1.      Ти си затражио од наше ништавности, отац и брат, да одговорим на твоје питање: “Да ли је дозвољено исповедати грехе обичном монаху, који нема свештенство?”, додавши му и ово: ”јер смо слушали да је власт везати и дрешити дана једино свештеницима.”

     Овакве речи и душекорисно питање (сведоче о) твојој богољубивој души, пламеној жељи (да дознаш истину) и страху (пред Богом). Одобравајући твоје стремљење ка добру и жељу да сазнаш о божанским и свештеним стварима, ми смо пак не мање, неспособни да расуђујемо да пишемо о том о чему се ћути; па саображавати духовно с духовним (1. Кор 2,13) дело је бестрасних и светих мужева, од којих ми стојимо далеко и животом и речју и добродетељима. Но, будући да је написано близу је Господ оних који Га призивају у истини (Пс 144,18), то и ја, призвавши Га у истини рећи ћу ти следеће, не својим речима, већ од самог божанственог и богонадахнутог Писма, не поучавајући те (од Себе) већ ти предлагавши из њега сведочанства о томе, о чему ме питаш; да бих сачувао од пропасти и самог себе и слушатеље, и од сакритог таланта и од недостојности и славољубивости, више од тога, од помрачења, - изнећу догмате.

2.         Исповест није ништа друго до исповедање својих дугова, а такође и признање грешака и сопственог безумља, то јест осуђивање своје ништавности; како и Господ говори у еванђељској причи: Двојица беху дужни једном дужнику, један беше дужан пет стотина динара, а други педесет. А кад они не имадоше да му врате поклони обојици (Лк 7,41-42). Тако је и сваки верни дужник свога Владике и Бога и што је он везао то ће бити тражено од њега на Страшном и ужасном Суду, када ћемо сви ми, цареви и просјаци стати пред њим наги, погнутих глава. Чуј то, шта нам је Бог припремио. (Поред) много и другог што нико од људи није у стању да појми, но пре свега најбоље и најсавршеније: ослобођење од осуђења, освећење од скверни, прелаз из таме у његов неисказани свет, а такође и то да нам је кроз свето Крштење дато да будемо деца, Његови синови и наследници, обукавши се у самога Бога, поставши његови удови и примимо да живи у нама Светога Духа, јављенога у царском печату којим је Господ жигосао овце Своје и – зашто много говорити – дато нам је да будемо слични Њему, поставши Његова браћа и наследници. Све то и више од тога даје се при светом Крштењу свим крштеним. То је оно што апостол назива богатством и наслеђем. (Еф 3,8 Кол 1,12).

3.         Заповести су пак Владикине дане као чувари тих неизрецивих дарова: оне су као зидови који одасвуд окружују верника, одржавајући неповређеним сачувано у скровишту душе и чине га недодирљивим за све непријатеље и лупеже. Ми стално сматрамо да су нам заповести човекољубивог Бога наметнуте и на терету су нам, а не знамо да пре ми сами бивамо чувани њима, јер држећи заповести Божије, ми не њих, него саме себе одржавамо и чувамо од видљивих и невидљивих непријатеља, о којима Павле говори, показујући како су они небројени и страшни: Јер наш рат није с крвљу и телом, него с поглаварима и властима, и с управитељима таме овога света, с духовима пакости испод неба. То јест с онима који у су ваздуху и који нам свуда невидљиво противстоје.

4.         И тако сачувавши заповести ми смо и сами сачувани и не губимо поверено нам од Бога богатство. Презирући пак заповести показујемо се нагим и лако постајемо плен непријатеља и расточивши све богатство постајемо дужници Цара и Владике, у свему томе у чему смо рекли, што је човеку немогуће ичим надокнадити и што је немогуће сакупити. Јер та (блага) небесна, са неба су пришла и свакодневно долазе Ономе, Ко их приноси и раздаје верним, и где их могу изнова наћи они који су их добили и изгубили? Уистину нигде. Јер ни Адам нити ко други од његових синова не би био у стању начинити обнављање себе и својих сродника, ако свебивствујући Бог и Господ наш Исус Христос, начинивши се Сином његовим по телу, пришавши, не би подигао од пада њега и нас божанском силом.

5.         А ко мисли да одржи не све заповести, већ само неке, а о другима да се не брине, тај заборавља, да, ако једну изостави, губи потпуно сво богатство. Претпостави да су заповести дванаест наоружаних јунака који те окружују и чувају, тебе који голорук стојиш у средини. Замисли такође и друге војнике, противнике, који долазе одасвуд, нападајући и стремећи да захвате и тебе и тако те убију. Ако сада, један од дванаест по сопственој вољи отпадне, оставља нечувано своје место, (те оно постаје) као врата отворена пред непријатељем. Каква је корист од осталих једанаест бранитеља када један (од противника) улази унутра и беспоштедно те расеца, јер ако те они не могу одбранити, ко ће ти помоћи? Јер ако би они хтели да те одбране и сами би били захваћени противником. Исто то ће се десити и са тобом, ако не будеш сачувао заповести. Јер ако си ти рањен једним противником и падаш, све заповести отпадају од тебе и ти се мало по мало лишаваш силе. Другачије речено, као сасуд напуњен вином или маслом, ако он није одасвуд цео већ са једне стране оштећен, из њега ће се ускоро излити сав садржај, тако и ти, пренебрегнувши једну заповест ускоро се удаљујеш и од осталих, како говори Христос: Јер сваком који има, даће се, и претећи ће му; а од оног који нема и шта има узеће се од њега (Мт 25,29), и још А ко поквари једну од ових најмањих заповести и научи тако људе, то јест својим преступањем, - поступајући тако,најмањи ће се назвати у Царству Небеском (Мт 5,19). И Павле говори: кога ко надвлада онај му и робује (2 Петр 2,19). И још: жалац смрти јесте грех (1 Кор 15, 56). И није рекао “тај или неки грех”, него какав да је грех је жалац смрти. Жалцем смрти он назива грех зато што убодени умиру.

6.         И тако умрли може ли желети нешто друго, осим да васкрсне; а задуживши се и не имајући да врати – како, осим да добије опроштај дугова и небуде бачен у тамницу толико дуго, док не отплати дуг? Али због тога, што у њему нема ничега он никада не може избећи вечну тамницу, то јест таму. Тако и онај ко је избијен умственим разбојницима, на сваки начин иште, да му приђе лекар, састрадални и милосрдни. Јер у самом себи он нема огревајућег страха Божијег који би (побудио) њега самог да пође лекару, него расточивши душевну силу због сопствене небриге, он лежи, (бивајући) страшни и жалосни призор за оне који су здрави, или боље рећи, духовно виде душевна сагрешења. И тако је онај због греха постао роб ђавола – јер Павле говори: Не знате ли да коме дајете себе за слуге у послушање, слуге сте оног кога слушате, или греха за смрт, или послушања за правду? (Рим 6,16) – и учинивши тиме исмевање Оца и Бога, побеђен непријатељима, отступивши од Бога, оставши без царске одежде и поцрневши, поставши уместо чеда Божијег чедо ђавола, шта да уради да би изнова повратио оно од чега је отпао? Он ће на крају звати посредника и друга Божијег способног да га поврати у пређашње стање и помири са Богом и Оцем. Због тога онај, или по благодати присаједињујући се Христу и постајући његовим удом и усиновљујући му се или оставивши га, враћајући се слично псу на своју бљувотину (2 Пет 2,22), или се свезујући са блудницом или се сједињујући са другим телом, осуђује се одмах са невернима као онај који је обечастио и ожалостио Христа, будући да, сагласно божанственом апостолу “ви сте тело Христово и уди међу собом” (1 Кор 12,27). И тако, ко се сједињује с блудницом тај чини уде Христове удима блуднице (1 Кор 6,15) А онај ко тако поступа и таквим поступком прогневи свога владику не може се дугим начином помирити са Богом, осим кроз посредника, мужа светога, друга и слуге Христовог, и кроз избегавање зла.

7.         Стога, пре свега требам избегавати грех, а ако и будем рањен његовим стрелама не треба оклевати, наслађујући се његовим отровом, као медом, или, слично рањеној медведици, лизати рану, чинећи је већом, већ истог часа прибегавам духовном лекару и избацујем посредством исповести отров греха, испљунувши греховни отров, и примам од њега са готовошћу противотров дате ми епитимије покајања и старам се да их испуним са пламеном вером и у страху Божијем. Јер сви они који су у потпуности расточили поверено им богатство и с блудницима и цариницима протраћили родитељско имање, чија се савест од великог стида склонила у долину и нема снаге поново изаћи, лишена смелости, тражи било каквог човека Божијег, који би узео те дугове на себе, да би кроз њега они приступили Богу, пошто је, како мисле, немогуће без искреног и скопчанога с трудом покајања, чак и да постоји жеља, помирити се с Богом. Јер се никада није чуло и није написано у богонадахнутим Писмима, да је било ко узео на себе грехе другога и да је одговарао за њих, ако најпре сам сагрешивши не роди плодове достојне покајања, одговарајуће гресима, и не постави у темељ свој сопствени труд. Јер глас Претече Речи рекао је: Родите дакле род достојан покајања. И не мислите и не говорите у себи: Имамо оца Аврама (Мт 3,8-9). Јер је и сам Господ наш, обраћајући се неразумним тако рекао: Ако би Ноје, Данило и Јов били у њој, тако ја жив био, говори Господ Господ, неће избавити сина ни кћери” (Језек 14, 14-20).Тако дакле, шта да радим и како, пожелевши и имајући намеру да се покајем ка опроштају дугова и обнављању (природе) од грехопада? Послушајте,шта је Бог дао да ја одговорим свакоме од вас.

8.          Узми, ако хоћеш, посредника и лекара и доброг саветника, да би он као добар саветник теби предложио начин покајања, потребан доброме савету, као лекар дао потребне лекове, за сваку рану, а као посредник, предстојећи Богу лицем к лицу, молитвом и ходатајством пред Њим умилостивио Божанство према теби. Али не покушавај, наћи ласкавца и роба стомаку, да њега начиниш својим саветником и сапоборником, да би се прилагодио твојој вољи, а не ономе што воли Бог, он те учи ономе што је теби пријатно, а ти би као и пре остао непомирљиви противник Бога. И не тражи неопитнога лекара, да те не би он прекомерном строгошћу и несвојевременим операцијама и спаљивањима вргнуо у дубину очајања, или пак прекомерним снисхођењем, не допусти теби, болесном, да помислиш да си здрав и не преда те тако вечном мучењу, којега се надаш да избегнеш. Јер такви и слични њима чине нам недуг, од којега душа умире. Наћи, пак посредника између Бога и људи не мисли да је лако, јер нису сви израиљци, који су од Израиља (Рим 9,6), а изузимајући оне, који сходно имену на делу познају саму силу тога имена и умом виде Бога; и нсу сви, који призивају име Христа, истински хришћани. Јер неће сваки који ми говори: Господе! Господе!, казао је Христос, Ући у царство небеско; но који твори вољу Оца мог који је на небесима (Мт 7, 21). И још је рекао: Многи ће рећи мени у онај дан: Господе! Господе! Нисмо ли у име Твоје пророкаовали и именом Твојим ћавоље изгонили, и Твојим именом чудеса многа творили? И тада ћу им ја казати: Никад вас нисам знао; идите од мене који чините безакоње(Мт 7,22-23)

9.         По томе нам свима, браћо, и посредницима и сагрешившим и самим онима који то желе, треба стремити к помирењу (с Богом), да не би добили непријатеља и убицу и лукавога саветника уместо посредника. Јер такви слушају ужасавајући укор: Ко вас постави началницима и судијама народа мојего. И опет: Лицемере, извади најпре брвно из ока свог, па ћеш онда видети извадити трун из ока брата свог (Мт 7,5). Брно је – било која страст или похота која потамњује око душе. И опет: Лекару! Излечи се сам; (Лк 4,23). И још: А безбожнику рече Бог: Зашто казујеш уредбе моје и носиш завет мој у устима својим? А сам мрзиш на науку, и речи моје бацаш за леђа (Пс 49,16 – 17). И павле је рекао: “Ко си ти који судиш туђем слузи? Он свом господару стоји или пада. Али ће устати; јер је Бог кадар подигнути га” (Рим 14,4).

10.     .Због свега овога ја дрхтим и стрепим, браћо и оци моји и све вас саветујем, подсећајући и самога себе кроз савет вама, не односите се са презиром према тим божанским и над свим страшним тајнама и не играјте се с њима, јер нису играчке, ни са душом, ради охолости или славољубља или угодности или безосећајности, јер дешава се, да ради тога да би били називани “рави” или “оци”, ви примате туђе помисли. Да се не залећем, да тако лежерно похитам на апостолско достојанство, (већ да се) руководим примером земног (живота), наиме: ако коме буде утврђена кривица, да је самовољно узео на себе дужност посланика земнога цара, и ради оно, што је поверено посланику, чинећи (то) тајно, или касније јавно објави своје радње, то ће и он и његове слуге, одмах бити подвргнути жестоким казнама ради застрашења других, и биће исмејан као безумнији и безосећајнији од свих. Шта ће чекати у будућем веку оне који недостојни похитају да приме апостолско достојанство?

11.     И не пожелите да будете посредници других људи пре него се испуните Духом Светим и познате душом Цара свих и начините себе Његовим другом, будући да се ни сви, који се познају са земаљским царем немогу да заступају друге пред њим. Јер само малобројни могу то радити, они – који су ради добродетељи и зноја, то јест, трудова својих, задобили смелост у одношењу ка њему, и они више не требају посредника, већ говоре са царем лицем у лице. И тако, је ли могуће да не сачувам овај чин и у одношењу ка Богу, браћо и оци, не поштујући Небеског Цара ни равно земаљском, него самом себи отимачки присвајим право да се спустим на говорнице десно и лево од Њега? О смелости? Какав стид нас хвата! Јер иако низашта друго не будем позван да дам одговор, само за ово ћу се са бешчашћем лишити посредовања и бити бачен у огањ неугасиви. Но сасвим смо довољно поучавали оне, који желе да пазе на себе, јер смо због тога скренули са теме. Сада ћу ти, чедо, рећи о ономе што си желео да чујеш.

12.     Да је дозвољено исповедати се монаху, који нема свештенства, наћи ћеш да то произилази пре свега одатле што су обличје и монашка одежда били даровани од Бога Његовом наслеђу, и монаси су добили своје име, како је то написано у отачким богонадахнутим писмима, у које ако се удубиш наћићеш, да је речено – правда. Раније су само архијереји по прејемству од божанских апостола добили власт да вежу и разрешују, но како су се архијереји искварили, та страшна власт прешла је на свештенике који имају непорочан живот и удостојене Божије благодати. Када су се и они, заједно са архијерејима помешали са простим народом и уподобили му се, и када су многи, као и сада, потпали (под дејство) духова заблуделости и сујетног празнословља и погибли, оно је било предано изабраноме народу Божијем – ја говорим о монасима; оно није било отето од свштеника и архијереја него су они сами себе начинили таквим. Јер сваки поглавар свештенички који се из људи узима, за људе се поставља на службу к Богу, како је рекао Павле, и зато је дужан како за народне тако и за своје грехе приносити (Јевр 5, 1-3).

13.     Но започнимо говор од ранијих времена и осмотримо откуда и како и коме је од почетка била дата власт да свештенодејствује, везује и дреши, и по том реду по коме си запитао, пусти нек и одговори јасно следују – не само ради тебе већ и ради свих осталих људи. Када је Господ и Бог и Спаситељ наш рекао раслабљеном опраштају ти се греси твоји (Мт 9,2), Јевреји, чувши то рекоше: Овај хули на Бога (Мт 9,3); Ко може опраштати грехе осим једнога Бога (Лк 5, 21)? Таквим начином ником није било дано да отпушта грехе, ни пророцима, ни свештеницима, нити коме од тадашњих патријараха. Зато су књижевници и негодовали, јер се проповедало неко ново учење и страна ствар. Господ их није укорио за то, напротив, научио их је оно што они нису знали, показавши да је њему као Богу, а не као човеку дано да отпушта грехе. Јер им је рекао: Него да знате да власт има Син човечији на земљи опраштати грехе, (рече узетоме:) теби говорим: устани и узми одар свој и иди кући својој. И одмах устаде пред њима и узе на чему лежаше, и отиде кући својој хвалећи Бога (Лк 5, 24-25). Кроз видљиво чудо (Христос), је учинио боље и невидљиво. Тако (је било) и са Закхејем (Лк 19, 1-10), тако и са блудницом (Лк 7, 47-50), тако – с Матејем (Мт 9, 9-13), тако – с Петром који га се трипут одрекао (Јн 21, 15-19), тако – с раслабљеним кога Он исцели, и сревши касније , рече: Ето си здрав, више не греши да ти не буде горе (Јн. 5, 1-14). Рекавши то, он је показао да је због његовог греха наступила и болест, а исцеливши се од ње добио је и опроштај својих сагрешења – не благодарећи дугогодишњим мољењима, или посту, или сну на неудобној постељи, већ благодарећи обраћењу, непоколебивој вери, одагнању порока, истинитом покајању и многим сузама, као блудница и Петар плакаше горко (Лк 7, 38, 44; Мт 26, 75).

       Овде је почетак тога дара – великог и подобном једино Богу и који једино Он поседује. Даље, пре Вазнесењем на небеса он је уместо Себи, тај дар оставио ученицима. Како им је Он предао ово достојанство и власт? Питам се такође – коме и колико и када. Изабраној једанаесторици ученика када су они били сабрани заједно са затвореним вратима. Јер ушавши и ставши посред њих он је дунуо и рекао Примите Духа Светога. Коме опростите грехе – опростиће му се а коме задржите – задржаће се (Јн. 20.19-23). И ништа им не говори о епитимији, као онима, који су дужни да се науче од Светога Духа.

  14.   Како је већ било речено, свети апостоли су предавали ту власт по прејемству онима, које су примали престолу, како нико од осталих не би помислити нешто слично томе. Таквим поступком Господњи ученици су строго сачували право те власти. Но, како смо рекли, временом, достојање се проширило на недостојне, смешало са њима с скрило се под већином, један другоме су оспоривали првенство и прикривали су се добродетељима ради предстојатељског места. Јер од тада,примивши апостолски престо показали су се плотски, сластољубиви, славољубиви и склони ка јересима оставила их је Божија благодат и власт је отета од таквих. Због тога што су они оставили све друго што су свештенодејственици дужни да имају, једно се тражи од њих, да чувају православље. Но ни то нису успели да сачувају; јер није православан онај ко не уноси нови догмат у Цркву Божију, већ онај ко има живот сагласан са правим учењем. Али такве савремени патријарси и митрополити или траживши нису налазили, или нашавши давали су предност недостојнима, тражили су од њега једно, писмено изложење Символа вере и тиме су се задовољавали, макар он и не био ревнитељ у добру ни борац са злом. Овим су они чували мир у Цркви, но овај (мир) гори је од сваке кавге и починитељ великога безпоретка. Од овога су се и свештеници искварили и постали као и народ. Јер, како рече Господ, нико од њих није постао сољу (Мт 5,13), да би изобличењем свезивао и како тако задржао морални распад, него напротив, сазнајући и скривајући страсти једни других, они су радили на штету народа, а народ на штету њих. Неки из народа су се показали бољим од свештеника дословно су били жишци на фењерима ових последњих. Јер ако би свештеници по речи Господа, сијали животом као сунце (Мт 13,43), (мирјани) не би били видљиво ужарени угаљ, но поцрнео у поређену са јачим светлом. Тако је одежда и обличје свештенства остала на људима, а дар Духа прешао на монахе, и благодарећи знамењима и чудесима постало је очевидно, да су својим делима они ступили на апостолски пут, а ђаво је видећи то опет делао својствено њему. Јер видевши их, како они као неки нови Христови ученици поново су се јавили у свету и просијали животом и чудесима о им је пришао и помешао са њима лажну браћу и своје сопствено оруђе, и мало помало умноживши се постали рђави и сасвим не монашевствујући монаси.

  15.   И тако ни монасима по спољашњем изгледу, ни рукоположенима и укљученима у степен свештенства, ни удостојенима архијерејског чина, патријарсима, рекох, митрополитима и епископима, не даје се просто тако због рукоположења и његовог достојанства од Бога да отпушта грехе – да не буде! Јер им је и допуштено само да свештенодејствују, али мислим, да и то не многим од њих – да би будући сено, они због тога не сагорели, него само онима који од свештеника, архијереја и монаха могу се саубројати са бројем ученика Христових за чистоту.

   16.   Али, како они сами знају да су убројани са онима о којима сам говорио и на који начин се могу распознавати такви? Господ нас је томе научио рекавши: А знаци онима који верују биће ови: именом мојим изгониће ђаволе; говориће новијем језицима – реч је о богонадахнутом и корисном учењу Слова, -узимаће змије у руке, ако и смртно што попију, неће им наудити; (Мк 16 17,18). И опет: Овце моје слушају глас Мој (Јн 10 27). И опет: По плодовима ћете их познати (Мт 7 16). По каквим плодовима? По онима, о којима говори Павле набрајајући боље од њих: А род је духовни љубав, радост, мир, трпљење, доброта, милост, вера, кротост, уздржање (Гал 5 22,23), а скупа сњима и милосрђе, братољубље милостиња и оно што их прати, а с њима још реч премудрости, реч разума, дар чудотворства и друго више, а све ово чини један и тај исти Дух раздељујући по својој власти свакоме како хоће (1. Кор 12 8-11). Поставши причасници таквих дарова, или свих, или лишени неколиких части сагласно с тим шта им је на корист – убројани у ред апостола и сада поставши таквим сврставају се ту. Зато су они светлост свету, како је рекао Христос: Нити се ужиже свећа и меће под суд него на свијећњак, те светли свима који су у кући (Мт 5 15). Уосталом, ми ћемо дознати не само по томе (даровима), него и по начину њиховог живота.Тако ће мо их и препознати и пронаћи и они сами ћетачно познати себе, ако по подобију Господа нашега Исуса Христа, не само да се не стиде нишчете и смирења, него ускоро већ уводи их у велику славу и као Он, показују велико послушање својим оцима и руководитељима, потчињавајући се духовницима, или бешчашће и подсмехе, поруге и жалости љубе из душе, а те који им их наносе сматрају за даваоце великих блага и свом се душом моле за њих са сузама, јер презиру сваку светску славу и све сладости света сматрају горким. Али зашто одуживати реч многим и очевидним стварима? Када сваги од горепоменутих пронађе себе достигнувши сваку добродетељ о којој је слушао и читао у Светом Писму, када тако усаврши сва добра дела и у сваком од њих достигне успех, оставивши ниже степене буде призван ка висини божанске славе, тада ће и сам себе признати за причасника Бога и Његових дарова, од оних који га угледају биће препознат (као такав). Такви могу свима говорити са смелошћу: Тако смо ми послани мјесто Христа, као да Бог говори кроз нас; молимо вас у име Христово, помирите се с Богом (2. Кор 5 20). Јер сви који су овако сачували заповести Христове до смрти, продали своја имања и раздали ништим, кренули за Христом кроз претрпљење искушења, погубили своју душу у свету ради љубави Божије и задобили је ради вечног живота. Задобијањем своје душе они су и себе увели у умствену светлост и у тој светлости увидели неприступниу Светлост – самога Бога, сагласно написаноме У Твојој Светлости видимо Светлост (Пс 35 10). Како задобити то, што се односи на душу? Пази. Душа сваког од нас јесте драхма, које се лишио не Бог, но свако од нас, погрузивши себе у тмину греха. Христос ће, будући истинита Светлост, прићи и растеретити оне који Га ишту, дарујући им да Га виде, тако како само Он Сам зна. То и значи пронаћи душу своју – видети Бога у стати у Његовој Светлости више сваке видљиве твари, и имати Бога за пастира и учитеља, од Кога они који хоће познају, везати и одрешити, и тачно познавши, поклањају се Податељу (тих блага) и предају их потребитима.

  17.   Ја знам чедо да се таквима даје власт да вежу и дреше од Бога и Оца нашег Исуса Христа кроз Светог Духа – онима који су по усиновљењу синови и свете слуге Његове. Ја сам и сам био учеником таквога оца, који није имао рукоположења од људи, али ме је напасао руком Божијом, то јест Духом, ка учеништву и управио ме да примим правилно рукоположење од људи по установљеном поретку, мене који сам Светим духом одавно био покретан ка томе силном жељом.

        18.  И тако, желео бих да тиме завршим, браћо и оци, aа другом приликом говорићу о ослобођењу о страсти и примању помисли и каквог духовника да иштемо. И тако, усрдно тражимо такве мужеве, ученике Христа, и с посведневним болом у срцу и многим сузама умолимо Бога да нам отвори очи нашег срца, да би их познали, на крају крајева, чак и у овом лукавом роду, да би када их нађемо, кроз њих задобили остављење наших грехова, свом душом слушајући његове наредбе и заповести, и извршавајући Христове заповести , постали причасницима благодати и Његових дарова и добили власт везати и дрешити сагрешења сажегавши их Духом Светим, којему приличи свака слава, част и поклоњенње са Оцем и Јединородним сином у векове. Амин.