Најновија новинарска пашквила самозваног и за једнократну употребу ангажованог „вјерског аналитичара“, лажног социолога религије Мирка Ђорђевића (Mirko Đorđević, „Prolegomena za srpsko-rusku strategiju“, Republika, година 23, бр. 508-511, Београд 2011, 1. септембар – 31. октобар 2011; пренио лист Danas од 9. септембра 2011. под насловом Šta je mitropolit Ilarion predložio patrijarhu Irineju), сама собом не би заслуживала пажњу да није у њој низа неистинâ и да не иде на руку ионако дезинформисаној јавности и већ виђеним нападима на јединство Српске Православне Цркве и на њезину осмовјековну канонску јурисдикцију, коју поштују све помјесне Православне Цркве и све нормалне – што ће рећи демократске – државе.

Овог пута за атак на Српску Православну Цркву – а како ћемо видјети у памфлету, не оставља на миру ни државу Србију и њезине органе – повод му је била недавна посјета митрополита волоколамског г. Илариона Алфејева, предсједника Одјељења спољних црквених веза Московске Патријаршије, Патријаршији српској у Београду и Митрополији црногорско-приморској, као и званичницима државе Црне Горе.

Прво се на удару Ђорђевића нашла држава Србија, њен предсједник и њен министар иностраних послова. Са министра Јеремића и однекуд само Ђорђевићу знаног „црногорског верског рата“ између Српске Православне Цркве и државе Србије – што је више него несувисло – он прелази на Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија, вријеђајући га на крајње приземан и простачки начин. Не улазећи у анализу увреда изнесених на рачун залудног попа Јоаникија, како га назива врли Европејац Ђорђевић, јасно нам је да је прави повод уствари лист Danas и његова, најблаже речено, сумњива репутација. Сјетимо се: управо је владика Јоаникије тај који је медијима у кратком реаговању (26. јула) објаснио садржај поменуте посјете митрополита Илариона и нагласио да није било ни ријечи о фамозном „конфедералном статусу“ Митрополије црногорско-приморске унутар Српске Православне Цркве. Међутим, Danas и остале сличне „изворе“ у Србији и те како је погодила истина изречена од стране владике Јоаникија, па је из њихове перспективе реакција поменутог „стручњака“ неопходна и добродошла.

Аутор, иако се представља као изузетан „експерт“ за питања религије, не зна (!) да је владика Јоаникије епископ једне од најстаријих епархија Српске Православне Цркве, епархије коју је основао Свети Сава 1219/1220. године и која територијално обухвата већи дио данашње Црне Горе, односно цјелокупна подручја општинâ Никшић, Плужине, Шавник, Жабљак, Мојковац, Бијело Поље, Беране, Андријевица, Плав и Рожаје, са близу стотину свештеника, монаха и монахиња, нити зна – или неће да зна – да је он и члан Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве. Толико би макар морао знати будући да је по наруџби државних црногорских медија у више наврата „расвјетљавао“ питања из историје Цркве у Црној Гори, а овдје се показује као незналица, човјек несвјестан елементарних чињеница из историје и савременог устројства Српске Православне Цркве. Није тешко претпоставити за коју се страну опредјељивао. Ни тада му није био манир да слиједи истину, па због чега би и сад нешто мијењао? Сада је својој више но површној, проблематичној и на несувислим претпоставкама заснованој „анализи“ само додао увредљиви тон, губећи осјећај за мјеру и елементарну пристојност – о човјечности и истинољубивости да и не зборимо...

Ђорђевић, по свему судећи, кад је исцрпио све могуће мотиве и мете, послије напада на Његову Светост Патријарха српског Г. Иринеја, са дрскошћу се обрушава и на митрополита Илариона („руски велможа“), који је један од најугледнијих епископа у православном свијету. Једина страна која остаје нетакнута његовим памфлеташким пером јесте црногорски државни врх и такозвана ЦПЦ. Не бисмо, попут њега, били издајници истине ако бисмо као наручиоце његових „писанија“ изнова препознали управо ове двије структуре и оне центре моћи који разбијају јединство нашег народа, а сада, по истом моделу, желе да разбију и јединство Српске Православне Цркве. С наше стране, наравно, изостаће вријеђање тог дичног аутора, не зато што га не заслужује већ стога што нам то не дозвољавају васпитање и моралне норме које поштујемо. Non omnia possumus omnes, а оно што може „експерт“ Ђорђевић заиста не може нико. Sapienti sat.

Служба за информисање Епархије будимљанско-никшићке

http://www.eparhija.me/saopstenje-za-javnost-djordjevic

+++

Мирко Ђорђевић

Пролегомена за српско-руску стратегију

Ускоро ће председник Б. Тадић посетити Москву и потписати са руским званичницима докуменат о заједничким стратешким смерницама Србије и велике земље са којом су – ако је веровати извештајима односи “у успону”. Од тога се очекује много и на унутрашњем и на спољнополитичком плану. У немирним временима у којима смо, када сукоби око граничних прелаза на Косову добијају драматичне размере од те се посете очекује много. Наравно, ту има тешкоћа јер Русија има на својој територији део политичке емиграције српске – људи око Мирјане Марковић које наша држава потражује судски потерницама које су међународно-правно валидне. За сада знамо поуздано да су потези стратешког значаја повучени, али на црквеном плану и то са стратешким претензијама. Из Москве је крајем јула допутовао истина прво у Подгорицу а потом у Београд званичник Руске православне цркве највиших размера – реч је о митрополиту Илариону који у структурама Европске уније представља руску цркву јер је по функцији буквално министар спољних послова РПЦ како се његова црквена титула и преводи у лаичкој сфери. То је велможа и црквени и државни са највишом функцијом. Митрополит Иларион је полиглота, композитор, и човек уистину знаменит. Његову реч слушају и у Москви и у Паризу и бележе сваки његов корак и реч. Европски листови – они у Паризу и Риму посебно – по његовим изјавама “читају” односе између Русије и Запада. Разговори у Подгорици су ишли углавном лако – наравно о црквеним односима између РПЦ и СПЦ посебно. Митрополит Иларион је пружио пуну подршку црногорском митрополиту Амфилохију у његовим настојањима да потисне или сасвим истисне неку тамо Црногорску православну цркву са митрополитом Михајлом на челу. Део црногорске јавности је незадовољан, збуњени су и државни поглавари Црне Горе, али било је тако како је било у том “црногорском верском рату” који се тиче СПЦ и државе Србије и оптерећује њихове односе до драматичних размера. Онда је угледни црквени велможа допутовао у Београд на разговор са патријархом српским Иринејем. Ту су започеле необичне “сметње на везама” у стратешким намерама Србије и Русије. Иако нема ни једног доказа да је Вук Јеремић – српски министар спољних послова – неки запаженији стручњак за канонско право В. Јеремић је на састанку у београдској патријаршији – уз патријарха Иринеја и владике СПЦ – фигурирао као незаобилазни фактор. Није јасно, али тако је било иако на сличним састанцима о црквеним питањима у Москви никада није запажен рецимо С. Лавров. И у Русији поред РПЦ постоји читаво туце цркава каква је она ЦПЦ у Црној Гори па се држава клони да то уређује. Тамо до Украјине има их и десетак таквих цркава.

Нешто у духовној стратегији митрополита Илариона као и у СПЦ није јасно и ту су настале не мале тешкоће.

Митрополит Иларион је предложио патријарху Иринеју да Митрополија црногорско-приморска са Амфилохијем на челу добије “конфедерални статус” у СПЦ. То је збунило патријарха српског и састанак је протекао хладно без саопштења односно – није успео. Ако би се то урадило онда не би било СПЦ у данашњем организационом виду који постоји од 1920. године. Све би митрополије и епархије могле да траже нешто слично, свуда на простору бивше Југославије како је и било до 1920. до стварања државе СХС. До тада је ЦПЦ била аутокефална а црква православна у Сремским Карловцима је имала степен патријаршије уредно уписане у диптиху православних цркава. И тако редом до Хрватске и Македоније. Због тога је патријарх српски Иринеј уљудно отклонио ово што се предложило било. Он зна да када се распада држава распада се и канонско устројство СПЦ. Патријарх српски данас носи у титули све некадашње пра-вославне “покрајине” на територији других држава. Иначе митрополије и епархије у СПЦ имају аутономију по уставу СПЦ а синтагма “неутрални статус” је непозната у историји Цркве па је синтагма којом се служе Амфилохије и Иларион обична флоскула за дневно-политичку употребу. Ту се овај круг преговора и завршио како је и почео а од велике помоћи није био ни српски министар В. Јеремић који не посустаје у пословима стратешког значаја и за Цркву и за државу. Када се овако помешају државна и црквена стратегија другачије није могло бити – зна добро патријарх Иринеј да то тако не иде. Остало ћемо видети након тог потписивања стратешких смерница између Србије и Русије.

Вампири су међу нама

Када су се преговори завршили – како су се завршили – узнемирио се неки црногорски калуђер по имену Јоаникије који је епископ СПЦ негде у Црној Гори. Он се огласио речима да су за све криви црквени и верски коментатори у дневном листу “Данас” који су се огласили након што су медији јавили о митрополиту Илариону и тим преговорима. Они су криви а посебно се тај залудни поп Јоаникије окомио на коментатора листа “Република” који је дао изјаву и за “Данас” 26. јула 2011. на позив новинара угледног београдског дневника. Све верске аналитичаре овај залудни поп је назвао вампирима а лист “Данас” је по њему некаква фабрика лажи. Не би се писац овог осврта бавио зановетањем некаквог калуђера – има их доста – да није реч о његовој поповској потреби да крене глоговим коцем на све оне који другачије мисле и то кажу. Грешног Јоаникија муче вампири иако о тој појави ништа не зна, као што ништа не зна ни о учењу цркве о загробном животу. Њему, Јоаникију, помињати неког В. Чајкановића и савремене богослове који вампире не признају за нетелесне интелигенције било како надахнуте. Меље поп и бљује да би некако објаснио оно што и не треба објашњавати јер преговори су се завршили тако што су се завршили односно – било је како је било. Клетве и лажи овакве врсте су иначе део архајског начина опхођења међу људима дакле нешто примитивнои ружно. Да би неко био вампир треба га прво упокојити односно убити и ту се слажу и етнолози и богослови и сви трезвени људи. Нису попу Јоаникију по вољи ни “други верски аналитичари” који се оглашавају у дневнику – он прозива “Данас” изричито. Његова потреба за вампирима би била његова лична ствар али добро видимо намере овог “духовника” и нека зна да ми нећемо да ћутимо по оној речи из Јеванђеља – “Нон Поссумус”.

Увртео је себи у главу да га се неко боји и не зна шта ће са собом. Докон поп у недостатку јарића удара и на новинаре. То чини и овај Јоаникије славнога имена па макар се звао и епископом. Исто бисмо реаговали и када би неко њега вређао и клео и ружио – овај поп је феномен и не треба га доводити у везу са свештенством СПЦ. Но има таквих и све их је више и у црквеној и у лаичкој сфери и они нам кроје капу. Овај божији створ не би био овде поменут да није део феномена из којег ниче мржња на све и сваког ко другачије мисли, посебно на медије којима се – посебно “Данасу” – не може замерити необјективност које иначе има у неким новинама београдским. Време је да их патријарх Иринеј – по угледу на покојног патријарха Павла – опомене неке да се окану магије црне и клетви и псовки против свих који мисле својом главом. Овај божији створ мисли да ће све заплашити својом титулом звучном – нека му буде, али се вара и то љуто.

Патријархова посета Црној Гори

Патријарх српски Иринеј – управо након свега око преговора – учинио је посету односно канонску визитацију Републици Црној Гори. Циљ је био да у тој држави у којој легално делује и СПЦ смањи тензије између Митрополије црногорско-приморске и државе. Проблеми су стари и митрополит Амфилохије који се титулише и као архиепископ цетињски и држава Црна Гора су годинама у спору око многих ствари из односа држава-црква у нашем времену. Држава сумња да СПЦ не признаје џаву Црну Гору и нацију – народ црногорски и тако даље. Патријарх Иринеј је изјавио да СПЦ признаје државу Црну Гору и то је имало одличан одјек јер је то знак спремности да држава и Црква сарађују на путу ка ЕУ у превазилажењу рана ратне прошлости која је опустошила Балкан. То су добри знаци иако све није до краја рашчишћено. Патријарх и даље сматра да су Срби и Црногорци један народ и то је његово право, али важније је да се признаје држава Црна Гора па нека свако верује како сматра да треба да верује и нека припада Цркви. Цркви коју сам бира у духу своје традиције и по слободи савести. Све остало је у тим њиховим стратегијама углавном јасно – у њима има много више дневне политике и партијско-црквене рачунице него искрених уверења. А уважени Иларион иначе није решио сличне проблеме ни у својој кући и када их буде решио биће добродошао свуда па и код нас. Црквени велможа из далеке Русије тражи место под политичким сунцем за Русију на Балкану.

http://www.republika.co.rs/508-511/07.html