Разговарала Зорица Зец

Ставили смо себе, јадне, мале и изоловане, у центар свега. И како да се онда такав усамљен човјек не напуни страхом од свега и свачега? А од тога почиње и неслога и одсуство патриотизма… Да се Лазар није молио „Оче наш“, не би било Видовданске жртве захваљујући којој и данас знамо ко смо и шта смо. А српска историја пуна је оваквих примјера, од Косова 1389. године, преко српских устанака, до страдања и жртвовања у великим ратовима и погромима двадесетог вијека

Епархија канадска је највећа српска православна епархија на планети. Основана 16. маја 1983. године, када је издвојена из источноамеричке и канадске. Простире се од Атлантског до Тихог океана. Од помирења, и усвајања новог Устава за Северну и Јужну Америку, обухвата све српске парохије на територији Канаде, укупно тридесет и три. Њен епископ је Георгије, изабран на то место 16. маја 1984. године. У епархији канадској, под руководством епископа Георгија, освећено је једанаест нових цркава и капела и први српски манастир на том подручју. Епископ Георгије је основао Савезно коло српских сестара, довео петнаест нових свештеника, покренуо епархијски лист „Источник“ и издавачку делатност Епархије, основао библиотеку „Светог преображења Господњег“. Неуморно ради на превазилажењу раскола и његових последица у Српској православној цркви, и води бројне акције за помоћ Србима у отаџбини.

Какав је црквени живот Срба у Канади?

Највише Срба данас у Канади живи у јужном Онтарију, дакле у Торонту и околним градовима, и црквени живот је ту најживљи. Хамилтон, једна од наших најстаријих колонија, Киченер-Ватерло, Виндзор, Лондон, Видби, Нијагара, Оквил, мјеста су са једном или више српских цркава у овом дијелу Канаде. Поред тога, значајан број Срба моли се Богу у својим храмовима и нешто источније – у Отави и Монтреалу (Квебек), а у посљедње вријеме и у квебешком граду Шербруку. Велике су српске колоније и на западу Канаде: Ванкувер, па и Келона, у Британској Колумбији, и у Алберти Калгари, и Едмонтон. У самом средишту Канаде, у њеним преријама налазе се најстарија парохија Риџајна (Саскачеван) и Винипег (Манитоба). То су наши највећи, али не и једини центри црквеног живота. И поред огромног пространства одликује нас истинска повезаност. Не само вјерници, који су повезани кумовским или родбинским везама по цијелој Канади, већ и моји свештеници, и као служитељи олтара и као људи, упућени су једни на друге, радо се друже. То је клима која краси све наше парохије, од Халифакса на Атлантику, до Ванкувера на Пацифику. Навешћу једну лијепу традицију коју имамо, као примјер. За вријеме часног поста свештеници и вјерници у свакој од парохија једне од недеља бивају домаћини свим другима из ближе околине на великопосним вечерњим богослужењима, према распореду који се унапријед направи. Драгоцјени су то сусрети, прелијепа богослужења, али и дружења и разговори уз посну вечеру после службе.

У Канади живе све могуће нације света. Мултикултурални принцип функционише. У чему је суштина оваквог концепта живљења?

Канада је специфична земља. У њој се не осјећа нико странцем јер су сви странци. Једино су домороци, које ми знамо под називом Индијанци, аутохтони Канађани. А њих је најмање. Тај програм „мултикултуре“, разумије се, наметнут је емигрантима да би се лакше уклопили у нову средину, али за све оне који знају шта хоће и имају довољно одлучности, овај концепт је идеалан уколико желе да очувају своју културу, језик и обичаје. То се посебно његује, и поред притиска од стране САД-а, у чијем је „мелтинг поту“ духовна и културолошка ситуација битно другачија. У Америци не могу да замисле да је неко овдје, на примјер, прво Србин, а онда Канађанин. У Америци је свако прво Американац, па тек онда стидно, или као са неким куриозитетом, може да се представи својим поријеклом.
Канада има и ту благодет да својим поданицима омогућује школовање на њиховом матерњем језику, и за то плаћа учитеље. Омогућава да се за упис на факултет средњошколцима као равноправан кредит узима и курс српског језика. Не треба посебно објашњавати колико је ово погодно за некога ко жели да ради на пољу одржања националног и културног идентитета. Ми, тако, имамо данас ситуацију да смо у понеким нашим парохијама, у тим школама – а највећа је у Киченер-Ватерлоу са око 500 ученика – одњеговали већ једну генерацију младих која сада преузима да води црквене послове у овдашњим управама. То су људи свјесни шта се може постићи. Већ су постали дио канадског друштва, а остали су до сржи прави Срби. И њихова дјеца већ су стасала за најниже разреде у српским школама и редовно их похађају. Наравно, успјех на овом пољу не долази сам од себе. Потребно је наметнути се и непрестано истицати своје национално поријекло. Али то се овдје може, дозвољено је, чак и пожељно.

У двадесетом веку, кажете, у хладну Канаду се доселило око двеста хиљада Срба, и за толико је опустела Отаџбина. У којој се мери Срби и даље досељавају у Канаду, како живе, шта им је претежна делатност?

Први емигранти, српског поријекла, како се зна, дошли су 1905. године. Свакако их је било и раније, но тада су почели да се национално организују и стварају своје црквене јединице. Тако је већ 1912. године основана црквена општина у Риџајни, провинцији Сакачиван. У том преријском граду је и подигнута прва Српска црква 1916. године. Интересантно је напоменути да је то на средини Канаде, а не у некој луци, на пример, у Монтреалу, Ванкуверу или рецимо у великом граду какав је Торонто, гдје данас живи највећи број српских досељеника. Риџајна је житница, а ту су однекуда дошли људи из Баната, па су наставили да раде посао који су и у Старом крају радили. Први већи талас се десио после Првог свјетског рата када је дошао већи број Срба.
Треба имати на уму да је за вријеме Првог свјетског рата од тих малобројних емиграната Срба организована помоћ ратницима у Србији, у виду разних пошиљки, па све до слања болничарки које су лијечиле Србе на Крфу…

Ти први емигранти су углавном радили по рудницима угља, бакра и никла, али су и поред тешког посла успјели да очувају свој језик, вјеру и обичаје.
Нови талас се десио послије Другог свјетског рата када су дошли тзв. „Добровољни радници“. То су углавном били они који су незадовољни исходом рата избјегли у Италију (Еболи) и у Енглеску или били затечени по логорима Немачке, Норвешке и куда све не по Европи.

Ти емигранти нису хтјели да се врате у поробљену комунистичку Југославију, те су се расплинули на запад, до Канаде и чак до Аустралије. У то вријеме је био сабирни центар Срба, а и Руса и Украјинаца, у Ледбриџу, Алберта. Хиљаду деветсто четрдесет осме у том малом градићу је било око 800 Срба. Ту и данас имамо мисионарску парохију посвећену Светом Сави, али од Срба је остало само неколико фамилија из мјешовитих бракова и тек двије чисто српске фамилије. Срби су се раселили по већим градовима и тако формирали колоније са више стотина српских фамилија у Едмонтону и Калагарију, па све до Џаспера, у Алберти. Многи од њих су отишли и даље на запад, у Ванкувер, који је данас нарастао на преко десет хиљада Срба.

Број тих првих Срба увећавао се спајањем породица или женидбом из своје Отаџбине.

Међутим, није комунизам, поготово не у последњих двадесет година, могао бити разлог емигрирања у Канаду…

Касније су долазили и „економски“ емигранти који су у Канаду стизали разним путевима и начинима, понекада са специјалним режимским задатком, јер се није могло лако изаћи из тадашње Југославије све до неких седамдесетих година када је почела општа навала на Запад тзв. „гастарбајтера“ (гостујућих радника), од којих су неки опет стигли и до Канаде.
Најновији, и веома велики талас српског исељеништва у Канаду, нажалост, збио се падом Берлинског зида и распадом Југославије. Тада, а нарочито када је настао рат у бившој Југославији, много Срба је по нужди морало да напусти свој родни крај и већина се нашла у Канади. Према подацима које сам добио, само до 1998. године у Канаду се у том периоду уселило 38.000 Срба. Овдје није урачунат велики број Срба из мјешовитих бракова који су долазили на тзв. „Југослав програм“, и сакривали свој национални идентитет овдје у Канади. Иако је Канада „обећана“ земља, овдје наши људи нису долазили по вољи, већ, углавном, по невољи.

Данас је тај прилив смањен и долази онај ко има могућност, значај и потребу, дакле мањи број Срба. Знамо и за случајеве повратника: неки се и враћају са нечим стеченим овдје да наставе живот негдје у Србији или Српској, како би се од асимилације сачували.

По вашем мишљењу Канада је једна од најбољих земаља за живот Срба, односно емиграције. Зашто?

Канада је, рекох, обећана земља. Земља која је просторно велика као 100 данашњих Србија, а има становника негдје једва преко 30.000.000. Најбогатија земља, послије Русије, по дрвету, рудама и води. Програм државни је доста добар, закони моћни и принципијелни. Па ко хоће да ради и поштено живи – ево му прилике. Тиме не пропагирам усељење у Канаду, али само сагледавам разлике између других земаља, гдје све Срби живе у односу на Канаду. Овдје се слободно испољава национални понос, слобода испољавања вјере је загарантована и наша вјера је равноправна у односу на друге вјере. Па и економски се још увијек не осјећа криза која погађа многе друге богатије земље. Канада спада у „Г 8“, дакле у осам најбогатијих земаља свијета. Социјални статус у Канади је ријешен на најбољи начин, и свако има здравствену и другу заштиту, са надом да ће то опстати и надаље. Канада данас има статус земље чији пасош је пожељнији од било којег другог, бар је такво моје мишљење.

Ваше срце је углавном знало да ћете се замонашити. Добар монах је…

…Онај који је стасавао уз побожне родитеље, слушао примјере из живота светих, сазнавао да је „земаљско за малена…“, да су славни Немањићи градили манастире и у њима се Богу посвећивали… Шта друго, него да се жеља у мени умножавала и увјерење расло да ћу и ја једнога дана бити монах. Бити монах није бјежање од свијета. Бити монах значи бити свијећа која сагорјева у љубави за ближње. Сам Христос истиче: „Од ове љубави ко ће наћи већу него да душу своју положи за ближњега свога“. Такав треба да буде сваки монах, не да себе збрине већ да брине о другима и својим примјером друге води путем покајања и спасења…

Да ли је лако наћи доброг и ваљаног духовника?

Сваки свештеник, а епископ нарочито, треба да је и добар духовник. Благодаћу, коју добија рукоположењем, свештеник прима и дарове: богослужења, учења и суђења (просуђивања о другим кроз исповијест). Свако има могућности да себи нађе некога у кога има повјерења, коме своју душу може лакше да отвори. Али нема право да процјењује „овај ми није добар духовник, ја хоћу само тога“, то је већ сујета и гордост. А то је онда опет гријех.

Неки се људи истакну својим животом и примјером (не знањем), те за себе придобију епитет доброг духовника. Дакле духовници су ту око нас, ако их поштујемо од свакога можемо добити и добар савјет. Све зависи од нас, колико ми заиста хоћемо савјет. Многи би жељели прије него да добију савјет, другима да га дају.

Сви српски манастири су моја кућа. Немам свог иметка, али као да имам. Свугде могу да нађем стан и тихо пристаниште, кажете.

За монаха, макар он био и епископ, манастир је његова кућа. Зар се треба бринути за земаљску кућу? Бог се брине о свакоме. Бог је дао довољно добара за све људе, када би само људи знали и хтјели да не грабе себи и оптерећују себе оним што им је сувишно. Зато немам и не треба ми кућа. Зашто ће ми оптерећење нечим што ће једнога дана неко други да отима и тиме да гријеши, а мене осуђује. Манастир, ма било који, моја је кућа. Само оно што сам стекао и на добро утрошио – моје је. Све остало би било само туђе, коме сам ја неплаћени чувар.

Чула сам да је манастир Тавна у Вашем животу имао посебну улогу. Какву?

Тавна је један од мојих првих манастира у који сам долазио. У Тавни сам сазнавао о дубинама промисла Божијег, читао препјевану или записану на зидовима историју српског народа. На крају сам провео и једанаест година као духовник. У том манастиру је и моја сестра Надежда монахиња. Тамо, свагда када сам у отаџбини, одлазим да се напојим са духовних извора стародревног Немањићког манастира. Многе идеје из Тавне преносим на овај простор Канаде. За дјецу смо сачинили возић који се зове: „Тавна Милтон“, а отац Василије Томић је саставио и причу развоја, од Тавне до Милтона. Тако причу испричамо, док се за 15 минута воз протеже по имању манастира Милтона.

Тешко је бити владика, а камоли патријарх…

Првенствено тешко је бити човјек! Зар свети наш патријарх Павле није опомињао „Да будемо људи!“ Мислим да сам у својој књижици рекао и то: „Ако неко не жели бити владика, не може бити ни добар монах“. Нама је дато да се усавршавамо „до пуноће раста Христова“ и да стално тежимо нечем већем, не ради истицања пред другима већ ради уподобљавања Богу и примјера другима. Наравно, што је човјек на неком већем положају има и већу одговорност пред Богом, родом и својом савјешћу.

Имала мајка два сина, један је добро живео и радио у Отаџбини, а други је био владика у Америци, говорио Вам је владика Сава, негдашњи епископ источноамерички и канадски. Како је бити владика у дијаспори?

Свуда је земља Господња. Ако човјек схвати своју улогу озбиљно, онда му је једнако одговорно и тешко, ма гдје да је. У расијању (дијаспори) је утолико теже што је епископ много више истакнут у народу, више је међу вјерницима, него у Отаџбини. Други је и састав људи овдје. Многи су, рекао сам, дошли овдје „не по вољи, већ невољи“, те ране носе у души. Када је човјек нечим опечаљен, он ту пачел преноси и на друге. Овдје смо много више ослоњени једни на друге, и то је добро када бисмо на добро искористили. Дешава се да све муке које нас сналазе не рјешавамо, већ их другима намећемо и друге њима оптерећујемо. Има и оних који немају „Бога у себи“, а жељели би да буду носиоци вјерског и црквеног живота. Многи би да попују поповима и владикују владикама. То нарочито оптерећује и велики је проблем, првенствено је због тога блаженопочивши владика Сава изрекао ову пословицу.

У Америци је 1964. године избио раскол. Први пут у историји поцепан је хитон Светога Саве.

Десило се, не поновило се! Раскол је страшна и погубна ствар. То је рак рана у Цркви. Сви ми знамо, а нарочито ми у расијању, шта је све донио раскол. Богу хвала и молитвама светог патријарха Павла формално је раскол превазиђен. Сашивен је „хитон Светог Саве“, али тај шав још се осјећа и жуља, и данас живимо са надом да ћемо се навићи и да неће, не дај Боже, бити нових раскола. Очување од раскола се постиже само јаком и непоколебљивом вјером, трпљењем, страдањем, следујућу путу Христовоме. Христос, забринут за свијет и за апостоле је рекао: „Желим да сви једно буду, као што ти у мени и ја у теби“. Када се појаве неке друге идеологије и када неко жели да буде већи од другога – не да служи већ да му служе или, још горе, да он умјесто Богу служи некоме другоме – онда се рађају и такве ствари да се под видом националних интереса створе подјеле, расколи, шизме и онда то иде до јереси.

Дошли сте у Канаду 1984. године, када је постојала официјелна забрана контактирања са расколницима.

Наравно, да би се очувало биће Цркве било је и престрогих, по мени бар, одлука по којима се забрањивало и свако контактирање са „расколницима“. Нисам нашао формалну одлуку да се то забрањивало, али је Црквенонародни сабор у Детроиту, 1964. године о томе расправљао. Није се дозвољавало ни кумство између „расколника“ и „федералаца“, како су једни друге звали. Да би умањили утицај политике, тадашњег Титовог режима, забрањено је те године представницима југословенских власти долазак у црквене просторије и било какво учествовање. Сада видим зашто је ова последња одлука и била добра.

Сањали сте о првом српском манастиру у Канади. Сан се испунио…

Сан сваког монаха је манастир! Идеју о манастиру у Канади је први истакао свети владика Николај. У нашем народу, неко је рекао да сваки Србин има свој манастир. Сваки Србин, даном хода је могао стићи до неког манастира. Манастири су, нарочито у нашем народу, светија мјеста од цркве. Кроз вијекове манастири су одиграли неизбрисиву и веома значајну улогу у српском народу: То су биле прве школе, болнице, библиотеке, преписивачке школе, умјетничке радионице, извори писмености и културе. „Манастири гусле и гудало, то је наше српско очувало.“ Богу хвала, остварио се тај сан, и ето подигли смо манастир у Канади. Још само да да Бог да се монаштво, које нажалост нема традицију на америчком континенту, умножи и онда би била пуна сатисфакција. Но, нажалост, све је мање порода у српском народу, па и то је узрок што је све мање монаха. Некада се знало да Србин има дјецу – једне за Бога, друге за краља, а треће за ратара итд.

Данас се нове глобалистичке силе обрушавају на Цркву. Како то превазићи, како се одупрети?

Увијек је у свијету борба између добра и зла. Некада се то изражавало у отимању и освајању туђег добра силом и оружјем, данас све више уцјеном и условљавањем да се претопимо у безличну масу. „Не може се служити Богу и мамони“ – Богу и богатству. А у глобализму се баш на богатству инсистира. А то „богатство“ је без Бога који је основни појам у тој ријечи! Умјесто савршеног и јединог Христа, мундијалисти и глобалисти стављају у центар „савршеног“ човјека – антихриста. Ту је борба непрестана. Ми се молимо Богу и стално понављамо ријечи псалмопјевца Давида: „Не уздајте се у кнезове, у сина човјечијег у којега нема помоћи“. (Пс. 146, 3). Знамо ми да су нам потребна и овоземаљска блага. Али зар Христос није нахранио 5.000 људи само са пет хљебова и двије рибе? Треба се трудити да живимо јеванђелски, да иштемо најприје „Царства небескога и правде његове, а ово ће нам се све додати“ (Мт. 6, 33)

Стиче се утисак да медији данас уводе причу о међурелигијском дијалогу, о екуменизму. Колико нам је то потребно данас?

Ми се у Цркви молимо Богу „за мир у цијелом свијету, за благостојање (постојаност) светих Божјих цркава и сједињење свих“. Дакле, ми смо позвани да свијету свједочимо истину. Да се свијет спасе и дође до познања истине. И у том смислу, као свједоци истине Божје треба да смо присутни, али то нипошто не значи да следујемо другим узорима, да зарад неког без основе прокламованог бољитка следујемо путу оних који су измјенили ту истину.

Откуд толика српска неслога и одсуство патриотизма у српском народу?

Није то ни дневна, ни политичка тема. Нити је од овог времена. Рећи ћу само оволико: и једно и друго, и неслога и одсуство патриотизма, почињу онда када неко заборави, и у уму и у души, како се молимо у основној молитви Господу. Не кажем „Оче мој“ него „Оче наш“ чак и онда када је молитва најличнија и најинтимнија. Занемаримо ли молитву, занемаримо ли вјеру у Оца нашег безначалног, ставили смо себе, јадне, мале и изоловане, у центар свега. И како да се онда такав усамљен човјек не напуни страхом од свега и свачега? А од тога почиње и неслога и одсуство патриотизма. Па и онда када такав човјек и не види колико је јадан и испрепадан, када мисли да је моћнији и изнад других људи. Да се Лазар није молио „Оче наш“, не би било Видовданске жртве захваљујући којој и данас знамо ко смо и шта смо. А српска историја пуна је оваквих примјера, од Косова 1389. године, преко српских устанака, до страдања и жртвовања у великим ратовима и погромима двадесетог вијека.

Да ли су Срби у Канади ктитори и задужбинари?

Следујући наше Свете и честите, Срби свуда, па и у Канади, исказали су се у задужбинарству. Задужбина и долази од ријечи „за душу“. Срби су и овдје у Канади, за спас својих душа подигли многе задужбине – 27 цркава, међу којима је и наш једини манастир Светог Преображења Господњег, у Милтону. Поред тога, Срби су чинили и чине доброчинства и другим установама, манастирима, школама, својој сабраћи у Отаџбини у свим невољама, а ових година нарочито Србима на Косову и Метохији, и појединцима којима је помоћ у одређеном тренутку била потребна. Током ратних година сакупљено је и послато преко 40 шлепера разне хуманитарне помоћи. Наш добротворни фонд је збрињавао једно вријеме, током деведесетих, ратних година, 1.600 дјеце, ратних сирочади без родитеља или са једним од родитеља. И сада, сваке године, позамашна сума буде сакупљена и послата у Отаџбину.

Рајко Петров Ного, поводом ваше најновије књиге „Ковчежић успомена: Мој пут ка Богу“ (2011), пише: „У чуждој земљи у Канади, овај је владика пространо и лијепо парче земље посрбио“.

„Ковчежић успомена“ је такође једна идеја да се на личном примјеру покаже распон од онога шта човјек понесе од младости, до онога колико то има значаја кроз његов живот. Има ту и те како повезаности и значаја. Још једно, хтио сам да оставим дјело о себи док сам жив и док су свједоци живи, и могу то потврдити. Нисам књижевник, али се, ето, стицајем околности бавим књигом.

И „Ковчежић успомена“, ово је мала књига, али је значајна утолико што јој је саиздавач, поред „Источника“ и „СКЗ“.

Наша издавачка кућа „Источник“ је веома запажена на Сајму књига у Београду. Ове године, ако Бог да, биће дванаеста узастопна година да се појављујемо. Сваки пут буду понеке нове књиге. Заслуга је ту првенствено оних наших пријатеља, писаца и књижевника који су нам указали повјерење и сарађују са „Источником“…

Тешкоћа је пуно у свету, у веку, у народу и у Цркви, пишете.

Полазећи у Канаду испратио ме је патријарх блаженеуспомене Герман ријечима Христовим апостолима: „Ево ја вас шаљем као овце међу вукове. Будите дакле мудри као змије, а безаеди као голубови“ (Мт. 10, 6). Уосталом, „крст носити нама је суђено“, каже Његош. Време је тешко. А које је време за нас хришћане лако? „И сви ће вас омрзнути због имена мојега. Али који претрпи до краја, тај ће се спасти“ (Мк, 13, 13). Трудимо се, свагда да, како свети патријарх Павле каже: „Да нам се преци радују, а потомци не постиде!“

http://www.pecat.co.rs/2011/10/episkop-kanadski-georgije-ne-moze-se-sluziti-bogu-i-bogatstvu/