О декламацији

Још у младости сам од једног свештеника чуо речи: "Олтар је духовна позорница и служећи Литургију ми морамо да се трудимо да натерамо присутне да се уживе у јеванђељске догађаје, нарочито у страдања Исуса Христа. Да бисмо то учинили треба да их сами добро осетимо и затим пренесемо људима."

Ове речи се некоме могу учинити као побожне и може изгледати да одговарају циљу саме Литургије – да се људима омогући да доживе трагедију Голготске Жртве и победу Христа над адом. Међутим, у ствари, добија се нешто друго. Свештеник не да просто служи Литургију, он почиње да глуми Литургију. Он чита молитве, како му се чини, изражајно, подижући глас од шапата до узвика и опет га спуштајући до пригушених звукова и јецаја, као да својим очима види оно што је запечаћено у свештеним символима. Овакав свештеник сматра да не служи Литургију суво, већ "сочно". Он подиже руке ка небу, пада пљоштимице пред престолом, ударајући главом о под, тако да се црквом пролама звук ударца, као да је пао неки тежак предмет. У принципу, ово личи на то као да у храму трагичар из провинције изговара монолог из Шекспировог комада – "Краља Лира" или "Хамлета". Притом он једним оком баца поглед да види какав утисак на парохијане оставља његово служење; чини му се да је он сам жива илустрација Литургије. Раније је било прихваћено да се у светским салонима читају стихови на неки посебан начин, с патетиком која је личила на завијање. Неки свештеници сматрају да на исти такав начин треба рецитовати молитве. Обично свештеницима–трагичарима нису довољне молитве и јектеније, које се изговарају наглас, и они ради већег ефекта гласно декламују тајне молитве, односно оне молитве у које не смеју да се укључују мирјани. Овде није у питању само нарушавање типика службе, већ некаква несугласица: хор пева једне песме, а истовремено из олтара допиру звуци који личе на срцепарајуће вапаје – то свештеник чита тајне молитве наглас тако да их чује цела црква, да би људи знали како је он дубоко укључен у Литургију.

За митрополита Антонија Ставропољског се причало да не трпи изражајно, такозвано уметничко, читање молитава. Кад су из богословске средње школе или с факултета слали свештеника у његову епархију, он је присуствовао првој Литургији, коју је служио овај свештеник и затим је одлучивао да ли да га прими или не. Једном је новорукоположени јереј одлучио да покаже своје осећајно и побожно служење: почео је да преврће очима, да подиже руке ка небу, да говори таквим гласом као да му се душа цепа од плиме осећања или као да је имао виђење у олтару. Митрополит је седео ћутке. Кад се Литургија завршила свештеник је задовољног изгледа пришао архијереју очекујући да ће од њега добити похвалу. Митрополит га погледа пажљиво, као да га први пут види и затим рече: "Напоље! Мени су потребни свештеници, а не глумци!" Овај је потресен отишао за певницу и почео да се распитује чиме је прогневио владику. Други свештеници су му објаснили: "Молитве треба читати јасно и просто. Код нас су црквењаци такође покушавали да читају часове изражајно, а архијереј им је дао да праве метаније и додао: "То је за први пут." Сад иди код владике, замоли га за опроштај и реци: 'Схватио сам своју грешку и хвала вам за поуку'."

У Литургији нема места за емоције, које не припадају духовној, већ душевној сфери. Зато свештеник својим такозваним изражајним читањем приземљује и профанише службу, он не помаже, већ смета људима да се моле. У Литургији нема јарких уметничких или поетских слика; у њој постоји сложена и дубока символика, која је упућена дубинама људског духа. Символ је духовна веза, то је специфичан језик Цркве, знаковни систем у који се човек укључује. У Литургији треба да умукне бука наших страсти које узнемиравају душу и у унутрашњој тишини треба да се пробуде духовна осећања. Присутни у цркви могу да доживе ова осећања у различитој мери, у складу са духовним стањем сваког. Овде изражајно читање свештеника које зависи од душевности и од онога што су Оци називали "кретањем крви" у ствари представља сметњу за Литургију и искушење за оне који се моле. Глумац који игра Христа на сцени мисли да осећа као Христос и преноси ово осећање на људе, али у ствари остаје само мајмун који имитира Бога. Свештеник, који у дубини душе сматра да може да покаже величину Литургије кроз сопствену персону постаје њен профанатор.

Глас духа је тих; он се чује у тиховању срца; њему није својствен емоционални, у ствари страсни, крик. Духовна осећања се не могу пренети кроз декламацију. Литургија је тајна, а тајну срце доживљава у унутрашњем тиховању. С тајном човек може да дође у додир уз помоћ символа; она се не преноси гестикулацијом и патетичним тоном; напротив, то је туђа наслага на Литургији, као рђа на евхаристијској чаши. Емоционалност на богослужењу личи на облак који заклања духовну светлост.

Свештенослужитељ у одређеним моментима на Литургији постаје символ Христа, управо символ, знак, а нипошто не реалистичка слика Христа, при чему се уместо слика користе јецаји и вапаји да би се истакла непостојећа сличност. Олтарска преграда која се назива иконостас истиче да је све што се дешава у олтару храма за време Литургије сакрално и не треба да постане општеприступачно и тривијално. Тајне молитве припадају јерархији; ако их свештеник изговара гласно, мирјани се укључују у речи молитве у свом уму и самим тим постају незаконити, ако не савршитељи, оно барем саслужитељи тајни.

Обновљенаши су тежили десакрализацији службе. Они су износили престо на средину храма наводно да би били ближе народу и обично су читали тајне молитве гласно, да тако кажемо, ради демократизације службе. У цркви се забрањивало читање тајних молитава наглас. Једно време, у доба Јустинијана Великог, кад је откривено да су неки свештеници испуштали тајне молитве, било је прописано да се оне читају наглас, али не за народ, већ да их чују присутни у олтару. Међутим, овај обичај је ускоро нестао тако да читање тајних молитава наглас представља груби прекршај типика.

Посебно је недопустиво да свештеник молитве евхаристијског канона изговара тако да их из олтара чују сви људи. И још како он изговара ове речи! Говори "Господе" неким шиштавим гласом, као да је плима осећања потресла његову душу и притисла му грло и као да ће он сваког часа изгубити свест и пасти на руке ђакона; затим, поћутавши, као да је дошао к себи, он наставља гласно и тајанствено: "…иже Пресвјатаго Твојего Духа", као да гази паклену змију својом сопственом ногом. Затим виче, као да је пао у екстазу: "… в третиј час апостолом Твојим ниспославиј" и завршава свештени стих високим фалсетом. Притом маше рукама, као птица крилима, често их подижући увис, као да жели да се отргне од земље и вине у небо.

Већ је древним правилима било забрањено овакво театрализовано служење, које се називало "козогласијем". Карактеристично је да сама реч "трагедија" у преводу означава "последња песма јарца", односно блејање и крик јарца којег кољу. "Козогласије" или "козоглаголаније" које свештенослужитељ не сме себи да дозволи представља еквивалент речи "трагедија". Свештеник треба да чита молитве просто, јасно и усредсређено, проничући у смисао њихових речи, а не да људе који стоје у храму гуши емоцијама своје распламсале маште или раније извежбаном глумом.

Треба имати на уму речи апостола Павла "духа не гасите", а емоције које се театрализовано преносе гасе дух.

Са руског превела: Марина Тодић