ЧЕТРНАЕСТ СЛУЧАЈЕВА

Између 1941 и 1945 године

Не бих никада писао о својим ратним успоменама да недавно нисам у новинама приметио чланак о једном енглеском борцу из Другог светског рата, који се прославио открићем да је у ратним годинама четрнаест пута избегао смрт. А то се баш и са мном десило од пролећа 1941. до пролећа 1945. године.

Сви ти догађаји су се збивали „случајно”, али шта је случај? То је сусрет двеју међусобно независних узрочних сукцесија. Међутим, комбинација и повезаност разних случајева који се завршавају оним спасоносним нас ипак остављају без одговора. Најзад, ако ми је скуп објашњивих и необјашњивих случајева донео коначан спас, смем ли рећи да је ту могао постојати и циљ? Свако може донети свој суд, али ја ћу се ограничити на голе чињенице.

1. ХИТЛЕРОВ ПОЗДРАВ С НЕБА

Тога дана су сирене за узбуну у Београду урлале дуго, врло дуго, као никада раније. Пробудиле су нас рано ујутро, шестог априла 1941. То је био лош знак. Са ратом смо ми Срби опасно играли почев од пуча 27. марта, када смо на улици са одушевљењем викали „Боље рат него пакт”. Следећих дана је одушевљење постепено уступало место предосећању да рат заиста долази. Сирене су то сада коначно потврдиле. У мени се још није пробудила свест да присуствујем почетку највеће српске трагедије у историји. У себи чак нисам осетио ни страх. Пре бих могао рећи да је то био неки унутрашњи електрошок, чудан и до тада непознат.

Моја мајка и баба су ме позивале да сиђем у подрум. Чуо сам да низ степенице силазе и остали становници зграде, понекад са крицима и кукњавом. Но у мени је тренутно радозналост била јача од свега. Изашао сам на наш првоспратни балкон да први пут посматрам ратну сцену као у биоскопу. На једној страни, безбројне немачке „штуке” покриле небо као гомиле мува. А на њих јуначки  свакако и лудачки  удара двадесетак југословенских ловаца који се у ту црну масу забише као стрела или ексер. Наједном, све се убрзало. Видео сам да су, на супротној обали Саве, авиони почели да падају. Да ли су били оборени наши или њихови? Нисам могао да разликујем. У међувремену је почела бука и у на улици кнеза Милоша. Чуо сам звиждук бомби и експлозије. „Штуке” су се спуштале, бацале бомбе и поново дизале у ваздух. Ја сам још био посматрач на балкону, као у позоришту. Није ми пало на ум да и ја ризикујем свој живот. И да се последњи фијук који сам чуо односио на мене лично. Јер сам угледао једну запаљиву бомбу која се истог тренутка забила у травњак испод балкона. Била је мирна. Није експлодирала. Али да је уместо травњака ударила на мој балкон...

То је био мој први случај. Неће закаснити ни други.

Када су „штуке” привремено свршиле свој посао, а сирене заћутале искористио сам прилику да пешице пођем до Скадарлије, где је становао мој отац и видим да ли је још у животу. Успут су ме очекивала нова изненађења. На од прилике педесет метара од наше куће спазио сам леш једне младе жене. Без ране и без локве крви. Погинула је вероватно услед ваздушног притиска неке бомбе. Пењући се према ресторану „Лондон”, преко пута Вазнесенске цркве, са ужасом сам опазио многе комаде лешева који су висили на храстовима око цркве. Немци су несумњиво били обавештени да се у црквеној башти налази велико склониште против авионских напада, па су га директно гађали.

Нисам одмах схватио да је то само пролог српског мучеништва.

2. ЈЕДНА НОЋ НА СЕЛУ

До Скадарлије сам стигао и нашао оца живог. Претрпели смо заједно ново немачко бомбардовање, али то је било мање важно. Било је јасно да ће Немци наставити ваздушне нападе и требало је напустити Београд што пре. Отац ме је собом повео на периферију града, у нади да ће нас неко од његових познаника примити. Ишли смо пешице. За нас није био могућ никакав превоз. Колико се сећам, стигли смо предвече у околину Раковице. На жалост, легенда о српском гостопримству се тога дана није обистинила. Прво смо посетили господина Шајновића, оца мога друга из основне школе Краља Петра. Он је са љубазним и аристократским осмехом одбио да нас прими. Беше већ пала ноћ кад смо дошли до куће једног сељака, очевог кафанског „пријатеља”. Почео је да љутито виче на нас. Зашто га узнемиравамо? Прошло је време кад су варошани сисали сељачку крв. На крају нам је ипак уступио преноћиште. Под условом да сутра ујутро кућу рано напустимо. Он није будала и не допушта да га „пумпамо”.

Још не бесмо легли у постељу, кад зачух артиљеријску ватру. То је био немачки ноћни напад. Моја радозналост очигледно није била излечена и ја одмах изађох у двориште да посматрам сцену. Овога пута, призор је био диван. Прави ватромет. Небом је крстарила светлост рефлектора и повремено би заблистале експлозије противавионских пројектила. У једном тренутку, зачуо сам у близини поред мене неки удар, као метак. Опипао сам око себе руком, леводесно и најзад нашао неки тврд предмет, као камичак. Када сам се вратио у собу, видео сам да је то било парченце бомбе. Пало је недалеко од моје луде главе. До краја рата сам га сачувао, као успомену на моју незрелост.

3. НАМРШТЕНОГ СРБИНА ТРЕБА УБИТИ

После више од шездесет година, тешко је рећи да ли се следећи случај десио 1942. или почетком 1943. године. Сигурно је само да смо живели и гладовали под немачком окупацијом. Ја сам и даље становао у кући моје бабе и мајке, у Кнеза Милоша 39 (број се у међувремену променио), на ћошку улице Милоша Поцерца. Не знам да ли су нам Немци реквирирали једну собу или им је мајка собу издала под кирију, да би нам побољшала храну.  Битно је да се у собу одмах уселио Erwin Hauck, поручник немачке војске. Малог раста, али солидан, осионог понашања. Не знајући немачки језик, са њим нисам никад разговарао. Једино сам га у пролазу учтиво поздрављао. А моја мајка и баба су ипак имале „част” да с њим проговоре понеку реч, кад би њему било нешто потребно.

Оне су за себе задржале трпезарију и спаваћу собу. А ја сам, излазећи из трпезарије, морао да прођем ходником поред њихове и Хаукове спаваће собе, да бих стигао у своју собицу. Те вечери, као увек, остао сам да неко време слушам радио Београд којим су управљали Немци. Изузев свакодневног извештаја Врховне команде („Aus dem Führer Hauptkwatier...”) могао сам ипак да често слушам дивну музику. Нарочито сам волео песму „Лили Марлен”, коју беху изабрали као ознаку радио Београда. У њој један ратник на фронту прича своје предратне успомене, када се са својом девојком састајао на улици, покрај једне бандере. Желео би да то поново доживи, као некад. Ту песму су по рововима слушали не само Немци, него и Енглези, Французи и Руси, јер су сви имали исту ратну судбину. А она ће ускоро бити и моја.

После музике и „Лили Марлен”, пољубио сам мајку и бабу и пошао да спавам. Било је око десет сати увече. Кад сам се приближио Хауковој соби, он је нагло отворио врата и заурлао „Еs ist rune Zeit!” („Касно је!”). Значи, ја сам га пробудио или узнемирио, те заслужујем да ми он разбије главу. Покушао је прво да ме нокаутира, као да смо на рингу. Срећом, он је имао једва нешто преко 1м 60, а ја 20 цм више. Било је довољно да испружим руку и тако избегнем његове ударце. Пошто није успео да ме претуче, вратио се у своју собу, док сам се ја повукао у трпезарију, код мајке и бабе. Тренутак затим, Хаук се вратио. Врата трпезарије су имале прозорчиће, па сам видео да је дошао са пиштољем да ме убије. Чим је отворио врата и подигао пиштољ, мајка и баба су га ухватиле за руку, преклињући га да се на мене смилује. Настала је вика. Он је тражио да ме казни, јер сам га провоцирао и увек гледао са мржњом, а мајка и баба су га молиле да као немачки официр и велики господин буде милостив. За то време, ја сам искористио буку и кроз спаваћу собу ушао у ходник, па иза Хаукових леђа изашао на степенице и спустио се у подрум. У току ноћи, мајка је дошла да ме смири и каже да се Хаук успавао.

Рано ујутро сам се вратио у стан, па смо у кујни сели за сто да доручкујемо. Одједном се у кујни појавио Хаук. Нисам знао шта ме очекује. Он је био спреман да иде на посао. Дошао је само да нас поздрави. И учтиво је додао: „Извините, чини ми се да сам ноћас био нервозан”. У том случају се може разумети и оправдати покушај немачког изнервираног официра да убије невиног и голоруког српског младића. А уз накнадно извињење мора се признати да је било „све у реду”  „Аlles in Ordung”.

4. СИГУРНА СМРТ ИЛИ НЕИЗВЕСНА БУДУЋНОСТ?

На територији Југославије убрзо је почео „рат у троје”: немачки окупатор против два покрета отпора. Противно француској резистанси, југословенски комунисти нису хтели да се придруже патриотском покрету отпора. И тако ће се „Југословенска војска у Отаџбини”, на челу са генералом Михаиловићем  касније министром војним југословенске Краљевске владе у Лондону  и партизански покрет предвођен комунистичком партијом Јосипа Броза Тита, борити истовремено против окупатора и међусобно.

Све до 1943. године, западни савезници су подржавали покрет генерала Михаиловића. Но, под изговором да су комунисти ефикаснији у борби против Немаца, Черчил је стао на страну Тита и за собом повукао Рузвелта. Када је, исте године, Италија капитулирала, Черчил је италијанској окупаторској армији у Југославији издао наредбу да оружје преда комунистима. Од тог тренутка, однос снага се потпуно променио. Не само да се Михаиловић нашао прикљештен између окупаторских сила и Титове араије која је сада располагала тешком артиљеријом и тенковима, него су и западни савезници почели да бомбардују Србију. Парадоксално, градови нацистичке Хрватске, коју су исфабриковали Хитлер и Мусолини, ће остати поштеђени, а Хрвати слободни да наставе геноцид над Србима, док ће се савезничке снаге оборити на српске градове. Речју, не само да су Савезници предали Југославију комунистима, него су њихови главни непријатељи на територији Југославије постали Срби.1 Да би то било очигледно, савезничко бомбардовање српских градова ће бити извршено на дан православних и националних празника. И мени лично ће то постати јасно кад будем претрпео њихово бомбардовање Београда на дан православног Ускрса 1944. године.

По други пут сам се нашао као избеглица у околини Београда, но овога пута са мајком и бабом. Имали смо времена да размишљамо о политичкој ситуацији о којој сам размишљао одавно. Ко ће нам донети слободу: Михаиловићеви четници или Титови партизани? Од почетка сам схватио да реч „слобода” не долази у обзир кад је у питању комунизам. Комунисти могу изгнати Немце, али нам не могу донети слободу, као што је ниједном народу нису донели. Они само могу заменити нацистички терор комунистичким терором. То је као кад у неком градском кварту једна мафија потисне другу. Мој закључак ће у пракси потврдити сам Тито који је убио више Срба него Хитлер, а у теорији Hannah Arendt својом студијом о тоталитаризму. Код нас је само генерал Михаиловић био уједно против нацистичког и комунистичког тоталитаризма.

Заузети политички став или ангажовати се у борби ризикујући свој живот, то није исто. Кад човек зна да сви путеви воде у бездан, ступити у борбу личи на самоубиство. Зато сам оклевао све до америчког бомбардовања Београда. Своју „сарадњу” са Михаиловићевим Покретом сам на почетку ограничио на растурање четничких летака које сам добијао од неких другова. Али лутајући по селима ван Београда, упознао сам се са једним дивним младићем који је био четнички симпатизер. Звао се Душко Дробњак. Атлетски развијен, доцније ће ме, болесног, носити на својим раменима од једног села до другог. Често је путовао по Србији. Мислим да је био „официр за везу”. Једног дана ми се приближио са осмехом: „Марко, имам једну изванредну вест за тебе. Ратибор Ђурђевић те позива да дођеш у шуму”. То је био пресудан тренутак у мом животу. Без оклевања сам прихватио тај позив и донео одлуку да уђем у борбу.

Ко је био Ратибор Ђурђевић чија реч је била довољна да променим свој животни пут? Упознали смо се 1940. године, за време летовања на планини Тари. Он је био шеф „Хришћанске заједнице младих људи” (Y.M.C.A) и управник омладинског логора. Импресионирао ме је својим врлинама које су ретке код Срба. Уједно организатор, говорник, културан, дубоко религиозан и благотворан, умерен и хладнокрван. За мене је он био „мој Енглез”. Можда и зато што је своје универзитетске студије завршио у шкотском граду Единбург. На повратку са годишњег распуста смо прекинули везу. Како ме је после низ година запамтио и кад му је Дробњак поменуо моје име одмах позвао да му будем сарадник?

Сва тројица смо се нашли у лето 1944. године у селу Борач, близу Крагујевца. Тамо је православни монах, отац Јован Рапајић, са Дражином сагласношћу основао Верскоидеолошки Отсек Врховне команде. У ствари, васпитну установу за формирање четничких омладинаца, тзв. „мисионара”. Њихова мисија је била истовремено политичка и верска. Дужност им је била да међу војницима и народом бране вредности хришћанства и уставне монархије, уз критику нацизма и комунизма. Одржано је неколико течајева. Последњи ће бити у манастиру Каленићу. Ја сам завршио већ први течај у селу Борач и неколико пута држао говоре по селима.

Главни предавач је био отац Јован Рапајић, најбољи говорник кога сам у животу срео. Имао је не само Христов лик него и веру која је толико снажно зрачила, да је било немогуће одолети његовим речима. А његов главни сарадник, Ратибор или Рајко Ђурђевић, је тако сјајно организовао курсеве и бирао предаваче међу највећим црквеним духовницима, да је та установа личила на факултет. На моје велико изненађење, после завршеног курса задржали су ме као секретара. Да ли због мога идеализма или због мог познавања наше и стране литературе, то ми није било јасно.

 Нажалост, историја је наставила својим путем. Септембар 1944. је био двоструко судбоносан. На дан Краљевог рођендана, 6ог септембра, генерал Недић „српски маршал Петен”  на челу „квислиншке” војске, како су комунисти говорили, је признао Врховну команду генерала Драже Михаиловића. Њему се придружио и Димитрије Љотић  „српски Charles Maurras”  шеф Покрета „Збор”, чији су чланови формирали Српски добровољачки корпус, најбројнији и елитни део Недићеве армије. Крајем септембра је до нас стигла друга, далеко важнија вест. Уместо савезничког искрцавања на Јадрану, Црвена армија је продрла у Србију и тиме запечатила победу комунизма на територији Југославије.

Верскоидеолошки отсек Врховне команде се тада налазио у манастиру Каленићу. Нашли смо се на броду који тоне. Као увек, пацови су први почели да напуштају брод. Угледни наставници мисионарских течајева су се дискретно повукли и објаснили нам да у политичком смислу нису на нашој страни. А двојица будућих епископа посетили манастир само да би се ругали нашој злој судбини. На крају смо, поред двојице монаха  оца Нектарија и оца Сергија  остали само нас тројица: отац Јован Рапајић, Ратибор Ђурђевић и ја. Били смо свесни да се налазимо на животној раскрсници. Који пут нас води у смрт, а којим путем ћемо наћи спас? Из Врховне команде нам није стигла никаква наредба. Отац Јован је без оклевања донео одлуку да се придружи Дражи у Босни. За мене и Ратибора није било сумње да се Дража сам затворио у клопку. Он се заносио илузијама да ће рат још дуго трајати и да ће Савезници ипак променити свој став у нашу корист. За мене је Дража био идол, а отац Јован отелотворени Христос, али нисам имао снаге да с њима пођем у смрт. Срце је било слабије од разума. Тог разума који се у мојој младој глави најзад пробудио и убедио ме да се са Ратибором повучем у манастире Овчарскокабларске клисуре, очекујући неко друго решење. Оца Јована ће комунисти убити у Босни, где је морао да сам себи копа гроб. Тамо ће страдати и Душко Дробњак са својим оцем. А у Србији ће оци Нектарије и Сергије бити стрељани зато што су у Каленићу угостили Верскоидеолошки отсек Врховне команде. Шта је у том хаосу очекивало мене и Ратибора? То је дуга прича.

5. ШВАПСКИ МИТРАЉЕЗ МЕ ГАЂА И ДОНОСИ МИ СПАС

Нашли смо се у манастиру Свете Тројице. Не зна се тачно кад је саграђен. Извесно је само да прве успомене почињу из шеснаестог века. Био је обновљен 1937. године са благословом Владике Николаја Велимировића, али су Немци манастир оштетили бомбардовањем 1941. године. Нас су монаси пријатељски примили и настанили у једној оближњој кућици. Међу њима је било образованих богослова са којима сам често дискутовао. Шетајуци се по брдима, Ратибор и ја смо у долини опазили вежбу локалне четничке јединице. Пред одлазак у Босну, четници су „мобилисали” младе сељаке, способне да носе оружје. Чули смо повик и команду официра. Све је изгледало беспрекорно. Наједном, за неколико минута, сва маса војника се разбежала. На терену су остала само два четничка официра.

 То је био знак да народни прагматизам напушта борбу за Краља и Дражу.

Војна ситуација је била замршена. Немци се још не беху повукли са читаве српске територије и местимично су имали сукобе са четницима који су се привремено задржали у Србији. Са Немцима се повлачила и војска генерала Власова. Неколико пута овчарскокабларске манастире су посећивали и немачки и руски официри. Бојао сам се да ће нас ухапсити, јер на почетку нисмо знали да ли су те посете биле ради контроле или из чисте радозналости. Са руским официрима смо могли да разговарамо искрено и без бојазни. Они више нису имали никаквих илузија, па им је изгледала смешна и сама помисао да би Савезници могли да се искрцају на Јадрану.

Догађаји ће убрзо показати да су били у праву. Крајем октобра до нас је стигла вест да је Црвена армија ушла у Београд. Ратибор и ја смо наставили да пешице идемо до Чачка и натраг, како бисмо се о свему обавестили, али нас је ухватила паника. Ратибор је сматрао да су нам потребне лажне легитимације, па је дао да га фотографишу као монаха, док сам ја имао намеру да се код некога сакријем. После неких неуспелих пројеката са студентима који су боравили у манастиру, прихватио сам предлог једнога од њих да пођем с њим у  село код његових родитеља. Њихова кућа је, наводно, имала наслон на једну пећину у којој ћу моћи да се сакријем. Овога пута, страх је у мени уништио разум. Први пут у животу сам изабрао једну самоубилачку идеју. Пре свега, та „пећина” је можда била пуста измишљотина. Затим, зар нас на пролазу кроз село не би нико приметио? Ако не, ко ми каже да би ме родитељи тог младића примили и пристали на тај ризик. Најзад, колико времена бих могао да останем жив и здрав у једној пећини? Било је таквих који су у Србији покушали да на тај начин преживе све до педесетих година, када су их комунисти ухватили и стрељали.

Речју, моје безумље ми је могло донети само смрт.  Био сам спреман да несвесно скочим у амбис. Кад смо стигли до прве раскрснице, приметио сам неке зелене униформе на ивици оближње шуме. То су били Немци. Тренутак касније, чим смо се појавили, отворили су на нас митраљеску ватру. Спасли су ми живот. Ми смо одмах побегли у шуму и вратили се у манастир. Тако су ми Немци, пуцајући на мене, помогли да избегнем сигурну смрт. Случај или...?

6. НЕОЧЕКИВАНИ СПАСИЛАЦ

Требало је признати: више није било наде на спас. Остало ми је само да се уздам у Бога, и да очекујем помоћ „с неба”. И нешто слично се у мени десило. Први пут сам схватио шта је молитва. Као да је око мене све ишчезло. У дубини моје душе нашли смо се само Бог и ја. Једно сломљено биће, пало у очај, као на издисају. Чујем и данас ту молитву која се претворила у последњи вапај. Али тај вапај је носио у себи неку снагу, са чудним предосећањем да ће досегнути милост. И да ће љубав, бити одговор на љубав. Било је то уочи моје, крсне славе светог Димитрија. Неколико дана сам остао као скамењен и нисам пратио Ратибора приликом његове посете Чачку.

А добру вест нам је баш он донео из Чачка. Тамо је срео капетана Момчила (Мому) Ђорђевића, команданта Артиљеријског дивизиона Српског Добровољачког Корпуса. Ђорђевић из Крагујевца није више могао да се повуче ка Београду који је пао у руке Црврене армије, па је нашао „кулоар” према Дрини и треба да прође кроз Овчарскокабларску клисуру. И ту су нас очекивала два изненађења. Не само да нас је Мома Ђорђевић срдачно примио, мада су добровољци раније долазили често у сукоб са четницима, него на бази помирења између генерала Михаиловића и генерала Недића, ми треба да се повучемо у Словенију. Дража је био убеђен да све четничке снаге треба да се концентришу у Босни, али је после дугих преговора пристао да се трупе генерала Недића повуку у Словенију и тамо састану са четницима који су се повлачили из Лике, западне Босне и Далмације, под командом војводе Ђујића и Јевиђевића. Из Словеније би позвали Краља Петра из Лондона, па онда пошли ка Дражи у Босну, да с њим ослободе Југославију од комунизма. С обзиром да је Краљ јавно напустио генерала Михаиловића већ почетком септембра, тај план није био мања илузија од Дражиног, али је бар имао предност да један део Дражиних трупа удаљи од комуниста и приближи Енглезима.

У први мах, за капетана Ђорђевића се постављало питање: „Како доћи до Словеније?” Задатак је био утолико тежи, што на Дрини није дошло до предвиђеног сусрета са добровољачким Vим пуком. Наш командант је био приморан да сам заврши замишљени план. Под претпоставком да Артиљеријски дивизион избегне све комунистичке заседе, прелазом преко Дрине је требало ући на територију тзв. Независне Државе Хрватске  која је била смртни непријатељ Срба  па преко североисточне Босне у Славонији ухватити воз који би нас довео у Словенију. Тек после рата сам сазнао да је, са Дражине стране, пролаз четничких јединица био начелно допуштен. У штабу Врховне команде Југословенске Војске у Отаџбини се налазио млади интелектуалац Владимир Предавец, ако се не варам син једног познатог хрватског политичара. Њега сам лично упознао за време мог боравка у селу Борач код Крагујевца. У јесен 1944. године, Дража га је послао у Загреб, да од Анте Павелића, хрватског председника, добије дозволу за четничко повлачење преко територије НДХ. Павелић се на ту интервенцију повољно одазвао, под условом да се српски војници не заустављају у Хрватској.2  Познајући усташе могло се предвидети да ће непоштовање те обавезе изазвати њихов оружани напад. Што се тиче Недићевих трупа, њих су усташе вероватно пропустили под немачким „благословом”, али под истим условом. Другим речима, после преласка преко Дрине, опасност је претила и са комунистичке и са усташке стране.

Да ли ће капетан Мома Ђорђевић, наш спасилац из Овчарскокабларске клисуре, успети да нас спасе целим путем кроз Босну, Хрватску, Словенију, све до Италије? За човеков практичан разум то је изгледало немогуће. Али ко довољно познаје игру случаја или тајну Божје воље?

7. НЕЗАБОРАВНА ЛИТУРГИЈА

Не сећам се ни овом приликом да ли је то било 1942. или 1943. године. Спавао сам у кући моје мајке. У сну сам видео један леп градић обасјан сунцем, са мостом преко реке. Нисам знао који је то град ни да ли уопште постоји. Одједном сам сагледао јато авиона. Почело је бомбардовање видео сам експлозије и пожаре. Нагло сам се пробудио, узбуђен, као да сам то доживео. „Није чудо  покушала је мајка да ме смири  ми живимо у ратним годинама, а ти си преживео бомбардовање Београда.” Зашто о томе причам?

Па зато што смо се, сутрадан по нашем прикључивању Артиљеријском дивизиону, приближили Ужицу. У град смо ушли тек ноћу, али кад сам у току дана са једног брда сагледао Ужице са мостом преко реке Ђетиње, схватио сам да је то онај град из мога сна. И да ће, ако дође до бомбардовања, то бити оно што Французи називају „reve premonitore” или сан наговештаја. До сада нико није веровао у ту моју успомену, али то није могло утицати на моје животно искуство. Јер оно што ми је сан наговестио ће се убрзо остварити.

Наш боравак у Ужицу је трајао нешто више од недељу дана. Припремали смо се за прелаз преко Дрине. Тога дана, 23. новембра, могли смо да бирамо између одмора и шетње,  јер смо се повлачили као цивили, док су војници имали војну обуку. Ратибор ме је питао шта сам одлучио. Рекао сам му да још оклевам. На то ће он: „А није ти пало на памет да идеш у цркву! Хајде, пођимо на Литургију”. И ја пођох са њим. За време Литургије, чули смо да је почело бомбардовање. Бомбе су падале и у близини цркве. Јадни свештеник је узнемирено скакутао, јер није знао шта да ради: да се сакрије у подрум или да настави Литургију. Када је бомбардовање престало, вратили смо се у касарну. Очекивао нас је ужас: 16 погинулих и 25 рањеника. Да сам изабрао одмор, био бих вероватно и ја међу њима. Молитва у цркви је била безбеднија.

Поводом тог ужичког бомбардовања, са капетаном Ђорђевићем се слажем да је било око 40 бомбардера. Но он у своме дневнику тврди да је бомбардовање почело у 14 часова поподне. У том случају, ми се не бисмо могли наћи на литургији у цркви. Противречност би се могла објаснити тиме што је истог дана било неколико бомбардовања, а што се Ратибор и ја ни у једном тренутку нисмо задржали у касарни.

Ко је бомбардовао Ужице? Нема сумње да су то били Американци који су носили главну одговорност за бомбардовање српских градова у току 1944. године. Не знам тачно када је генерал Eisenhower постао врховни командант америчких сила у Европи, али је сигурно да им је у јесен 1944. он био на челу. Ужице је био град у ком је почео партизански устанак 1941. Отуда, после рата, назив „Титово Ужице”. Било је довољно да ужички комунисти обавесте Титову команду о присуству Артиљеријског дивизиона, а ова потражи помоћ од Американаца, па да америчка авиација послушно интервенише. Али за четнике то нису могли бити Американци. По њима, то су морали бити Руси. Један четнички командант кога је Мома Ђорђевић срео у повлачењу, му је „поверио” да је почело савезничко искрцавање на Јадрану. Зато наш народ с правом каже: „Дављеник се и за слмку хвата”.

8. И МИРАН ТОП МОЖЕ БИТИ УБЕДЉИВ

Шестог децембра 1944. прешли смо преко моста на Дрини. Били смо још у Југославији, али је било болно напустити „мајку Србију”. Нисам ни слутио да ћу је поново сагледати тек после 53 године.

Пошли смо путем преко Зворника и Бјељине ка Брчком, где је требало да се укрцамо у воз. Наша босанска Одисеја ће трајати петнаест дана. Зима није била нарочито свирепа и снег ће нас покрити тек на пола пута. Моје главне бриге су биле умор и глад. Многа кола су вукла резерву хране, али требало је бити штедљив, па смо порцију примали углавном свака три дана. Ја бих одмах све појео и следећих дана гладовао. Моја ратна „философија” је била: „Ако сутра погинем, другови ће доћи да из мојих џепова покупе остатак хране. Боље је да ја то учиним пре њих”. А тридесет година касније сазнајем да је то било и начело Александра Солжењицина: „...Дводневну порцију хлеба и шећера поједите одједном. Тако вам их нико неће украсти. И скинућете ту бригу с врата. Будите као птице небеске!”. Ратибор је добро познавао ту „птицу”, па је често долазио да ми донесе парче хлеба. Поред њега, спријатељио сам се са једним младим војником који је собом понео квасац и знао да од брашна направи хлеб. Због глади сам сваког дана ризиковао и свој живот.  Мада без оружја, посећивао сам напуштене српске куће по селима, да бих нашао нешто хране. Имао сам срећу да у једном подруму откријем огромно буре пуно пасуља. Тога дана је, Артиљеријски дивизион, захваљујући мени, имао бесплатан ручак, али незадовољни командант тај догађај не помиње у своме дневнику. Иначе, када сам приметио да се у једним колима налази огроман швајцарски сир, ја сам сваке ноћи долазио да својом камом отсечем један комад. Дремљиви стражар, који је ишао поред кола би повикао: „Стој! Ко то иде?” Али редовно са закашњењем. Све док ме једне вечери нису изненадили, па сам био приморан да заробљену каму оставим у сиру.

Било је такође ноћних напада и заседа са комунистичке стране, али то ћу тек сазнати после рата, из дневника нашег команданта. Ја сам ноћу ходао делимично успаван, држећи се за нека кола. Или су се краће борбе збивале на челу колоне, далеко од мојих ушију, или се све сводило на уобичајену пуцњаву која ме више није узбуђивала.

Али са авионским дневним нападима моја  реакција је била сасвим различита. Нападали су нас ловци са сремског фронта. Руски или Титови? Нису нам оставили легитимацију. По дневнику команданта, нашу колону су митраљирали једанаестог, дванаестог и четрнаестог децембра. Једине жртве смо имали 12ог децембра: једног лакше рањеног и другог који је умро од срчаног удара. Али за мене је то било довољно да ми убије морал. Голоруки младић који из рова беспомоћно гледа ловце који га надлетају и не зна да ли ће га погодити у груди или у главу. Све је постало бесмислено. Увече сам рекао Ратибору да напуштам борбу, да више не постојим као човек. Била му је потребна читава ноћ да ме смири и постави на ноге. У његовој аутобиографији нема помена ни о тој сцени ни о авионским нападима. Те успомене су потпуно избрисане из његовог памћења.

Тренутно је град Брчко наш циљ и ми му се даноноћно приближавамо. Зато нам усташи спремају замке. Шаљу нам неке официре и представнике власти који се за нас „брину” и предлажу важне састанке. Њихови локални команданти свакако сањају о томе да закољу 500 српских војника и тим подвигом се прославе. Али наш командант се ослања искључиво на своју мапу, јер примећује да нас сва места предложених састанака удаљавају од жељезничке станице у Брчком. Захваљујући њему, не скрећемо с пута него у ноћи између 21 и 22 децембра стижемо у Брчко. Град је у мраку, улице су пусте. Да бисмо стигли до жељезничке станице где нас чека воз, прелазимо савски мост све до села Гуњ и ујутро крећемо преко Винковца до Славонског Брода. Приликом привременог застоја, са огромним изненађењем на станици срећемо масу Срба. Према подацима нашег команданта: наводно, око 300 болесника, 200 војника Српске Државне Страже и 250 четничких омладинаца, у ствари Дражиних дезертера. Нису желели да с нама наставе борбу него да, по савету својих немачких штићеника из Београда, оду у Беч. И тако сам, пуким случајем, открио највећи парадокс Другог светског рата: бивши „колаборатери” одлазе да до краја рата гину у крви и блату под командом Драже Михаиловића, док бивши „резистанти” из његових омладинских штабова више воле да се господски шетају по Аустрији и Швајцарској. Без оклевања, Мома Ђорђевић је испунио њихову жељу, уступио им шест вагона и дао да се они закаче за један теретни воз који ће их одвести у Беч, док смо ми одмах пошли у Нову Градишку.

Новска! Да није било дневника капетана Моме Ђорђевића не бих се никад сетио да се тај градић звао Новска. А наш воз се зауставио у Новској, убрзо после Градишке. Ја се само сећам велике граје на станици и једног усташког официра који нам брани да наставимо пут.  Он је несумњиво хтео да оствари оно у чему нису успели усташе уочи нашег доласка у Брчко. Ситуација је била много тежа него што ја памтим. По дневнику Моме Ђорђевића, нас воз је са свих страна био опкољен усташким војницима. Неки од њих су из последњег вагона извукли један митраљез и неколико пушака, па онда повикали: „Предајте се!” И ту се својим ставом опет прославио нас командант. Гласно је издао наредбу да се отворе врата свих вагона и истуре сва тешка оружја: минобацачи, хаубице и тешки митраљези. У сећању ми је остао и један велики топ, смештен поред хаубица. Био је мирно уперен на жељезничку станицу, спреман да загрми. Али то му није било потребно. Усташка храброст је у магновењу ишчезла и возовођа је добио дозволу да пође даље. Нико од нас није био заклан и наш ратни „туризам” је имао лепе дане пред собом. Занимљиво да је Ратибор Ђурђевић и то заборавио. По њему, Артиљеријски дивизион није имао ниједан топ!

9. „НЕКА НАС НАПАДНУ ПА ЋЕМО ВИДЕТИ...”

На путу за Словенију воз се кратко време зауставио у Загребу. Жељезничка станица је била пуна усташких војника који су нас игнорисали, а ми смо поштовали командантову наредбу да не спустимо ногу изван вагона. Нико од нас није слутио да су неколико дана раније командант Vог пука и његови војници страдали баш зато што су сишли да се шетају по Загребу. Необавештен о тој трагедији, он бележи само једну опаску која нема везе са погибијом добровољаца: „Интересантно је да, при пролазу кроз Независну Државу Хрватску, нисмо имали ниједну узбуну за напад из ваздуха, нити је ма која железничка станица била оштећена. Тај део пута био нам је најсигурнији од ваздушних напада, јер напада није било”. Очигледно, та нацистичка државица исфабрикована Хитлером и Мусолинијем је била поштеђена бомбардовања, уз благослов Черчила и Рузвелта. И ми Срби смо, за тренутак, искористили ту привилегију хрватских нациста.

На други дан католичког Божића, 26ог децембра, стигли смо најзад у Словенију. Воз се зауставио у Бохињској Бистрици, где ћемо остати две недеље. Можда би било боље да смо продужили до Илирске Бистрице, јер овде није било никога од наших трупа. А становници су нас одмах обавестили да смо непожељни као војници, јер се налазимо на „ослобођеној”, управо Титовој територији. Наш командант се једино бринуо да ухвати везу са Главним штабом Српског Добровољачког Корпуса. У томе ће успети при крају године. Штаб се налазио привремено у Постојни. Сусрет је био неочекиван. Артиљеријски дивизион је био избрисан са списка живих. С обзиром да је V пук настрадао у Загребу нико није веровао да ће Артиљеријски дивизион преживети прелаз преко Хрватске.

У очекивању нашег смештаја, доживео сам нешто изузетно: први пут у животу био сам наоружан. Добио сам пушку. Обука није дуго трајала и већ је требало да осигурам ноћну стражу. Добро сам се сакрио, тако да нико није могао да ме изненади. Али сам дрхтао од хладноће. Морало је бити најмање 25°. Ипак, то је било споредно. Чињеница да сам постао војник је обележила нову етапу у мом животу.

Док је наш командант дању и ноћу покушавао да се јави Главном штабу, морални притисак локалних комуниста на наше војнике био је све јачи. Може се рећи да су девојке у томе најефикасније учествовале: „Овде је настао мир. Зашто да бесмислено изгубите живот у последњем тренутку? Обуците се у цивилно одело и, ако хоћете, кроз недељу дана ћете бити у Београду”. Кад се Мома Ђорђевић вратио из Постојне, ни њега нису поштеделе: „Погледајте ове планине око нас. Ту има најмање две хиљаде партизана, добро извежбаних и наоружаних. Шта можете против њих, ви гладни и исцрпени”. Опасност је била реална. Међутими командант је знао да ће нас партизани напасти само ако сви становници напусте Бохињску Бистрицу, а ми их можемо задржати као таоце. Његов одговор је дошао праћен осмехом: „Нападните нас, па ћемо видети”. Наравно, нису нас напали. Хумор нашег команданта нам је опет спасао живот.

Православни Божић смо провели у Бохињској Бистрици, а деветог јануара смо напустили град и сместили у селу Престранек (на италијанском: Престране), крај Постојне.3 Падао је снег, али ми смо били радосни. Делимично радосни, јер нас је боравак у Бохињској Бистрици знатно оштетио. Поред неколико дезертера, побегли су и наши болничари, са свим санитетским материјалом. До тада смо знали да у грађанском рату нема заробљеника, а убудуће неће бити ни рањеника. Сваки тешко рањен војник ће уствари бити мртав. Успут ћемо га оставити у дому неке сељачке породице. Ако су комунисти, они ће га сами убити; ако нису, они ће га одмах предати партизанима, у страху да не буду стрељани.

Наставиће се...