Процес отпадије, започео на Западу од пада римског папе у јерес, наставио се у протестантизму, који је индивидуалистичким приступом тајнама вере довео скоро до потпуног урушавања свега еванђелског што је постојало у хришћанству Европе. Такозвана "историјска критика" XIX века, чији су главни представници били Бауер и Штраус, разорила је поверење у богонадахнутост Писма; Ренан је устврдио да је Христос само човек, дарвинизам је привидно оповргао библијску слику стварања света и човека.

У XX веку протестанти су наставили у сличном правцу. Рудолф Бултман је Свето Писмо објашњавао као митолошку књигу. Немачки лутерански пастор, Дитрих Бонхофер, кога су нацисти убили у априлу 1945., отишао је најдаље: "Хришћанин није "homo religiosus", него једноставно човек, као и Исус, који је такође био човек" Бонхфер је поставио основе тзв. "атеистичког хришћанства"(?) Англикански бискуп Џ. Робинсон објавио је књигу "Часност пред Богом" (1963.), у којој је изјавио да Бога нема. Други лидер теологије "смрти Бога", Виљем Хамилтон, записао је: "Некада је постојао Бог, у односу према Коме је поклонење, похвала и поверење било умесно, па чак и неопходно, али... сада таквог Бога нема". Бити хришћанин значи волети ближње и свет, чинити им добро и веровати у историјске могућности прогреса.

Затим се појавио "хришћански пантеизам", чији је представник био католички свештеник и теолог, Пјер Тејар де Шарден. Шарден је чврсто веровао у еволуцију по Дарвиновом моделу и учествовао у палеонтолошким истраживањима... У књизи "Феномен човек" Шарден је понудио типично новодопски концепт космичке еволуције и еволуције свести ка "христосвести" и достизању божанствености - тзв. "тачке Омега". Он је омиљен међу представницима "новог хришћанства".

Следећа епоха у развоју отпадије је стваралаштво римокатоличког монаха Томаса Мертона, који је тврдио да је могућа синтеза између Хришћанства и далекоисточних религија, између молитве и медитације. Његово дело је наставио Метју Фокс, доминикански калуђер који је, због сукоба са Римокатоличком црквом, постао епископалац.

Основна Фоксова теза је да су све религије путеви ка Богу, и да их је "Христ" све благословио. То је тзв. "Космички Христ". Фокс нуди култ "Мајке Земље", као живог бића. "Други долазак" Христов ће, по њему, бити буђење аутентичног мистицизма који ће исцелити рањену "Мајку Земљу". Фокс себе назива "панентеистом" - Бог је у свему, све је у Богу, то јест - све је Божанствено.

С тим у вези, јасно је да пролази и "сурово лице" старог, "патријархалног" Хришћанства - долази женско свештенство и феминистичка теологија. Холизам, екологија, право на хомосексуалност - све је "у игри", све је "у Богу". "Космички Христ" је "божанско огледало које блиста у сваком створењу". "Да ли чињеница да се Христ ваплотио у Исусу искључује да се Христ ваплотио у другима - ЛаоЦеу или Буди или Мојсеју или Сари или Гандију или у мени или у вама?

Управо је супротно", каже Фокс, и додаје да треба градити основу за "дубински екуменизам", који ће обухватити све светске религије. " Космички Христ може бити и мушко и женско, и хетеросексуалан и хомосексуалан", тврди овај теолог из школе сатанине. Очито, "свеобухватни", "космички Христ" није ништа друго до - антихрист...

Нарочито је важна "феминистичка теологија", на чијем су челу у Америци често (бивше или садашње) римокатоличке часне сестре. Мери Дели, са два доктората из области теологије, је професор на Језуитском колеџу у Бостону. Она себе представља као "екофеминистичку лезбејску вештицу". Розмари Радфорд Рутер, бивша римокатолкиња, професор на Еверетској евангелистичкој семинарији, нуди паганизам уместо хришћанства. "Много зла је било учињено у име Христа, али није било погрома ни крсташких ратова у име Ваала, Изиде, или Аполона". Она је основала Женску Цркву, чији су обреди врло слични вештичијим култовима. Имена Бога и Христа се никад не помињу. Хришћанство је криво за "инквизицију, лов на вештице, погроме, погубљења, цензуру и концентрационе логоре". Она каже: "Можемо отворити очи и видети да ничег нема што би било спасавано... нема Бога ван света кога се треба плашити или га слушати". Она је написала и посебан "обред за лезбејке", а у њој "цркви" се слави благослов "откинуте јабуке", то јест Евин грех...

Светски савет цркава је 1993. у Минеаполису, Минесота, организовао скуп жена - теолога, које су се молиле Софији: "Наш творче Софија, ми смо жене по твом лику... врелом крвљу својих утроба дајемо облик новом животу... Наша слатка Софија, ми смо жене по твом лику; нектаром између својих удова призивамо љубавника, рађамо дете; топлим телесним течностима подсећамо свет на његова задовољства и осете..." Тако се "нова религиозна свест" претворила у порнографију. Али то није било све. Извесни протестантски мислилац, Вирџинија Моленкот, на том скупу је изјавила: "Морамо избећи андроцентрични језик (Отац, Син, итд.) и доминантну теологију потчињености... Не могу се више молити у теолошком контексту који описује Бога као увредљивог родитеља и Исуса као послушно и поверљиво дете".

"Исусов семинар" је теолошки правац коме атеистички кругови Америке посвећују највише пажње, објављујући текстове о "правом Христу" у угледним ревијама попут "Њузвика". "Семинару" дају простор на телевизији. Све то помаже у ширењу отпадије како у Америци, тако и у свету. Његови припадници су увек спремни да оду даље у одбацивању Еванђеља као аутентичних докумената.

Роберт Фанк, аутор књиге "Пет Еванђеља", сматра да су аутентичне изреке Христове сачувана у гностичарском и јеретичком "Еванђељу по Томи". Маркус Борг каже: "Као и Сократ, Исус је био учитељ субверзивне мудрости. Као и Буда, имао је искуство Просветлења. Као шаман, био је исцелитељ. Као Ганди, протестовао је против пуританистичког система". Одмах затим додаје: "Не верујем да је Хришћанство једини пут спасења, или да је Библија откривена воља Божја, или да је Исус једини Син Божји".

Оваквом теологу би се радовао и сам Арије. Џејмса Робинсона представници "Исусовог семинара" називају "Хенријем Кисинџером" академског изучавања Светог Писма. Сам Робинсон се залаже за обнову гностицизма, и Свете Оце који су се против истог борили назива "кратковидим ловцима на јереси".

Ова "нова" теологија стара је колико и сам њен надахнитељ, сатана. Једини начин борбе против те врсте лажи је живот у Сину Божјем. По мери живота, биће и мера познања Истине.

Извор: Владимир Димитријевић, Царство Божије и царство празнине, Православље и духовност Њу Ејџа, (ПРАВОСЛАВЉЕ И СЕКТЕ, КЊИГА 7)

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Apologetika/PravoslavljeNewAge/PravoslavljeNewAge38.htm

Напомена: Постављање фотографија у текст наше - прим. "Борба за веру"