УРЕДНИШТВУ САЈТА "БОРБА ЗА ВЕРУ"

Поштовано уредништво,

Поводом актуелних тема које се тичу данашњих дешавања везаних за третман надлежности нашег Патријарха Павла и могућих претендената на његов Трон, шаљем Вам мој текст који се бави том тематиком.

Потом сам исти текст послао редакцији Дневног листа „Блиц“ који је међу првима покренуо питања кампање за смену Патријарха. Једино што су новинари овог листа урадили било је да покушају да посете Патријарха у Болници ВМА, вероватно заинтригирани мојом формулацијом у тексту да то обичним људима није могуће, а сада на основу њиховог неуспеха који су и објавили, видимо нити и новинарима.

Текст којим сам се дотакао такође симптоматичне констатације да се Митрополит Амфилохије као Владика СПЦ на територији где је надлежан (тј. у Црној Гори) не декларише као Србин већ само као Православан, послао сам угледном новинару Драгану Росандићу, аутору рубрике „Писма из Монтенегра“ у оквиру Дневног листа „Курир“, и тај текст такође није донео неки коментар у следећим написима овог новинара у оквиру наведене рубрике.

Сада би на вашем сајту то могло бити објављено као неко отворено писмо.

Уколико налазите да моји текстови својим садржајем, квалитетом и формом задовољавају критеријуме вашег сајта, и да ће изазвати пажњу његових посетилаца, а истовремено допринети циљу ОДБРАНЕ ВЕРЕ и вишевековног Светосавског поретка наше Цркве, молим да их и објавите.

          У Чачку, дана 31.10. 2008. године

Томислав Ерић, адвокат из Чачка

+++

СУДБИНА ЈЕДНОГ ПАТРИЈАРХА – ИЛИ ПИТАЊЕ ЈЕДНОГ ВРЕМЕНА – ЧЕМУ СЕ ОНДА НАДАЈУ ОБИЧНИ ЉУДИ

Постоје у правном систему поред класичног још и кућни, болнички, и још по неки ПРИТВОР.

Уназад целогодишњи статус нашег Патријарха Павла болно указује, да садашња готово потпуна изолација од јавности Његове Светости, и непостојање његовог личног изјашњења на актуелне теме које се свакодневно покрећу о питањима судбине његове надлежности Патријарха, подсећа на тако нешто.

Наш Патријарх Павле ментално је способан, а штури написи из дневних новина свакодневно нас подсећају да је он само непокретан.

Пређашњи поглавар католичке цркве, папа Јован Павле други, био је ограничено ментално способан (Паркинсонова или нека друга болест нервног сестема је дуго егзистирала код њега пре упокојења), још мање покретан, па се он ипак редовно обраћао јавности и вршио друге своје функције.

Тај католички поглавар са оног његовог прозора, оборене главе у страну као последице те болести, опасно се нагињао над понором испод, и само се слутило да ће можда да се омакне одатле са тог прозора на трг испод где се налазио окупљени народ, а ипак са тог места годинама редовно и упорно је беседио и одређивао се према сваком светском и проблему своје верске заједнице.

Надаље, периодично су га возили „папомобилом“ да би и другде могао да се обраћа народу, даље од тог сталног прозора у Ватикану.

Наш Патријарх би ТАКОЂЕ МОГАО да се бар једном месечно обрати јавности и верном народу у Србији, у контролисаним условима, у ограниченом временском термину, на Конференцији за штампу са новинарима који би се иза неког стакленог паравана који би штитио Његову Светост од уношења заразе и неког агенса споља.

Такође, на други погодан начин – у виду интервјуа, неки озбиљан новинар из озбиљних новина дуже традиције типа нпр. „Политике“,  довољно едукован за верска питања, у протеклом времену могао је добити став нашег Патријарха о многим озбиљним темама које потресају нашу Цркву, као што су:

-  о спорадичном егзистирању нове измењене Литургије у појединим епархијама противно одлуци Сабора СПЦ са заседања у мају 2007. године,

-  о потпису представника СПЦ на контроверзном „Равенском документу“ који је у међувремену оспорила делегација Сверуске Цркве,

-  о серији „модерних“ промена у ентеријерумима наших појединих Цркава у Србији (са избацивањем двери, целивајућег крста, појединих икона итд.),

и другим горућим темама које животно задиру у вишевековни светосавски поредак који је неизмењено владао у нашој Цркви све до данашњих дана.

Тако би он остао то што јесте – Патријарх свих нас Православних  у Србији и шире, а не само селективно изабраних посетилаца који имају привилегију да га обилазе, јер то обични људи не могу поред постојећег обезбеђења.

Медицински не може бити оправдано да га посећују само неки политичари, или изабрани представници Цркве, (који, такође,  могу имати , на пример, кијавицу или бити клицоноше неке болести – са опасношћу да му је пренесу), а да цео верујући народ буде искључен из комуникације са својим Патријархом.

Јер на овај контакт са Патријархом сви верници имају право, то јест сви припадници СПЦ, равноправно као и горе наведени „изабрани посетиоци“.

Јер пред Богом су сви једнаки и нема селекције на погодне или неке друге.

На предложени начин наш Патријарх Павле би могао да се одреди и изјасни о сваком актуелном проблему у Цркви и земљи Србији, и већим делом обавља своју функцију Поглавара СПЦ, коју су му други Великодостојници СПЦ формално преузели и одузели, без покушаја да му омогуће да је колико може сам обавља.

Тако би се разрешиле све калкулације око његовог мишљења:

-  прво, о своме здравственом стању, и да ли и даље жели и може бити Патријарх, а

-  друго, и о сваком другом проблему нашег Православног народа,

а такође тиме би се разрешиле и постојеће дилеме и нагађања о свему томе, код шире јавности у земљи Србији и широм Православне Васељене.

У Чачку, Лета Господњег 2008., 10. / 23. октобра