Из Требиња нам поново стиже узнемирујући глас, а ми се одазивамо на исти, тј. окрећемо и друго ухо.

Господа Младен Дурић и Небојша Вукановић, поново су имали изразито ексцесан сусрет. Но, како је први поменути уједно и владика Српске православне цркве, познат по крштеном имену Григорије, рачунамо да његов став може лакше доспјети до јавности.

За Вукановића и људе сличне њему, данас готово да и нема слуха. Можемо рећи да, ето, има на Фронтал.РС; али уопште нисмо поносни на ту чињеницу. Писмо преносимо у цјелости, озлојеђени што је то вјероватно један од ријетких путева да јавност уопште сазна за скандал који се десио у Требињу, за вријеме свечаности под будним оком наших медија. Посебно оних који се зову јавни.

Отворено писмо

Не знам шта Вас је, преосвештени и свакој власти преподобни владико, натјерало да ме без икаквог повода и разлога као пса нападнете испред наше Херцеговачке Грачанице, и не знам због чега ме већ ево три године стално нападате, критикујете, проклињете, ометате и не дозвољавате ми да радим свој посао?!

Пише: Небојша Вукановић

Дошао сам, преосвештени владико, на паркинг наше Црквине, како бих узео изјаву од предсједника Републике Српске и Вашег великог пријатеља Милорада Додика. Не знам шта је разлог да са својим сарадницима дођете и уз најгоре клетве отјерате ме испред светиње. Да сам највећи зликовац и усташа јамар који је пунио Ржану, Корићку, Шурманачку или Придворачку јаму, не би сте се на онакав начин окомили на мене.

Тражили сте од мене да одем негдје и нисте ми дали да узмем изјаву од предсједника и однедавно Вашег пријатеља Милорада Додика, вјероватно страхујући да бих га могао питати нешто што Вама и њему не одговара и покварити Вам расположење, угодно вече и дружење. Ако сте то жељели, и ако Вам није био циљ да ме повриједите и понизите пред великим бројем људи и Ваших пријатеља, могли сте то да урадите преко својих блиских сарадника, на лијеп начин.

Ја бих сигурно отишао.

Кад начин није лијеп

Умјесто тога Ви сте глумећи неку влику силу дошли са екипом и рекли ми да идем, да се склоним, да пијем негдје пиће и да не могу да снимам и радим. Питао сам Вас зашто, али умјесто одговора наредили сте својим људима да ме носе, јер не смијем да газим по Вашем имању, и док су ме момци гурали уносили сте ми се у више наврата у лице исколачених очију и звјерског погледа, уз ријечи да ће ми због свега судити Свети Василије, да сам готов, да ми нема спаса, и да ми је Ваша клетва гора него да сте ме претукли; јер ће ране проћи, а посљедице гњева нашег великог светитеља неће никада.

Није Црквина ни моја, а ни Ваша владико. Па чак ни ктитора Бранка Тупањца, који је за њену изградњу дао 2.500.000 долара, и немате право да се тако понашате, да неком браните да улази у наше цркве и манастире. Моји преци су радили по Америци и помагали градњу и обнову наших светиња, много прије него што смо се Ви и ја родили, и нико у њихово име нема право да вјерницима брани улазак у наше богомоље, да запале свијеће и помоле се Богу.

Свашта сам у животу до сада прошао и преживио, али нешто слично нисам никада. Не знам када ће Свети Василије да услиши Ваше клетве и колико ћу још дуго да поживим, али је сигурно владико да Ваш звјерски оштар поглед, исколачене очи и тешке ријечи и клетве изречене високим тоном, никада нећу заборавити.

Рок трајања клетве

Не знам због чега ме тако мрзите, па ме проклињете и нападате скоро сваки пут када ме видите, али покушаћу као грешник грешнику да Вам опростим. Не бих никада пожелио да Ваша мајка, не дај Боже, прође кроз агонију, плаче и страхује за свог сина јединца као што то ових дана, али и често пута последњих година, доживљава моја мајка. Стара, побожна и богобојажљива хришћанка крштена прије 64 године.

Она и остали чланови моје породице без великог страха, захвалности и молитве у тешким тренутцима и искушeњима; не спомињемо име великог светитеља, заштитника обесправљених, угњетаваних, понижених и болесних. Никако не могу да је смирим и да јој објасним да Свети отац Василије, слава му и милост, слуша само искрене молитве; а не клетве доконих, уплашених и нервозних људи.

Свети Василије живио је подвижнички, одрекао се свих овоземаљских ужитака и молио се у малој пећини за напаћени и турским зулумима исцрпљени народ. Велики светитељ и тада као и данас помаже болесним, обесправљеним и невољницима широм свијета, и сигуран сам да му није драго када неко његово име злоупотребљава и, умјесто за молитву, душевно и тјелесно исцјељење, користи га за клетву и призивање болести и несрећа.

Подвижници, насљедници и изборни резултати

Сигуран сам да му је посебно жао када га злоупотребљавају његови насљедници, који умјесто да се моле за спас народа и нас грешника траже од њега да неком суди и да га кажњава. Моја породица и ја били смо у манастиру Тврдош у мају 1997. године када сте Ви, тада игуман манастира, дочекали свете и нетрулежне мошти великог светитеља и одржали чувену бесједу, молећи Светог Василију да нас утврди и окријепи. Сви смо Вас тада без ријечи и даха слушали и дивили Вам се.

Не знам и не могу да схватим шта се у међувремену догодило и какво сте Ви преображење доживјели па да на велики хришћански празник и славу града, призивате светитеља и тражите да ми суди. Није Вам то владико први пут. Ћутио сам и трпио дуго времена Ваше нападе и увреде, надајући се да ће те схватити да гријешите, све док ме прошле године на Савин дан у Билећи не назвасте фићфирићем и уочи тешке операције запријетисте ми да ћу се ја, као и чланови моје породице, тешко разбољети јер тобоже пљујем по Херцеговини и моштима светаца, дијелим и завађам народ.

Знам да Вам је тешко пало што су Ваши нови пријатељи тада изгубили на изборима од Ваших старих пријатеља и што сте били на засједању Сабора и избору патријарха па нисте могли да им помогнете. Сматрали сте да сам ја одговоран за њихов лош резултат, јер сам открио неке подвале и обмане Ваших пријатеља министара.

Запитате ли се некада владико да ли је власт, нека функција и побједа на изборима, важнија од здравља и среће једног човјека и једне породице? Зар је смртни гријех говорити истину, указивати на неправду, нападати тајкуне и моћнике и покушати заштити сиротињу која се понижава и моли за кору хљеба?

Нелијеп начин број два

Није Вам то било доста па сте ме поново без повода и разлога пред својим другарима, локалним директорима, начелницима и моћницима напали јесенас испред стадиона Леотара, пријетећи ми, крстећи ми се у лице неким клетвама и тјерајући ме са стадиона као да сам дошао у Вашу кућу и називајући ме тада умјесто „фићфирићем“ - „папарацом“.

Гурнули сте ме у општини током прославе чувене „чаше гостољубља“ прије три мјесеца, назвавши ме „непријатељем“ и „сељаком“ ког треба једном за сва времена научити како треба да се понаша. У Пребиловцима сте ми на почетку овог мјесеца пријетили судом и тужбом за сваку изговорену ријеч, а на крају сте за славу града позвали Светог Василија, слава му и милост, да ме казни и уништи, и тако ријеши Ваш и велики проблем Ваших пријатеља политичара.

Ја нисам папа и знам да понекад гријешим, као и сви ми обични смртници, али и да сам најгори човјек на свијету, и да сам одговоран за највећа страдања и злодјела, Ви владико не бисте смјели да ме кунете и призивате тешке болести, мени и мојој породици. Ви се причешћујете сваког дана и седмице, требали бисте да се молите за мене као и за све остале грешнике, да ме молитвом, љубављу и стрпљењем поправите, ако сам нешто згријешио. Клетвама и нападима сигурно нећете ништа постићи, а сигуран сам да и Свети Василије на чијем трону сада сједите није срећан и поносан на то што радите.

Истина, пастирска брига и незгодна питања

Истина би, преосвештени и свакој власти преподобни Владико, требала све нас да ослободи, и не знам зашто се Ви ње толико бојите. Ја говорим истину и покушавам да указујући на неправду и безакоње, помогнем пониженим и угњетаваним. Није ваљда то толико страшан гријех, од кога треба да страдам ја и моја породица. Ако сам згријешио откривајући афере и проневјере и нападајући редом све моћнике, мафијаше и тајкуне; који су нас довели до дна, онда нека ме Свети Василије, слава му и милост, као и сви остали свеци, казне и нека страдам у паклу! Неће ми бити жао. Можда би онда и Вас прогласили за посебног и блаженог владику, чије ријечи слушају светитељи.

Ја знам да сте Ви од недавно велики пријатељ са нашим предсједником, премијером и министрима; баш као што сте раније били блиски пријатељи са неким другим предсједником и министрима, и да Вам је непријатно када им ја постављам неугодна питања, али схватите више једном заувијек – да је то мој посао. Зашто ме стално критикујете, нападате, понижавате, кунете и вријеђате? Зашто стално покушавате да ме спријечите да радим овај тежак посао?

Замислите како би се Ви осјећали да дођем у цркву и да вас пред народом критикујем и да Вам кажем да се крст или кандило не држи тако, да појци треба другачије да поје, да фреске траба да буду свјетлије? Или да Вас питам гдје је и зашто је уклоњен иконостас Атанасија Поповића у Саборном храму и зашто није направљен нови, иако је ХЕТ из добити за 2009. Годину, за те намјене издвојио 50.000 марака? Зашто нема иконостаса у више наших цркава, и зашто нам се вјерски објекти стављају под хипотеку?

Не смијем ни да помислим како би сте Ви тада реаговали.

Што ли ми је ово све требало?

Мени би било много лакше, боље и корисније, да ћутим и нијемо посматрам ствари око себе, и да не указујем на проблеме у нашем друштву, да не истражујем афере и да другачије радим свој посао. Сигурно бих и даље био професор у школи, имао далеко већу плату и примања, био под мањим притиском и стресом, а породица би коначно могла да одахне.

Ипак, много тога ризикујем ни за шта, настојећи да промијеним ствари које су нас довеле у ову готово безизлазну ситуацију. Низмјерно сам поносан и срећан када ме неки невољник благослови и захвали ми се, јер сам му неким својим прилогом или текстом помогао да нађе какав-такав посао, наплати зарађене новце и прехрани породицу у ова тешка времена.

Знам да Ви и ваши пријатељи политичари о мени свашта причате, мијешате ми се у приватни живот и тврдите да сам нечији плаћеник, који жели да науди и нанесе зло Херцеговини. И сада, као и ко зна који пут раније, свима Вам кажем да ћу прогутати све што сам написао и направио, ако нађете макар једну особу која ми је некада дала барем поткошуљу и која може да ме уцијени на било који начин.

Знам да ће те помислити и рећи да сам лицемјер који глуми Робина Худа, али ја сам све до назад неколико година истоварао камионе и радио најтеже физичке послове код наших тајкуна и најбоље знам кроз шта већина становништва пролази.

Туђа рука свраб не чеше

Још 1989. године, преосвештени владико, много прије Вашег доласка у Херцеговину, ја сам као десетогодишњи дјечак осјетио право лице Требиња и каква су раслојавања у нашем друштву. Још тада, иако сам био одличан ђак, када сам рекао да ми је отац пензионер нисам могао да идем на тестирање у Музичку школу; јер наводно нисам имао талента...

Требало би ми пет страница текста да Вам наведем примјере колико сам пута био обесправљен и понижен, јер нисам син неког локалног директора и моћника. Радећи најтеже послове завршио сам факултет, уписао постдипломске студије и надао се да ће ми бар тада Господари живота и смрти у нашем граду дозволити да нађем неки пристојан посао и живим као човјек. Али нису!

Иако сам био сам на конкурсу у Гимназији и Економској школи, Ваши садашњи пријатељи и бивши чланови Комитета нису ми дали да радим ни 4 часа седмично замјене за плату од 70 марака, а касније су ме ти исти као неподобног без разлога избацили из основне школе.

Нису се пуно освртали на 60 писама које су моји ученици убацили у сандуке, нити на групу од 150 ученика која је преко Фејсбука тражила да им се, како они кажу, најбољи наставник врати на посао. Да не радим за послодавце из Бијељине и Подгорице, сигурно је да у Требињу никада не бих успио да зарадим ни једну марку.

Зашто? Зато што се не понижавам, не клечим, не молим и немам никакву партијску књижицу. Није имао ни мој отац, дјед, прадјед; па ни ја ваљда нећу да погазим ту свијетлу породичну традицију, на коју сам посебно поносан.

Партијске и друге књижице

Ја преосвештени и свакој власти преподобни владико због тога критикујем и покушавам да промијеним систем у коме живимо и желим да направимо боље и праведније друштво у коме ће сви имати иста права. Не желим, владико, да сутра моје дијете, ако Свети Василије не услиши Ваше клетве прије него што заснујем породицу, или нечија друга дјеца, морају да прођу оно што сам ја и многи други прошли. Овај град има велике могућности, али, нажалост, већ деценијама све контролише мања група људи, углавном Ваших пријатеља, и због тога је хиљаде младих и спутаваних морало да напусти пријестоницу културе, спорта и туризма и побјегне трбухом за крухом.

Све док моћници владају из сјенке, ситуација се неће побољшати, и неће је поправити ни три Ваше фондације. Боли ме владико када видим сиротињу на улици како проси и понижава се за кору хљеба, боли ме када видим гладне, старе, изнемогле и болесне како раде у пољу на 40 степени, а не могу годинама да напалте зарађене новце. Не знам како Ви то не видите, и из неког од својих бројних луксузних дворова не осјетите?

Ако сам од неког требао имати подршку, онда би сте то требали бити управо Ви. Очекивао сам да ће те штитити народ од тајкуна и харачлија, као што сте то радили прије десетак година када се трагично и на мистериозан начин утопио младић Чихорић у Требишњици. Ако желимо да осптанемо, ствари се морају мијењати из коријена и због тога ја на овај начин, и са тако пуно енергије, елана и заноса; радим овај посао желећи нашем граду, Херцеговини и народу – само најбоље.

Шта је све лијепо?

Лијепо је од вас што хвалите нашег начелника и предсједника, и тврдите да су они најбољи јер о пријатељима и треба тако говорити. Драго ми је да су власт и црква савршено сарађују и што сте, како каже начелник, постали штафета коју заједно трчите за наш напаћени народ.

Лијепо је чути да су све идеолошке разлике између бивших комуниста и свештених лица превазиђене, и да нема више великих подјела. Бојим се само владико да се штафета трчи у погрешном смјеру, и да су Вам стари кадрови и директори које је још Комитет и злогласни ДБ поставио велики терет и баласт на ногама кога би се требало отарасити.

Сматрам, преосвештени и свакој власти преподобни владико, да је дошло крајње вријеме да се ствари корјенито мијењају, и да потпуно једна нова гарниутура младих и одавде протјераних људи и интелектуалаца треба да се врати у напаћени град и Херцеговину, и покуша спасити што се спасити може.

Можете Ви мене врло лако маћи, али сам сигуран да ће се наћи неко други ко ће наставити мој посао и да су промјене неизбјежне. Након арапског прољећа, европске јесени, талас промјена доћи ће и на Балкан. Ако не ове, онда неке наредне јесени, али сам сигуран да овај трули и пропали систем не може дуго да опстне.

Сви јунаци, ником поникоше...

Након последњег напада владико схватио сам колико сте моћна и утицајна особа јер осим моје матичне куће, БН тлевизије, нико није чак ни пренио информацију о инциденту који се догодио на Преображенску ноћ на требињској гори Тавор. Сви јунаци ником поникоше, и у црну земљу пропадоше.

Ниједна јавна личност, ниједна невладина организација, партија, Удружење новинара или појединац не диже глас и није смогао храбрости да нешто каже и бар благо осуди ничим изазван напад на новинара. И у вријеме најтежих окупација увијек би се на овим просторима нашао неки хајдук и одметник, који не би био дио система, али сада изгледа да више нема никога. Да сте огањ који жари све пред собом, у граду од 30 и кусур хиљада становника, мислио сам, опет ће се наћи јунак који ће смјети бар мало да се опече и проговори.

Али, не бијаше никога.

Нити сам је некада тражио нити ми треба нечија подршка и заштита, али је ипак страшно колико Вас се људи боје, да нико јавно не смије да проговори ни једну ријеч. Иако немам никакву моћ и функцију, било ко и било када да ме звао и замолио за помоћ, увијек сам био спреман да се жртвујем, са сваким да дођем у конфликт, како бих истјерао правду и неког заштитио.

И са Вама сам, ако се сјећате, дошао у сукоб штитећи неке које сте били напали. Сада нема никог ко би Вам на пристојан начин рекао да није лијепо клети младића, који само ради свој одговоран посао најбоље и најпоштеније што зна и умије.

За чије бабе здравље?

Већ дуго времена ми многи пријатељи говоре да нико не заслужује оволику жртву и страдање, и да треба да одустанем, а изостанак било какве реакције у нашем граду је најбоља потврда.

Ипак, не радим ја ово ни због Вас ни Ваших бивших и садашњих пријатеља, преосвештени владико, ни због народа већ због себе! Јер када помогнете и само једном невољнику, сигуран сам да сам учинио добро и богоугодно дјело, које је по вољи и милости Светог Василија Острошког и Тврдошког Чудотворца, слава му и милост.

Зато се и не бојим Ваших клетви владико, и молим се Богу да Вам опрости гријехове, јер очито је да некада не знате шта радите.

Знам да ће многи рећи да сам недостојан да Вам пишем и да од тога нема користи, али ја бих Вас замолио да се прије наредног напада, оптужбе или клетве, прво запитате колико је добро и богоугодно то што радите, и шта би о свему рекао наш отац Свети Василије Острошки?

Слава му и милост.

http://www.frontal.rs/index.php?option=btg_novosti&idnovost=11448#komentar