Пошто је у току Први козачки Православни поход Русија-Србија организован у част 90-те годишњице Првог руског заграничког сабора у Сремским Карловцима и пошто се у нашим електронским медијима јављају свакојаке дезинформације, желео бих да православним верницима у Србији пренесем неке детаље око овог догађаја. Претходна два дана био сам више часова у друштву руских козака и једног руског схимонаха који их прати и замољен сам од њих и од сестре Радмиле Војновић да православној јавности пренесем најважније детаље око овог поклоничко-молитвеног похода руске православне браће Србији.

Овај молитвени поход добио је подршку Министарства иностраних послова Русије, затим Комисије за козаштво председника Руске Федерације Димитрија Медведева и Московске Патријаршије. Козаци треба да прођу кроз српске земље путевима руских похода и српских битака, руских војних гробаља, манастира и центара руске емиграције. Козачко братство предводи Владимир Глуховски,  главни атаман оренбургшких козака и Константин Крилов, главни руководилац крсних похода православних козачких братстава.

Са доласком руских козака благовремено је упозната и Руска амбасада у Београду и секретаријат српског Патријарха, коме је прослеђен и благослов надлежног руског епископа за овај православни поход руских козака. На свом путу по Србији, руски козаци су наилази на топао дочек верујућег народа и у Банатској и Сремској епархији дочекани су и од народа и од црквеног клира са пуно љубави и топлине. Било је много дирљивих сусрета и догађања, чак и чуда (код једног села у Срему изненада се покварио аутобус са козацима и Табинском чудотворном иконом Пресвете Богородице. Возач је прегледао мотор и није знао шта се дешава, није могао да открије квар. Ускоро су аутобусу пришле три старице и упитале возача да ли ће можда да иде према селу у коме треба да се одржи Крсни ход и не знајући да су у том аутобусу козаци са иконом. По уласку старица у аутобус, возач је без проблема упалио машину и аутобус је нормално наставио своју вожњу).

У епархији Бачкој руски козаци су од верног народа такође дочекани са пуно топлине и љубави, али то се на жалост не може рећи и за свештенство Бачке епархије. Тако у граду Сомбору, козацима није било дозвољено да уђу у цркву, коју су саградили руски емигранти. Чак је и потомак руских емиграната чији је отац био и ктитор и црквењак у том храму, молио свештеника да отвори цркву, али је он то одбио са образложењем да нема благослов од владике. Да би све било још чудније, управо је руски свештеник те цркве Рјазанко крстио садашњег владику Бачког и научио га да говори руски језик. О томе је сведочио Алексеј Панђулизин из Сомбора, син поменутог руског црквењака из тог храма. Заиста чудно, затварају се православни храмови за руску браћу а отворени су за католичке јеретике “сестринске цркве”.

Међутим, искушењима руских козака ту није крај. Јуче је била планирана посета Подворју Московске Патријаршије у Београду, али је јављено да су у Подворју добили допис из Српске Патријаршије да козаци немају благослов за свој поход. Ја сам јуче са козацима и сестром Радмилом Војновић отишао до Патријаршије и тамо су сестра Радмила и Константин Крилов били примљени од стране секретара српског Патријарха. Пошто су предочили благослов за поход надлежног руског архијереја, као и то да су благовремено о томе обавестили секретаријат Патријаршије,  њима је одговорено да то није довољно и да Синодални одел Московске Патријаршије треба да упути допис Српској Патријаршији, да би козаци могли да наставе своје молитвено-поклоничко путовање по Србији. Козаци су предузели кораке да се и та формалност обави, надамо се у Господа да ће се све добро завршити, али заиста чуди инсистирање на оваквим формалностима, када је очигледна и добронамерност и братска љубав руске једноверне и једнородне браће и благовремена најава и упознатост са свим тим и руске амбасаде и представника српских власти.

Свакојаке приче у електронским медијима да је козацима забрањено да изађу из манастира, немају никакве везе са истином, истина је да су козаци јуче посетили Патријаршију и да се надају да ће се све добро и богоугодно завршити. Пошто су неки електронски медији заиста злонамерно извештавали у стилу да је “извесна Радмила Војновић узурпирала српске манастире”, желео бих само да напоменем да је “извесна Радмила” лауреат интернационалне награде академије “Иво Андрић” за књигу “Кротка Русија” и да је добитник грамате Свјатејшег Патријарха Кирила као и добитник златне значке КПЗ.

На крају бих само желео написати пар речи о чудотворној Табинској икони Пресвете Богородице.. То је чудотворна икона која је неколико пута у смутна времена нестајала а онда се поново чудотворно јављала. После чудотворног одступања страшне болести колере од града Оренбурга, после доласка и Крсног хода Табинске иконе Пресвете Богородице, она је кренула широм Царске Русије, у походе свим местима којима је требала молитвена заштита. Због небројених чуда, тој икони су одате највеће почасти. По посебном царском указу, на крсним ходовима по Русији ту икону је пратило 10 свештеника. Цар је даровао специјалну кочију са златним куполама за ту икону и 6 специјално дресираних коња је возило ту икону у тим кочијама. На тим коњима је било забрањено јахати, они су само возили чудотворну икону. Такви Крсни ходови чудотворне иконе трајали су неколико десетина година и 1919 године Лењинови црвени бандити су опљачкали икону, на којој је било око 100 килограма злата. Козаци су успели да отму икону и побегну са њом у Кину. Тамо је била велика руска емиграција и у Кини су почели да се одржавају крсни ходови са чудотворном иконом. Међутим, после Културне Револуције у Кини, шездесетих година Двадесетог века, икона поново нестаје. Ни данас се не зна где се налази њен оригинал, али копија те иконе која је данас у посети Србији, пројавила је више чудеса и са том иконом пре две године, са благословом руских архијереја,  обновљени су крсни ходови по Русији, по угледу на оне из времена Царске Русије. Пресвета Богородице Табинска моли Христа Бога за нас.

На крају, за оне који знају руски језик, више о овој икони и козачким братствима и крсним ходовима, можете наћи овде.