Од Бога недопуштени начини отварања чула

Самовољно отварање чула које се у окултизму зове "отварање чакри" или "центара", источна мистична учења нуде у облику окултизма, јоге, агни-јоге, тибетанског будизма и других учења.

а) Раџа-јога

Извесни Сахаров - руски емигрант из Првог светског рата и учитељ јоге, издао је 50-тих година на западу књигу "Духовно стрељање из лука или отварање трећег ока" (22) где описује у раџа-јоги усвојену праксу развоја видовитости, а коју је лично испробао. Развијена видовитост претпоставља могућност да се види оно што је на великом растојању, како прошлих тако и будућих догађаја. На одређеном ступњу своје праксе, ученик почиње да виђа светлосно лице неког "учитеља" који наставља да руководи путем визија и духовних поука, његовим "духовним" развојем.

Сам Сахаров признаје, да је виђење прошлог и будућег, као и видовњаштво, практично недостижан циљ за обичног човека, и захтева натприродне напоре, изванредну концентрацију, усмеравање пажње, нарочит режим живота, дијету, итд... итд... Заиста, оно што Господ бесплатно дарује ономе ко је Њему угодан недостижно је људским напорима, и ономе ко Му није угодан. Такву разлику још више истиче извештаче-ност свих напора да се својевољно достигне, оно чега нас Господ, нашег добра ради, лишава.

б) Мантра-јога

Мантра-јога је метод кришнаита, тибетанских будиста, трансценденталне медитације, и других учења.

Ако Сахаров, у свом излагању раџа-јоге, поставља као главни циљ стицање знања и виђење ствари на великој удаљености, а контакт с "учитељем" (духом из невидљивог света) показује се као "додатак" у процесу развоја ове натприродне особине, то мантра-јога недвосмислено нуди непосредно виђење и општење с "божанством мантре" (нпр. са Кришном), или плодове овог општења у виду стицања блаженства, среће, богатства, натприродних способности и др. За сваку потребу постоји мантра: свака у себи садржи име божанства индуског пантеона, чије значење обухвата одређену сферу живота, која занима корисника мантре.

Шта је то мантра? Реч "мантра" састоји се од две речи: "ман" - мислити, и "тра" - заштита или слобода од "робовања појавном животу - самсари" (31, с. 10). Простије речено: то је санскритска фраза, реч или чак спој звукова. Говоре да се мантре узимају из Веда - светих индуских списа.

Име сваког божанства хинду-ског пантеона изговара се мантром, и онај који дуго и упорно понавља мантру биће удостојен посете тог божанства, општења с њим и задовољавања својих жеља. Мантре су "конкретне" (садрже имена конкретних божанстава) Кришне, Шиве, Вишнуа, Сарасвати и других; и "апстрактне", оне које се обраћају безличном Апсолуту, који дарује ослобођење у сташу самадија, "сједињењу с Апсолутом".

Познати јоган Шивананда, у књизи "Ђапа-јога" (ђапа значи понављање мантре) каже да се свака мантра одликује особеним ритмом, који, ако се понавља, уклања препреке и човека доводи до виђења "божанске мантре" (31, с. 7). Другачије речено, одстрањују се "кожне хаљине" у које је човек обучен од Самог Господа Бога због предострожности, да не би дошао до погубног општења с духовима злобе. Сам Шивананда говори о наличју сваке мантре, божанства или "деве" означавајући га као "врховну стварност, вишу или нижу" која се појављује као извор призван "силом мантре" (31, с. 7)

Не скрива се да мантра може призвати "нижу", тј. злу стварност, православно речено - демоне. Осим тога, сагласно хиндуском учењу, сва та божанства нису бесмртна, и гану заједно са читавим космосом на крају великог космичког циклуса, кад ће све створено бити уништено, и растворе-но у врховном божанском паду у "сан". Потом ће се оно опет пробудити и створити све изнова, и тако без краја и конца (28, с. 34).[1]

Чињеницу да је мантра-јога неистинити пут спасења потврђују правила помоћу којих се мантра-јога спроводи у праксу. Тако, нпр. кришнаити сматрају довољним за успешно практиковање мантре испуњење четвороструких правила:

1) не јести месо, рибу, јаја;

2) не узимати наркотике (овде спадају чај, кафа, чоколада, црни и бели лук);

3) не узимати учешћа у хазардним играма;

4) избегавати полне односе ван брака;

Као што видимо, и овде нема речи о покајању, о савести човека, реч је углавном о телесним правилима. У вези са овим навешћемо речи апостола Павла, о вези између Старог и Новог Завета. Говорећи о првој скинији, апостол Павле пише: "Која је праслика за садашње вријеме, када се приносе дарови и жртве, које не могу да усаврше савјест онога који служи, а прописана су само за јела и пића, и разна прања и обреде тјелесне, до времена обнове... колико ли ће више крв Христа, Који Духом Светим принесе себе непорочна Богу, очистити савјест нашу од мртвијех дјела, да би служили Богу живоме и истинитоме?". (Јевр. 9, 9-14)

Истине ради, треба напоменути да је, осим горе наведених четвороструких правила, у књигама кришнаита могуће наћи и друге захтеве, који би се могли односити на природно-духовну сферу, а не само на телесну. Навешћемо осамнаест захтева, који чине "постепени процес", захваљујући коме ће бити достигнуто "потпуно знање" (6. с. 48):

1) свако је дужан да тежи беспрекорном животу, и да указује дужно поштовање другима;

2) не треба веровати само зато да би се постигла слава, или да би смо се могли назвати верницима;

3) не треба бити извор невоља за друге људе;

4) треба се научити трпљењу;

5) треба избегавати дволичност у односима са људима;

6) неопходно је наћи духовног учитеља;

7) треба веровати учењима светих књига;

8) треба одлучно следити њихова упутства;

9) треба се уздржавати од свега што наноси штету самореализацији;

10) не треба чинити велике напоре само ради одржавања тела;

11) не треба се оптерећивати својим физичким телом;

12) док живиш у телу мораш имати на уму да ћеш трпети страдања, болести, старост и смрт;

13) не везуј се за дела, осим за она која су неопходна за духовни напредак;

14) не треба се везивати за жену, децу, и кућу више него што дозвољавају свете књиге;

15) не треба себе сматрати срећним или несрећним у зависности од испуњених жеља;

16) предај се врховном божанству Кришни, и служи му;

17) неопходно је живети усамљенички;

18) треба постати истраживач духовног знања.

Једним погледом се може видети шта су главне разлике претходних заповести (њихов приземни људски карактер) насупрот заповестима које нам је дао Господ Исус Христос. Овде нема ни речи о љубави према Богу и људима, нема речи о ношењу бремена једних другима, или полагања душе своје за пријатеље. Могу се уочити супротности: с једне стране испуњење људске "умерености и уредности" као подлоге егоизму и самозадовољству (обећава се потпуна спознаја, све друго се проглашава неважним), а са друге стране се чује призив на подвиг и самоодрицање.

Колико је кришнаита који ће крвљу запечатити своју преданост Кришни? Христови следбеници су крвљу потврдили своју преданост Христу хиљадама хришћанских мученика. И то је потпуно разумљиво: патос кришнаизма је - блаженство, наслађивање са Кришном, а не спасење од вечне погибли кроз распињање себе са Христом.

Горе речено нас наводи да уочимо да главно размимоилажење између православног и других нехришћанских учења јесте у томе, што последња оцењују стање савременог човека као нормално, као "нулту тачку" од које се креће ка савршенству, док хришћанин сматра да је његово стање нешто негативно. Људи живе у негативним стањима која треба савладати на путу до жељене "нулте тачке", и сав земаљски живот јесте управо пут до тог "излаза". Савршенство, развој нат-природних способности и чудесних сила, збива се у вечном животу.

в) Агни-јога

Самовољном отварању чула стреми се и практиковањем агни-јоге, при чему су захтеви, које она поставља зарад самоусавршавања, такође малобројни. Делимично су нејасни, делимично јасно одређени. Тако, нпр. говори се да се на путу агни-јоге може наћи само онај ко упоредо с праксом јоге "није узимао учешћа у лажним феноменима религија". (Ово је значајно јер представља, у ствари, признање привлачности Цркве и сила њених Светих Тајни) и "добио напето тражећи Више, невидљиво оку". (11, с. 98) Етапе уласка у агни-јогу су следеће:

1) Прочишћење мисли. Треба размишљати о општем добру и одашиљати у свет мисли: "нека целом свету буде добро". О недостацима оваквог очишћења мисли смо већ говорили.

2) Познање своје три најгоре особине и спаљивање истих у пламеној концентрацији.

Поставља се питање: зашто само три особине? Ми знамо од Светих Отаца да је само један грех довољан да уништи све плодове добрих дела. Шта би могло значити "спаљивање у пламеној концентрацији"? Да то "спаљивање" не буде илу-зија при којој ће нама самима бити остављено да одлучимо да ли смо "спалили" лоше особине? А ми, као што знамо, духовно смо слепи, и не можемо себе познати без помоћи Божје.

3) Избор учитеља на земљи (тј. човека а не Бога).

4) Упознавање учења и оснажење тела пранајамом (вежба дисања). Ова етапа је мешање у физиолошке процесе.

5) "Виђење духовних звезда". Ова етапа означава ситуацију кад човек одједном у простору види бљесак светлости у облику светлећих тачака разних боја. Аутор овог текста је имао прилике да види "све звезде"

читајући књиге агни-јоге, и то без проласка наведених етапа.

6) Виђење "ватром очишћених центара". Центри, - то су органи, којима се по учењу јоге, преноси невидљива енергија, и кроз које се на невидљиви свет истовремено делује. У класичној јоги ови центри се зову чакре.

7) "Слушање гласа невидљивог учитеља". Слушање гласова који преносе знање јесте општа особеност свих окултних учења. Свима добро познати исцелитељ, Алан Чумак, изјавио је да сваке ноћи чује глас који га обучава исцелитељству. Џуна је такође рекла да и њу у сну поучава неки старац у белој одећи. Није се тешко досетити од кога долазе ови гласови.

8) Пројављивање унутрашњег пламена, сједињење свести личности са свешћу универзума. Ова етапа, као што видимо, означава потпуно цепање "кожних хаљина" и пуно отварање човека невидљивом свету

(11, с. 91-101).

Горепоменута јављања и гласови, веома су добро описана у "Добротољубљу".

"Брижљиво и разумно пази, богољубиви, када, занимајући се својим делом, угледаш светлост или огањ споља или унутра, или лик какав - чак и Христа - или Ангела - или кога другог, не примај то да не би претрпео штету" (Главе о молитви и тиховању Св. Григорија Синаита, гл. 10)... "прелешћују се и они, који виде светлост телесним очима, осећају мирисе чулима својим, чују гласове ушима својим, и сл. Неки од таквих су побеснели и безумни иду из места у место. Други су се прелестили примивши ђавола преображеног који се јавља у виду Ангела светлости, а они то нису препознали и остали непоправљиви до краја, не слушајући савете ниједног брата. Неки од тих, сами су себе лишили живота подстакнути од ђавола; неки су се бацили у понор, неки удавили" (Слово о три вида молитве Св. Симеона Новог Богослова) (8, т. 5, с. 330).

Аутору лично, познат је случај једног самоубиства, кад је човек упорно примењујући јогу и медитацију достигао "отварање трећег ока" (видовњаштво) и "подизања кундалини", овладавши несумњивим натприродним способностима и успоставивши контакт с невидљивим бићима, неочекивано закључио да његовом телу није потребно даље усавршавање. Верујући у реинкарнацију, одлучио је да уништи тело, ради убрзања свог спиритуалног развоја, како би што пре добио ново тело, родивши се поново. Бацио се под точкове воза дуго се припремајући да победи страх од смрти. У џепу је имао цедуљу: "Отишао сам по ново тело".

На овом примеру видимо куд нас могу одвести напори самовољног отварања чула, које нам нуде не-Хришћанска и не-Православна учења. Савети Светих Отаца недвосмислено опомињу на погубни утицај на нашу душу и њену будућност мистичних техника које нам нуде источна и окултна учења.

Вратићемо се на агни-јогу, поменувши један занимљив документ, који довољно јасно сведочи, да је извор учења агни-јоге свет палих духова, демона. Године 1926. породица Н. К. Рерих, дошла је у Москву и предала совјетској власти "Писмо махатми". Н. К. Рерих и његова жена звали су махатмама тајанствене учитеље скривене у Хималајима, који су телепатским путем издикти-рали многе књиге под општим именом "Жива етика", у којима је изложено учење агни-јоге. Ови учитељи некад су им се јављали у визији "ангела светла", некад опипљиво, телесно. Руководили су развојем натприродних способности Ј. И. Рерих, која је записала своје томове агни-јоге, и задобила титулу "мајке агни-јоге".

Раније, исти учитељи, под истим именима, диктирали су телепатски Ј. П. Блавацкој - оснивачу теософије - садржај грандиозног окултног дела "Тајна доктрина", које је Ј. И. Рерих превела на руски језик.

Ево садржаја "Поруке учитеља": "На Хималајима ми знамо све што чините. Ви сте укинули Цркву, која је постала расадник лажи и сујеверја. Ви сте уништили тамницу васпитања. Ви сте уништили породицу лицемерја. Ви сте спалили војску робова. Ви сте згромили паукове саможивости. Ви сте затворили врата ноћним приказама. Ви сте избавили земљу од издајника пуних пара. Ви сте признали, да религија јесте учење о свеобухватности материје. Ви сте признали ништавност личне својине. Ви сте предвидели еволуцију друштва. Ви сте указали на значај спознаје. Ви сте се поклонили пред лепотом. Ви сте подарили деци сву моћ Космоса. Ви сте отворили прозоре двораца. Ви сте увидели неодложност устројења домова Свеопштег Добра.

Ми смо зауставили устанак у Индији, кад је он био превремен, такође смо признали право време Вашега покрета и шаљемо Вам сву помоћ, потврђујући јединство Азије! Ми знамо, многи подухвати извршиће се у години 28-31-36. Поздрав Вама, који тражите Свеопште Добро!" (26. с. 237)

Заједно са посланицом био је предан сандучић са хималајском земљом, и запис "За гроб брата нашега Махатме Лењина". О Лењину у једној од књига "Жива Етика" писало је: "Поштујемо Лењина са свим разумевањем... Срце Лењина живело је подвигом народа. Није имао страха, а речи "бојим се" није било у његовом језику... Рушећи, градио је свест народа" (26, с. 238).

Из недавно објављених докумената, знамо какав је био истински лик Лењина. Сатанска, антихристова природа бољшевичке власти, оваплотивши се у грандиозном систему логора, натопила је сву земљу крвљу новомученика хришћанских - а темељ систему поставио је баш он. Који то "учитељи" у својим посланицама из невидљивог света њега зову својим братом? Заиста, то су пали духови, слуге сатане.

Овим поводом корисно је поменути пророчанство великог руског светитеља, праведног Јована Кронштатског, који је још 1905. године рекао: "Русијо, ако отпаднеш од своје вере, као што су од ње отпали многи интелектуалци, више нећеш бити ни Русија, ни Света Русија. И ако се руски народ не покаје - крај света је близу. Бог ће ти узети благочестивог цара, и послати бич у лику безбожних, жестоких, самозваних властодржаца, који ће залити сву земљу крвљу и сузама" (29, с. 124)

Садржај "поруке учитеља" наводи на размишљање. Сатанска гордост чита се између редова. Она почиње указивањем на сопствени значај ("На Хималајима ми знамо...") и завршава хвалисањем ("Ми смо зауставили у Индији... Шаљемо вам своју помоћ...") Хвале рушење Цркве, породице, постојећег система васпитања, које ми настојимо да вратимо, и Русији повратимо бившу славу културне земље, и плодове рушења које ми у Русији добро осећамо из горког искуства задњих седамдесет година. И оно најважније, порука нуди атеизам, одрицање од Бога, говорећи да је религија "учење о свеобухватности материје". Ова декларација свеобухватности материје јесте порицање постојања нествореног света, самог Господа, нестворене сфере постојања, у којој Бог обитава.

Заиста, "по плодовима њиховим познаћете их" (Мк. 7, 16). И ова порука је "плод" који разобличава агни-јогу, водеће идеје и садржај самог учења.

Последице самовољног отварања чула и опасности савременог живота

При свој разноврсности и унутрашњим разликама окултних и источних религиозно-мистичних система, њихове психотехничке методе су задивљујуће сличне. Циљ им је - успостављање контакта са невидљивим силама, упркос забранама које је установио сам Господ, у време нашег земаљског живота.

У суштини, то су методе вештачког и насилног отварања још несазрелог унутрашњег бића, које су способне да направе само наказну карикатуру уместо будућег раскошног, прекрасног цвета, који нам је обе-ћао Господ у своје време и чију лепоту можемо сагледати на примеру светих подвижника Православља.

Свети Игњатије пише: "Оно што се са нама догађа по Промислу Божјем увек је испуњено величанственом премудрошћу и благошћу, а збива се по потреби са суштинском коришћу нашом; не због удовољавања радозналости нашој, или некој другој ситној побуди нашој, недостојној Бога. Због тога веома се ретко човек уводи у чулно виђење духова. Богу је угодно да слуга Његов пребива постојан у највећем страхопоштовању пред Њим, у безусловној послушности Богу, у безусловној преданости Његовој Светој Вољи... Свако нарушавање тих односа није благословено, и наводи гнев Божји на нас. Лакомислен покушај да се наруши поредак установљен Богом, и уплитање у оно што је од нас сакривено, представља кушање Господа, и такви се изгоне испред лица Његовог у таму најкрајњу, у којој не сија светлост Божанска" (5. т. Зс. 15). Овде је јасно речено шта очекује многобројне адепте неправославних мистичних учења, који су се дрзнули да самовољно контактирају са невидљивим светом.

Ово сведочанство је нарочито вежно за нашу тему - анализе мистичних техника источњачких учења, која су се (закамуфлирана) преточила у психотерапију, медицину и спорт, под видом "развојних техника". Овакви тренинзи чине основу многобројних "центара само-развоја". Потребно је указати на свима знани "аутогени тренинг" који буквално копира приступ раџа-јоге, користећи методе визуелизације. Да поменемо и центре за развој менталних "контрола ума", где се под појмом ејдетизма скрива управо "маштање" (или "вежбе уобразиље"), за које Свети Оци кажу: "То маштање је мост за демоне" (8, т. с, с. 272).

О онима који чулима виђају духове

Свети Игњатије пише: "Помисао, да је чулно виђење духова од посебне важности, погрешно је. Чулно виђење, без духовног, не даје неопходно разумевање духова... веома лако се могу стећи најпогрешнији појмови, које најпре добијају неискусни и заражени сујетом и самообманом. Духовно виђење достижу само истинити хришћани, а за чулно су способни и људи најпорочнијег живота" (5, т. 3,5. 19).

Он даље набраја оне који су способни да виђају духове и налазе се у чулном општењу са њима. То су:

1) чаробњаци, који су се одрекли Бога и признали сатану за Бога;

2) страсни људи, који удовољавају својим страстима посредством магова и опште отворено са палим духовима;

3) људи истрошени пијанством и развратним животом;

4) подвижници, пали у заблуду и гордост (овде се могу сврстати јогини и окултисти, иако многи од њих не пију, и не живе развратно, већ воде чист унутрашњи живот, али су при том испуњени великом гордошћу);

5) људи обдарени даром виђења по својим природним способностима;

6) људи којима се духови јављају поводом неког посебног догађаја у животу (5. т. 3. с. 19);

Последња два случаја не подлежу критици по Светом Игњатију, иако је потребно да уложе велике напоре како би изашли из тог стања, за њих веома опасног. По Божјем допуштењу, Ангели са јављају само у крајњој нужди, "са циљем спасења и исправљања човека" (5, т. 3, с. 18) и њихово јављање нема штетних последица.

Између осталих способности општења с палим духовима, светитељ указује на магнетизам, који је у великом степену идентичан данашњој пракси екстрасенса и "исцелитеља" типа Кашпировског.

Такво општење, тврди Свети Игњатије, увек причињава крајње душевно и умно растројство (5. т. Зс. 19). У савремене облике општења треба споменути НЛО контакте, после којих се код видиоца јављају психичка растројства измене личности, распад породице, самоубиства (34, 13).

Три правца окултних и мистичних учења

Сваки од датих праваца, који се последњих година експанзије мистике буквално сручио на наше главе, може бити подељен у три важне струје: 1) окултна уче-ња; 2) психофизичка пракса; 3) учење и пракса, који развијају и проповедају интуитивно уместо рационалног познања ствари.

У прву групу, која се одликује научношћу и интелектуалистичким приступом, могу се уврстити:

- теозофија Ј. П. Блавацке

- антропозофија Р. Штајнера

- учење А. Бејли

- агни-јога Ј. И. Рерих

- кабала

- учење Вивекананде

- "Ружа света" Д. Андрејева

- и остале научно-окултне дисциплине.

У свим овим учењима циљ деловања палих духова јесте - ум. Оно се доживљава на нивоу идеја (помисли), кроз општење са духовима захваљујући читању и изучавању окултне литературе, диктиране из невидљивог света оснивачима поменутих праваца.

Последица света овога је развој пријемчивости за помисли које из невидљивог света шаљу од стране духова, што се назива развојем интуиције. Човек се осећа способним да прониче у скривену страну ствари, и окултно разумевање ствари и појава. Овај облик окултизма подстиче духовну форму општења с невидљивим светом, а не чулну. Свакако да су могући тренуци и чулног виђења. У сваком случају, њихови оснивачи су овладали и овим обликом, иначе не би могли да их запишу.²

Јављања овог типа добро су позната православним подвижницима. Ево шта се догодило у Оптинској пустињи за живота Преп. Амвросија Оптинског. "Бшга је код нас кућица у којој је живео један инок - говори оптински старац, архимандрит Варсануфије. Њему се једном десило - после вечерњег правила, да види у својој келији човека како седи и говори му: "Зашто се ти овде толико мучиш, врати се својем ранијем занима-њу, тамо ћеш имати већу корист и добићеш бољу плату, живећи по својој жељи...". "Али, како да изађем одавде? Врата скита су чврсто закључана?". "Ти немој бринути о томе, само пожели, и ја ћу те тренутно пренети. Испред врата већ чека тројка. - Ко си ти? Сигурно си демон?! - "Да". - "Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешнога!" - узвикнуо је ужаснути монах, и зао дух је истог часа нестао. Било је око 12 сати ноћу кад је дотрчао баћушки Амвросију и испричао му цео догађај: "Да, страшно си виђење имао - рекао је старац - посетио те је осмолегеонски ђаво, и коме се он јави, сигурно га убија. - "Шта ме је онда спасло?" - "Господ ми је рекао да си у опасности, - одговори отац Амвросије - и ја сам устао на молитву, и Господ те је подсетио на страшно и славно Име Своје, од Кога дрхте адске силе" (2, с. 20-21).

Нажалост, Ј. И. Рерих се није сетила тог страшног и славног Имена, није се прекрстила, нити је прекрстила придошлицу, није призвала Господа молитвом, нити је упитала: "Ко си ти?" (Свети Оци саветују да се ово обавезно учини при оваквим јављањима (5. т. 3. с. 38-53). А Преп. Амвросије није био с њом да би се молио за њу. У својој гордости она је себе сматрала савршено достојном Божјег виђења, није посумњала и - пала је у прелест, поставши оруђем демонске силе!

"Ђаво је једном пришао старцу преобразивши се и говорећи "Ја сам Христос". Старац је затворио очи и рекао: "Ја сам недостојан да видим Христа, који је сам рекао: "многи ће доћи у име Моје, говорећи ја сам Хри-стос; и многе ће преварити" (Мт. 25, 5). Ђаво, чувши ово ишчезе: старац прослави Бога... И ти мораш знати да се беси појављују у двојаком облику: понекад у свом обличју, а понекад - у виду Ангела, како би ти тобож помогли" (5, т. 3, с.47)

Основни садржај ових учења су псеудонаучне теорије и концепције о устројству невидљивог света, о јерархији невидљивих бића, о утицају космоса на суд-бину човека, народа и човечанства, о уређењу људског друштва, о еволуцији света, загробном животу итд. Све ово збркано, магловито и неразумљиво износи се на страницама многотомних и веома дебелих књига, чије изучавање захтева дугогодишњи труд. Ако се у овим учењима могу пронаћи неки практични савети о измени живота, о измени психе и физиологије, они су свакако у другом плану. На првом месту су - интелектуалне спекулације, чији садржај даје човеку широке могућаности да се узноси над другим људима, уљуљкан у своју самодовољност и гордост.

Ова учења својствена су интелектуалцима и љу-дима теоријског ума. Уобичајене психичке последице изучавања окултизма, како показује искуство, су: раз-вијање у човеку хладноће, цинизма, презирања бли-жњих, душевне пустоши, унутрашње немоћи, и некакве потпуне унутрашње пометености, незнања шта да се ради са собом у животу, осећање очајања и чамотиње. А поред свега овога, осећај нарастајуће гордости, сујете и сопствене богоизабраности.

На другом месту су - психофизиолошке методе и пракса преуређења сопственог организма, и зато овај правац има бесповратне последице по здравље. Човек постаје отворени објекат за напад бића из невидљивог света, и тако је могуће нарушити ток својих физиолошких процеса да ни један лекар није у стању да разуме шта се са њим догодило. У овај правац могу се сврстати следећа учења:

- методе тибетанског будизма;

- тантричке методе;

- методе "Светског Белог Братства";

- метод Перпелицина;

- метод П. Иванова;

- наркотици (ЛСД-терапија С. Грофа);

- метод Д. К. Лилија;

- метод дисајних техника (С. Грофа) итд...

Овај списак у себе укључује како традиционалне источне, тако и модерне "научно засноване" модификације примењене у психотерапији, као и наше домаће методе разних психо-група, интензива просветљења и метода контроле ума. Ако је у традиционалним методама довољна проста и примитивна теорија, то се модер-не методе ослањају на солидна научна достигнућа, која, ништа мање од наркотичних или дисајних техника, отварају невидљиви свет феномена и илузија.

Главни аргумент свих токова психофизичке мистике јесте чињеница да она стварно делују. Пракса предлагача њиховог упражњавања даје јасно опипљив ефекат. Људе, који нису склони размишљању, а подложни су утицајима, све ово веома привлачи.

Обично се користе следеће методе које доводе до "упада" у невидљиви свет:

1) физичке методе: савремена истраживања су показала да је непрестано понављање било које фразе, чак и речи "пита од јабука" прави значајне измене у психофизиолошком стању човека;

2) визуелизација: то је метод рада уображавањем, или "маштањем" по терминологији Светих Отаца, кад човек, затворивши очи, покушава у мраку да представи неки лик - временом стиче способност да маштарију

види савршено јасно и упечатљиво;

3) метод "сензорне депривације" тј. стварања такве ситуације којом се потпуно прекида дејство спољашњих стимуланса који делују на чула. Обично човека зароне у воду да би отупело осећање тежине, па у потпуну таму и тишину, чиме се стимулише "отварање чула" ради комуникације са невидљивим светом;

4) коришћење наркотика, и други методи.

Трећи правац - то је интуитивна мистика, у коју је могуће сврстати следећа учења:

- зен-будизам

- философски таоизам

- гјана - јога (јога знања)

- учење Џ. Кришнамуртија

- учење О. Раџниша

- учење К. Кастанеде, и др.

У овим учењима, по правилу, одриче се рационално-логички прилаз стварима, подстиче се парадоксалност и противречност у понашању и речима, развијање способности да човек реагује ванразумно, спонтано, интуитивно, без препреке у испуњавању својих жеља и оцењивања датих реакција.

Мото оваквих учења је - пуна унутрашња слобода. Резултат религиозног таоизма - јесу разуздане оргије; адепти зен-будизма дозвољавају себи да чине све што им падне на памет; а скандалозна историја О. Раџниша и његових следбеника, потпуно разузданих страсти, под изговором слеђења природних потреба, очигледно показују до каквог се анималног нивоа може доћи под заставом ослобађања од стега, спонтаности и природности.

Философија зен-будизма, вулгарно схваћена на западу, представљала је један од разлога за рађање хипи-покрета, слободне љубави, сексуалне револуције, и других покрета 60-их година, чија је главна лозинка била - слобода. У самом зен-будизму, морални захтеви су веома високи - само мајстор себи може све дозволити. Зен има за циљ достизање просветљења као ираци-оналног стања .јединства и хармоније са светом".

Искључење интелекта показује се као средство продора у невидљиви свет у учењу Карлоса Кастањеде.

У учењу Кришна-муртија циљ је достизање "чисте свести" слободне од сваке мисли, облика и форме. Циљ достизања свесности, јер у претпоставци да она у себи садржи сву Истину и сво Блаженство. Ово је упрошћена варијанта нирване.

Подела свих видова мистике на три правца (интелектуални, психофизички и интуитивни) је сасвим условна. Пре треба говорити о стављању акцента на разум, праксу и интуицију у правцима који су поменути. Сви се они, у овој или оној мери, прожимају и имају много тога заједничког, па није могуће обухватити све детаље датог учења у једном кратком огледу. Оно што представља заједничку нит свима, јесте - медитација.

Медитација - у најширем смислу речи јесте процес оперисања пажњом, у току које човек пажњу одваја од било ког садржаја свести, а са циљем да се постиг-не "чиста свест", или пажњу задржава непомично на било ком објекту. Овакво задржавање пажње оснажује емоционално осећање блаженства, што се рађа понављањем мантре, као у кришнаизму; али никаква меди-тација не садржи скрушеност срца, што је основ Православне молитве. У овоме је суштинска разлика између медитације и молитве. Без скрушенога срца и Исусова Молитва прераста у медитацију, и може бити погибељ-на за хришћанина, о чему често говоре Свети Оци Цркве (17, с. 22-31).

И пажња и трепет могу бити присутни у Православној молитви и у медитацији, а скрушеност срца се не може наћи ни у једном источном учењу. Јасно је зашто - ниједно учење, осим хришћанства, не признаје покајање, онако како се оно схвата у хришћанству. И зато, сви источни и окултни путеви воде у пропаст лажи и заблуда, на којима је могуће погинути заувек. "Почетак Премудрости је страх Господњи" (Приче 9, 10), а њега нема у источним философијама. Тамо је једна самовољна гордост и стремљење жуђе-ним циљевима мимо заповести које нам је дао Господ у замаљском животу, за наше добро.

Сви ми пребивамо у прелести, која је по светом Игњатију "озлеђеност природе човечије лажју" (5, т. 1, 3. 330) и јесте "страсна или пристрасна наклоност душе према лажи на темељу гордости" (с. 130). Само покаја-н>е може нас избавити од лажи и немогућности да видимо истину. Као што пише Свети Игњатије: "Сви видови демонске прелести... произилазе од тога што у срж молитве није уткано покајање, што кајање није извор душе, циљ молитве... Покајање, и све оно што га прати, као: скрушеност духа, плач срца, сузе, самоосуда, сећање на смрт, сећање на суд Божји и вечне муке, осећање присуства Божјег, страх Божји, јесу дарови Божји... Покајање, залог дарова вишњих и вечних... Скрушеност духа и плач је суштинска особина покаја-ња, суштина исправности молитвеног подвига: одсуство његово - знак је лажног настројења (5, т. 1, с 233-234). Управо ово одступање ми налазимо у нехришћанским, неправославним мистичним философијама.

 НАПОМЕНЕ:

¹Кришнаити за врховног бога сматрају Кришну; други религиозно-филозофски системи имају другог бога. Са позиције кришнаита, Кришна је творац свих твари, но он ствара (то је заједничка иде-ја која објашњава пантеизам хиндуса, представу да су створени свет и бог - једно те исто) из самога себе. Као што паук плете мрежу из састава свог тела, тако и Кришна "издише" из себе сав свет. Са хришћанског гледишта, Бог и свет су различите реалности. Суштаство Божанске природе недоступно је палој људској природи, уму, чулима. Постоји свет, створен од Бога ни из чега, који обухвата сферу видљивог и сферу невидљивог. За хришћанина, прихватање идеје да су Бог и створени свет једно, и да су исти по суштини, значи при хватање Бога као створеног. Не познајући личног бога, божанство у источним религиозним и философским системима делује као принцип различитих својстава свега створеног. Нпр. кинески "Тао", означава "пут свих ствари", или кинески "Таи-ћи", означава "Велику границу", тј. крајње уопштење законитости земног бивствовања, које одржава дуалистички карактер последњега, сталну смену дана и ноћи, светлости и таме, топлог и хладног, добра и зла. Таква цикличност процеса познатог нам света - било да је то смена дејстава апстрактних начела Јин и Јанг у кинеској философији, или Кришнино заспивање и буђење код Хиндуса - у себи носи безизлаз бесконачног повратка бесмисла, онога што се у нашем народу каже: "Ђаво га у кругу врти". Заправо, сатана и не може водити напред "по истини", него се врти у кругу бесконачно понављајући бесплодну разноврсност сопствене лажи у границама које је он сам себи оме-ђио, својим отпадањем од једине слободне животворне водеће и непоновљиве силе - Бога!

Божанства мантри јесу тварна бића, и имају везе са ангелским светом. Но истинити Ангели Божји не чине ништа противно вољи Господа, и зато се не јављају људима, самовољно прелазећи границе постављене од самог Бога; онда је јасно да су мантре обраћање палим духовима и општење са њима, а не са изасланицима Оца Небеског.

У Багавад-гити - светом тексту кришнаита - Кришна открива своме ученику Арџуни свој стварни лик, "свевишњи божански лик", који се иначе може назвати демонским. Арџуна је рекао: "... видим те са многобројним рукама, стомаком, очима, устима, бесконачно многоликог: нигде немаш почетка, ни средине, ни краја не видим, о господару многообразног лика... лик ти је огроман, с многобројним очима, о моћноруки, с многобројним рукама, бедрима, многим корацима, с многобројним устима, многобројним покличима, светове видим како дрхте, и себе у њима... у наступу поклича твојих чељусти ти видех, слична огњеном пламену свеуништавајућег времена, и ја не знам твој правац, не видим спасење; о милосрдни, о господару богова, о уточиште светова. Сви синови Дритараштре заједно са мноштвом господара земље... нестају журно у твом ждрелу са ужасним крицима, са изразом страве, закачивши се међу зубима твојим виде се смождених глава... Одасвуд ти обухваташ светове, гутајући их пламеним устима; испуњавајући бљештавим сјајем сав свет, твој ужасни пламен га захвата... Реци ми, ко си, о господару ужасног лика... јер ја не сагледавам сва пројављења твоја. Ја јесам време - одговара Кришна; растући ја рушим свет; уништавајући светове напред се крећем... (Махабхарата, књ. 1)

Из речи апостола Павла ми знамо да је поглавар "државе смрти" каквим се овде представља Кришна, - ђаво (Јевр. 2,14). Бог јесте "Пут, Истина и Живот" (Јн. 14, 16). Занимљиво да "Кришна" значи "црни" (30, с. 323), а по предању он је имао тамну кожу. Контраст представљају речи Спаситељеве: "Ја сам светлост свету" (Јн. 12,46).

² Ево примера како је ступила у контакт с невидљивим светом оснивач агни-јоге Ј. И. Рерих: "То се догодило између 1907. и 1909. године. Остала је увече сама и рано отишла на спавање. Пробудила се изненада од врло јаке светлости и видела у својој соби фигуру човека необично лепог лица обасјану светлошћу. Све је било проже-то тако снажним вибрацијама да је прва мисао Јелене Ивановне била да је реч о смрти. Мисао о смрти убрзо је заменила јасна свест о необичном и неупоредивом присуству Више Силе. Овако је изгледала посета Учитеља Е. И. Рерихове" (Беликов: "Духовна биографија Н. К. и Е. И. Рерих").

Извор: Владимир Димитријевић, Стаклене очи Индије, Православље и духовност Далеког Истока,  (Православље и секте - књига III).

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Apologetika/StakleneOciIndije/StakleneOciIndije.htm