Зашто се Владика Николај сматра највећим критичарем европске цивилизације, и могуће ли је то бити и могуће ли је веровати у такву истину? Дабоме да они који су окарактерисали, између осталих, поједине ставове Владике Николаја таквим жестоким увидом у европску цивилизацију, нису погрешили – али су погрешили сви они који нису увидели да је Владика Николај разликовао европство и медиокритетство, филантропију и некрофилију, хришћанство и антихришћанство.

Погрешили су и они који у критици цивилизације оболеле на смрт уочавају семе мржње уместо интелектуалне одговорности и духовне брижности. Да „наше столеће није богато у мудрости” (Еп. Николај: „Српском народу кроз тамнички прозор”) констатација је коју тешко да ико нормалан, после два светска рата, логорског двадесетог века, после авети комунизма и нацифашизма, може да доведе у сумњу.

Такође, немогуће је одговорно негирати да је римокатоличко-протестантска цивилизација православну Европу одгурнула с гордошћу и презиром. Чак и Арнолд Тојнби (у „Истраживању историје”) издваја пет цивилизација у које убраја: западну, хришћанско-православну, исламску, хиндуистичку и далекоисточну цивилизацију. Зар је онда чудно што заговорник новог светског поретка, Семјуел Хантингтон, изјављује за „Die Tageszeitung” да „Европа завршава тамо где почиње православни свет”.  

Могуће је увек бити аналитички критичар само онда ако поседујете свест о свету као христоликој целини, ако верујете да је ваша прошлост стара две хиљаде година а да вам је будућност вечност – што је и одлика николајевске пастирске критике. И ви можете разликовати шта јесте заблуда а шта јесте истина ако нисте изгубили жудњу за Христовим таблицама живота. Зато, „докле год ми будемо себе називали православнима не можемо стављати себи јеретике за углед”... „а Европа је јерес. Најпре папска архијерес, потом лутеранска јерес, па калвинска, па суботарска и тако скоро без краја - конац свих тих јереси завршава се атеизмом”. И не греши николајевска пастирска критика баш зато што се свака логика искључивог позитивизма завршава у револуционарном тоталитаризму а логика рационализма у антитеизму. Последице ових феномена николајевска пастирска критика тачно одређује: „У наше време распада се и прелази у трулеж све што је јеретичко” (цитати из књиге „Српском народу кроз тамнички прозор”).

И више од тога: јасно и препознатљиво јеванђељско упориште Николаја Велимировића мета је његових неистомишљеника. Ерудитска, ренесансна радозналост овог српског епископа за разноврсне теме и појаве тек је залога мржње његових критичара. Али, спознаја да нема већег филозофа међу теолозима у историји Српске Цркве, да нема утемељеније примењене теологије у хришћанском свету, уз оснивање народно-саборне христодицеје (богомољачки покрет) – прави су одговори свепостојеће хајке на његово дело. Према томе, мотиви, намере и полазишта Николајевих критичара на најбољи начин доказују колико је његово дело уистину важно. То је дело једног боготражитеља, једног богомислиоца, дело космополите и надам се да се нећете зачудити када кажем да је то дело и једног европејца, јер нико међу Србима није био већи европејац од Николаја, али дело христолико, светосавско и филантропско. Утолико његово дело јесте и увек је било највећа критика свих патолошких промена у развоју европске цивилизације.                                        

+++

У доба Николаја и до доба Николаја није било тешко запазити да је Европа изгубила свој компас, да је изгубила свој идентитет а да нови није нашла. Николајевска Европа, као Стари континент, и европска америчка конквиста, као Нови континент су у застрашујуће дугој транзицији коју таласи нарцисоцентризма разбијају о обале апсурда и очајања. У интеррегнуму, какви су они између светских ратова, ове цивилизације су у стадијуму стрепње без да знају разлоге тој стрпњи. Тачку тог људског зверињака, духовне пометње, плиму антихришћанства, рата са филозофијом егзистенције и социјалног дарвинизма, Николај Велимировић препознаје тренутком „протокола суђења између Европе и Христа”.

Наиме, од тренутка када ће се у олтар цркве Нотр Дам у Паризу устоличити богиња разума, Европа је започела своју ретроградну еволуцију, и та ретроградна еволуција ће се одвијати врло брзо. И зато ће већ у 19. веку Европа не само извести Бога пред судије, у предходном са енциклопедистима већ донети пресуду да се Бог стави на стуб срама, већ ће га крајем 19. и у атеистичком егзистенцијализму 20. века убити. Према томе, кризу колонијалне Европе, њену заробљеност сопственом биографијом, Николај Велимировић уочава у „победиоцима деветнаестог века”. По њему, ови победиоци нису само установили „протокол суђења између Европе и Христа” већ трајно успоставили право моћи изнад моћи права, истине и љубави. Човекобожна цивилизација се супротставила божанском смислу и теоантрополошкој симфонији управо онда „кад се Бонапарта насмејао светињама у Кремљу, и кад се папа Пијус прогласио непогрешним и кад је Ниче јавно објавио своју службу Антихристу” (цитати из књиге „Српском народу кроз тамнички прозор”).

Европа 20. века је остала без Бога, па Николај као сведок тога времена, у свим текстовима критичке провенијенције, излаже анатомију европске духовне трулежи. Разумљиво, Николај је европоцентрично а не европофобично укорењен када говори у име љубави, у име симфоније, и то је разлика између оних који критикују ради остварења моћи и оних који верују да има наде за свет који разуме своју заблуду јер такав свет може пронаћи пут истине.

Време, нажалост, до Владике Николаја није говорило у прилог Европе. Било је то време спровођења програма такозване Свете алијансе (из 1815), програма који се може сажети у два става; један је да европске силе гарантују земљама неповредивост граница у Европи, територијалну сигурност и безбедност, а други да европске силе сматрају религију, пре свега католичку, главном полугом и залогом за испуњење тих обавеза. Као мехур од сапунице распао се тај програм Свете алијансе – па се у деветнаестом и двадесетом веку све догађало како је Владика Николај и констатовао: „Европа у својој поноћи безумља викала је: Мир, мир! ...Мир свима и на све стране. Створићу мир без Бога и без Христа. И тек што је те речи изговорила ушла је у рат” (из књиге „Српском народу кроз тамнички прозор”). Па ипак не само програм такозване Свете алијансе већ су и друге друштвене околности (српски Владика подједнако критикује институције лихвара, филистра и привидних истина) показивале да је Европа почетком 20. века на најбољем путу да изроди два највећа зла у својој сопственој историји, фашизам и комунизам. Штавише, најстарији европски политички ауторитет, папски, имао је највише удела у стварању немачког фашизма односно нацизма.

+++

Ани Лакроа Риз је 1996. године објавила веома значајну књигу о историји Ватикана („Le Vatican”, Paris, 1996), консултујући два највећа француска архива, и непобитно утврдила да постоји дуга веза између Ватикана и фашизма. Позивајући се на документа она утврђује да нема апсолутно никакве разлике између Пија XI и XII и самог Хитлера односно да нема разлике у новом поретку света, или антисемитизму оних који су покушали да владају светом и папа који су на сличан начин желели да остваре свој циљ служећи се вером као политичким средством. Међутим, треба истаћи да то није једина патолошка појава на европском ткиву у времену Николајевом. Тачније, и папска и евангелестичка (протестантска) црква су подржавале фашизам, о чему, уз обилно објављивање докумената, сведочи књига Николаја фон Прерадовича и Јозефа Штингла „Боже, благослови фирера” („Gott segne den Führer”, Ulm, 1986).

Но, овом приликом бих вашу пажњу усмерио на оне податке за које претпостављам да вам нису познати или да вам нису у довољној мери познати, а тичу се успостављања изузетних веза између римокатоличког тоталитаризма и германског фашизма. Односи између Ватикана и Немачке су били све учесталији већ негде од 1918. године. У том периоду римокатоличка црква је оснивала лаичке организације под називом „Католичка акција” али ће оне, све до једне, са појавом Мусолинија и Хитлера престати да се баве слободом људских права, или синдикалним потраживањима, и укључиће се у фашистичке организације.

Оне којима је наша историја ближа подсетио бих да се Алојзије Степинац јавио као добровољац на Солунски фронт управо 1918. Али, како то тврди историчарка Ани Лакроа Риз, несумњиво као шпијун. Овај хрватски надбискуп и промотер ватиканског холокауста над Србима у Другом светском рату (кога је језуитска Европа прогласила прво жртвом комунизма а потом и блаженим) такође је лаичке католичке организације укључио у хрватске фашистоидне усташке организација. Ништа мање није занимљива и тврдња Ани Лакроа Риз да је за Свету столицу Србија имала значење фобије. Од свих словенских земаља, према наводима ове историчарке, нема нити једног народа према коме Ватикан гаји у тој мери склоност фобичности, какав је то случај са Србијом и са српским народом.

Да је програм Ватикана био уподобљен злоћудном и болесном европском програму тог времена сведочи и чињеница да је он 1917. године, без обзира што је век и по пре тога успоставио Конгрегацију за пропаганду вере, установио посебну Конгрегацију за орјенталну односно Источну Цркву.

Патологија се развијала све даље: највећи католички конгрес у историји Европе одржан је 1931. године у граду Нирнбергу. На њему је учествовало стодвадесет хиљада делегата из целога света, од Судана до Хрватске. Године 1933. папа је, као што знате, склопио конкордат са Хитлером, као што је 1984. године, када му се учинило да се мења моћ света, објавио на Аљасци Реган-Војтилин план.

Чини се, међутим, важним поновном враћању теми грандиозних религијских самита а највећи католички конгрес, одржан у Нирнбергу 1931. године, свакако спада у те методе популистичког магнетизма. Место одржавања није случајно изабрано јер ће Нирнберг имати значајну улогу у мистичном и нацистичком новом поретку света, када Европа улази у фазу завршне политичке патологије. Године 1938, по налогу Хитлера, из Бечког музеја ће бити преузете такозване Царске ознаке и пренете у цркву Свете Катарине у Нирнбергу. Према европским езотеристима онај ко поседује Царске ознаке (између осталог и Лонгиново копље којим је на крсту прободен Господ Исус Христос) поседује моћ света. Дакле, у истом граду где се догодио велики католички конгрес почиваће и Царске ознаке, јер је германска нација веровала да ствара светрајни нови светски поредак. Нажалост, патологија се шири и иде даље својим путем па ће се амерички генерал Патон, који је по вокацији историчар, бацити у потрагу за „царским ознакама”. У поседу Американаца „царске ознаке” ће бити од 30. априла 1945. до 6. јануара 1946. године – пошто се генералу Патону чинило да будућем господару света оне безусловно и припадају. На велики притисак пре свега Енглеске империје оне ће бити враћене бургермајстеру Беча, вратиће их људи, за нас врло интригантних презимена, јер ће се и на крају двадесетог века, у походу на Србију, прославити истоимене личности америчког новог светског поретка. Селидбу царског блага надгледаће поручник Олбрајт а генерал који ће предати „царске ознаке” Световној ризници у Бечу звао се Марк Кларк. Све ово нисам изговорио случајно, као што ни критика коју је Николај сручио на Европу није изговорена случајно, обзиром на чињеницу да је после Другог светског рата свакоме било јасно да победе над фашизмом није било неголи само примирја са фашизмом.

Занимљиво је напоменути како се одвијао тихи процес денацификације Ватикана и американизација Ватикана од 1942. године. Пресудну улогу у новој ватиканској сторији имао је, током Другог светског рата, амерички индустријалац Мирон Тејлор; он је најзаслужнији што се Ватикан суочио са чињеницом да је до 1943. године у Хрватској побијено шест стотина хиљада Срба. Истовремено, као најодважнији човек од поверења председника Трумана, вршио је преговоре, притисак и промену курса папске политике. Американизација Ватикана коштала је Америку четири милијарде долара. Америка ће уложити 1946. године у Ватикан четири милијарде долара, захваљујући управо Мирону Тејлору, а за узврат ће већ 1946. године њена четири надбискупа понети четири кардиналска шешира.

Процес американизације Ватикан је, по принципу спојених судова, искористио за  исељење политичке патологије из Европе у Америку. Уосталом, није никаква тајна да је такозваним „пацовским каналима” 12.500 нациста склоњено у Америку; овај задатак су обавиле папске институције у Ватикану: немачко сјемениште Santa Maria dell’ Anima и хрватски Завод св. Јеронима.

У шта се, онда, претворила Европа коју је критиковао Николај? Као инструмент америчке политике, обручена НАТО идеологијом, Европа се није окренула политичком хуманистичком идеалу већ вазалном статусу, који је потхрањивао њене историјске апетите а поништавао њену историјску одговорност. Шта она ствара данас? Потрошачка гета, протекторате просвећених вандала и колонијалну псеудокултуру. Је ли то доиста оно што свет очекује од Европе и је ли Европа уистину само то? Није, дабоме. Европа је најзад без обзира што пролази кроз огромна искушења, успела први пут после Римске империје да прекине са међусобним ратовима, да оствари јединствену територију, да оствари јединствену економију, да има јединствену монету; такође први пут после Римске империје има један употребни језик (енглески), додуше не у култури већ економији, банкократији и електронској комуникацији.

Европа је, дакле, у транзицији. Европа је, остваривши политичку унију, једина земља или политички јединствен континент, ако хоћете, који је пронашао политички идентитет, изгубивши сасвим препознатљиви културолошки и духовни идентитет. Онога момента када је у цркви Нотр Дам на олтар поставила богињу разума, Европа је обзнанила да у њој егзистира само homo faber а не homo spiritus. Истозначно профит и прогрес, егоцентричност и притајена етноцентричност главне су законитости таквога света.

Последице оваквог опредељења критиковао је Владика Николај – препознајући европског човека као вазала бога Мамона и вазала привидних људских права. Доследно томе: у име слободе треба ограничити туђе слободе (што Европа и Америка чине), у име човекобога треба се удаљити и оделити од Богочовека. Уместо вере, спасењу служи сциентизам без обала. Ову духовну патологију Владика Николај тачно одређује: „Ако би се историја последња три столећа, осамнаестог, деветнаестог и двадесетог, хтела назвати једним правим именом, онда се не би могло наћи подесније име него: Протокол суђења између Европе и Христа” (из књиге „Српском народу кроз тамнички прозор”).

У овоме тренутку то је управо Европа, и она се као никада у својој историји не налази ближе сопственом ишчашењу. Хоће ли је данашњи свет препознати као вајмарски или као бухенвалдски симбол – она не може да одговори. Наиме, слика мудрог старца који је живео у Вајмару, Гетеа, симбола космополитске Европе све више бледи пред европским двојником Бухенвалдом. Само један и по километар дели Гетеов дворац од некадашњег концентрационог логора Бухенвалд. Близина ова два европска симбола допушта анализу која показује да се они мање поларизују а више уједињују. Та врста екумене, или заједништва, не доноси извесну будућност већ самоевропско чудотворство.

Обрачун Европске уније са Србијом, и спремност да учествује у америчкој неоконквисти широм света, Јанусово лице Европе све више уподобљује бухенвалдском синдрому – потискујући вајмарскогетеовски хуманизам у историјски архив. То, онда, значи да је николајевска критика Европе била пророчка, као што је николајевска критика европског антихришћанства и безбоштва тачно указивала у шта ће се они претворити. „Повратио се”, нема сумње, „у Европу прехришћански варваризам” који педантно указује да „Европејци...познају камен и песак, познају дрвеће и траве, познају мајмуне и мајмунске синове, али Бога не познају” (из књиге „Српском народу кроз тамнички прозор”). Очито, данашња европоцентрична цивилизација не жели да буде христолика цивилизација и њену почетну спрему за антихришћански процес можемо евидентно препознати у „протоколу суђења између Европе и Христа”.

Европа у транзицији мора да победи саму себе и да покаже је ли њено лице – лице монструозног Бухенвалда, или је њено лице – лице песниковог дворца у Вајмару. Најзад није тешко констатовати шта је то постниколајевска Европа када имамо у виду све ове друштвено-патолошке промене које су се догодиле практично још за живота Светог Владике Николаја. Али, и постниколајевска Европа, исто тако, пати од патолошких промена, само много жешћих него што су биле оне у његово време.

Ова еволутивно-патолошка константа, главни је разлог што је Николај, као доследни критичар Европе, дошао на стуб срама код српских интелектуалаца, услужних интелектуалаца, инструментализованих ин­телектуалаца. Чини се све како би било спречавано памћење оног гласа који је сведочио истину о Европи. И због тога се данас у нашој средини бивши професор Небојша Попов, бивши преводилац Мирко Ђорђевић, бивши редитељ Лазар Стојановић и један бивши писац Филип Давид обрачунавају са Владиком Николајем. Они примењују инквизиторски метод чупања језика, јер ако српском народу одузмете део сећања, и пример Владике Николаја Велимировића, одузели сте му језик. Без Владике Николаја Велимировића српски народ је осуђен на мук и без Владике Николаја Велимировића српски народ губи осећање за молитвени, ухристовљени, обожени језик којим може поново да поврати своје достојанство и израсте у истини која неће моћи да се негира у великој фамилији европских народа.

+++

Због следа антихришћанских побуда на које је показао Владика Николај лако је уочити шта је то што представља постниколајевску Европу. Још лакше је уочити три врсте патологија у таквој Европи. Прва изопаченост припада сфери политике: 3. јула 1998. године у Берлину је одржана потпуно конспиративна конференција на којој је донет документ о доусавршавању Европе и њеном претварању у другу светску силу. У том документу се не крије да ће се зарад сопствених економских интереса Европа обрачунавати крајње немилосрдно са свима. По том документу Европа ће покушати да гурне Русију у Азију, а за Србе и српски народ ће створити санитарни кордон. Та политичка патологија ће међутим највише доћи до изражаја 1999. године кад је Европа, када су пакленици бомбардовали српски народ. Је ли то што сада ја говорим о томе можда недопадљива етнофилија, и има ли српски народ уопште право да говори да га је неко бомбардовао? Или убијање не спада у ништа необично у данашњем свету? Има ли, уопште у том безумном чину нечег необичног? Има, јер је то први пут да после Другог светског рата Европа бомбардује своју сопствену територију. И више од тога: 1999. године Србија је бомбардована без да је имала могућности да се брани. Амерички писац Норман Мајлер, управо због тога, с правом истиче ову језиву сличност. И да не би завладао мук глас оптужбе мора да се чује: ужасавајуће је  управо то да они које су нацифашисти гурали у гасне коморе такође нису имали могућности да се бране. Због претеће сличности, понављам: у концентрационим логорима жртве су биле само на једној страни. У бомбардовању Србије 1999. године жртве су биле само на једној страни.

Друга врста изопачености у постниколајском периоду припада сфери политичког хришћанства: 1991. године папа ће донети енциклику Centesimus annus проглашавајући све друштвене поретке погрешним и залажући се за католички корпоративизам; 1992. године ће донети нови катихизис (2.865 нових чланова) сматрајући да књиге Старога и Новога Завета јудеохришћанима не нуде потпуне одговоре; 1992. године биће основана организација „Ђовани Веко” за поништавање Свете Горе, јер патолошки опредељена Европа сматра да нема Европске уније, да нема успешне Европске заједнице док православље не оде у историјску архиву; 1993. године имамо Баламандски споразум у Либану (донет у оквиру Међународне комисије за богословски дијалог између римокатоличке и православних Цркава) којим ће се прозелитизам осудити али ће се и даље унијатска црква сматрати историјски исправном. Једна анахрона појава којом се Европа враћа толико векова уназад обелодањена је 25. маја 1995. године енцикликом „Да сви будемо заједно” (Ut unum sint) према којој је „истина многолика”, па римокатолици истичу своју примордијалност у очувању хришћанског заједништва. Овакво заговарање екуменизма не само што православне ставља у подређен положај већ папској цркви даје место које јој у историји хришћанства никако не може припадати. По овом документу испада да пуноћу Христове Цркве представља, може да брани, и да у целовиту заједницу треба да сабере све друге хришћане нико други до управо папска црква. И најзад, отварајући врата свим сектама, Ватикан ће 2000. године одбацивањем канона 2.335 у католичком кодексу сматрати сасвим исправним да масони буду чланови римокатоличке цркве.

Трећа изопаченост постниколајевске Европе припада сфери друштвене збиље и историји културе: 1993. године у Европи је основан амерички Хашки трибунал, инквизиторски суд који би да и злочине и правду етнички омеђи. Из сличних разлога 1999. основан је Европски музеј у Бриселу који историју Старог континента почиње 812. годином. То је време Карла Великог кога је папа Лав III – пред моштима св. Петра – крунисао 800. године за римског императора. То значи да рационалистичка патологија Европу данас види као модификовану римокатоличку империју. То је и разлог што у Европском музеју нема места нити за Грчку нити за Византију: нема архајске Грчке да Европа не би била балканоцентрична, нема Византије да Европа не би била христоцентрична.

Неоспорно, губећи свој хришћански идентитет Европа је све више откривала занос и слободу изласка из патолошких промена у нове патолошке промене. Кризе је нису враћале основном упоришту већ другачијем и преобликованом становишту; уместо суочавања са истином појединачне и колективне судбине решаване су уочавањем прагматског исходишта. И данас, када је криза духа евидентна, Европа своју либералну транзицију гради на ревитализацији програма Свете алијансе нудећи нови стари поредак. Заробљена колонијалном биографијом она брани сваку друштвену патологију скривајући циљни интерес. Више не ни са маском а без новоустановљеног идентитета и јасно постављених принципа – она гради безличну моћ. Биће то поредак силе која нема разум, баш као код хуманог америчког тутора који Европу ослобађа духа европства: духа античког и хришћанског наслеђа. Чини се, тек искораком из друштвене патологије ревитализирања атеистичке Свете алијансе, искораком из подражавања америчке конквисте и култног безбоштва – Европа ће моћи да схвати да европски нови поредак, као и светски нови поредак, мора бити, изнад свега, поредак кулуре.

У чему се, онда, крије напор препорода уједињене Европе, и постоји ли он уопште? Није ли духовна патологија премрежила свако било разума, милосности и смисла. Претећи америчко-европски рат против света суочава нас са непојамном патологијом. Управо зато само једно једино питање има смисла: ако је та постниколајевска Европа онеспокојавајућа, а јесте, хоће ли на тасу јововског времена победити европско лице песниковог дворца у Вајмару или европско лице политичаревог концентрационог логора у Бухенвалду?

А морамо, ако смо православни хришћани, веровати да Европа има снаге да се избори за своје право лице. Уколико се то не догоди, Срби имају највише права да у име истине понове речи највећег заљубљеника у Европу, Херцена, који се пре стотину педесет година опраштао са једним светом: „Збогом Европо, збогом умирући свете”.