ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ: ПОРТРЕТ, БИОГРАФИЈА, ДУХОВНИ ВОЂА
СРБА СА КРАЈА 20. И ПОЧЕТКА 21. ВЕКА
 
  

Његово Преосвештенство Епископ Артемије Радосављевић рођен је 15. јануара 1935. године у селу Лелић код Ваљева, родном селу Св. Владике Николаја жичког и охридског.

У току својих раних година упознао се са О. Јустином Поповићем који је у то време живео у манастиру Ћелије, код Ваљева. Отац Јустин га је замонашио након завршетка богословије 20.новембра 1960.године у манастиру Ћелије.

По завршетку Теолошког факултета у Београду уписује постдипломске студије у Атини где је одбранио са успехом докторску дисертацију са темом  Тајна спасења по Светом Максиму Исповеднику.  Затим се повлачи у манастир Црна Река где проводи 13 година. Изабран је за Епископа рашко-призренског у мају 1991.године.

          Било је то некако на сам дан свете великомученице Марине 30/17. јула 1978.године, када је јеромонах Артемије дошао у, до тада запустели, мали манастир Црна Ријека код Рибарића, на обронцима Мокре Горе. Тај догађај као да је наговестио да ће смирени црноризац Артемије  морати проћи трновитим, мученичким путем, како би дошао до свог циља - Царстсва Небеског и вечног Спасења, како је и сам Господ наш Исус Христос то прорекао онима који хоће побожно да живе. И није много дана прошло док  се свуда прочуло да је смирени јеромонах Артемије, доктор теологије, дошао да   самује у  пустињском манастиру Црна Ријека.             

У почетку, живот у овом, тада једва приступачном и забаченом месту на којем се налазио манастир, није био нимало лак; требало је доста препешачити по непогодном терену и камењару да би се дошло до неопходних средстава и намирница за живот, а на другу страну Ибра у Рибарићима прелазити чамцем, јер мост преко Ибра још није био саграђен. Ипак, и у  то време христомрзећег и христопрогонитељског комунизма и  титоизма постојале су побожне душе које су хтеле свој живот да посвете спасењу своје душе, стицању Духа Светог и Вечног Живота.

         И није се ово светило са високе горе могло дуго сакрити. Веома се брзо глас о животу авве Артемија пронео  међу српском омладином, која је била жедна живота по Богу. Међу првима који долазе да свој живот проведу поред овог опитног монаха је данашњи епископ тимочки Јустин.  После кратког времена долазе и остали искушеници који су данас углавном старешне манастира у рашко-призренској епархији.  Године 1991 владика рашко-призренски Павле бива изабран за Патријархa Српског, а на његов предлог епископ рашко-призренски. постаје јеромонах Артемије. По свом доласку у Призрен, на катедру древне рашко-пизренске епархије, епископ Артемије креће са обновом литургијског живота Богоповереној му епархији, у којој ће све до данас напасати поверено му православно стадо. Године 1991-92.  владика Артемије неуморно креће у обнову манастира своје епархије: најпре манастири Зочиште и Високи Дечани, у које шаље по једног јеромонаха и неколико монаха и искушеника, како би се успоставио општежитељни поредак и манастир заживео. Убрзо затим, наставља се обнова монашког живота и у манастиру Свете Тројице код Мушутишта, манастира Соколице, Грачанице, и све то постају неосвојива утврђења и прибежишта младим искушеницима и искушеницама жељним Воде Живе.

Уза све дужности и обавезе у самој епархији, епископ Артемије се све више укључује у борбу за заштиту колевке српског народа - Косова и Метохије. Много је и тада било  људи који су владику Артемија радо етикетирали и ''частили'' свакавим називима. Међу њима су се највише истицали појединци из Милошевићевог режима   који су на владику износили свакојаке клевете. Владика, међутим, није одустајао од борбе да се спасе што се може спасти. И када се данас погледа уназад,  јасно се може приметити да је владика Артемије био у праву по многим питањима, а да све што се на Косову и Метохији сачувало, сачувало се захваљујући његовој пожртвованости  и неуморном труду, као и трудом и молитвом  монаштва и свештенства епархије рашко-призренске и верног народа са ових простора,.

Године 1995-96 благословом епископа Артемија креће се у обнову монашког живота у манастиру Сопоћани код Новог Пазара, где, као и у све остале манастире, као из неке духовне кошнице,  долазе монаси из црноречког манастира, како би  и на овом месту  успоставили киновијски поредак и наставили са слављењем Пресвете Тројице, како је то и вековима раније било.

         Године 1996-97 почиње обнова манастира Бинач и Гориоч код Витине где такође долазе монаси из Црне Рјеке и монаси из Манастира Свете Тројице код Мушутишта,  а манастир Свете Тројице постаје женски манастир, у почетку са три сестре да би касније, пред његово дивљачко паљење и рушење у манастиру живело већ  9 монахиња.

 Године 1994-98, на инсистирање епископа Артемија, помоћу општине Призрен и саглашношћу Завода за заштиту споменика културе креће се  са обновом Манастира св. Архангели код Призрена, древне задужбине цара Душана. Марта 1998 године братство  се усељава у новоподигнути конак  и тиме се завршава обнова манстира рашко-призренске епархије у мирнодопским условима.

 По окончању  НАТО бомбардовања Југославије у јуну 1999. године, почиње веома тешка борба за опстанак српског народа на Косову и Метохији. Време од 1999. године па до данас (2007.) било је веома напорно како за верни народ са Косова и Метохије тако и за свештенство и монаштво рашко-призренске епархије, а понајвише за онога ко је пред Богом одговоран за душе народа своје епархије, епископа Артемија, који је само могао немо да гледа рушење 150 православних Храмова и манастира, слуша о погибији, нестанцима и киднаповањима мученичког српског народа и осталог неабанског живља  на просторима његове епархије. Силна обећања високих представника Европске Уније и Уједињених Нација да ће се ситуација смирити, да ће се манастири обновити, прогнани вратити, киднаповани ослободити, мртви покопати, пала су у воду. 17. марта 2004 године, “Косовска Олуја” протерала је за само 2 дана 4.000 Срба са својих огњишта, срушила још 36 цркава међу којима и два манастира, Девич и свете Архангеле, и однела са собом десетину људских живота.

Убрзо после тога, сви страни представници на Косову и Метохији заборавивши шта се десило само пар недеља раније, наставили су да величају Косовску привремену владу, а на место премијера бива изабран ратни злочинац и убица чије име нећемо поменути јер је недостојан помињања.

После свих немилих догађаја по народ Косова и Метохије, кренула је хајка на епископа Артемија јер је са својим монаштвом и свештенством спремао  тужбу Међународном суду  у  Стразбуру против Немачке, Велике Британије, Француске  и Италије, земаља која су узеле за обавезу да се брину о народу Косова и косовским светињама, а показало се да прстом нису мрднули како би заштитили нападане и  тако испунили своје обавезе.

Нажалост, војници КФОР-а поменутих земаља су само немо гледали насиље над недужним народом, а ништа нису учинили како би се насиље зауставило. Дакле, због тужбе коју је епархија рашко-призренска на челу са својим епископом припремала, уследио је невероватан бојкот владике Артемија од стране Међународне Заједнице, која  никако нежели да прихвати пораз и неуспех своје мисије на Косову и Метохији.

Сличан презир према епископу Артемију почели су да показују и неки епископи наше Цркве, који из неких својих интереса желе да се додворе шиптарским терористима, а у чему им, на жалост, помаже неколицина монаха манастира Високих Дечана на челу са игуманом дечанским, Теодосијем.

Следеће, скандалозно поступање према епископу Артемију, како од стране горе међународних институција, тако  и појединих епископа наше Цркве, а поново и неких  монаха Дечанског манастира, десило се када је епископ Артемије одбио да допусти да срушене цркве и манастире  на Косову и Метохији зидају они који су их рушили.

Тада је почео ужасан прогон епископа Артемија и њему оданих монаха и свештеника,  који траје и данас. Међутим епископ Артемије не подлеже притисцима и предлозима који се врше на њега, јер зна да би тим својим уступцима пристао на компромис са злом, и тиме, пре свега допринео потпуном нестанку свога верног народа са ових простора..

У исто време од 1999 па све до 2006 године обнова косовско-метохијских манастира није запостављена. Обновљени су манастири Дубоки Поток, Ђурђеви Ступови, црква Светог  Николаја код Рашке претворена је у женски манастир који данас броји 17 монахиња, а 2005. обновљен је и манастир св. Архиђакона Стефана у Бањској. Од манастира уништених у шиптарском дивљању од доласка НАТО снага на Косово, обновљен је  манастир св. Врача у  Зочишту који је срушен 1999 године, затим  манастири Девич и свети Архангели, који су спаљени 17 марта 2004, а које после узалудних и лажних обећања међународне заједнице, обнавља сама епархија преко свог грађевинског центра “Раде Неимар”  који изграђује  још три нова манастира у епархији рашко-призренској.

И тако, неспособна Европска Унија посредством неких  епископа наше цркве и заблуделих оваца владике Артемија, који су само инструменти  у њиховим рукама,  узалуд покушава, заједно са екстремним шиптарским лобистима,  да се отараси епископа Атемија који је један од најчвршћих стубова наше Свете Цркве и који је, са својим монаштвом и свештенством, по вољи Божијој  једина кочница независном  Косову, и тиме и новом насиљу на над нашим народом на овим просторима.

Данас монаштво рашко-призренске епархије броји око 180 монаха и монахиња, што је две трeћине укупног броја монаштва Српске Православне Цркве. Епископ Артемије је исповедник и духовник и многим монасима и монахињама ван своје епархије, који у њему виде доброг пастира и благог оца који им несебично помаже и води их путем спасења.

 Борба између добра и зла траје већ хиљадама година и она се наставља из дана у дан. Искуством Цркве, у  свему што је Она прошла кроз векове знамо  да је та борба све страшнија и све јача па не треба да се чудимо огромном терету и великим погрдама, ниподаштавањима, клеветама, па чак и претњама смрћу које на праведнике Божије наилазе у ова смутна времена. И нека да Бог да се и даље праведници крепе Богом, а Бог преко њих нека крепи и чува нас. Амин.

           Извор: http://maran-ata.info

+ + +

ЗАХВАЛНИЦА

Волимо Вас Пресвети Владико, спаситељу Српског рода и рајских душа !

Ви сте наш трећи Свети Владика, следбеник Светог Саве, Светог владике Николаја Жичког и Охридског и блаженог Оца Јустина Поповића чије речи дословно поштујете и тиме се уздижете у ранг Светих Отаца!

Божанска љубав и правда које настањују Ваше пресвето биће победиће!

Нека Вам Господ Бог подари дуг, леп и миран живот у Христу, лишен патње, боли и увреда, јер сте то и заслужили Вашим пожртвованим пастирским радом!

Нека Вас Ангели и Архангели свуда прате и буду Ваша Божја војска, коју ни најјаче силе Антихришћанског, демонског и заблуделог Европског света не могу надвладати!

Поносно славим Ваше име свуда и на сваком месту.

Вођена вашом храброшћу и хришћанском љубављу коју сведочите Вашим верницима, ја са великим полетом као птица раширених крила поносно ширим Вашу косовско-метохијску, канонску и вечиту реч поруке љубави, мира и спасења!

Хвала Вам на свој пожртвованости и свесрдној преданости Вашем страдалном Српском стаду!

Хвала Вам на речима утехе и духовној и материјалној помоћи свим Србима јужне Српске покрајине, Косова и Метохије!

Хвала Вам на духовном снажењу свих нас Срба ван граница Србије, а са Косовом у срцу!

Славећи Мајку Цркву, Крст Часни, Златну Слободу и једину праву Православну Веру,

Љубећи Вашу десницу у Христу,

Моли се за Вас,

Добрила Бошњаковић

 + + +

СВЕТИ ВЕЛИКОМУЧЕНИК АРТЕМИЈЕ

(20. oктобар / 2. новембар 2008.)

Овај славни светитељ беше родом Мисирац и први војвода цара Константина Великог. Кад се цару Константину јави победни крст, окружен звездама, и Артемије виде тај крст, поверова у Христа Господа и крсти се.

Доцније, у време цара Константина, посла га овај цар у Јеладу, да пренесе чошти светог Андреја из Патраса и светог Луке из Тиве у Цариград, што војвода Артемије с радошћу изврши. Потом би постављен Артемије за августалија и намесника царског у Мисиру, у коме звању он беше и за време Констанција, сина Константинова, и за извесно време цара Јулијана Одступника.

Када овај богоодступни цар пође у рат на Персијанце, заустави се у Антохији, и нареди да и Артемије са својом војском дође у Антиохију. Артемије дође.

У то време удари цар на муке два хришћанска свештеника, Евгенија и Макарија. Видећи то, свети Артемије узбуни се свим срцем, изађе пред цара и рече му : «Зашто, царе, тако нечовечно мучиш невине и Богу посвећене мужеве, и зашто их присиљаваш да се откажу од вере православне ?» И још прорече Артемије цару : «Твоја је погибао близу».

Разјарени цар посла она два часна свештеника у изгнанство у Арабију, где ускоро скончаше, а војводи Артемију скиде чин војнички и нареди да га шибају и трзају. Свега рањена и искрвављена, бацише Артемија у тамницу, где му се сам Господ Христос јави, исцели га и утеши. Потом цар нареди, те га простреше на један камен, а другим тешким каменом притиснуше, тако да се тело светог Артемија њдроби и спљошти као даска. Најзад му главу одсекоше 362.године.

А цар Јулијан оде на Персијанце и погибе срамно, као што му свети Артемије и прорече.

СРЕЋАН ПРАЗНИК ИМЕНДАН НАШЕМ ДРАГОМ ВЛАДИЦИ АРТЕМИЈУ!

С вером у Бога,

Добрила Бошњаковић