Нове генерације Београђана, које безбрижно пролазе поред Старог Сајмишта у Београду, идући на забаве у хотел „Хајат“ или „Континентал“, журећи на посао у једну од великих пословних зграда или у своје куће, нажалост појма немају да се у току II светског рата и окупације Србије на Старом Сајмишту налазио немачки и хрватски концентрациони логор у коме је живот изгубило преко 40 000  Срба и 6 - 7 000 београдских Јевреја.

Убијања Срба су вршили Немци и Хрвати, а Јевреја само Немци. Комунистичке власти после II светског рата, као и садашња власт у Републици Србији труде се да се ови злочини забораве. Сада постоји предлог у једном од министарстава да Влада Србије деонесе одлуку да се више не обележава ниједан дан страдања Срба у II светском рату, већ да се помен за све обележава само на дан стрељања у Крагујевцу где је изгубило живот око 5000 Срба. Зато овде доносимо извод из Саопштења бр. 66 до 93 Државне комисије за утврђивање злочина из 1946. године који се односи на концентрациони логор на Старом Сајмишту у Београду.

Логор на Сајмишту основао је Гестапо одмах по окупацији наше земље. Прве жртве Сајмишта били су Јевреји. Јевреји су доведени на Сајмиште крајем 1941. године и били су заточени до лета 1942. год. Подаци о њима су врло оскудни, јер од  6 до 7000 Јевреја изгледа да нико није остао жив. Анкетна комисија је од ових Јевреја открила само једну гробницу у којој је било 240 лешева. Они су стрељани на месту "троструки сурдук" према Сурчину.

Од пролећа 1942. године на Сајмиште су допремани Срби из Кордуна, Лике, Баније и Босне као и Срби из Србије. Током 1942. године довођене су жртве из Срема. У логор су довођени Срби са територије Независне Државе Хрватске преостали од хрватског клања, мирни сељаци из својих села, радници из фабрика, ученици из школа, чиновници из уреда... Иако је Сајмиште било немачки логор, под њиховом управом мучења и убијања су вршили Хрвати "полицајци". Најгрознији су били неки Зулцер, Конрад, и Бане, као и тз. "Собне старешине". Већ на самом уласку у логор заточенике су дочекивали логорски полицајци и корбачима и дрвеним моткама немилосрдно млатили. Ушавши у логор заточеници су сатима стајали, доживљавајући нове увреде и батине. Шишани су тупим машинама, па онда одвођени под тушеве из којих је наизменично пуштана врела, па сасвим хладна вода. Спавало се на голим даскама, па су поједини "боксови" били проглодани костима заточеника. У павиљону се није ложило ни за време најтеже зиме. Вршено је систематско изгладњавање заточеника. Од силне глади заточеници су се једва вукли по кругу логора, а изгледали су као живи костури обложени кожом. Заточеници су чупали и јели траву, а догађало се да су чепркали и по самим нужницима. Батина је употребљавана као главно средство мучења и убијања. Сва стрељања су вршена у рибарском павиљону, а убијања на друге начине у маџарском павиљону. Један од хрватских џелата је стављао по десет коцки (отрова) сублимата у један казан чаја за доручак и тако отровао 16 200 младића из Босне и Лике. На Сајмишту је постојао посебан логор за жене. Оне су имале да издрже готово све муке које су издржавали њихови другови у мушком логору. Хрватски "полицајци" су присуствовали купању жена које су морале чекати потпуно голе на ред за купање. Они су пролазили поред њих, загледали их, добацујући им разне бестидне и понижавајуће речи. Често су вршили на тако голим женама неке "стручне прегледе". Било је и случајева силовања. Млађе и лепше одвођене  су на "рад" у управу логора.

Кроз сам логор на Сајмишту прошло је око деведесет до сто хиљада људи. Огромна већина свих заточеника били су Срби. На јеврејском гробљу у Земуну сахрањено је око 6500 лешева Јевреја.

 Ово су само неки делови извештаја Државне комисије за утврђивање злочина. Надамо се да ће многи читаоци из овога сазнати нешто о страдању православних Срба на Старом Сајмишту. Подсећамо да у Републици Србији још увек не постоји на Старом Сајмишту Музеј Геноцида над Србима и холокауста Јевреја иако је својевремено председник Владе обећао још пре неколико година да ће то бити учињено.

Нека је вечна памјат и покој душама жртвама побијеним на Старом Сајмишту у Београду.

Проф. Др. Србољуб Живановић, Председник Фонда за истраживање геноцида "Др.Милан Булајић" у Београду.

Лондон, Велика Британија