” После интервенције полиције, део милитаната се разишао, а део је остао да врши нужду у подруму храма. Дакле, содомити нису имали историју пуну ружичасте толеранције, нити је (бар једном делу њих) нацизам био стран. Они који су на власти у Србији, одговорни за нереде 10.10. 2010. у Београду, то би морали знати док трућају о „људским правима“ и „нацистима међу нама“.

Окултни корени геноцида

Хитлер је био окултиста, и то је ноторна чињеница. Истребљивање Словена, јевреја и Рома било је нека врста жртвовања паганским боговима Германства, зарад победе у рату светова. О томе пише Нејџел Пеник, у својој књизи “Хитлерова тајна наука”:

>> Ранији анти-семити, чак и у Немачкој, тежили су само да Јевреје одстране са својих територија. Хитлерова вера у расу која долази га је навела да верује да нови Herenvolk не може да се развије док је и један једини Јеврејин жив. Његова мистична мржња према свим номадским народима, поготово Циганима и Јеврејима, за разлику од народа 'укорењених у крви и тлу' је довела до најстрашнијих злочина. Као представници утврђеног света против несуштаственог, реда против нереда, владе против анархије, хипер-ауторитативни нацисти су тежили да униште све облике 'скретања' од њиховог новог светског поретка. Јевреји су вековима живели, па чак и цветали у овом номадском битисању, а за нацисте је то представљало јеретичко одрицање њиховог централистичког ауторитета.

Јануара 1940 године је започела прва етапа плана елиминације јеврејства. Одлучено је да сви Јевреји у 'Великом Рајху' буду депортовани у Пољску. 'Пројект Ниско,' како се овај план звао, је брутално истргао из корена читаве јеврејске заједнице и послао их у пољски град Лублин. У том граду је живело 72000 нејевреја и 40000 Јевреја, али је у њега натрпано још четврт милиона Јевреја који су ту и умрли од зараза и глади. Оне, који су имали довољно среће и побегну у део Пољске под совјетском окупацијом, стрељала је Црвена Армија као 'дезертере'.

Двадесетог јануара 1941 године се у берлинском предграђу Ванзе сусрело петнаест високих нацистичких звањчника. Њима је Химлеров заменик, Рајнхард Хајдрих  изложи 'коначно решење јеврејског питања' - геноцид. Служба за расе и поновно насељавање је ликујући јавила да се Естонија већ ,,ослободила Јевреја" и да се ће нови методи, који се сада смишљају, 'ослободити Европу' од њих. Роберт Леј, Министар рада у Рајху, је већ рекао да ће „Пољска за педесет година бити цветајућа немачка земља, без иједног Пољака или Јевреја у њој". Химлер, Хајдрих, Ајхман су направили шему по којој је требало истребити укупно 11 милиона Јевреја а затим 30 милиона Словена. Под Јеврејима које је требало убити су подразумевани они који су живели у земљама кој је тек требало освојити - Британију, Ирску, Шведску, Шпанију, Португалију и Швајцарску. Систематско и потпуно истребљење јеврејства, укључујући и најмање дете, требало је бити изведено индустријском прецизношћу. Цигане је такође требало сатрти, али то је био сићушан проблем у поређењу са 'јеврејским питањем'. Пуковник Виктор Брак, Хитлеров саветник за еутаназију, сарађивао са др Волтером Калмејаром и др Ерхардом Вецелом, који су предлагали гас као најделотворније и најисплативије средство за уништење Јевреја.

Пројекат је постављен као конкурс и немачка индустрија жарко се надметала за наградне уговоре. Најзад су конкурс за грађење специјалних крематорија високог капацитета, који су могли да спале 2000 тела сваких дванаест сати, добили Топф и Компанија из Ерфурта. Они су добили уговор јер су смислили ингениозан начин за уштеду горива - њихови крематоријуми су користили масноћу људског тела као део горива. Немачка корпорација за наоружавање  је добила жељени уговор за изградњу гасних комора - које су се у конкурсу називале 'погребним ковчезима', док је гас, Zyklon-B, дериват цијанида, обезбеђивала Немачка корпорација за борбу против штеточина.

Нацистичко руководство је на овај начин желело да 'рашчисти терен' за стварање Расе шестог цивилизацијског степена, без обзира на људске патње. Транспортовање Јевреја из Западне Европе је сматрано неопходним јер већина француског, холандског, белгијског, данског и норвешког народа није могла да се помири са масовним  убиствима својих сународника у сопственој земљи. Само су хрватски фашисти учинили нацистима услугу убивши 20000 својих јеврејских сународника. Нису могли ни да претпоставе да би хрватски Словени ускоро кренули за Јеврејима у гасне коморе да је било по Химлеровом.

Овај језив програм је започет новембра 1941 године. Тог месеца је Др. Гебелс објавио преко радија: „Јеврејство сада проживљава судбину која, иако је тешка, потпуно је заслужена. Нема потребе ни за каквом самилошћу а сигурно ни за жаљењем." У разговору са грофом Галеацом Ћаном, италијанским министром спољних послова тог истог месеца, Херман Геринг је рекао: „Ове године ће између двадесет и тридесет милиона људи умрети од глади у Русији. Можда је добро што ће тако бити јер се неке нације морају десетковати."

Пољски Јевреји у Варшави били су присиљени да живе у делу означеном као гето и 1942 године је почело систематско депортовање јевреја одатле у Аушвиц. Јануара 1943 године је скупљено 6500 Јевреја. Ово је био знак за тек основани јеврејски покрет отпора, под вођством Мордекаја Ањелевича, да ступи у акцију. Убијен је немачки капетан полиције у Гету. Бесан што су се 'подљуди' одупрли помисли владајуће расе, Химлер је издао наредбу да се цео гето очисти од Јевреја и да се свака зграда сравни са земљом.

Два СС батаљона, предвођена тенком и наоружана бацачима пламена и пољским топовима, су 19 априла, 1943 у три ујутро ушла гето. Тај датум је значајан. Командант, бригадефирер Штроп се надао да ће истребљење Јевреја у гету бити његов поклон Хитлеру на његов следећи рођендан. Међутим, није рачунао на покрет отпора. Скоро истог тренутка кад је тенк ушао у гето, разнео га је Молотовљев коктел. Иако је је јеврејски покрет отпора имао само 1500 људи, наоружаних двема машинкама и неколико стотина пиштоља, њихова разјареност је запрепастила биткама прекаљени СС.

Много су више изгледа, ипак, имали нацисти. Ањелевич је убијен, осмог маја 1943 године, а 15-ог маја је нестао и последњи јуначки отпор. Од преживелих је 7000 Јевреја одмах побијено, других 7000 је послато у логор смрти Треблинку, а 15000 у логор смрти код Мајданека. Организација Тот, која је користила робовску радну снагу, преселила се у гето и почело је разарање. Нацистима није било довољно што су истребили народ; морали су чак да униште њи хове зграде. Сто деведесет хектара Варшаве је сравњено са земљом уз помоћ експлозива и мануелног рада. Било је толико остатака разорених зграда да је постављено 17 километара уских трамвајских шина како би се они изнели из града. Чудно је када се размисли о толикој количини бескорисног рада уложеног у уништење Варшаве у доба када је Немачка почела да губи рат.

Строп је схватао ову целу ужасну епизоду као крсташки рат. Сам себи је честитао лепо укориченим фотографским сведочанство свирепости које је поносно уручио Хитлеру. „Прљава охола СС свиња", рекао је генерал Јодл на Нирнбершком суђењу ратним злочинцима три године касније, „пише хвалисави извештај од 75 страница о малој експедицији убијања када велика војничка кампања против добро опремљене војске стаје на тек неколико страница." Јодл, који је припадао обичној немачкој војсци, није могао разумети да је у очима СС-а уништење варшавског гета било више од обичне 'експедиције убијања'. Њима је то представљало значајну акцију у тежњи за стварањем Новог поретка, предуслова за појаву Расе шестог цивилизцијског степена. Химлер се хвалио да може сатрти једанаест милиона Јевреја и био је смртно озбиљан. За њега је то био крсташки рат који је имао првенство над свим осталим - чак и над ратним акцијама. Ово је било најочигледније при крају рата када је Химлер присвајао возове како би транспортовао Јевреје и Цигане у Аушвиц, Треблинку и било који од деветнаест логора смрти које је држао СС. Сваки воз, који је ишао по изанђалом и уништеном железничком систему, носио је војне залихе од животног значаја, међутим Химлер је свом програму геноцида давао првенство чак и над опстанком саме Немачке. Геноцид је био магијски чин захваљујући којем ће историја света заувек бити промењена, чак и ако Немачка не преживи. Елиминација Јевреја и са њима и њихове културе и религије би оставила вакуум за појаву демонских снага које контролише Трећи Рајх или које њега контролишу. Химлер је себе сматрао учесником физичког Армагедона. Срећом, био је на страни губитника.<<

За крај

Наравно, не треба заборавити ни ко је дао кључни допринос у сламању Хитлера и његове окултне власти. Била је то Русија; иако поробљена безбожништвом, још увек под благословом својих Светих Предака. Матеј Арсенијевић, у својој студији “Божанска и васељенска тајна Светог Великомученика и Победоносца Георгија” каже:

>>Борис   Леонидович   Пастернак (1890-1960), 1944. године пише песму "Оживела фреска" у којој поистовећује незнаног јунака Великог отаџбинског рата са Св. Георгијем Победоносцем. У време отаџбинске битке за Стаљинград, руски херој се присећа фреске коју је видео, некада давно, у своме детињству, а на којој "сијаше над аждајом лик Георгијев". Пастернаков херој у немачким тенковима препознаје исту ону аждају са фреске на којој је био изображен Св. Георгије, и светогеоргијевски се заветује да ће, изгонећи непријатеља из Русије, отићи, ако треба, и до накрај земље...

У вези са овим требало би поменути и мало познату чињеницу да је II светски рат фактички завршен победом руског оружја у Берлину, 6. маја (у поноћ 7. на 8. мај је само формално био објављен крај рата), дакле, на православни Ђурђевдан, који је те, 1945. године - зар случајно? - пао на Васкрс! Тај дан је био и имендан - зар случајно? - руског генерала Георгија Константиновича Жукова (1896-1974), који је лично командовао операцијом заузимања Берлина и убијања аждаје нацизма у њеном леглу. То је онај исти Георгије К. Жуков кога је, по сведочењу његове кћери Марије Г. Жукове, у детињству својом руком благословио Преп. Старац Нектарије Оптински, прорекавши му да ће једнога дана "постати велики руски војсковођа, кога ће пратити победе". То је онај исти Георгије К. Жуков који је 1925. године, као командант коњичког пука Црвене армије, тајно дошао у посету прогнаноме Преп. Нектарију Оптинском, у селу Холмишчи код Козељска. То је онај исти Георгије К. Жуков који је своју петогодишњу кћер Марију водио у Свето-Сергијевску Лавру и тамо јој причао о великој победи коју је руски кнез Димитрије Донски, са благословом Св. Сергија Радоњешког, 1380. године извојевао над Монголима у славној Куликовској бици. То је онај исти Георгије К. Жуков који, уз благодатну помоћ свог Небеског Заштитника, у најкритичнијим тренуцима битке за Москву, у касну јесен 1941. године, није спавао ни једне једине секунде током пуних дванест дана и дванаест ноћи. Тог Жукова је многострадални Руски народ, због његових заслуга за одбрану Русије у Великом отачаственом рату 1941-1945, још током рата прозвао "спасиоцем Русије". Како сведочи архимандрит Јован Крестјанкин, управо је по Жуковљевом личном наређењу, дуж прве линије фронта, у одсудним тренуцима борбе, била ношена Казанска икона Мајке Божије. Жуковљевом заслугом је у борби од нациста била ослобођена и чудотворна Гербовецка  икона  Мајке Божије (која се данас чува у Кијеву). Од тог Жукова се, у име Русије, 1974. године опростио руски песник и нобеловац Јосиф  Бродски песмом "Жукову у спомен":

"Хита ка смрти Жуков пламени,

Ратник пред којим многа је утврда пала..."

Није, зато, нимало случајно што се велики руски вајар Вјачеслав Михаилович Кликов (1939-2006) - неуморни руски патриотски делатник и председник Међународног фонда словенске писмености и културе - у стварању и изради споменика Маршалу Георгију К. Жукову, који се од 1995. године налази на Мањежном тргу испред Историјског музеја (у оквиру комплекса Црвеног трга), руководио управо светогеоргијевским мотивом убиства аждаје. Кликов је приказао Жукова, у маршалској униформи, на коњу који копитама гази орла нацизма који, сломљених крила, лежи поражен на земљи, онако како, у иконографском приказу, Св. Георгије пробада и коњем гази убијену аждају. На постаменту споменика испод, у бронзи изливеног, грба Москве на коме је приказан "Св. Георгије који убија аждају", пише -"Маршалу Жукову". Благодарни Руски народ је подигао споменик четвороструком хероју Великог отаџбинског рата на месту на коме је 24. јуна 1945. године била одржана Парада Победе, на којој је маршал Жуков, заједно са маршалом Рокосовским, јашући на коњу, извршио смотру победничких руских трупа, под чијим су се ногама налазиле поражене и заробљене, по земљи побацане и погажене заставе немачког Вермахта. О исправности Кликовљеве светогеоргијевске стваралачке интуиције сведочи и писмо које је маршал Г. К. Жуков примио од једне Рускиње педесетих година XX столећа:

"Драги Георгије Константиновичу! ...Није случајно дан Георгија Победоносца пао на Пасху, онда када је освојен Берлин. Дан вашег Ангела! Древни руски празник!... Георгије Победоносац је сакрушио аждају, а ви сте, Георгије, сакрушили аждаје нашег живота - Хитлере и разне Берије..." (М. Г. Жукова, Маршал Жуков - сокровенная жизнь души; Непознаний мир веры, Сретенский Монастмрь, 2005). Занимљиво је, у вези са овим, и то да се у Жуковљевом личном имену - Георгије и, по оцу, Константин[ович], на необичан начин, пројавила очигледна, премда тајанствена, духовна веза и са тајном Св. Георгија који је победио аждају-римског императора Диоклитијана, и са тајном Св. Цара Константина који је победио аждају паганске империје и паганства.<<

Нови нацизам Новог светског поретка ће пасти, ако Бог благослови да буде будућности и ако Његов Други долазак није пред вратима, исто као и Хитлеров нацизам и његов “нови поредак”! Што је пао! Да васкрсне Бог и развеју се непријатељи Његови!

http://www.vidovdan.org/