|
Уредништву дневног листа „КУРИР“, Београд - за новинара Драгана Росандића аутора колумне „Писма из Монтенегра“ ОТВОРЕНО ПИСМО Поштвани Господине Росандићу, Обраћам вам се као Ваш дубоки поштовалац пре свега због искрености, директности и храбрости у вашим текстовима које сте на различите теме објавили кроз колумну коју уређујете. Непосредни повод овог писма је осврт на догађаје који се дотичу наше Цркве и дијалога који се перманентно води између двојице Архијереја СПЦ који заступају различите ставове у односу на захтеве „европских интеграција“, свеопште „светске глобализације“ и потребног односа сарадње наших црквених институција са институцијама тог страног света.
Ради се о Митрополиту Амфилохију и Епископу Артемију који као могући претенденти на место будућег поглавара – Патријарха Српске Православне Цркве долазе у међусобни вербални додир који понекад личи и на конфликт заступајући своје супростављене ставове
Са једне стране Владика Артемије очајнички и мученички брани статус опстанка манастира и цркава на Косову и Метохији трудећи се да сачува њихову аутономност и независност у односу на било какве условљене и наметнуте захтеве које представници разних европских и светских институција стављају пред њега. Са друге стране Митрополит Амфилохије има потребу „да се меша“ у делове надлежности Епископа Артемија и у својим иступима ставља у први план статус СПЦ на Косову и Метохији, док све то исто не ради онде где је позван и надлежан да ради, конкретно у Црној Гори у којој столује као надлежни и изабрани Поглавар дела наше СПЦ у тој српској земљи. Зашто то овако кажем да подсећа на неку оптужбу или лаичко мудровање. Површно гледано, пратећи објаве свенародних Црквених скупова у Црној Гори поводом празника појединих Светиња, градова и села широм Ц.Г. стиче се утисак да перманентно и учестало овај Митрополит одржава саборност, мобилност и заједништво Православног живља у овој српској земљи. Читајући текстове беседа Митрополита Амфилохија најчешће у дневном листу „ДАН“ и поред упорног тражења нисам успео да пронађем ИЈЕДНУ РЕЧЕНИЦУ која садржи помен српског имена, идентитет српског народа или само реч „српско“ у префиксу било којег сазивања скупа или његовог обраћања народу кроз различите беседе. То Митрополит Амфилохије свесно избегава, а верно га следе Владика Јоаникије и други поглавари СПЦ на тлу Црне Горе – не помињући ништа српско, по угледу на њега или по његовом наређењу – то не знам. И ако у говорима и обраћањима политичара српског корпуса као што је случај Предрага Поповића, Шоћа, Андрије Мандића и других сличне провинијенције, такав свесни пропуст не постоји, те су Срби у Црној Гори то што јесу – Срби, онда се код Митрополита Амфилохија све своди на скуп Православног народа, Сабор Православне омладине и тако редом, док префикса „српског“, помена имена српског, постојања ичега српског у Ц.Г., тога нема никада и нигде у тим позивима, скуповима, беседама, говорима, разним обраћањима које Митрополија и овај Архијереј упућују верном народу. Прозирући у данашња времена, пре само нешто више од 150 година, његов велики и свевремени предходник Владика Његош, тужно је у тексту „Горског вијенца“ завапио: „О кукавно српство угашено“. Потврду његових речи проналазимо нестајањем помена имена Српског код настављача његовог Владичанског трона, нестајањем српског језика у Црној Гори као земљи у којој се преко 60% народа изјашњава о свом српском корену. Завет Светог Симеона - Стевана Немање садржава основни принцип опстанка једног народа кроз поуку: „...чувај дете свој језик јер докле он допире дотле допире и твој народ без обзира како су границе исцртане“. А данас како су се појавили бошњачки, македонски, црногорски језик тако нестаје и Српски народ као идентитет на тим просторима. Подгорички сам зет, завршио сам Правни факултет у Подгорици 1998. године, после 2000. године положио Државни и Правосудни испит у Подгорици и често одседам код своје тазбине. И тако често читам Дневни лист „ДАН“ и дивим се његовој уређивачкој политици, редовно идем на Службе Божије у Зетским црквама – у Српској, Махали, Вуковцима, Понарима, и одлазим понекад у Манастир Дајбабе. Волим српски народ у Црној Гори храбар и истрајан у чувању свог идентитета. Зато се чудим да Митрополит Амфилохије претендент за Патријарха СПЦ и председавајући Синода СПЦ је у Црној Гори најмање Србин од свих тих људи доле који се тако декларишу. У преломним моментима и догађајима када се спроводи „политички маркетинг“ било је оштрих речи, осуда због третмана нашег народа од стране страних моћника, прозивања Буша и Блера и других, изречених кроз беседе овог Митрополита, и добио је много поена код народа на рачун таквих садржаја. Чак је и Радована Караџића причестио и добио насловну страну у „ДАН-у“ где је Митрополит Амфилохије представљен са огромном сликом и насловом Подсећа ме све то на неке наше овдашње политичаре који искористе сваки повод - елементарну непогоду, актуелни локални догађај или проблем, инцидент (као на пример са Владиком Филаретом) или слично да се појаве на првим странама новина као активни учесници решавања конкретне ствари. У Црној Гори где је угрожен идентитет и опстанак српског народа као негда у Македонији, овај Митрополит не проналази такве праве и деректне речи које значе јасну борбу и циљ – да се зна да још има Срба у Ц.Г. и да нису тамо остали само неки „Православни“ непознатог корена и порекла, које он као само такве неименоване – православне он у својим беседама познаје и препознаје. И свака његова беседа је даље позив на љубав, братољубље, Христољубље и друге опште али неконкретне разлоге где се не апострофирају проблеми директно Срба и народа српског у Црној Гори. Десило се да сам посетио предавање о Ави Јустину Ћелијском у „Духовном центру“ у Подгорици, пре пар година. На крају предавања је једна жена из публике устала са питањем о томе да ли је Митрополит Амфилохије био код папе у Риму, да ли је примио неки прстен као на поклоњењу код њега, због чега је тамо био самоиницијативно или од кога послан, што тада није било тема вечери па је тако и одговор на питање избегнут од поступајућег предавача Оца Јована Радосављевића, који је био и наоко видно уплашен од тога. Ово само узгред – да се и у Црној Гори неко разабира око свега. Поштовани Г-дине Росандићу немојте се осећати позваним или прозваним да се бавите оваквом темом, само покушајте да проверите садржај ових мојих навода, излистајте мало бројеве „ДАН-а“ кроз године уназад, па онда прочитајте беседе Митрополита Амфилохија и ако пронађете реч „српски“ или „српско“ онда сам у грешци, па све заборавите. Ако пронађете да је бар делимично тачно оно што сам Вам изнео у овом писму, биће прилике и повода некада да се бар неком речју на све ово осврнете. Тако вам помогао Бог и наставите као до сада, уз мој срдачан поздрав. У Чачку, дана 3.9.2008. године Томислав Ерић, адвокат |
