Колико је већ пута у нашој јавности било речи о томе како је Ватикан пун блага опљачканог, између осталог, и од србских жртава Независне Држава Хрватске – ни броја се не зна. У САД има адвоката, попут Џонатана Левија, који воде процесе против Ватикана са захтевом да се отето врати и да се жртве обештете. А то је само врхунац леденог брега једне пљачкашке дружине, вођене „понтифексом максимусом“, која већ столећима пљачка и отима оно што њој не припада.

Томе је папа учио и своје следбенике: кад одете у Венецију, и на главном тргу Млатачке републике угледаћете тзв. „Коње Светог Марка“; ови коњи су, у доба Четвртог крижарског рата, отети са Цариградског хиподрома. Уопште, пљачка византијског наслеђа један је од кључних извора богатства ренесансног Запада, и о томе је старшина Сретењског манастира у Москви, отац Тихон (Шевкунов) снимио одличан документарни филм, „Пропаст империје“, који је могао и код нас да се види. „Ватиканџије“ (израз владике Данила будимског) су своју моћ стицали отимањем туђег – не само византијског, србског, православног, него и других народа којима су крижари и конквистадори, огњем и мачем, наметали веру – колико је само блага отето изх Јужне Америке! Уз све то, свакако треба поменути и банкарске вештине папине дружине – они су, упркос строгим хришћанским канонима који забрањују зеленашење, вековима у светском врху по сумњивом банкарству чији је циљ што више пара. Money makes the world goes round: то је права химна тобожњег „наследника Светог Петра“ и ученика Христовог, Најсиромашнијег од сиромашних синова човечијих, који, за разлику од птица и лисица, није имао где да приклони главу.

Ових дана се само необавештени чуде најави Ватикана да ће понудити свој предлог да се спречи дубља светска економска криза – а то је предлог да се створи једно централно тело, на светском нивоу, које би управљало глобалним финансијама. Зар је могуће да нешто што се представља као хришћанство има жељу да подржава глобализам, који је тако крваво супротан свему Христовом? Наравно, папизам је, за оне који знају, први антихришћански глобализам у историји човечанства: од када је решио да узме светску моћ (а то је, господо, било још крајем првог миленијума наше ере), папа је увек био тај који је све чинио да се свету наметне као глобални вођа. Срби су, ако нико други, то стално осећали на својим леђима (и под гркљаном, где је био нож папиних крижара): не желећи да се потчине ватиканском глобализму, стално су били изложени геноцидним прогонима. Папа је, да би очувао своју моћ у вековима који су дошли, увек пратио моду: ако се човечанство бави социјалним питањима, ето њега да понуди своју социјалну доктрину, само да остане у игри; ако је на дневном реду корпоративна држава, он је опет ту (случајно ли је подржавао фашистички одговор бољшевизму?); данас, кад је на реду глобализам, папа је први глобалиста. С тим што је то, наравно, маскирано у „хуманизам и ренесансу“. Још у својој „окружници“ „Љубав у истини“, писаној 2006. године, Бенедикт Шеснаести заложио се за глобалну власт у економији, под условом да се чује „глас сиромашних“ (то јест, пљачкаши треба да владају, али да понекад, маскараде ради, баце са својих крвавих трпеза неку мрвицу гладнима). Дакле, понтифекс прати трендове: није случајно да је Достојевски, у својој бележници, оставио кратак, али прецизан, запис: “Папа-вођа комуниста“.

Јер, Ватикан је пре свега политика маскирана у веру; зато је кнез Мишкин, опет јунак генијалног Руса, тврдио да је римокатолицизам гори од атеизма, јер проповеда изопачени лик Христов. Читалац би требало да зна да је ватиканско банкарство, скривено у такозвани Институт за питања религије (тако је, читаоче: Ватиканска банка се зове Институт за питања религије) међу најјачим и , истовремено,“ најнетранспарентнијим“ (читај: највештије закрабуљеним) на свету. Ево шта каже угледна руска научница, Олга Четверикова, у свом тексту „Финасијско наличје експанзије Запада у Русији: технологије Ватикана“: “Крајем септембра 2009. нови шеф ИПР постао је шеф италијанског одељења Сентандер банке, Готи Тедески, који је у тесној вези са „Опус Деи“ (папина масонерија; о њима више у истоименој књизи др Смиље Аврамов, нап. В. Д.) Његово наименовање на ту функцију умногоме је било скопчано с тежњом Ватикана да максимално подигне репутацију банке, која је снажно пољуљана због пређашњих скандала, а нарочито после недавног објављивања у Италији књиге „ООО Ватикан“, у којој је , на основу 4 000 тајних докумената Института за послове религије описано како је та банка 90-их година стварала сложени систем рачуна за прање новца“. Готи Тедески је, дакле, по Четвериковој, овде дошао да опере мрље Ватиканске банке, што је дотични почео да чини причом о тзв. „етичкој глобализацији“, која се уклапа у идеје папе Бенедикта Шенаестог из његове окружнице „Љубав у истини“. Међути, Готи Тедески није дуго успео да глуми моралисту: у септембру 2010. године против њега је покренут кривични поступак због кршења закона о транспарентности – милиони евра је, преко Института за питања религије, требало да се нађу на рачунима непознатих лица, а у све је била умешана и немачка филијала банке Џеј Пи Морган (знате оно, из теорије завере, којој су се до јуче ругали: главне банкократе су Рокфелери, Ротшилди и Моргани). Органи гоњења су према Ватиканској банци били крајње оштри, сматрајући да се случај може карактерисати као прање новца. (Цео текст Олге Четверикове о овим и другим питањима „хришћанског банкарства“ може се наћи на србском одељку сајта „Фонд стратешке културе“).

Ствари су, дакле, крваво просте: папа је један од играча глобализма; наравно, овог пута је опет маскиран у хришћанску крабуљу. Наиме, Ватикан је, чим су Мусолини и Хитлер почели да губе своје позиције, и кад је постало јасно да ће изгубити рат, склопио савез са Вашингтоном (било је то 1943-1944, о чему пише у сјајној студији Ени Лакроа-Риз о ватиканској политици од краја Првог светског до почетка Хладног рата; књигу је, на србском, објавио Службени гласник.) Од тада, преко пакта Реган –Војтила, чији је циљ био рушење Источног блока, као и пакта Вашингтон-Берлин- Ватикан, у доба антисрбског рата на простору бивше СФРЈ, све до данас, кад папа Бенедикт слави свој рођендан у друштву председника САД (био је то Џорџ Буш Млађи, године 2008.) потпуно је јасно да је ватиканска екуменска реторика само средство да се прикрије реалан циљ: потчињавање човечанства једној светској, економској и политичкој, власти. За православне, та власт ће, по учењу Светог Писма и Светог Предања, бити власт антихриста. Зато су они вековима папу римског, властољупца и човека спремног на све да би у рукама имао новац и моћ, и звали претечом антихриста.

У својој књизи „Атлантократија као језуитски идеал“, Предраг Р. Драгић Кијук, један од „патријараха“ србског хришћанског антиглобализма, јасно каже: “Док је НАТО наводно штитио Европу од комунистичке диктаторске идеологије, Група Билдерберг и потом Трилатерала ће у свој програм глобалистичке банкократије уградити моделе (Међународни монетарни фонд, Светска банка, и сл.) за остваривање планетарне моћи. Група Билдерберг изнова спроводи Функов план за стварање европске уније а Трилатерална комисија план за усмеревање светске политике“. Ту, и само ту, треба тражити узроке ватиканског предлога да се сагради јединствени центар светске моћи у области финансија.

Истовремено, ту и само ту, треба тражити праве узроке љубави домаћих и иних екумениста према папи: кад љубе руку архијеретику, они љубе руку која финансира њихов лагодни живот, њихова путовања и уживања, њихове студије и докторате. Један наш богословац, причаху ми, рече свом познанику: „Шта сам ја добио од своје Цркве? А од Ватикана сам имао месечну стипендију за постдипломске студије на страни!“ Човек је, из своје перспективе, у праву. Али, та је перспектива жабља. Јер, новац којим су финасиране његове студије, између осталог, потиче и од покланих Срба, чије су благо усташе пребациле у своју родну кућу – Ватикан. Све је то просто, просто до бола: рецимо, Фондација „Конрад Аденауер“ (својевремено, нацистички градоначелник Келна, па онда вођа „демократске“ Западне Немачке), коју музу многи домаћи теолози дијалога и толеранције, непосредно је повезана са Хришћанско-демократском унијом, немачком партијом која је у најтешњим односима са папом Бенедиктом, правим германским идеологом Уједињене Европе (и уједињеног света, наравно)... Као што је већ речено у тексту „Екуменисти нису јеретици“, узрок екуменизма треба тражити само у лови. Лова=ALL YOU NEED IS LOVE... То је та „љубав“ која превиђа и теологију и историју , само да би била на извору материјалне добити...

А апостол Петар, иза чијег се славног имена крије срамни папа, већ је рекао Симону гатару: “Новци твоји с тобом у погибао, јер си помислио да се благодат Божја може добити за новце“ ( ). Паметном доста; а похлепном-никад доста. Но, то је већ питање свачије слободе.